Zovem se Leptirka, ali me svi u selu zovu Leptirka s brda. Rođena sam kao treća kćer na babino leto. Otac Jova, Bog da mu dušu prosti, govorio je kako je na dan mog rođenja kroz rupu na pragu u sobu uleteo leptir raskošnih krila, kakvih ne beše ni u jednog leptira ikada viđenog, i sleteo mi pravo na teme gde je proveo tri dana i tri noći. Mati Ljubica, koju pamtim kao najtopliju svetlost koja je ikada sjala, trećeg dana reče: „Neka se zove Leptirka, i nek bude lepa kao ovaj leptir.“ Majku sam izgubila četiri godine kasnije dok je rađala sestrice Voru i Goru, a otac osta udovac sa sedam kćeri.
Najstarija beše Vukosava, čusta i garava. Dobiše je nakon tri slabašna sina, pokopana tu poviše kuće na brdu. Ona se već devojčila kada se mater upokojila, pa je se najbolje seća i čuva uspomenu na nju. Nekad, kada padne mrak i zaguli zima, mi se sve do jedne uvučemo Vuki u postelju i teramo je da nam priča o majci. A ona, koliko god da je bila stroga, kada bi govorila o majci, na njoj bi se sve promenilo, i oči i obraz i grlo, pa bi se u sam glas pretvorila:
“Nigde na svetu nema očiju kao što su majkine. Kada te gleda, ko da ti kose miluje. A kada ti kose miluje, ko da sa neba tera oblake. Nigde nema očiju kao što su majkine.”
“Pričaj nam o zagrljajima!”, vikala je Svetlana.
“O, sestrice moje mile, kad majka grli, to je kao da u sred zime od koje pucaju i voda i kamen, neko zapali vatru i uvije te u vuneno ćebe. Oko tebe sama studen, a ti kao pod jarkim suncem”, nastavila bi Vuka.
“Je l’ i nas tako grlila?”, opet će Svetlana, ne odvajajući pogled sa blede slike na zidu.
“Još jače i nežnije, Lana. Jače i nežnije.”
Uz Vukine priče o majci tonule smo u lepe snove, srećne što to nije samo dečja mašta. Vuka je stvarno videla kako svaku od nas majka sa puno ljubavi miluje i ljubi, a najviše onu koja je tih dana nazebla ili je hvatala vatra.
Druga beše Rosica, rođena u proletnji dan. Majka je lako donese na svet, pod vedrim nebom dok su kupili seno, i rosom joj umi lice. Sitne građe, suvih obraza i velikih svetlih očiju, ličila je na vilenicu. Da li zbog toga što je majka rodi na polju, Rosa nije mogla da se svrti u kući. Krasila je sanjarska, vesela priroda, pa je vazda šetala po pašnjacima i šumama. Nakon materine smrti, jedva da smo je u kući sretali. Dolazila je katkad da noćiva u postelji, a katkad bismo je nalazili u štali ili toru kako spava u jaslama. Po selu su zli jezici šaputali da je Rosica mesečarka, što je žalostilo očevo srce, pa je vezivao za gredu da ne lunja okolo, da ne priča selo. Džaba. Iskobeljala bi se ona onako suvonjava, pa jurcala po livadama i danju i noću. Al’ ni jedna od nas nikada nije videla da Rosa po avliji jaše vrtilo i da skida mesec na zemlju. Ovog časa bih ruku u vatru stavila da Rosa nije bila mesečarka.
Ja se rodih treća, a Ruža odmah dogodine. Bela, rumena i kratkonoga, prćastog nosa, toplih dlanova i prgave naravi. Bila mi je najbliža od svih sestara. Jedva da je među nama stajala godina, pa su nas svuda zajedno slali. Zajedno smo u školu pošle i zajedno se devojčile. Mater je pamtila kao i ja: kao svetlo, kao sliku iz Vukinih priča i kao molitvu.
Peta beše Svetlana, živih očiju i grguravih kosa. Opojnog glasa, vita i hitra. Što Vuka il’ otac okom, to Lana skokom, pa sve uz pesmu. Za nju je stari govorio kako će prva da se uda. Oduvek se trudila da se dopadne ljudima, jer se još od najranijih dana morala boriti za svoj komad zagrljaja.
