Blog

Mit o Betmenu koji ne ubija: Istina koju fanovi često zaboravljaju

Posted on by Mladen Marković

„Onaj ko se s čudovištima bori treba paziti da i on sam čudovište ne postane.”

Niče

Kada se danas pomene Betmen, većina ga zamišlja kao mračnog, ali moralnog zaštitnika Gotama – čoveka koji se strogo drži jednog jedinog pravila: „Ne ubij.“ Ono je postalo gotovo dogma među njegovim obožavaocima. Međutim, ako se zaista zagrebe ispod površine – kako u stripovima, tako i u filmskim adaptacijama – otkriva se da je to pravilo više mit nego stvarnost. Betmen je kroz većinu svoje istorije bio smrtonosan, efikasan i nemilosrdan kada je to bilo potrebno.

Njegovi rani dani: pištolji, smrt i nastup bez trunke kajanja

Izvor: DC Fandom

U prvim stripovima iz 1939. godine, Betmen – izvorni originalni Betmen – nije bio heroj za dečje postere. Nosio je pištolj, koristio oružje bez ustezanja i ubijao kriminalce bez imalo griže savesti. Gurao je protivnike sa krovova, bacao ih u kiselinu, čak je obesio jednog zlikovca iz aviona. U jednoj sceni izgovara: „To je poslednji. Svi su mrtvi. Pretnja je uklonjena.“

To nije bio propust – već autentična verzija lika. Bil Finger, stvarni arhitekta Betmenovog sveta (iako često zanemaren u korist Boba Kejna), zamislio ga je kao mračnog, opasnog i moralno kompleksnog borca protiv zločina. Više nalik Panišeru nego vitezu sa moralnim kodeksom.

Od metka do moralne pouke: kada je cenzura stvorila „pravilo“

Promena dolazi pedesetih, kada nastaje Comics Code Authority, cenzorsko telo koje su izdavači stripova sami osnovali kako bi odgovorili na sulude optužbe da stripovi „kvare omladinu“.

Tada su uvedena pravila:


– Nema brutalnog nasilja, krvi ili mučenja.
– Zlo ne sme izgledati privlačno.
– Ne sme se kritikovati vlast, policija, sudstvo.
– Heroji ne smeju da koriste vatreno oružje ili ubijaju.
– Kriminalci ne smeju biti prikazani kao žrtve društva.

Rezultat? Betmen tada postaje gotovo dečji junak. Tako se rađa čuvena fraza da „zastrašuje sujeverne i kukavičke kriminalce“ – što je, realno, bio izgovor da se lik prilagodi pravilima tržišta.

Filmski Betmeni: svi su ubijali – neki više, neki manje

Majkl Kiton (Batman 1989, Batman Returns)

*Ubistava: oko 20 (i to hladnokrvno)

*Metodi: spaljivanje fabrike, eksplozije, Betmobil kao oružje, bacanje sa visine, bomba u pantalone protivniku (!).

*Istaknuto: Ubija Džokera u osveti – pušta ga da padne sa zgrade.

Kristijan Bejl (Nolanova trilogija)

Izvor: Variety

*Ubistava: oko 17, direktno i indirektno.

*Primeri:
– Batman Begins: Uništava hram Lige senki – pogibija više članova.
– Pušta Ra’s al Gula da umre u vozu.
– U The Dark Knight gura Harvija Denta sa visine – koji gine.
– U The Dark Knight Rises izaziva udes koji ubija Taliju al Gul.

*Dodatno: Više potencijalnih smrtnih slučajeva izazvanih eksplozijama i Betmobilom.

Ben Aflek (Batman v Superman, Zack Snyder’s Justice League)

*Ubistava: 21

*Metodi: Betmobil, Betving, eksploziv, fizička borba, granate.

*Interpretacija: Najbrutalnija do sada (meni lično najdraža) – koristi silu bez oklevanja, ali tokom svog puta ka iskupljenju, shvata koliko je zastranio i dolazi do samorefleksije i pokajanja.

Val Kilmer (Batman Forever)

*Ubistava: najmanje 6, uključujući i smrt Two-Facea.

*Komentar: Iako film ima šareni šmek Šumahera, Kilmer je pružio ozbiljnu i smirenu interpretaciju Betmena (Kejn ga je smatrao za najbolju verziju Brusa), sa odličnom dinamikom mentora prema Robinu.

Džordž Kluni (Batman & Robin)

Izvor: Batman Fandom

*Ubistava: 0

*Komentar: Jedini Betmen (do Petisona) koji nikoga nije ubio! Kluni je, ironično, često kritikovan, iako je bio odličan izbor za ulogu u nažalost veoma lošem filmu, čiji su problemi ležali u režiji i scenariju – a ne u njemu.

Robert Petison (The Batman)

*Ubistava: 0 direktnih

*Komentar: Drugi najomraženiji glumac u ulozi. Fokusiran na detektivski aspekt, brutalno premlaćivanje, ali bez smrti (oh, divne li ironije). Fanovi su podeljeni – mnogima deluje nedovoljno „opasan“.

A sada iskreno – je li „Ne ubij“ pravilo uopšte realno?

U borbi za goli život, pravila se lome. Ako Betmen ne ubije psihopatu koji će ubiti desetine ljudi – da li je to moralna superiornost ili kukavičluk? Zar nije suštinski nemoralno dozvoliti zlu da se ponovo desi, iz čiste rigidnosti jednog principa?

U realnom svetu, ni policija ni vojska ne funkcionišu po tom principu. Zašto bi neko ko se sam stavio u ulogu sudije, porote i dželata – kao što je Betmen – imao luksuz takve apstraktne discipline?

Naravno, njegova snaga nije u oružju, već u inteligenciji, snalažljivosti, obuci i simbolici. Ali u ratovima protiv kriminala, ponekad ubistvo nije izbor – već neizbežna posledica. A ono što fanovi često zaboravljaju jeste da to „pravilo“ nije njegovo. To je bio ustupak cenzuri. Trik da se stripovi prodaju deci.

Izvor: GQ magazine

Zaključak: Pravi Betmen ne mora da ubija – ali je uvek bio spreman na to

Betmen može biti ideal. Simbol. Ali samo ako ne zaboravimo njegove korene. U stvarnom Gotamu, kriminalci se ne plaše moralnih filozofa. Plaše se onih koji neće stati. A pravi Betmen, onaj iz prvih stripova, i mnogi koji su ga nasledili na ekranu, nikada nije stajao. Ako već govorimo o realizmu, ne možemo ga zaboraviti samo kada ne odgovara mitologiji koju smo stvorili u glavi.

Jer Betmen nije tu da se sviđa – već da ga se plaše.

Za kraj, važno je da napomenem – ja sam apsolutni fan Betmena. Volim sve njegove interpretacije (čak i B&R pogledam barem jednom godišnje – i uživam u istom) i potpuno razumem opsesiju koju mnogi fanovi imaju prema njegovom čuvenom „Ne ubij“ pravilu – često zasnovanu na nepoznavanju istorije lika. Ipak, u tom kontekstu, Zek Snajder je bio u pravu kada je odgovorio studiju: „Ljudi stalno govore: ‘Betmen ne sme da ubija’. Pa, to je kanon. A ja kažem: ‘U redu, pa prvo što želim kad mi to kažete je da vidim šta će tada da se desi.’ A oni odgovore: ‘Pa nemoj da ga staviš u situaciju u kojoj mora da ubije nekoga.’ Ja im kažem: ‘To je kao da na čudan način štitite svog Boga, zar ne? Činite ga nebitnim.’“

Time je sve rečeno. Snajderov Betmen je u tom smislu realniji od svih prethodnih – čovek iza kojeg je 20 godina rata sa najgorim ološem podzemlja, beskrupuloznim kriminalcima i psihopatama, i uz to pogođen ličnom tragedijom. Takav čovek ne može ostati neokrnjen. On jeste pomračena ličnost – i upravo zato deluje istinito.

Na kraju, fascinacija Betmenom kao likom ne može se osporiti. Niti treba. Ona je izdržala test vremena, prerasla generacije, i s pravom zauzima posebno mesto u savremenom mitu o herojima. Valja samo o njemu znati malo više od onog što uče Nolanovi filmovi.

Posljednje putovanje – Davor Pisačić

Posted on by Redakcija

„Vrijeme je, kapetane“, rekao je prvi časnik riječnog parobroda Kormoran, kad je nakon dugog, ali uzaludnog kucanja na vrata ušao u neugodno vruću prostoriju pansiona Madam Reke smještenog u Budimu na desnoj obali Dunava. Planina od posteljine, kojoj se obraćao, a koju je tvorilo krupno tijelo Jacka Wilooughbyja nije se pomaknula. No ispod popluna na suprotnoj strani kreveta izmigoljilo se nago djevojačko tijelo i uz bujicu mađarskih psovki upućenih nepozvanom gostu nazulo papuče, pokupilo odjeću, te izjurilo iz sobe vijoreći gustom grivom crne kose.

