Devojčica je, zadubljena u svoju knjigu, sedela na grani jednog prastarog hrasta, u centru Beskonačne šume, gde su joj društvo pravili šumski šaptači – mala smeđa bića, prekrivena lišćem.
Jedno od tih šumskih bića skoči na drvo i spretno se uzvera do devojčice, svojim malenim crnim kandžama. Cimao je njenu zelenu haljinicu, dovoljno oprezno da je ne pocepa, vičući uspaničeno svojim tanušnim glasom. Taj glas je podsećao na žubor brzog potoka i melodiju divlje i neobuzdane prirode.
Devojčica odloži knjigu na debelu granu pored sebe pokušavajući da se skoncentriše na uspaničenog šumskog šaptača. Kada je shvatila šta je pokušavao da joj kaže, pruži ruke i pusti da je jedna od grana prastarog hrasta uhvati oko struka i spusti na zemlju. Ljutito je potrčala ka zapadu sa smaragdnim sjajem u očima, dok su maleni šumski šaptači pokušavali da isprate njen korak, skakutajući za njom.
Izbivši na obližnji proplanak, na kome su se šumska stvorenja uglavnom molila šumskom bogu i priređivala razne proslave određenih dana u godini, ugledala je pobesnelog medveda koji se bacao na sve strane, boreći se naizgled sa nevidljivim neprijateljem.
Devojčicine smaragdne oči postaše sive, dok je tiho izgovarala bajalicu. Bila je nogama čvrsto ukopana u mestu pored jednog drveta, gde je medved nije primećivao. Završivši sa bajanjem pljesnu rukama, na šta se sva nevidljiva bića u okolini njoj prikazaše. Videla je prastare šumske duhove, entitete za koje nije znala šta su, a oduvek su postojali u Beskonačnoj šumi, kao i drekavca koji je zario svoje prste u glavu medveda i sa osmehom upravljao njime.
Drekavac se trže kada je ugledao devojčicu na šta je njegova kontrola nad medvedom popustila. Pošto mu medved više nije bio zanimljiv, on skoči na devojčicu ispruženim dugim prstima ciljajući njenu glavu, ali ga medved zgrabi šapama u skoku i zubima rastrže na pola. Telo drekavca posta crni pepeo, prkoseći gravitaciji i odlazeći ka nebu, gde i zauvek nestade.
„Ti si unuka Haula“, reče medved koji se pretvori u čoveka, „stare sove, bibliotekara Beskonačne šume? Uzmi ovo. Ako ti nekada zatreba pomoć, ne ustručavaj se da je upotrebiš. I pozdravi dedu“.
Devojčica, čije se oči vratiše u njenu prirodnu, smeđu boju, uze frulu od čoveka-medveda.
„Čitala sam u dedinim knjigama… Mogu da ti pomognem oko te rane“, reče devojčica pružajući frulu šumskim šaptačima koji je prihvatiše bez pogovora. Jedan od njih je nosio i knjigu koju je malo pre čitala.
„Hvala, ali ova posekotina nije strašna. I mi drvovidi poznajemo nešto oko lekovitog bilja. Čuvaj se“, namignuvši, čovek posta ponovo medved i ode svojim putem.
Puštajući da je šumski šaptači podignu na svoje male pljosnate glave, devojčica se ispruži i nastavi sa čitanjem knjige, čekajući da je odnesu kući – u dedinu biblioteku.
***
Stigla je u večernje vreme, baš u trenutku kada je njen deda palio sveće po biblioteci. Zahvalila se šumskim šaptačima na prevozu, kao i uvek, i uzela od njih drvovidovu frulu. Ušavši u svoju ogromnu kuću, ugledala je svog dedu – sovu Haula – kako leti sa kraja na kraj i pali sveće, pazeći pritom da ih usput i ne ugasi svojim lepetom krila.
„Zdravo malena“, obradova joj se deda koji je bio duplo viši od nje, „baš si stigla na vreme da večeramo“.
Smeđooka devojčica je tokom večere ispričala dedi šta joj se desilo, na šta je on podsetio na još neke bajalice koje je mogla da upotrebi, navodeći i knjige u kojima se one nalaze. Rano je otišla na spavanje, pošte je završila sa čitanjem za taj dan. Odložila je knjigu na stočić pored kreveta i brzo zaspala mirnim snom.
***
U sred noći, probudio je stitak na ramenima. Ne stigavši ni da otvori oči, nešto je povuče ka ugašenom kaminu. Čuma, matora veštica koja je živela daleko, na samom rubu Beskonačne šume, je izvukla devojčicu kroz dimnjak. Bacila je u džak i zavrištala:
„Nevaljala devojčice! Ubila si mog vernog drekavca i sada ćeš da ispaštaš zbog toga!“, reče i, prebacivši džak preko leđa, potrča suprotno od biblioteke.
Devojčica osta pribrana i u mislima zamoli drveće da sapletu zlu Čumu, na šta joj oči pozeleneše. Koren jednog obližnjeg drveta iskoči iz zemlje i saplete vešticu hvatajući je za nogu. Devojčica ispade iz džaka, otkotrljavši se podalje od čupave Čume. Jedan od šumskih šaptača je sve to slučajno video, pa je hitrim i skakutavim korakom otišao po frulu u devojčicinu sobu, probudivši i starog dedu Haula.
„Čitala sam o tebi u dedinim knjigama Čumo“, bez panike reče devojčica, „tvoja slabost je srebro!“.
Devojčica stade da baje, na šta joj oči postaše crne, pokušavajući da izvuče iz zemlje sve čestice srebra koje je mogla, ali bezuspešno – nije bila dovoljno jaka. Veštica samo jednim dodirom raščlani koren drveta koji je stezao oko noge i baci se na devojčicu.
U tom trenutku, ogromno smeđe krilo prastare sove, odgurnu vešticu u stranu, a drugo zakloni devojčicu, uzevši je pod svoju zaštitu. Šumski šaptač zasvira frulom u pravcu Čume, na šta se ona ukoči u mestu, ne mogavši da se pomeri. To je dalo vremena da deda Haul izrekne bajalicu koja izroni čestice srebra, skoro iz cele šume, i usmeri ih na nepomičnu vešticu.
U sred noći srebrna kiša, osvetljena mesečinom, zapljusnu Čumu. Matora veštica se uz stravičan krik razloži na sumporne kapi koje nestaše u srcu crne zemlje.
Od tog dana, Čuma više nije postojala, a devojčica je porasla u prelepu bibliotekarku Beskonačne šume. Iščitavajući gotovo sve što joj padne pod ruku, svojim znanjem, a i uz pomoć svojih šumskih prijatelja, štitila je šumu od raznih nepogoda još dugo godina.
Autor: Zlatokosa