I na kraju stigoše i one, najmlađe i najdraže, najćudljivije. Rodiše se i majku nam upokojiše. Zagorka i Javorka, Gora i Vora, kako smo ih zvale. Pirgave, šućmurastih očiju, tihe i mirne kao lutke od porcelana. Nisu se odvajale od Vuke koja je o njima brinula kao da ih je rodila. Dok su bile male, Vuka bi ih uzimala u ruke, a Svetlanu povezivala na leđa, pa bi se njihala kraj ognjišta levo–desno uz pesmu, dok ih, sve tri, ne uspava.
***
Čudna deca, pa još blizanke. Riđe i pirgave, nit na oca, nit na mater. Namučiše se na rođenju sirote, obaška što majku Ljubicu upokojiše. Krili su i otac i sestra Vuka da je sa njima nešto nevaljašno još od najranijih dana. Znam ja. Jes’ da sam bila mala, ali pamtim. Priča se da ih je mater toliko volela da nije mogla duša da joj se od njih odeli.
Dok su sestre bile odojčad, nisu zadavale nikakve brige. Mirne, tihe, bebe kakve bi svak’ poželeo. Al’ gde to ima, ljudi ljudski? Ja ću da vam kažem – nigde. Što kažu stari: mirno dete i mlada baba, to ne biva. I tako se, ne lezi, vraže, jedne letnje noći desilo nešto što je nagovestilo da tu nisu čista posla.
Nebo beše vedro, osvajala je mladina. Sestra Vuka je, ko i svaku noć, smestila blizanke u kolevku. Spuštala ih je unakrs, da jednoj budu noge gde je drugoj glava, i ljuljala bi ih dok ne učvrste san. Bila je to velika kolevka od ptičijeg javora. Otac je baš za njih odeljao. Lepo drvo, sjajno kao sedef. Naročito se sjajilo po mesečini. A šareno, čvornovato, te je kolevka ličila na one iz bogatih kuća. Često sam mislila da se drvo sjaji od očevih suza, jer je u kolevku klinom urezivao svoju tugu za pokojnom majka Ljubicom, ali i svu radost što je dobio još dve zdrave kćeri. Drvo trpi, što srce ne mogade. Život uvek pobedi – tako je govorio moj dobri otac, a onda bi do kasno u noć glačao grube daske sve dok ne bi zasjale poput ogledala.
Tu noć, kad su svi otišli na počinak i sa snom zašli u gluvo doba, probudi Vuku blago ciguljanje: cigu-ligu, cigu-ligu… Isprva, mislila je da sni. Al’ ono jok. Cigulja nešto, ne staje. Okrete se ona ka kolevci i jasno pod mesečinom vide da se kolevka ljulja velikom silinom. Njiše se tako, a jedna od blizanki tiho guguče, pa se kao smejulji, onako bebeći. Sva prestrašena, Vuka probudi Rosu do sebe, a ova, kroz san, misleći da je njen red da ustane i pobrine se oko dečice, odšeta do kolevke i nastavi da ljulja. Počim gugutanje i smejuljenje prestaše, Rosa se vrati u postelju i nastavi da spi. Ujutru Vuka nikom nije o tome govorila ni reč, ali kako se čitava stvar počela ponavljati iz noći u noć, ona skupi snage i sve odreda ispriča ocu. Stari je prvo mislio da se Vuka umorila, jer je velika briga snašla u mladim godinama. Blizankama je menjala rođenu mater, a i sama je majku trebala. Nije stizala jadna ni da je ožali, ni da je oplače. Njena se bol pretočila u brigu o nejači, iako je i sama bila nejaka. Prođoše dani i tako se na Vukinu priču zaboravi.
Međutim, kada su Javorka i Zagorka porasle i progovorile, često su u igri majku pominjale. Lana, Ruža i ja smo mislile da one to Vuku zovu majkom, ni ne sluteći da se grdno varamo. Drugačije su bile od malena, pa se niko od nas nije zapitao od koga to njih dve beže po dvorištu i kriju se po košu. Sve dok jednom nisu s prvim mrakom krenule niz sokak. Bilo im je dve, a možda i tri godine. Otac se vratio sa vašara i kapija osta otvorena za njim. Vuka, u poslu oko večere i stoke, zaboravi da zatvori kapiju pošto je stari uterao našeg konja Garu. Strah me je i da pomislim šta je sve moglo da nas snađe. Sva sreća, pa sam Bog vrati sestra Rosu kući te noći. Rosa nikada nije koristila kapiju, ko sav normalan svet, nego bi uvek bežala preko grdine i preskakala tarabu, pa niz šljivike i vinograde pravo u šumu. Istim bi se putem vraćala.