„Kapetane!?“

„Znam… vrijeme je. Uistinu je vrijeme“, muklim glasom je progovorio sjedajući na rub postelje, češući se desnom rukom po glavi, zamišljeno gledajući kroz prozor u mutne jesenske dunavske vode.

Pola sata kasnije prešli su most preko Dunava i kroz gužvu Pešte stigli do zgrade u kojoj se nalazilo Prvo austrijsko parobrodarsko društvo. Sljedećih pola sata proveli su u uzavrelom prijemnom uredu čekajući da ih primi glavni otpravnik poslova parobrodarskog društva.

„Možete ući, kapetane“, doviknula je sekretarica izlazeći iz kancelarije glavnog otpravnika.

„Vi ste uistinu jedan sretan kurvin sin, kapetane Wilooughby“, započeo je službenik. „Odakle Vam toliko sreće?“

Willougby, veteran krimskog rata u kojem je sudjelovao kao osamnaestogodišnji mornar je šutio. Danas, trideset godina kasnije, otupio je na službeničke imbecile svih vrsta i boja. Makar, pitao se, što ga sprečava da ovog idiota zavitla kroz prozor u hladni Dunav. Nije pronalazio smisleni razlog. Pa ipak, život ga je naučio da nije uvijek dobro predati se prvom impulsu.

Otpravnik, nesvjestan njegovih misli, nastavio je blebetati: „Upravo sam primio brzojav iz naše Bečke uprave u kojem me obavještavaju da ćete nakon istovara robe kod Turnu Severina nastaviti plovidbu na istok i u području ispod Karpata kod grada Giurgua pričekati pošiljku iz Transilvanije. Više detalja dobiti ćete od vašeg zemljaka, stanovitoga gospodina Retfilda, koji vas čeka u Giurgiu. To bi bilo sve, kapetane. Sretan vam put“, završio je otpravnik, pružajući Willooghbyju svitak papira koji je sadržavao otpremnicu, brodski manifest i razne dozvole potrebne za plovidbu.

Nakon što je nadgledao ukrcaj bačava baruta na Kormoran, s prvim časnikom i zapovjednikom stroja otišao je na ručak u lučku tavernu. Jeli su mađarski teleći gulaš paprikaš, koji su zalili suhim crnim vinom, a za desert su se pogostili gundel palačinkama.

Dok je punog želuca, zadovoljno stajao na komandnom mostu, Kormoran je sijekući dunavske valove izlazio iz brdskog područja i ulazio u veliku mađarsku nizinu. Na desnoj obali rijeke nizale su se šume, dok je lijevu obalu prekrivala stepa.

Nakon što su prošli tvrđavu Kalemegdan, vrijeme se počelo kvariti. S jugoistoka počeo je puhati jak mahovit vjetar, noseći sa sobom maglu i slojevitu naoblaku s ledenom kišom.

Sa zadovoljstvom se povukao u toplinu kabine pućkajući lulu i pijuckajući fini škotski viski. No, to je zadovoljstvo bilo kratka vijeka ustupivši mjesto zabrinutosti kako se brod približavao krivudavom klancu koji poput kamenih kliješta pritišće Dunav.

„S ovakvim vremenom biti će pravo umijeće proći kroza Željezna vrata, a tu je još i delikatni teret kojeg prevozimo“, razmišljao je Willoughby naglas. Nije mu bilo prvi put da prolazi kroz najdublji europski klanac, kojeg je tvorio spoj Balkanskog pojasa i masivnog luka transilvanijskih Alpa, ali je iz dna duše mrzio svaki prolazak.

Rijeka je silovito tekla kroz tu pukotinu, vrtložeći se među strmim stijenama pokrivenim gustom šumom. Dok je vještim manevrima izbjegavao podvodne grebene i isturene litice, visoki valovi udarali su o oplatu broda i prelijevali se preko palube.

Još jednom, božja je providnost sigurnim stiskom vodila njegovu ruku kroz vrtloge i riječne struje i na sveopće oduševljenje posade izvela Kormoran u tihu dolinu.

Nakon iskrcaja robe za tvornicu municije u Severinu, posadi je dao slobodnu večer, da se ispušu nakon stresne plovidbe.

***

Turobno, sivo jutro dočekalo ih je pri odlasku iz Severina. Nakon drame od prethodnog dana i raskalašene noćne zabave, posada se u miru i tišini ukrcala na Kormoran i nastavila s plovidbom.

Sređivao je papire kad je u kabinu, uz prethodno lagano kucanje ušao prvi časnik Zimmer. „Oprostite, kapetane, ali mislio sam da bi vas ovo moglo zanimati“, rekao je stavljajući bačvicu na stol.

„Što je to?“ upitao je Willoughby. „Da nije možda kojim slučajem puna starog škotskog viskija“?

„Pogledajte sami.“

Ustao je i skinnuo čep s bačvice. Nagnuo je, a na stol se prospe malo crne smjese.

„Barut!?“

Zimmer je kimnuo: „Bačvica je ostala u brodskom skladištu. Očito je promakla kod istovara u Severinu. Što da radim s njom?“

„Vrati je u skladište, zasigurno ćemo za nju dobiti dobru cijenu u Galatiju“, odvratio je kapetan.

***

Omalena mršava prilika u skupocjenom kaputu, nervozno se, prkoseći sitnoj kišici, šetkala po doku dok se Kormoran približavao luci u Giurgiu. Kad je brod pristao, nestrpljivo se popela i od prvog časnika zatražila da ga odvede kapetanu.

„Douglas Retfild iz odvjetničkog ureda Stoker&Hawkins&Retfild“, predstavio se. „Danas popodne očekujem da će stići pošiljka od trinaest sanduka koji sadržavaju dio imovine grofa Murga. Vaš posao je prevesti te sanduke do luke u Galati, gdje će biti ukrcane na škunu koja će ih prevesti do Engleske. Pratiću vas cijelim putem, jer moj će se posao završiti tek kad sanduci s grofovom imovinom budu dostavljeni na njegov novi posjed u Londonu.“

Tri sata kasnije, jedan od mornara s Kormorana došao je u lučku tavernu gdje su Willoughby, Zimmer i Retfild, nakon obilnog ručka na račun odvjetničkog društva, pili i razgovarali o tajanstvenom grofu Murgu.

„Kapetane, dolazi teret!“, kratko je izvijestio.

Bio je to zaista zapanjujući prizor: karavana konjskih zaprega koju su bjesomučno tjerali rumunjski cigani spuštala se zavojitom planinskom stazom prema riječnome sidrištu.

Završivši s utovarivanjem tereta i ukrcajem odvjetnika Retfilda, Kormoran je digao sidro i zaplovio na posljednju etapu svoje plovidbe.

„Da, nešto je jako čudno u vezi našega grofa Murga“, odvjetnik je nastavio priču iz lučke taverne kad su se, nakon večere u kapetanovoj kabini, dohvatili karata.

„Kao prvo, uzmite taj njegov osamljen dvorac… Monumentalan, visoko gore na litici, kao da je isklesan iz stijene na kojoj se nalazi. Izbliza je više nalikovao na ruševinu nego na pravi dvorac. Vjerujte mi da sam tijekom boravka kod grofa cijelo vrijeme osjećao nelagodu, kao da sam bio pod nekakvom prismotrom, a što je najčudnije nisam bio zapazio nikakvu grofovu poslugu. Ipak sve je bilo na vrijeme i na svojem mjestu: soba je bila ugodno ugrijana i pospremljena, a krevet napravljen. Uvijek sam imao tople vode za kupanje i brijanje, obroci bi me redovito čekali u velebnoj blagovaoni gdje sam jeo sam. No dobro, ponekad bi mi društvo pravio i sam grof, ali sjećam se da sam zapazio da je on uvijek nekako nalazio razloge za preskakanje obroka. Ponekad bih se pitao nismo li nas dvojica jedini stanovnici tog, od boga zaboravljenog, mjesta.“

„Prvi dojam je najčešće i najtočniji“, oglasio se Willoughby, ispuhujući oblak duhanskog dima.

„Kako god da bilo, bit ću najsretniji kad se vratim u London i riješim uspomene na ovu nesretnu zemlju i prokletog grofa“, rekao je Retfild, te se zijevajući oprostio od svojih kartaških drugova.

Uskoro se od kapetana oprostio i Zimmer, krenuvši u obilazak parobroda prije spavanja.

Nakon što je po običaju, prije nego što će se povući na spavanje, obilazak obavio i sam Willoughby, nad brodom zavlada tišina koju je narušavalo samo blago brektanje parnog stroja.

Jutro je donijelo uznemirujuću vijest: jedan od pet mornara, koliko ih se uz dva časnika, kuhara i kapetana nalazilo na parobrodu, je nestao. Kapetan je sakupio preostalu posadu i uz njihovu pomoć pretražio parobrod, od pramca, do krme, ali bez uspjeha. Parobrod se zaustavio i krenuo u potragu za nesretnim čovjekom. Vidljivost je zbog guste magle bila nikakva, a na pozive mornara s palube nije bilo nikakvog odgovora.

