Isčekujući praznike pred kraj prethodne godine imao sam nameru da, i vi i ja, malo odahnemo od teških tema u repertoarskim blokbasterima, i umesto toga se, u duhu praznika, zajedno podsetimo detinjstva kroz kratku reviziju dečijih filmskih ostvarenja sa ovih prostora. Ali kako se i spoljašnja temperatura pokvarila u nekom trenutku, tako se pokvario i moj računar pa taj plan sprovodim u delo tek sada. Malo besmisleno, s obzirom da je zimski raspust za velik broj mališana prošao, ali ako zima može sebi da dopusti tako ogroman propust da ovu smešnu količinu snega isporuči tek dan posle dočeka srpske Nove godine, može se i ovome progledati kroz prste.
Elem, među domaćim filmskim radnicima dosta je popularno utrkivati se u tome ko je više oštećen ili je u većoj manjini. Mogao bih da se zakunem da ako bi pogledali u rečniku, pojam ‘radnika u kulturi’ sigurno je definisan kao ‘ugrožen po profesiji’ (zvuk nasnimljenog smejanja). Ne bez razloga, naravno. Osim ukoliko vam radnja filma nema jedan od aktuelnih društvenih problema ili pruža portret ličnosti koja se bori sa nekom bolešću i siromaštvom (ili udarni kombo obe varijante) – nećete dobiti podršku inostranih fondova. Možemo pričati o zapostavljanju žanrovskog filma i šta sve to povlači, ali jedna grupacija je uglavnom tiha i nečujna, a njihovih filmova je najmanje. Mislim, naravno, na decu i dečije filmove. Da li niko nije zainteresovan, ili samo misle da je bolje to prepustiti Holivudu, ne znam. Ono šta znam je da ih nema mnogo i da je o njima potrebno pričati. Sad se verovatno mnogi pitaju, ima li dečijih filmova kod nas uopšte, a drugi su verovatno pomislili da ću da piskaram o Vuku samotnjaku ili Družini Pere kvržice. Pošto sebe ne ubrajam među jugo-nostalgičare, takve osvrte neću praviti (iako, na primer, o Čudotvornom maču treba pričati češće… ali možda drugom prilikom). Isto tako, pošto nisam mazohista, podvale koje mnoge tv stanice izbacuju pred praznike, takođe, neću obuhvatiti ovde. Kada se sve svede, imamo tri vrlo dostojna kandidata: Peti leptir (2014), Koko i duhovi (2011) i Agi i Ema (2007).
Od svih ovih najskoriji je Peti leptir (2014), koji je ne samo jedan od retkih dečijih filmova sa ovih prostora, već je i prvi srpski 3D film. Ekranizaciju romana Uroša Petrovića sproveo je u delo reditelj Milorad Milinković, poznatiji po filmovima kao što su Mrtav ladan (2002) i Čitulja za Eskobara (2008). Kako sebe ne ubrajam među fanatične obožavaoce filma Mrtav ladan, moram priznati da sam ovde bio po prilično iznenađen do koje mere mi se ovaj film zapravo dopao. Film prati trinaestogodišnjaka po imenu Aleksa koji, zbog gubitka roditelja, živi u domu za nezbrinutu decu. Na dan svog rođendana, Aleksa nekim čudom uspeva da se iz doma teleportuje na skroz drugi deo grada kod deda Dušana. Ovaj događaj pokreće lavinu drugih zavrzlama koje Aleksu i njegove drugare šalju na bajkovitu i opasnu avanturu koja se proteže od Beogradskih ulica do šuma na