Te večeri, pre nego da uđe u kuću, Rosa primeti otvorenu kapiju i pođe da je zatvori. Slučajno baci pogled niz sokak, kad tamo ima šta i da vidi: dve malene glavice se pod mesečinom nespretno njišu niz drum, držeći se za ručice. Rosa ciknu i jurnu da ih stigne. To čuše otac i sestra Vuka, pa i oni pohitaše iz kuće da vide šta se dešava. Vuka se utom osvrnu ka meni i po navici naredi: „Leptirka, pazi na malecke, idem da vidim što Rosa viče.“
Okrenuh se po sobi i nešto me preseče po sred utrobe – od Vore i Gore ni traga. Ubiće me otac – pomislih, pa se razleteh po kući, tražeći ih. Nema gde ih sve nisam tražila: ispod kreveta, iza kredenca, oko stola, u škrinjama…U trenutku kad svaka nada da ću ih naći beše izgubljena, eto njih. Uvode ih uplakane u kuću, a one se otimaju i viču kako hoće da idu sa majkom, pa kroz suze mole oca da ih pusti iz svog čvrstog zagrljaja. Plakali smo svi sa njima.
Posle tog događaja, stari je na savet žene iz susednog sela uzeo Erduvana Ciganina nama za pobratima. Kažu: sreća je imati Ciganina za kuma ili pobru.
Svi smo voleli Erduvana. Sestra Vuka kaže da nam je njegov otac, stari Rudo, prodao Garu kada je bio ždrepče. Živeli su nedaleko od nas u staroj blatari, pa su Erduvan i njegova mlađa sestra Lila odrastali sa nama na drumskoj prašini. Siročad bez majke, kao i mi. Prehranjivali su se od čiča Rudovog potkivanja i gajenja konja, a Lila je pomagala po kućama i nadničila.
Stari Rudo se silno obradovao kada je otac pitao da se Erduvan pobratimi sa Vorom i Gorom, ali je naslućivao da nije po dobrom.
“E, jesi mi, Jovo, učinio radost na današnji dan. Sedi da popijemo po jednu, karing!”, veselo će Rudo i ponudi mog oca da sednu na dva panja pod krivom kruškom nadomak kućnog praga.
“Akana, nemoj pogrešno da me shvatiš. Naše se kuče od veka poštuju. Veliko poštovanje. Jeste, znam da nemaš sina, sve to jeste, haćarav”, govorio je Rudo birajući reči, a otac je sa odobravanjem klimao glavom. “Ti si dobar čovek i domaćin, haćarav. I trgovali smo. Nema šta. Tebi svaka čast. Al’ znam ja da se ne uzima Ciganin za pobratima od miline.”
Otac mu se zagleda u zenice, pa sa oklevanjem ponovo klimnu glavom.
“De, de, razumv, ako neko zna kako izgleda nesreća, onda smo to mi Cigani. Je l’ tako?”, viknu Rudo i udari mog sirotog oca po leđima. “Akana, navrni. Dobra rakija, mnogo dobra.”
I tako je Erduvan sestrama bacao krstove i one se, dobivši pobratima, bajagi, malo umirile. Ali mir ne potraja dugo, te one opet počeše dozivati majku po dvorištu.
Otac tada nađe vračaricu koja ume da “odvaja”. To se radi kada se duše sa onog sveta vežu za svoje najmilije. Vuka kaže da su sestre sa vračaricom išle na groblje i stajale kraj majčinog uzglavlja dok je vračarica otključavala i zaključavala veliki zarđali katanac. Tada se, veli, vrata između dva sveta zatvoriše i devojčice su bile slobodne.
Nedugo potom srete otac komšiku Stanu. Ona i moja mati su se mnogo volele, skoro pa ko sestre. I govori njemu Stana da je sanjala majku kako se razgovaraju na sokaku.
“Kako si, Ljubo? Kako ti je tamo? Treba li ti šta?”, pitala je teta Stana u snu.
A majka Ljubica joj odgovara:
“Ništa, Stano, meni ne treba. Svega ti ja ovde imam, samo mi je tuga što me od dece odvojiše.”
Autor: Matilda Veljković