Retfild je bio posebno uzrujan i na rubu živaca. Više puta je spominjao grofa Murga i proklinjao lošu sreću što ga je zadesila zadaća poslovanja s istim. Ostatak dana je prošao u turobnom ozračju i posada je preko volje obavljala svakodnevne zadatke.

Za vrijeme večere Willoughby je ponovno okupio posadu. Rekao je da postoji nada da se njihov drug možda ipak dokopao obale, i da svoje molitve i razmišljanja uprave u tome smjeru. Također je naredio da se odsada, zbog sigurnosti, po brodu kreću u parovima.

Jeziv predsmrtni krik je proparao noć i uzbunio sve prisutne na Kormoranu.

Kapetan je iskočio iz kreveta i iz ormarića izvukao mornarički colt.45.

Za kormilom su bila dva mornara.

„Kapetane, mislim da se radi o Retfildu. Primijetili smo ga kod ulaza u skladišni prostor!“

„U redu, ostanite kod kormila!“ upozorio ih je.

Zimmer mu se pridružio s također isukanim oružjem. Noseći ručnu svjetiljku, zajedno su krenuli prema skladišnom dijelu.

Zatekli su krvožedne harpije koje su izašle iz kovčega dopremljenih na brod. Sve tri su se ustremile na jadnog Retfilda. Kapetanu je ta zbrka isprepletenih tijela izgledala kao da mu sišu krv. Dvojica mornara pohitala su u pomoć nesretnome čovjeku, ali sledili su se od užasa kad su se te žene okrenule prema njima sikćući. Oblizivale su krvave usne, između kojih su blistali šiljati zubi..

„Moj bože, kakvo je ovo zlo?!“

„Pazite, kapetane!“ povikao je Zimmer, odgurnuvši ga u stranu. Sa stropa među njih je skočio visok, mršav lik. Dugim je noktima zaparao po Zimmerovu grlu, dok se kapetan uspio otkotrljati u kut skladišta i za tren izbjeći sudbinu prvog časnika.

Krv je šiknula iz prerezanih žila i Zimmer se bez glasa srušio na pod. Willoughby je ispalio tri hica u ubojicu, ali meci su prošli kroz nj kao kroz zrak. Jezivo blijeda prilika nastavila mu se približavati i tada je u snopu svjetla iz svjetiljke koju je još uvijek čvrsto stezala Zimmerova ruka, ugledao bačvicu baruta. U istome trenu je skočio prema izlazu, te opalio u bačvicu.

Strahovita eksplozija provalila je iz skladišta i protresla parobrod kidajući ga napola. Gust sivo-bijeli dim uzdigao se nad rijekom, dok je mutna i hladna voda halapljivo gutala ostatke Kormorana. Sretna okolnost po ostatak posade, bila je da je prilikom eksplozije komandni most ostao manje-više neoštećen. Nakon što su završili u Dunavu, svi su se uspjeli izvući na obalu.

U mutnom svjetlu nadolazeće zore, jedan od mornara je ugledao kapetana Willoughbyja kako se, držeći se za dio dimnjaka, pokušava izvući iz vira koji je ostao iza potonulog parobroda.

„Hej, ljudi, pomozimo kapetanu!“ viknuo je.

Brodolomci su napravili živi lanac i nekako uspjeli dohvatiti kapetana i izvući ga na čvrsto tlo.

Uskoro se oko njih okupila znatiželjna grupa lokalnih seljaka koje je probudila eksplozija. Seljani su uskoro zapalili lomaču na obali, a netko je otišao do sela i donio hrpu pokrivača da bi se brodolomci ugrijali. Boca loše domaće rakije je stala kružiti od usta do usta, praćena nerazumljivim ćeretanjem uzbuđenih mještana.

„Što se dogodilo u skladištu, kapetane?“ htio je znati mornar. „ A prvi časnik, što je bilo s njim?“

„Hans je stradao… spašavajući moj život“, sa suzama u očima je procijedio.

Jato vrana spustilo se na drveće što je raslo uz rijeku. Kljucale su meso koje je nakon eksplozije parobroda završilo na golim granama. Na vrhu jednog stabla bjelasala se čeljust s oštrim zubima koja je nekad pripadala grofu Murgu.

Autor: Davor Pisačić

IN MEMORIAM: KRISTIJAN ŠARAC (1981–2026)

Posted on by Redakcija

Tamo gde čovek dohvata zvezde

Izvor: Valinor Srbija

Kada nas napusti onaj koji je od iskre umeo da stvori plamen, ostaje tišina koju mogu popuniti samo sećanja na vizije, ideale i neustrašivu potragu za nečim većim od nas samih. Zato se sa neizmernim bolom i nevericom opraštamo od Kristijana Šarca, čoveka koji nas je prerano napustio, ali čija misija i vizija ostaju kao trajni svetionik domaćoj fantastičnoj sceni.

Kristijan nije bio samo jedan od osnivača Udruženja „Autostoperski vodič kroz fantastiku“ i glavni urednik naših izdanja; bio je sanjar koji je posezao za visinama, verujući da domaća fantastika ne sme poznavati granice, kalupe niti biti talac balkanske sujete. Njegov rad bio je posvećen suštinskom stvaralaštvu — onom koje je sporije, temeljnije i koje kopa ispod površine.

Kao urednik na brojnim romanima i zbirkama, ugradio je sebe u temelje žanrovske scene. Verovao je nepokolebljivo da na ovim prostorima postoje glasovi koji mogu dostići svetske visine uz rad, ozbiljnost i integritet koji je on sam beskompromisno pružao. Za njega, fantastika nije bila dekor, već pokretačka snaga i prostor za istraživanje sudbine čovečanstva.

Ostavio je neizbrisiv trag kao recenzent stripova, borac za domaću reč i prijatelj koji je u svakoj iskri video potencijal za plamen. Danas, kada se Kristijan preselio u svoj „Svemir bez granica“, ostajemo svesni odgovornosti da negujemo ono što je on započeo.

Naše baterije su trenutno prazne, i dok procesuiramo ovaj nenadoknadiv gubitak, rad portala i prodaja knjiga biće pauzirani do daljnjeg. Međuti, sećanje na njegovu istrajnost ostaje naša obaveza da nastavimo dalje. O svim daljim koracima udruženja javnost će biti obaveštena putem društvenih mreža.

Neka mu je večna slava među zvezdama koje je tako rano dohvatio.

Ostavština utkana u dela (Biografija)

Kristijan Šarac rođen je 1981. u Splitu. Svoju misiju započeo je 2015. godine pokretanjem portala fantasticnivodic.com, gde je kroz britke prikaze i analize oblikovao regionalnu kritičku misao o fantastici. Dve godine kasnije osniva udruženje „Autostoperski vodič kroz fantastiku“, koje pod njegovim vođstvom postaje ključna platforma za podsticaj književne fantastike u regionu.

Kao glavni i odgovorni urednik, potpisao je petnaest izdanja i četiri broja časopisa Fantastični vodič. Uredio je knjige „Majka distrozija“ i „Posljednje utočište“ Vlatke Basioli. Takođe, povremeno je učestvovao u uređivanju godišnje zbirke priča „Regia Fantastica“, dok je kao saradnik izdavača Forma B i Golconda autoritetom vrsnog poznavaoca stripa uvodio čitaoce u svetove „Morgan Losta“, „Brendona“, „Natan Nevera“ i „Julila“. Njegove autorske priče, objavljene su u zbornicima „Fantastični vodič“, „Avetinje i anđame“, „Ubiq“ i „Marsonic“ i ostaju kao trajni zapis njegovog talenta i mašte koja nije priznavala okvire.

AVKF tim

Kostim ne čini superheroja

Posted on by Kristijan Šarac

 

ŽANR: Superherojski strip/Fantastika

ORIGINALNI NAZIV: Superman: Man and Superman

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

SCENARISTA: Marv Vulfman

CRTAČ: Klaudio Kastelini

ZEMLJA: SAD

PREVODILAC: Miloš Petrik

GODINA IZDAVANJA: 2019.

OCENA:

U edicije DC Gold +1 iliti DC mejnstrim Čarobna knjiga je objavila novi strip o Supermenu. U principu to je povratak korenima superherojskog žanra i prilika da vidimo kako se legenda može ispričati na svež način. Tačnije, dobijamo novu istoriju lika koja promišlja o tome šta znači biti čovek, a šta nadljudsko biće. Ovo delo pokazuje da superherojski žanr, često optuživan za predvidivost, ipak, može da ponudi dobre priče, bilo da ste dugogodišnji fan ili tek otkrivate smer.

