Biti (ili ne biti) hardkor

Živimo u divna vremena: imamo konstantan priliv manje-više kvalitetnih materijala, a „geek“ ili „nerd“ supkultura već duže vreme nije „sub“, šta više, ako se pokažete ili izjasnite kao „štreber“ to vam na nekim mestima sada donosi i prednost. Fanovi svega i svačega se okupljaju (najčešće na društvenim mrežama), te diskutuju i dele ljubav o pričama i likovima koje vole. Zajednice fanova, fandomi jelte, rastu i cvetaju. Međutim, da li je sve baš tako divno i bajno? Pa, iz mog iskustva, i ne baš…

Za mene, hardkor fanovi su oni koji idu korak dalje u odnosu na ostale. To su oni koji ogromno parče svog dragocenog slobodnog vremena troše na svoje omiljene franšize, priče i likove. To su oni koji provode nedelje i nedelje u svom podrumu ili garaži praveći najrealističnije rekvizite i/ili kostime svojih omiljenih junaka. To su oni koji danima prave najpreciznije diorame omiljenih scena ili oni koji troše znatne količine novca za upotpunjavanje svojih kolekcija ili oni koji po N-ti put prelaze svoju omiljenu video igru ili gledaju omiljeni film. Ali, to su (iz mog iskustva) najčešće oni koji uče i tragaju za informacijama o voljenoj frašizi, koje drugi smatraju previše opskurnim ili čak nepotrebnim. Kojom planetom je vladao Dart Andedu? Koji je simbol Vekne? Sa kojim se zlikovcem sukobio Doktor Strejndž u svom prvom pojavljivanju? Ni jedna informacija nije nebitna, a nema većeg ponosa nego kad neko pokaže da poseduje to znanje.

E sad, neki bi rekli da je proučavanje i štrebanje takvih informacija potpuno nepotrebno i besmisleno, jer koja je poenta i kakva je korist od tog znanja u “stvarnom svetu”? Isto tako, neki kažu i da je, izjašnjavati se, uopšte kao fan nečega takođe besmislena stvar, jer ti si onda samo “profesionalni potrošač tog nečeg” i ti ne daješ nikakav doprinos svetu oko sebe. Te izjave su mahom tačne. Gikove verovatno možemo smatrati “šampionima konzumerizma” – ne  postoji stvar, ma koliko ona bila nerealno skupa, koju oni neće kupiti i to samo zbog toga jer se npr. na njoj nalazi ime omiljenog lika ili logo omiljene franšize. Takođe, sve te sitne i opskurne informacije iz neke franšize skoro nikad nemaju neku konkretnu primenu i korist u “stvarnom setu”, osim ako se možda nađete na nekom kvizu. Sve je to manje-više tačno, ali… pa šta? Koga briga?

Svaki iole ozbiljniji hobi zahteva pozamašna ulaganja, pa tako, ponekad , i ovaj. Ako se neko izjašnjava kao fan neke franšize, u čemu je tu problem? Zašto neko ne bi govorio sa ponosom o stvarima koje voli? Stvari koje radimo i volimo nas definišu, pa tako i fanove definiše njihova ljubav prema omiljenoj franšizi i njihov hobi (kosplej, kolekcionarstvo, proučavanje, itd.) vezan za nju – šta je tu loše? Apsolutno ništa. “Učenje” sitnih i opskurnih informacija o nekom univerzumu, priči ili liku zaista ne donosi neku korist u “stvarnom svetu”, ali ljudi to ni ne rade da bi imali nekakvu korist – u suprotnom, to onda nije iskrena ljubav i ta osoba nije fan. To “učenje” je samo jedan od načina da se iskaže ljubav prema voljenoj franšizi – neki prave kostime, drugi pišu fan-fikciju, neki skupljaju figure, a neki žele da znaju svaki, pa i najmanji detalj o univerzumu koji vole. Sve to ne samo da nije loše, već je, naprotiv, prelepo.

Međutim, iako je ljubav prema voljenoj franšizi tih ljudi koji proučavaju te sitne detalje neupitna, sve češće se uočava da oni prave ozbiljne probleme. Naime, deluje da zbog tog velikog znanja, neki od njih sebe smatraju “većim” i “boljim” fanovima od ostalih – neretko se uočava da takvi ispravljaju druge čak i za najmanji lapsus, a vole i da izigravaju “fandomske inkvizitore” koji sude ko je “istinski” fan a ko ne, te proteruju “pomodare” i ostale “fejkove”. Isto tako, deluje da na osnovu tog širokog znanja ti ljudi prave svoju sliku kako zaista taj univerzum izgleda i, pogotovo, kako bi njegova budućnost trebala da izgleda, a za sve koji se sa tom predstavom ne slažu, oni kažu da nisu “pravi” fanovi (nađoh negde davno da se ova pojava naziva “gatekeeper mentalitet”, za šta mislim da je sasvim prigodan termin). Naravno, tu su i oni “eksperti opšte prakse”, koji znaju sve o svemu od hortikulture, preko politike i državnog uređenja, pa do stripova i tokusatsu filmova, pa i oni uskoče i naprave haos.

Svi ti navedeni primeri se ne završavaju samo sa pukim nesporazumima i svađicama na društvenim mrežama, već umeju da prerastu u ozbiljnije probleme. U SAD su po nekim konvencijama zabeleženi i fizički obračuni, a bilo je i pretnji smrću – kod nas koliko znam, sva sreća, nije bilo takvih stvari, mada svađi i duvanja “ko je bolji fan” jeste.

Poenta je dakle sledeća: koliko god veliko znanje da posedujete, to vas nikako ne čini “boljim” ili “većim” fanom. Fandomi nemaju (i ne treba da imaju) hijerarhiju – svi smo u njima zbog zajedničke ljubavi prema toj nekoj franšizi, a ljubav se, uostalom, ni ne može kvantifikovati. Svi ovi problemi se manje-više svode na manjak ili nesposobnost da se vodi normalna komunikacija, te na neke lične frustracije i manje ili veće komplekse, a sve to nije ništa endemsko za fandome – ovakve probleme pronalazimo svuda: od škole, preko posla, pa na dalje. Međutim, ironično je, a i pomalo nastrano, kada na mestima koja su nastala udruživanjem ljudi, koji vole istu stvar zavlada isfrustriranost, mržnja i kompleks superiornosti pojedinaca.

Volite i uživajte u vašim omiljenim franšizama koliko god možete, ali ako krenete da radite stvari samo kako biste dokazali da ste “veći” i “bolji” fan od nekih drugih, pa, to je put ka tamnoj strani, a kad neko ode na nju posledice uglavnom osećaju oni oko njega. Nemojte da idete na tamnu stranu, ma koliko god bili dobri kolačići.