„U mojoj glavi, raj i pakao izgledaju potpuno isto“, napisala sam nedavno, „kao nepregledna, savršeno organizovana biblioteka.“
Za nas, knjiške moljce, biblioteka predstavlja upravo to: večnu ambivalentnost. Klackalicu između savršenog izvora mira i sigurnosti, zadovoljstva i bekstva u sopstveni svet, i konstantnog izvora anksioznosti usled saznanja da tamo negde postoji još neki naslov koji prosto moramo da pročitamo, da posedujemo.
Svaka biblioteka je mozaik, i to ne samo mozaik sačinjen od knjiga, već i od priča o njoj samoj. Takav mozaik priča o biblioteci predstavlja i delo beogradskog profesora, književnog teoretičara, prevodioca i svetski priznatog autora fantastike, Zorana Živkovića, koje je zaslužilo a 2003.godine i osvojilo Svetsku nagradu za fantastiku (World Fantasy Award) u kategoriji novela.
„Biblioteka“ profesora Živkovića spada u jedno od najprevođenijih dela novije srpske proze. Sam autor može se, krajnje zasluženo, pohvaliti time da spada u najprevođenije srpske književnike. Od 1993. do početka 2016, napisao je 21 knjigu koja je objavljena u 81 stranom izdanju, na 20 jezika u čak 23 zemlje sveta. Njegova dela se izučavaju na severnoameričkim univerzitetima (u Torontu, Kanada i Bafalu, SAD) a knjige su mu višestruko nagrađivane i u zemlji i svetu. Ostvario je značajan uticaj u različitim poljima: od nauke o književnosti, preko izdavaštva i prevodilaštva, posebno kroz svoj rad na projektima poput almanaha Andromeda, biblioteka „Kentaur“ i „Polaris“, kao i na Enciklopediji naučne fantastike (1990). Neke od njegovih priča su i ekranizovane, a na programu britanskog radija BBC, emitovane su dve: „Voz“ i „Budilnik na stočiću“.
Ipak, ne mogu da se otmem utisku da, uprkos brojnim nagradama (uključujući tu one za doprinos fantastici), i u ovom slučaju važi to da je jedan izuzetno kvalitetan autor ostao nedovoljno prepoznat od strane glavnih književnih tokova u Srbiji. Činjenica da je ugledni američki književni časopis Svetska književnost danas (World literature today) objavio 2011. temat o Živkovićevoj prozi, prošla je manje-više nezapaženo u našim književnim krugovima. Ostaje zapitanost koliko ćemo se još puta suočiti sa time i do kada će kvalitetni autori fantastike predstavljati ’strano telo’ u našem književnom univerzumu. Koliko puta ćemo se uveriti u istinitost reči poput onih kojima je u jednom od intervjua, sam autor objasnio ovu činjenicu: „Za domaći književni establišment ja ću zauvek ostati svojevrsno ‘strano telo’ s kojim ne znaju šta bi. Šta god da uradim, šta god da postignem, nikako se ne uklapam, ponajpre zato što ne pripadam nijednoj interesnoj grupi.“
A „Biblioteka“?
Biblioteka je ispripovedana iz prvog lica, smeštena (ili pre izmeštena) u bezvremeno okruženje, koje može biti i moj ili vaš grad, i moje i neko drugo vreme i samim tim je – univerzalna, stvarna i apsolutno uvlači čitaoca u svoj svet.
„Biblioteku“ zapravo čini sklop od 6 priča o bibliotekama („Virtualna biblioteka“, „Kućna biblioteka“, „Noćna biblioteka“, „Paklena biblioteka“, „Najmanja biblioteka“ i „Otmena biblioteka“). Knjigu otvara „Virtuelna biblioteka“ sa zanimljivom, savremenom postavkom, a zaokružuje je priča „Otmena biblioteka“ čija me je interakcija stvarnosti i radnje pomalo podsetila na Živkovićevu „Poslednju knjigu”.
Autor nam ne postavlja nikakve nemoguće uslove niti nas tera da zamislimo nemoguće. Za čitaoca, postoji samo jedan preduslov: prihvatiti čudo na način na koji ga prihvataju njegovi junaci – racionalno, kao sasvim normalnu stvar.
Mi o samim likovima ne saznajemo mnogo, osim činjenice da se u njihovom životu dogodilo nešto neuobičajeno, čemu oni krajne racionalno pristupaju ili barem to pokušavaju. Oni mogu biti neko ili svako od nas. Ne saznajemo ništa, na primer, o autoru koji pronalazi svoja nenapisana dela u Virtuelnoj biblioteci, niti o piscu kojem pisanje ne ide, pa čak ni u kom to on žanru piše, tj. kakve to tačno knjige pokušava da napiše („Najmanja biblioteka“). Kroz nekoliko priča, namerno ili ne, provlače se opsesivno-kompulsivne radnje glavnog lika koje pomažu karakterizaciju, ali i daju uverljivost i autentičnost napisanom, kao što je slučaj sa junakom „Kućne biblioteke“ koji doslovno svoj život ispunjava knjigama. Ono šta Živković nudi jeste univerzalno, simbolično, pa tako pomenuti junak „Kućne biblioteke“ postaje simbol čoveka koji je do te mere opsednut time da knjigama (književnošću) ispuni svoj život, svoj svet, da nemilice istiskuje sve drugo iz njega. Ono šta pisac oseća prema stvaranju dela, prema književnosti, sopstvenoj ulozi u procesu, šta čitalac oseća i kako se odnosi prema književnosti, sve su to neke od univerzalnih postavki iz ovog dela. Autor razmatra (uz primetan ali nenametljiv metafizički pogled) ono sa čime se oseća siguran i povezan – svet knjige i književnosti.
Možda nekome ta univerzalnost, ta izmeštenost i nedovoljno zadiranje u činjenice o likovima zasmeta, ali meni je prosto pokrenula maštu. Živković se lako čita, jezik kojim piše je pitak i teče, opisi su autentični i verodostojni, ali bez patetike, a radnja bez osvrta na sveprisutne teme rata i beznađa je osvežavajuća i sada, 15 godina nakon što je Biblioteka objavljena.
Rasterećena viškova i nepotrebnog objašnjavanja, možda malo sporije dinamike, ali izvrsno napisana, „Biblioteka“ svakako drži pažnju i više nego zaslužuje svoje mesto u biblioteci svakog ozbiljnijeg ljubitelja fantastike.