Američki izdavači oduvek preoblikuju svoje univerzume, a ovaj tom je delimično plod te tradicije obnavljanja koje je obeležilo stripovsku industriju. Vulfman je zapravo jedan od prvih koji je zagazio u te vode, uz Džordža Pereza, očistio je haotičnu DC-jevu kontinuitetnu mrežu, ujedinjujući višestruke Zemlje i dajući herojima svež početak. Ova kriza je manifest moći stripa da se prilagodi novim generacijama, zadržavajući srž prošlosti likova dok ih čini podobnim. DC je kasnije nastavio sa obnavljanjima kao što su Zero Hour, Infinite Crisis i New 52, svaki put balansirajući između nostalgije i inovacije, često izazivajući kontroverze, ali i podstičući kreativnost. Nisu jedini – Marvel je sa Ultimate univerzumom i Secret Wars pravio slične poteze, dok su izdavači poput Imagea eksperimentisali sa potpuno novim svetovima. Ovi procesi nisu tehnički, već potreba da se stripovi prilagođavaju društvenim promenama, tehnološkim skokovima i novim čitaocima. Čovek i natčovek, iako intimna priča, podržava taj duh reinvencije, vraćajući se Klarku Kentu pre nadljudskog, pokazujući da čak i najstariji heroji mogu pronaći novi glas, a da ostanu što su oduvek bili.

Marv Vulfman – ime koje odzvanja kroz tri decenije istorije devete umetnosti. Rođen 1946. godine u Bruklinu, oblikovao je moderni superherojski žanr revolucionarnim radom za DC i Marvel. Najpoznatiji poduhvati su mu Kriza na beskonačnim zemljama, koja je redefinisala DC-jev univerzum, i Mladi titani, koji su postali kultni zbog složenih likova i emotivnih priča. Snaga kao scenariste leži u njegovoj sposobnosti da uravnoteži epsku dramu sa tihim, introspektivnim trenucima. Pomogao je da se uobliče sage o Zelenom Fenjeru i Crnom Sokolu, kao i Marvelovi stripovi o Fantastičnoj četvorki, Spajdermenu i Novi. Osim što je sa Džordžom Perezom stvorio Nove mlade Titane i kosmički ep Smak bezbroj svetova, Za Marvel je stvorio Blejda, a za DC serijale Noćni odred i revampovanu verziju Pozovi H za heroja. Povrh toga, autor je nekoliko romana, a pisao je i za igrane i animirane serije, uključujući animiranog Supermena s kraja osamdesetih godina prošlog veka, kao i crtani Teen Titans za Kartun netvork.

Klaudio Kastelini – crtač koji radi stilom što je istovremeno klasičan i inovativan. Pristup mu je ukorenjen u realizmu, ali sa dozom dramatične ekspresivnosti koja podseća na velike majstore. Rođen 1966. godine u Rimu. Karijeru je započeo 1989. godine na serijalu Dilan Dog. Potom je učestvovao u nastanku Nejtana Nevera. Američku karijeru započinje u Marvelu sa Srebrnim Letačem, istovremeno radi na nekoliko naslovnica za Cosmic Powers Unlimited i Elektra Magazine. Sarađivao je na Spajdermenu i Konanu, a za DC komiks je radio na naslovu Batman: Gotham Knights.

Narativ prati Klarka dok napušta Smolvil i stiže u Metropolis, pokušavajući da pronađe svoje mesto u svetu. Nije još uvek Supermen; samo je momak sa prevelikim naočarima i gomilom tajni. Susreti sa Lois Lejn, prvim poslom i sukobima sa kriminalcima oslikavaju njegov put od nesigurnog mladića do heroja. Ono što priču čini posebnom jeste naglasak na promeni stava. Na početku, parališe ga strah da će povrediti druge, da nikada neće ostvariti snove. Kroz male, ljudske trenutke počinje da shvata da su moći dar baš kako su ga učili Kentovi. Kostim ne čini superheroja, već trenutak u kom je prevazišao strepnju. Transformacija nije grandiozna; neopaziva je, konačna i čovečna, što Supermena čini pravim likom, a ne svemoćnim kartoncem.

Stilski, ovo je remek-delo ravnoteže. Scenario je emotivan, ali nikad preteran, sa dijalozima koji zvuče prirodno i produbljuju karakter. Kastelinijeva umetnost je pravi spektakl – njegovi prikazi Metropolisa su vibrantni, dok su Klarkovi izrazi lica prozori u unutrašnju borbu. Dodatni materijal – skice, beleške i autorski komentari – pružaju fascinantan uvid u to kako je delo nastaje, što me je subjektivno kao urednika obodrilo pokazujući mi da nisam na krivom putu. Manom bismo verovatno mogli nazvati to što je priča fokusirana na Klarkov unutrašnji razvoj, pa ponekad usporava tempo u korist introspekcije. Ali za one koji traže priču, a ne bum-tras ovo je prednost, nikako nedostatak. Prevod je vrlo kvalitetan, Miloš Petrik bi mogao da razmisli da se totalno prebaci na devetu umetnost, ume da pogodi ton.

Strip koji podseća zašto je Supermen još uvek relevantan. Nije simbol svemoći; već nade, hrabrosti i borbe da budemo bolji. Čarobna knjiga je još jednom pokazala da zna da odabere naslove koji unapređuju scenu. Ovo je za sve koji veruju da se ne postaje pravi heroj kada se navuče kostim. Pročitajte ga i podsetite se zašto i dalje stripovski junaci menjaju način na koji gledamo svet.

Pionirski poduhvat u domaćem trileru

Posted on by Kristijan Šarac

 

 

ŽANR: psihološki triler

IZDAVAČ: Laguna

AUTOR: Zoran Petrović

GODINA IZDAVANJA: 2024.

OCENA:

Laguna poslednjih godina sve više ulaže u domaće autore, gradeći ravnotežu između lokalnog stvaralaštva i globalnih hitova. Sa enormnom produkcijom, imaju luksuz da u dobroj meri zastupe dela stvaralaca sa ovih prostora, a svaka peta knjiga od tih je laureat neke prestižne nagrade. Naslovi poput ovog dokazuju njihovu posvećenost negovanju domaćih talenata koji rezoniraju s lokalnom publikom, dok autori poput Sare Dž. Mas unose svetsku svežinu. Ova ravnoteža nije poslovna strategija, nego kulturni poduhvat: domaći pisci donose autentičnost i kontekst, dok strani naslovi šire horizonte. Podržavajući domaće autore kroz promocije, sajmove i nagrade, pokazuju sopstvenu viziju književne scene.

Književna produkcija Srbije, iako obiluje potencijalom, često se suočava s izazovom stvaranja dela koja dostižu univerzalnu relevantnost i narativnu sofisticiranost, što zahteva kritičku refleksiju o umetničkoj ambiciji i zanatskoj umešnosti. Retki su domaći autori koji uspevaju da stvaralaštvo uzdignu do nivoa globalnih književnih standarda, spajajući lokalnu autentičnost s temama koje transcendiraju granice. Ova opservacija, međutim, nije ograničenje, već podsticaj za evolucionu dinamiku: književni razvoj zavisi od individualne posvećenosti, autorske voljnosti da se ogoli, količine rizika i sposobnosti da se kroz introspekciju i inovaciju dostigne šira publika. Laguna, birajući autore poput Petrovića, pokazuje razumevanje ovog potencijala, podržavajući one koji teže ka umetničkoj izvrsnosti i kulturnoj rezonanci, čime podstiče domaću književnost na hrabre korake ka globalnom priznanju.

Zoran Petrović – pisac i scenarista, proslavio se serijalom Praznik zveri i romanom Rizničar tajni te radom na seriji Državni službenik. Njegov stil, prožet psihološkim nadražajima i napetošću, istražuje mračne strane ljudske prirode i društva. Kombinuje iskustvo u filmskoj industriji s književnom oštrinom, stvarajući knjige koji drže čitaoce u budnom stanju do samog kraja.

Ovo je prvi psihološki triler na ovim prostorima koji se bavi forenzičkom psihologijom i profilisanjem serijskih ubica, i uranja nas u mračni Beograd. Tri devojke bude se zaključane u kolibi na periferiji grada, pronalazeći telefon koji im donosi jezive poruke, ali to je tek početak… Priča prati istražitelja, forenzičkog psihologa, koji pokušava razotkriti um ubice, dok se suočava s vlastitim demonima. Beograd postaje lavirint prepun straha, a napetost raste s otkrićima o prošlosti likova i motivima zločinca.

Vrline romana leže u njegovoj napetosti i autentičnosti. Petrović vešto koristi forenzičku psihologiju, stvarajući triler koji spaja nauku s emocionalnošću. Likovi, od istražitelja do žrtava, odišu ranjivošću i složenošću, dok Beograd, sa svojim sumornim ambijentom, postaje gotovo opipljiv. Narativ pulsira ritmom koji drži čitaoca prikovanim za knjigu, a teme krivice i pravde dodaju filozofsku težinu. Ipak, tempo ponekad usporava zbog detaljnih objašnjenja forenzičkih metoda, što može umoriti čitaoce željne akcije. Sporedni likovi, iako intrigantni, povremeno ostaju u pozadini, služeći više kao katalizatori. Takođe, amerikanizacija teksta pomalo smeta. Šefica odeljenja šetka po terenu kao običan pandur, znamo da je to romaneskna potreba, ali moglo se raširiti time da je zbog toga podređeni vole. Ipak, ono što treba da se ceni je primetan autorev napredak, verovatno je deo do urednika, ali lični trud je nezanemariv.