Tari. Ovaj film mi je prvenstveno bio dopadljiv zbog njegovih likova koji su dosta životni i interesantni. I po pitanju dečijih likova, gde se svakako najviše ističu Aleksa i njegov najbolji drugar Gordan, i po pitanju odraslih u filmu gde skoro svako maltene ima svoj momenat. Likovi ‘Upravnika doma’ i Vlade Graka jedini odstupaju jer su previse kliše, ali za ostale likove se to ne može reći. Sam zaplet je, iako tipičan u ovom bajkovitom žanru, dovoljno adaptiran za ovo podneblje i začinjen dovoljno aktuelnim okolnostima i dešavanjima u društvu da ne deluje odvojeno od sveta u kom živimo već se, naprotiv, hvata u koštac sa mnogim problemima sa kojima se nosimo svakodnevno, a da pri tom ni jednog trenutka ne davi usiljenim društvenim komentarom. Iako su mnogi elementi ove priče trenutni, ono šta je u srži samog zapleta je arhetipsko. Trenutno smo u svetu u kom se mnoge granice brišu, a binarni način gledanja na svet polako se gubi. Granice društvenih klasa se gube, granice definisanih polova se gube, pa se i granice dobrog i zlog gube. Dolazi do izvesne nivelacije stvari oko nas i vodi u duboku zabludu, čime se ovaj film delimično bavi. Iako zlo često može da deluje kao dobro, pa je sreća Vlade Graka, koji pomoću ‘petog leptira’ uspeva da obezbedi hranu i krov nad glavom, u isto vreme zločin. Jovica Vuk, koji se ljudima predstavlja kao dobročinitelj koji će ljudima da produži život je zapravo potpuno suprotno od onoga za šta se izdaje. Stvari površinski mogu izledati kao mešavina dobrog i lošeg, pa samim tim binarni način gledanja na stvarnost skloniti po strani kao naivan, ali to i dalje ne menja suštinu da, kada se podvuče crta, neka dela jesu dobra a neka nisu. Razlike imađu dobra i zla ima! U tom smilu, ovaj film ima dobru moralnu poruku. Segment koji mi se najmanje dopao je poslednja deonica koja je nekako realizovana trapavo. S obzirom da u tom poslednjem okršaju imamo poprilično napete deonice davljenja trinaestogdišnjaka i jednu ne toliko naivnu scenu smrti, ta trapavost nije rezultat straha da ne budu previse nasilni pošto tih elemenata u filmu ima. U delovima kada se od dece tražilo da iznesu malo komplikovanije emocije, malo je škripalo ali ne do te mere da izbacuje iz filma. Iako je reditelj pričao kako ga je 3D primorao da na nove načine raskadrira prostor i da ta tehnika traži više pokreta kamere, bilo je deonica gde je falilo baš to. Više raznovrsnosti i dinamike. Najveće čuđenje mi svakako ostavlja naslov filma koji je vezan za sporednu radnju lika Vlade Graka bez kojeg bi u suštini film mogao i da radi. Sav podtekst koji dobijamo kroz njegovu radnju je na neki način već bio prisutan. Iako su na kraju pokušali da opravdaju naslov filma, barem meni ostaje još uvek nejasno. Možda je evidentnije u romanu, a možda sam i ja nepažljiv… Što se mene tiče, ovo je već ozbiljno cepidlačenje pa bih ovde stao. Ono šta je bitno je da se ovde radi o veoma dobrom dečijem filmu i od mene ima prolaz.