Pionirski poduhvat u domaćem trileru, idealan za ljubitelje napetosti i psihološke drame. Kao stvoren za one koji traže priču koja spaja lokalni duh s univerzalnim jezom. Pronađite delo na sajtu izdavača ili u knjižarama i uronite u Beograd gde strah ima ukus koji ne bledi.

Osvrt na zbirke Dušana Stojmenovića

Posted on by Nenad Jevtić

Bilo mi je potrebno nešto više vremena od planiranog da završim čitanje obe zbirke. Mogu reći da nisu klasični horori, verovatno su više drame sa elementima horora, svakako se ne mogu lako žanrovski definisati i svrstati. „Svedok svojih opomena“ malčice je tradicionalnija, dok je „Dolazi nam vrag u posetu“ nalik romanu iz nekoliko tematski povezanih priča. Prva knjiga ima raznovrsnije teme, nekoliko ranije objavljenih pripovetki, dinamičnog stila i pristupa temama. Iz nje bih izdvojio pripovetke „Svitac i buba“, „Firma“ i „Talasi“ kao one sa najzanimljivijim perspektivama i sa snažnim karakterom. Što se tiče potonje… uh… teško je odabrati, jer su sve kvalitativno izjednačene. Ako pak treba odabrati neke koje su na mene ostavile najjači utisak, pročitajte: „Radoje Domanović po drugi put među Srbima“, „Plač moje žene“, „Slajdovi u kafani“ i „Pokušaj sreće“.

Izvor: Google

Ono što sigurno mogu da kažem jeste da je Dušan Stojmenović majstor „situacije“. Na šta tačno mislim? Svaka priča iz zbirke „Dolazi nam vrag u posetu“ počinje na jednostavan, običan način, zatim se ta početna scena zakomplikuje, a zatim nastupi „situacija“. Stiče se utisak neprijatnosti, nelagode i zbunjenosti, baš ono što pisac i namerava da izazove kod čitaoca. Po mom mišljenju uspešnije postiže te reakcije od „Svedok svojih opomena“. Priče su o svakodnevnom životu, željama i potrebama, bilo da se spozna srodna duša, spasi brak, spasi karijera, napreduje u karijeri, uglavnom ono što svi pokušavamo i živimo, pa su zato sve te „situacije“, razočarenja u ljude, pritisak, nepravde i depresivno sivilo socijalnog života tako realistični našem umu.

Teme su neobične i nesvakidašnje za književna dela našeg podneblja, samim tim i zanimljive za pratiti. Stilski su nešto drugačije od onoga što sam navikao da čitam, što nikako nije mana. Metronomski tačno, koncizno i jasno, nijedna rečenica nije bez funkcije ili višak, što nije lako savladati, a eto, Stojmenović ovde pokazuje koliko dobro vlada perom. Primećujem da su mu kompozicije rečenica nešto što bih i sam voleo da umem. Piše kvalitetno, uvodi čitaoca u scenu s minimalnim opisom sredine i direktno pogađa suštinu. Ponegde ostavlja otvoren kraj, ali je to namerno da bi se naglasio osećaj nelagode. Čim priča postigne zacrtani cilj, i kaže ono što je potrebno, to je to, kompletirana je, nema potrebe razvodnjivati temu, a potom preostaje neizrečeni deo koji duplira utisak. Priče će vas sigurno naterati na razmišljanje.

Izvor: Librum IK

Posvetio bih nešto pažnje i pohvala likovima i kako ih je Stojmenović koncipirao. Svaki lik, pogotovo glavni, pažljivo je osmišljen i trpi totalnu metamorfozu, potpunu promenu, i to obično ide iz boljeg ka lošijem, s tim da se otkriva ko je kakav čovek u dubini duše. Junaci ovih priča se sučeljavaju sa svetom, kolektivima, narodom i individuama za koje bi se svaki normalan čovek zapitao: „Da li je moguće da ovakve osobe postoje?“. Čest odgovor na to pitanje je: „Nažalost, da, takvi ljudi nas okružuju.“ Drugim rečima, junak se sukobljava sa haosom u ljudima, nemirom u društvu, okružen je negativnom klimom emocija i interesa, prostodušnošću i sujeverjem od kog želi pobeći, promeniti nešto ili pobediti zlo, a uspeh u takvim okolnostima gotovo nikada nije zagarantovan. Svaki junak je drugačiji od prethodnog, bio skrhan od uzaludnih pokušaja, voljan da pokuša nešto novo, rešen da se bori do kraja, ili jednostavno čovek s dušom koji, eto, nehotice dopušta da ga okolina konzumira i upravlja njime kako hoće. Govorimo o beznađu, kolektivnom ludilu, normalizovanim stvarima koje to nisu smele da budu, a jesu, čak se i koriste kao predmet hvale i veličanja. U suštini, ove zbirke odlično zabeležavaju i ističu duševni status našeg društva i zato smatram da ih treba čitati s maksimalnom pažnjom.

Izdavač zbirke „Svedok svojih opomena“ je Narodna biblioteka „Rade Drainac“ iz Prokuplja, dok je zbirku „Dolazi nam vrag u posetu“ objavila izdavačka kuća „Librum“. Za nabavku ovih dela, preporučujem da „Dolazi nam vrag u posetu“ poručite na vebšopu izdavača putem LINKA, a „Svedok svojih opomena“ naručite od autora putem E-MEJLA (posmatrac80@gmail.com).

Izvor: Meta

Stojmenović se ističe u gomili po izboru interesantnih tema i odabirom lokacija na kojima se dešavaju pripovesti. Postoji unikatnost kod njegovog pisanja i obrade naizgled običnih doživljaja, koji se ne mogu naći na drugim mestima s tom količinom i intezitetom jeze. On je autor koji psihološka stanja poredi sa onostranim fenomenima, stavlja ih u paralelu, analizira ih ponaosob, a onda s najvećom pažnjom ukloni tu razdvajajući nit i pusti čitaoce da sami prosude gde prestaje realnost i počinje strava.

Zbirke su mi prijale kao promena posle desetak romana koje sam pročitao tokom godine. Posetite onlajn prodavnicu „Libruma“, obratite se autoru, i uživajte u knjigama tokom predstojećih praznika.

Lepa vest

Posted on by Redakcija

Znate onu floskulu da je najmračnije pred jutro? Ima nešto u narodnim umotvorinama što ih ne da pobiti i zanemariti. Pretpostavljamo da nama sviće…

Sa iznimnim zadovoljstvom objavljujemo da je Ministarstvo kulture zvanično podržalo Fantastični vodič, prepoznavši značaj našeg dugogodišnjeg rada, kontinuiteta i doprinosa domaćoj kulturnoj i fantastičnoj sceni. Ova odluka za nas predstavlja mnogo više od finansijske injekcije — ovo je potvrda ispravnosti misije, vizije, svetonazora i ambicija koje gradimo godinama, često tiho, ponekad glasno, ali konstantno istrajno, u senci tržišnih turbulencija i društvenih previranja.

U vremenu u kojem se sadržaji stvaraju i zaboravljaju brže nego što se izusti „trend”, naša redakcija je ostala posvećena drugačijem modelu: sporijem, temeljnijem, to jest suštinskom stvaralaštvu. Baš zato nam mnogo znači to što je prepoznat naš rad i pristup kao vrednosti koje treba negovati i očuvati.

Naš časopis nije zamišljen kao puka publikacija — već kao platforma za tvorce koji znaju da od iskre stvore plamen, za istraživače koji kopaju ispod površine, za stvaraoce koji imaju šta da kažu čak i kad to nije lako niti poželjno izgovoriti. Trudimo se da otvaramo prostor i vrata za nove glasove, da jačamo domaću scenu i da budemo mesto na kojem književnost nije dekor već pokretačka snaga.

Aklamacija dolazi u savršenom trenutku, jer nas očekuju dva uzbudljiva izdanja koja će dodatno obogatiti scenu spekulativne fikcije. Treći broj Fantastičnog vodiča, pod nazivom Svemir bez granica, posvećen je žanru svemirske opere – epskim avanturama u kosmosu, međuzvezdanim sukobima i filozofskim razmišljanjima o sudbini čovečanstva. U njemu ćete pronaći preko 40 originalnih radova domaćih autora, doprinose stranih pisaca Pitera Votsa i Nila R. Džonsa, pesme inspirisane univerzumom, kao i stručne tekstove o multiverzumu, antropičkom principu i fenomenu Ratova zvezda. Ovo predstavlja pravi omaž klasičnim i savremenim vizijama vasione, sa naglaskom na originalnost.

Sledeći, četvrti broj pod naslovom Iz dima se rađa vatra pobune, usmeren je na stimpank – svet parnih mašina, viktorijanske estetike i buntovničkih ideja, sa temama Diktatura per se i Zupčanici propasti. Izabrani radovi uključuju dinamične kratke priče, novouvedene pripovetke, pesme, strip i stručne analize o uticajima Žila Verna, H. Dž. Velsa i ontologiji snova u virtuelnoj realnosti. Očekujte bogat sadržaj sa 30 autora koji će istražiti granice nostalgije i progresivnosti u fantastičnom okviru.

Ova izdanja, omogućena institucionalnom podrškom, potvrdiće naš trud i enormno zalaganje u negovanju kreativnosti i kritičkog mišljenja kroz fantastiku. To nije tek pohvala prošlosti, već i investicija u budućnost, koja nam omogućava da podignemo kvalitet na viši nivo, razvijemo nove rubrike, uspostavimo nove saradnje, i pre svega — pružimo publici sadržaj prepun ozbiljnosti, hrabrosti i integriteta.

Zahvalni smo na poverenju koje nam je ukazano i duboko svesni odgovornosti koju ova pomoć nosi. Naš tim ulazi u naredni period napunjenih baterija, sa jasnim fokusom na rast, inovacije i dalji doprinos kulturnom pejzažu zemlje.

Nastavljamo da radimo ono što najbolje umemo — da pišemo, istražujemo, promišljamo i stvaramo. A sada, uz zvaničnu podršku i pokroviteljstvo nadležnih organa za nematerijalne vrednosti, ulazimo u novu fazu u kojoj ćemo još predanije razvijati puni potencijal našeg časopisa.

Zahvaljujemo se svim piscima, teoretičarima, ilustratorima i ljudima bez kojih vizuelizacija publikacija ne bi bila ista. I na kraju hvala Ministarstvu kulture Republike Srbije zato što će dva broja Fantastičnog vodiča obasjati decembarsko sunce.

AVKF tim

Poslednji jednorog: bajka za veliku decu (1)

Posted on by Aleksa Jadžić

Na samoj ivici svemira, na mestu susreta dva sveta, lebdi priča koja ne poznaje granice stvarnosti. Ovde se stvarnost prepliće sa snovima, a svet koji nam se otkriva je istovremeno i bajkovit, ali i duboko ljudski. Ovde neobično postaje neodoljivo stvarno, u trenutku kada besmrtna i magična gospa jednorog odluči da napusti svoj dom i krene u potragu za svojim mitološkim narodom. Tamo gde je krenula svi će joj želeti zlo, zato su joj potrebni prijatelji pa je prihvatila društvo nespretnog čarobnjaka Zevzika i neustrašive Moli Jezavice, družbenice jednog harambaše. „Poslednji jednorog“, fantastična dugometražna animacija – adaptirana prema istoimenom romanu Pitera S. Bigla iz 1968. godine – nije obična priča, već čarolija koja nas podseća da granice između stvarnog i sveta mašte nisu čvrste i neprobojne. Film je producirao Rankin and Bass Production 1982. godine i animirao Topcraft, japanski studio koji će se kasnije odvojiti u Studio Ghibli. Autori nas pozivaju da kroz ovaj složen komad memento mori literature – preko likova koji se smeju u lice svojim strahovima i preko avantura koje nas vode do srži ljudskih želja – sanjarimo, preispitamo i istražimo ono što se krije između redova dok pletu duboku i zamršenu alegorijsku priču o prirodi čovečanstva i okviru besmrtnosti i suštine prolaznog života.

Da li je prošlo doba jednoroga?

U svakoj eri stvaramo ili oživljavamo mitove da bismo pomogli čoveku u razumevanju sveta – pogotovo u lošim vremenima kada se nadamo da će se desiti nešto nesvakidašnje. Iz istih razloga, jednorog je bio popularan na različitim mestima najmanje 3.000 godina. Međutim poslednjih godina, trend vezan za jednoroge, koji je postao viralan 2016. godine, povezuje ova bića sa šećerom, zabavom i energijom. Proizvodi i kompanije kao što su „Moj mali poni“, „Starbaks“ i brojni modni trendovi od tada su doprineli ovoj pomami, menjajući način na koji moderno društvo gleda na jednoroge (Abad-Santos 2017). U fantazijskom pripovedanju, spektakl jahanja zmaja izaziva strah i slobodu, a oružje koje su iskovali patuljci podrazumevaju moć i zanatstvo, ali savremenija tumačenja su jednoroge uokvirila na potpuno „detinjastije“ načine. Animirani filmovi se, naravno, od Diznijevog uspona bore sa etiketom „fokusirani na decu“.

U potpunoj suprotnosti sa ovim pretpostavkama i za animaciju i za jednoroge, „Poslednji jednorog“ sadrži golotinju, ubistvo i sekvence terora. Dalje se odvajajući od kalupa, i sâm jednorog preuzima svoj simbolički plašt čistote, besmrtnosti i neobičnosti, asocijacija koja je bila ustaljena za ovo stvorenje u srednjem veku. Jednorog je uveden u svoju šumu na početku filma, alegorijski Rajski vrt. Ovde je paleta boja živa, zelena i svetlucava što implicira život, živost i lepotu. Kako ona sama sebi priča: „Nikada nije bilo vremena bez jednoroga. Živimo zauvek. Stari smo kao nebo, stari kao mesec.“ Uspostavljanjem ovog dela mita o stvorenju, film ga jasno izdvaja od smrtnih likova koji se pojavljuju kasnije.

Izvor: Flux Dev

Smrtnost je od suštinskog značaja za teme koje se istražuju u filmu. Brojni dugometražni animirani filmovi su usredsredili svoje priče oko smrti, od „Herkula“ (1997) do „Koko“ (2017), koji istražuju različite prikaze zagrobnog života. Drugi, poput „Bosonogog Džena“ (1983) i „Do neba“ (2009), takođe imaju potresne prikaze smrti i traume. Ali „Poslednji jednorog“ je uzdignut svojim istraživanjem same smrtnosti. Besmrtnost jednoroga implicira da smrt na ovom svetu nije neizbežna – konceptualno uvodeći temu smrtnosti – niti je ovo smrt sa nekim implikacijama zagrobnog života.

Fokus filma na smrtnosti i mirnom predahu smrti vezuje svoje teme za memento mori što na latinskom znači „zapamti da ćeš umreti“. Njegova prvobitna svrha bila je da podstakne ljude, posebno rane hrišćane, da priznaju nestalnu prirodu svog zemaljskog života i da se usredsrede na Božansko. Poslednji jednorog ispituje ovu školu mišljenja kroz postupke brojnih smrtnih likova. U knjizi pripovedanje teče glatko i lako, ima mnogo lirskih opisa predela kroz koje naši junaci prolaze. Suptilno su prikazana nežna osećanja i donete odluke, sve je veoma realno i dirljivo. Filmska adaptacija je više vođena svojim dijalozima nego svojim slikama, iako zapanjujući vizuelni izgled i umetnost, zajedno sa nezaboravnom muzičkom partiturom, doprinose njenoj trajnoj privlačnosti. To je ne čini blebetavom; daleko od toga, svi likovi imaju inteligentne i duboke razgovore zbog kojih ne poželite propustiti nijednu reč. I ne govore pričaju o zapletu, već o svetu koji nastanjuju, da li je prošlo doba jednoroga i šta znači biti čovek.

Smrt nad legatom

Kada gospa jednorog u početku napusti svoju šumu, brzo je otkriva mama Fortuna koja je uhvati i potom prikazuje na karnevalu kao atrakciju. Iako je većina drugih zveri u Fortuninom ponoćnom karnevalu iluzije, jednorog prepoznaje jedno od stvorenja u kavezu kao harpiju – preteće i opasno čudovište. Ipak, Fortuni ne smeta opasnost od hvatanja harpije, s obzirom da je za ljude smrt neizbežna, pa priznaje jednorogu da će je harpija ubiti jednog dana, ali će zauvek pamtiti da ju je ona uhvatila i držala u zarobljeništvu, te da u tome leži Fortunina besmrtnost – produžavajući tako njeno nasleđe u večnost. Proročanski, harpija je oslobođena, a publika postaje svedok brutalnog pogubljenja Fortune. Prema Džefriju Rajteru, problem mame Fortune je što „ona sebično nastoji da se drži svoje besmrtnosti, toliko da je to bukvalno ubija“ (2009, 108). U odnosu na memento mori, mama Fortuna služi kao lekcija o opasnostima legata, odnosno besmrtnosti. Prihvatanje nepostojanosti je kamen temeljac doktrine memento mori, a nesposobnost mame Fortune da se s tim pomiri je naposletku ubija.