Sledeći film nam dolazi iz komšiluka (iz Hrvatske da budem precizan)… Radi se o filmu Koko i duhovi (2011) koji je adaptacija romana Ivana Kušana iz ’58 godine koji je, takođe, napisao i scenario za ovu filmsku adaptaciju a koju je režirao njegov sin Daniel Kušan. Glavni akter filma je dvanaestogodišnji dečak nadimka Koko, koji do te mere voli detektivski posao da je i sam postao inspiracija za detektivsku priču. Silom prilika, on i njegova porodica sele se iz seoskih predela u grad, gde ga čekaju nove i drugačije detektivske avanture. Ovaj film mi je, takođe, bio dosta dopadljiv, i deluje kao jedan od onih filmova koji bi se deci dosta dopao. Produkcijski je film veoma dobro iznesen, ni u jednom trenutku nije bilo momenta kada je nešto delovalo neuverljivo ili traljavo zbog manjka resursa ili vremena, što je za pohvalu. Sa druge strane, iako je realizovan da ne škripi, može se reći da su neki momenti kroz muziku i dizajn zvuka bili prenaglašeni, ali s obzirom na koju ciljnu grupu puca to i jeste opravdano. Svet je delovao dovoljno uverljivo i ni jednog trenutka nisam posumnjao u autentičnost perioda, odeća, nameštaj i okolina generalno delovali su mi autentično za period s kraja pedesetih (mada, nije da sam bio svedok tog vremena, pa da mogu da tvrdim drugačije). Za razliku od prethodnog filma koji za centralni konflikt uzima borbu dobra i zla, ovaj film ne bavi se moralizovanjem, već priča dečiju detektivsku priču i u tome je efektan. Elementi misterije fino su naslagani jedan na drugi i ni jednog trenutka ne telefonira publici informacije do kojih likovi u filmu nisu došli svojim postupcima. Ono šta je meni delimično zapalo za oko tokom gledanja, iako će možda delovati nebitno, je da mi je Koko nekako brzo prešao preko toga da se sele. Nekako se brzo navikava da neće viđati stare drugare i da neće biti u seoskom ambijentu već okružen zgradama i betonom. Kao da je na tu okolinu već naviknut, ne oseti se promena ni u njegovom liku ni u ponašanju. Činjenica da je Koko ranije uspešno rešio jedan zločin, koji je posle bio ovekovečen knjigom, je meni nekako bila nedovoljno naglašena. Po načinu na koji ga drugi ljudi gledaju i tretiraju se to ne primećuje, čak mi deluje kao da bi lako taj segment mogao i da se odstrani i da bi priča funkcionisala. Element bez kojeg bi, takođe, funkcionisala je izvesno saznanje u vezi sa rodbinskom povezanošću nekih likova, koje deluje kao pokušaj iznenadnog obrta ali time se ne postiže mnogo i po mom sudu samo smeta. Iako mi je sve to zapalo za oko, sa druge strane mi je to potpuno razumljivo jer bi ubacivanjem svih tih elemenata jednu dečiju detektivsku priču, prevorili u sumornu priču dečaka koji ne može da se uklopi. Film bi bio previše naporan, tako da ako je nešto trebalo žrtvovati zarad avanturističnosti, onda su to svakako ovi elementi. Znajući sebe verovatno bih kao dete želeo da vidim i nastavak filma i priču o tom prvom poduhvatu Koka i družine. Cepidlačenje po strani, ovde se ipak radi o zabavanoj i u trenucima napetoj detektivsktivskoj priči koja je ne samo zabavna deci, već sam ubeđen da bi bila zanimljiva i roditeljima. Iako je film smešten u kasne pedesete, film je na mnogo načina bezvremen, može se odigrati u bilo kom mestu i u bilo koje vreme, zbog čega mislim da bi se dopao klincima sa svih prostora.