Slično tome, nemilosrdna težnja melanholičnog kralja Hagarda za besmrtnošću i njegova opsednutost srećom simbolizuju duboko usađeni strah čovečanstva od smrtnosti. Kada ga jednorog sretne, on predstavlja jednu filozofsku dilemu izjavom: „Neću držati ništa kraj sebe što me ne čini srećnim“. Njegov zamak leži u ruševinama, njegova zemlja je neplodna, i on zbog toga nema dvorjane. Uprkos svom materijalnom bogatstvu i moći, Hagard, kojeg u filmu tumači Kristofer Li, prikazan je kao prazna i figura bez radosti, lišena istinske sreće. Kako se priča odvija, otkrivamo da je zatvorio svakog jednoroga u kavez koji se nalazi u okeanu – tako pokušavajući da shvati besmrtnost. Kao i mama Fortuna, ovo dovodi do njegove smrti kada oslobođeni jednorozi unište zamak i bace Hagarda s litice. Predstavljajući sudbinu kralja Hagarda kao direktnu posledicu njegovog odbijanja da prihvati prolaznu prirodu života, „Poslednji jednorog“ dotiče inherentni strah od smrti. Služi kao snažan podsetnik da je naša smrtnost sastavni deo našeg ljudskog iskustva i da poricanje ili pokušaj bekstva od nje na kraju dovodi do duhovnog i emocionalnog propadanja.

Izvor: Flux Dev

Zapravo, kralj Hagard je, da parafraziramo pisca Vila Selfa, verovatno najbolja „evokacija kliničke depresije“. Već smo pomenuli da i u romanu i u filmu, Hagard živi u sumornom, porušenom zamku s pogledom na more, u kraljevstvu lišenom radosti, jer sve što dotakne na kraju gubi svoj sjaj – metaforički ako ne i bukvalno. Hagardov zamračeni, prašnjavi i prazni zamak odražava siromaštvo duha njegovog gospodara. U filmu se prikazuju kralj i njegov sin koji se oblače kao čuvari kako bi posetioci poverovali da monarh ima pratnju.

Nastaviće se…

Izvori:

Abad-Santos, Alex. 2017. „The Inescapable Unicorn Trend, Explained.“ Vox (17.5.2017.). Dostupno na: www.vox.com/culture/2017/5/17/15597954/unicorn-trend-explained.

Gordillo, Fernando, Lilia Mestas, José M. Arana, Miguel Ángel Pérez, and Eduardo Alejandro Escottob. 2017. „The Effect of Mortality Salience and Type of Life on Personality Evaluation.“ Europe’s Journal of Psychology vol. 13, no. 2 (May): 286-299.

Milas, Lacy Baugher. 2022. „Why The Last Unicorn Is the Best Animated Movie You’ve Never Seen.“ Paste Magazine (21.11.2022). Dostupno na: https://www.pastemagazine.com/movies/rankin-bass/the-last-unicorn-best-animated-movie-youve-never-seen.

Reiter, Geoffrey. 2009. „‘Two Sides of the Same Magic’: The Dialectic of Mortality and Immortality in Peter S. Beagle’s The Last Unicorn.“ Mythlore 27: 103-116.

Poslednji jednorog: smrt nad legatom (2)

Posted on by Aleksa Jadžić

Kraljeva tuga

Zanimljivo je podsetiti se Zevzikove opaske na početku knjige da se vrlo malo ljudi u životu smatra takvima kakvi zaista jesu. U stvari, može se reći da postoje samo dva lika u knjizi za koje ovo ne važi. Prva je harpija – odvratno čudovište, za razliku od drugih bića u cirkusu mame Fortune, koje je previše strašno da bi se moglo zameniti za bilo šta drugo. Drugi je, naravno, Hagard. Svi znaju šta je on. Svuda sa sobom vuče teret postojanja, a praznina života je i njegova percepcija i njegova kazna.

Tragedija Hagarda je što ga ništa – osim jednoroga – ne čini srećnim. Ima sina Lira, za kojeg brzo otkrivamo da nije njegov sin – pronađen je i usvojen pošto je kralj zamišljao da će ga usrećiti ako postane otac. Kao i većina njegovih hirova, nije ga ni to usrećilo – još dok je princ bio malo dete, prestao je da ga voli. Zatim je tu i dvorski čarobnjak – Mabruk, glavni mađioničar. U romanu nam je rečeno da može ispuniti svaki Hagardov hir, a ipak je upravo ta predvidljivost ono zbog čega se njegov gospodar umori od njega. Ubrzo je zamenjen šeprtljastim Zevzikom koji mu služi kao dvorska luda, dok mu Moli Jezavica služi kao kuvarica. Kralj bi, izgleda, pre imao trapavog amatera koji pravi budalu od sebe nego nekoga ko zna šta radi.

Izvor: Flux Dev

Njegova opsesija jednorozima može se lako pročitati kao klasičan model zavisnosti. Bilo da se radi o alkoholu, opijatima, kockanju ili nečem drugom, zavisnici mogu do detalja da se prisete deliričnog osećaja kao obećanja večnog užitka koji se može ponoviti. U stvarnosti, nakon toga oni provode godine, ako ne i decenije u uzaludnoj potrazi, očajnički pokušavajući da dostignu isto slavno iskustvo, ali ne uspevaju to da postignu. Cena koju plaćaju za ovaj Faustov pakt je takođe vrlo poznata. U ime svog izbora, oni žrtvuju svoju dušu, svoje zdravlje, razum, novac i na kraju svoje živote. Međutim, Hagard je više od običnog zavisnika u bajkovitom okruženju. Ako ga sagledamo kao tragičnu figuru, u rangu sa najvećim Šekspirovim likovima, onda sigurno nije slučajno što je Piter S. Bigl lika po imenu „Lir“ – podsećajući na Šekspirovog „Lira“ – još jednog kralja koji neumoljivo tone u svoj mentalni živi pesak.

Užasni muk: žrtva smisla života

Kralj je najbolja reprezentacija anhedonije (nemogućnost osećanja sreće) koje bismo mogli da se setimo. Hagardovo celokupno postojanje provodi se ispod egzistencijalnog oblaka bede koji se samo na trenutak podiže kada ugleda svoje jednoroge. Ostatak vremena, on živi u praznom postojanju. Čini se da nije svestan ničega osim sopstvene nesposobnosti da pronađe mir i zadovoljstvo. Citiraćemo filozofa Emila Ciorana: „Pesimista svaki dan mora da izmišlja nove razloge za postojanje; on je žrtva ‘smisla života’.“

Doduše, Hagard na prvi pogled može biti opisan kao negativac – njegova otmica jednoroga daje motiv protagonistima da krenu u potragu. Ali kralj u stvari predstavlja samo simptome depresije koji imaju ljudsko lice. Njegova nesposobnost da pronađe sreću i zadovoljstvo je odraz destruktivnosti koja može nastati kada u spoljašnjem svetu slepo tražimo ključ zadovoljstva koji nikada nećemo pronaći. On može da dobije jednoroge, ali ne može da ih drži zauvek – i čim oni nestanu, nestaje i on, zajedno sa svojim zamkom koji pada u more. Iz biografija bogatih i moćnih često saznajemo koliko su bili nesrećni. Da li su jednorozi u suštini Hagardov „pupoljak ruže“? Postoji samo jedan trenutak u celom filmu kada Hagard zapravo bunca kao pravi negativac i kada meta njegove podlosti ne zna o čemu kralj govori, kada vladar deluje nesrećnije nego ranije. Kralj Hagard nas kroz knjigu i film uči da ne možemo slediti njegov primer kako bismo živeli autentično, istinski, potpuno. Nije dovoljno tražiti privremeni predah od užasnog muka. Potrebni su nam dobrota, saosećanje i ljubav.

Moli Jezavica: nekonvencionalna junakinja – život pun truda i razočarenja

Jedan lik se ističe kao neočekivana i ubedljiva junakinja: Moli Jezavica. Predstavljena kao složena i povezana figura, njeno putovanje od života u teškoćama i razočarenju do značajne uloge u narativu odražava univerzalno ljudsko iskustvo čežnje za svrhom i ispunjenjem. Uvod Moli Jezavice u priču daje oštar kontrast tradicionalnoj slici junaka. Kuluči kao služavka i kuva za grupu odmetnika koju predvodi kapetan Kali, što je daleko od arhetipskih herojskih figura koje se često prikazuju u fantastičnim pričama. Njeno svakodnevno postojanje predstavlja jedno od uobičajenih poslova i osećaja neispunjenog potencijala – situacija sa kojom mnogi čitaoci i gledaoci mogu da se saosećaju. Dok dublje ulazimo u lik, ne samo da otkrivamo njenu povezanost, već i duboke uvide koje ona nudi u ljudsku psihu.