Poslednji na listi je film Agi i Ema (2007), adaptacija romana Igora Kolarova, u režiji Milutina Petrovića. Pre ovog filma Milutin se predstavio javnosti kroz filmove Zemlja istine, ljubavi i slobode (2000) i Jug/Jugoistok (2005), koji se u ta dva navrata ističu oštrim društvenim angažmanom koji ostavlja Godarovski utisak. Samim tim je ovakav film veliko iznenađenje i osveženje jer ne sadrži ni jednu od te dve odlike već, držeći se romana, priča priču o Agiju i Emi bez ikakvih pokušaja da prljavštinom svakodnevnice ukalja njihov svet mašte. Glavni akter filma je devetogodišnji dečak Agi koji je, kako on sam za sebe kaže, talentovan za selidbu pošto mu je to osamnaesti put. Kao razultat tolikog seljakanja često biva usamljen, što ga primorava da manjak prijatelja i pažnje koju ne dobija od odraslih, nadoknadi svojom maštom. Agijev svet biva iz korena promenjen kada se u njegovom životu, koji je bio mahom jednoličan, pojavi luckasta bakica Ema, koja je jednako maštovita i šašava kao i on. U Zemlji istine, ljubavi i slobode, u subjektivnu vizuru lika koji ima iskrivljenu sliku sveta ulazimo kroz varijacije na Godara i ‘srpski rez’, što ima smisla u tom filmu jer je taj lik pod okolnostima bombardovanja RTS-a doveden do granice ludila. Lik Agija je polarna suprotnost tome, pa su stoga subverzivnost i haotičnost zamenjeni stilom koji više podseća na Holivud u jeku studio ere ‘30-ih i ‘40-ih. Dobar deo filma pokriven je naracijom, što u ovom slučaju filmu odgovara i stilski a i približava nas samom Agijevom liku s obzirom da zbog usamljenosti i vodi silne unutrašnje monologe. Monolozi, kadriranje i sekvence fantazije, sugerišu nam da na svet u tom filmu gledamo kroz Agijevu prizmu pa samim tim, nemarnost odraslih u tom filmu, pa i bezobrazluk siledžija iz njegove škole, treba uzeti sa zrnom soli. Gledajući ovaj film, ne mogu a da se ne podsetim nekih svojih razmišljanja u tom periodu, a razne igre sa samim sobom koje Agi smišlja deluju dosta uverljivo, u smislu da bi usamljeni devetogodišnjak tako provodio vreme, a u primerima žmurke i pričanja sa samim sobom u ogledalu generalno; čak i teorijski interesantno. Šira polemika bi se mogla povući, pogotovo s obzirom da meta narativnost Petroviću nije strana, ali pošto ni ovaj film ne insistira previše na tome neću ni ja, jer bi to bilo mašenje poente. Ako je nešto moguće zameriti filmu, to se mahom svodi na tehnički aspekt, gde u delovima postaje očigledno da malo više sredstava ne bi bilo na odmet. Sekvence fantazije obiluju vizualnim efektima koji ne stare najbolje s godinama, ali ukoliko uzmemo u obzir da njihova poenta nije da budu relani već da nas približe Agijevom svetu mašte, onda činjenica da deluju zastarelo tome ide u prilog. To čak ne bih zvao ni problemima jer ukoliko je gledalac barem malo spreman da se filmu prepusti, vrlo brzo mane tog tipa postaće neprimetne. Ako se još nešto može prigovoriti, jedino što se može reći je da, nakon upoznavanja sa likovima i njihovim okolnostima, pa do trenutka kada Agi saznaje da postoji mogućnost da se ponovo seli, ima čitava jedna deonica koja iako je dosta bajkovita nema neke suštinske radnje osim prelaska sa jedne na drugu igru Agija i Eme uz prateću naraciju, ali su oni kao likovi dovoljno dopadljivi da mogu da izvuku taj deo bez problema, a u mnogome tome pomaže i odličan odabir muzike. Ako izuzmemo ovo sitničarenje, ostatatak filma funkcioniše kao jedna dobra bajkovita priča. Stefan Lazarević, dečak koji tumači lik Agija, snalazi se poprilično dobro u toj ulozi, a Mileva Dravić se odlično uklopila u ulogu šašave Eme i nisam siguran da li bih u toj ulozi mogao da zamislim bilo koga drugog.
Iako je u sva tri navrata bilo nekoliko zamerki, namera mi nije bila da to sitničarenje bilo koga od tih filmova odvrati, naprotiv, namera je da se pokaže kako uprkos svim tim sitnim stvarima sva tri filma ostaju neukaljana i imuna. Iako su ovi filmovi namenjeni deci, svestan sam toga da recenzije filmova ne čitaju deca, već odrasli ljudi. Ono što je najbitnije je da su sva tri filma u velikoj meri interesantna i dopadljiva i mislim da u njima mogu uživati i oni najmlađi a i njihovi roditelji.