Molin karakterni luk je definisan njenim umorom i razočaranjem, služeći kao dirljiv podsetnik na izneverivanja i neispunjena očekivanja koja mogu teskobno da utiču na pojedince u stvarnom svetu. Njene životne okolnosti odražavaju uobičajene borbe sa kojima se mnogi suočavaju, a iskustva prikazuju životne uspone i padove, gde beznađe i nezadovoljstvo na kraju mogu ustupiti mesto novootkrivenoj svrsi i samootkriću. U svetu punom velikih avantura i mitskih bića, Molino putovanje od skromne spremačice do junakinje predstavlja svedočanstvo moći običnih pojedinaca da se izdignu iznad okolnosti u kojima su zarobljeni i da imaju značajan uticaj. Njena povezanost čini je likom koji odjekuje među čitaocima i gledaocima svih uzrasta, pozivajući ih da razmisle o sopstvenim putovanjima i potencijalu za transformaciju u sebi. Jedan od najdirljivijih trenutaka u filmu je kada se Moli Jezavica suočava sa gospom jednorogom nakon mnogo godina. Njena početna reakcija nije bila radost, već bes, frustracija i dubok osećaj izdaje. Molin ogorčeni ispad: „Gde si bila?“ obuhvata godine potisnutih osećanja. Ova scena predstavlja primer terapeutskog potencijala izražavanja složenih i konfliktnih emocija. Molin bes i ranjivost otvaraju joj put da krene na transformativno putovanje. Ona prevazilazi svoju prvobitnu ogorčenost, dozvoljavajući sebi da istražuje svoja osećanja i raste kao lik.

Izvor: Flux Dev

Možda ne shvatimo odmah pun obim i autentičnost bola, razočaranja i čežnje Moli Jezavice u toj ključnoj sceni, ali se instinktivno može prepoznati težina njenih emocija – što će nas svakako nijansiranijim razumevanjem dovesti do zamršenih slojeva ljudskih osećanja koje Molin lik obuhvata. Ovaj potresni trenutak se preobrazio u duboku lekciju o složenosti života, protoku vremena i moći praštanja, uvek noseći neizbrisivu gravitaciju koja podseća na trajnu sposobnost književnosti da odražava složenost ljudske duše. Naizgled neočekivana junakinja u ovoj priči, Moli Jezavica se pojavljuje kao neverovatan, ali nezamenljiv simbol za one koji traže utehu, isceljenje, samosvest i transformaciju kroz moć pisane reči. Njeno putovanje služi kao svetionik, koji nas vodi ka spoznaji da pisanje nije samo alat za pripovedanje, već i plovilo za samoistraživanje, emocionalno oslobađanje i lični rast. U loncu reči, i mi možemo da se suočimo sa sopstvenim „jednorozima“, onim neuhvatljivim i zagonetnim aspektima nas samih i našim iskustvima koja su možda dugo ostala skrivena u sopstvenoj senci. Potresni trenutak konfrontacije Moli Jezavice postaje bezvremenski podsetnik da imamo moć da se suočimo i razumemo sopstvena osećanja, žaljenja i neispunjene želje – i na kraju transformišemo naše najdublje „ja“.

Previše mračno, previše pismeno i previše stvarno, čak i za svet mašte

Slične borbe će voditi i gospa jednorog koja se, da bi ušla u Hagardov domen, magično transformiše u ženu, usvajajući ime Lejdi Amalteja. Probudivši se ubrzo nakon što je čarolija bačena, jednorog odnosno Amalteja iznenada postaje prestravljena neizbežnom smrću sa kojom se suočava njeno smrtno postojanje. Istaknuta smrtnost „generiše stanje anksioznosti koje pokreće odbrambeni mehanizam“ (Gordillo et. Al. 2017, 286). U Amaltejinom jedinstvenom stanju, ona se suočava sa tim prvi put posle vekova večne mladosti. Svaki drugi čovek uči da je smrt neizbežna od detinjstva. U početku, Amalteja luta zamkom, progonjena činjenicom da je smrt na horizontu i terorizovana nasilnim snovima harpije i mame Fortune. Međutim, kako vreme prolazi, zaljubljuje se u princa i zaboravlja da je ikada živela kao jednorog. Ljubav koju sada oseća nadmašuje prethodni strah od smrti koji je imala. Kada dođe vreme da povrati svoj pravi oblik, ona protestuje: „Sve umire, želim da umrem kada umre [princ]!“. Iako Hagard i Fortuna služe kao mračna upozorenja i predznaci o životima neumerenosti i opsesivnosti, film se završava poukom da kratak život ljubavi i saosećanja ima više vrednosti od besmrtnog života bez njega.

Izvor: Flux Dev

„Poslednji jednorog“ je film o smrtnosti, koji pokazuje svest o smrti i vrednuje život uprkos tome. Autori kroz epsku potragu po zemlji fantazije prenose gledaocima mudrost o krhkosti života i lepoti ljubavi ispunjenu hirovitošću i čudom koja prevazilazi protok vremena i još uvek zaokuplja maštu čitalaca i gledalaca.

Film je mračna fantazija koja danas živi kao „kultni klasik“ (Milas 2022), ali ga treba posebno zapamtiti po načinu na koji uči publiku osnovnim vrednostima memento mori: čuvajmo se pohlepe i opsesije, pronađimo ljubav i poštujmo retke trenutke koje su nama ljudima dati – jer je svet mnogo šareniji nego što nam se čini na prvi pogled. Poslednja stranica knjige nije kraj – bar ne konvencionalno – već samo nastavak ili početak novog, mnogo uzbudljivijeg putovanja. Ali, u svetu u kojem svaki drugi film koji izađe iz Holivuda ili Diznija predstavlja rimejk, nastavak ili prednastavak, ne možemo očekivati da će izaći nešto iz ovog univerzuma Pitera S. Bigla jer je za današnji diskurs previše mračan, previše pismen i previše stvaran, čak i za svet mašte.

Izvori:

Abad-Santos, Alex. 2017. „The Inescapable Unicorn Trend, Explained.“ Vox (17.5.2017.). Dostupno na: www.vox.com/culture/2017/5/17/15597954/unicorn-trend-explained.

Gordillo, Fernando, Lilia Mestas, José M. Arana, Miguel Ángel Pérez, and Eduardo Alejandro Escottob. 2017. „The Effect of Mortality Salience and Type of Life on Personality Evaluation.“ Europe’s Journal of Psychology vol. 13, no. 2 (May): 286-299.

Milas, Lacy Baugher. 2022. „Why The Last Unicorn Is the Best Animated Movie You’ve Never Seen.“ Paste Magazine (21.11.2022). Dostupno na: https://www.pastemagazine.com/movies/rankin-bass/the-last-unicorn-best-animated-movie-youve-never-seen.

Reiter, Geoffrey. 2009. „‘Two Sides of the Same Magic’: The Dialectic of Mortality and Immortality in Peter S. Beagle’s The Last Unicorn.“ Mythlore 27: 103-116.

 

Velika trojka andergraund filozofskog animea Ergo Proxy

Posted on by Vladimir Gašić
Wowow Studios

U toku 2005. godine, pošto je Šuko Murase završio sa režiranjem i produkcijom animea „Samurai Champloo” za studio Manglobe, isti studio je došao navedenom režiseru sa golim kosturom futurističkog detektivskog trilera, nacrtom zapleta za prve tri epizode i dizajnom futurističkog grada Romdo. Murase je bio zainteresovan za dalji rad te je pitao: „Šta još treba ispuniti od zahteva?” Na njegovo čuđenje, samo su mu dali standardni broj epizoda po sezoni (23), trajanje od 25 minuta po epizodi i rekli su: „Radi šta hoćeš”.

Murase, poprilično iskusan stvaralac u anime industriji, sav u čuđenju, gotovo sa smehom, je pozvao veteranskog scenaristu Dai Satoa, inače poznatog i po stvaranju scenarija za pojedine epizode kultnog animea u svemiru „Cowboy Bebop”, kao i Naojuki Ondu, dizajnera likova za adaptaciju „Berserka”, „Texhnolyze” i „Wolf’s Rain”, da naprave anime po svom nahođenju.

Godinu i po dana kasnije, između februara i avgusta 2006. godine, na Wowow satelitskoj mreži, emitovane su 23 epizode postapokaliptičnog futurističkog animea sa ozbiljnom filozofskom podlogom, koji je pristojno ocenjen, ali je stekao kultno sledbeništvo i poštovanje relativno manje zajednice obožavatelja povodom kojeg diskusije, interpretacije, razgovori i preporuke se razmenjuju i dan danas. Taj anime nosi ime „Ergo Proxy”.

U dalekoj budućnosti, Zemlja je pustoš, razorena teškom ekološkom katastrofom. Čovečanstvo većinom živi pod kupolama, razmnožavajući se u veštačkim matericama. Svoje živote provode tako što im za teže poslove pomažu androidi, Auto-Rejvovi, dok treba da obavljaju dužnosti koje im propisuju upravni odbori gradova pod kupolama. Romdo je jedan od snažnijih primera ove vrste naselja.

Rijel Mejer (Re-L Mayer), inspektorka i unuka načelnika Romdoa, dolazi u dodir sa slučajem gde Auto-Rejvovi, dobijaju svest i napadaju ljude pod uticajem takozvanog „Cogito” virusa. Nije poznato zašto nastaju i kako. Vinsent Lo (Vincent Law), jedan od novopridošlih imigranata u Romdo, kao inženjer robotike i začuđujuće prisutan prilikom zaraze „Cogito” virusa, biva ispitivan, ali bez mnogo rezultata, jer ni njemu nije jasno šta se dešava.

Wowow Studios – Vincent Law (character)

Čini se kao još jedan slučaj industrijske sabotaže dok Rijel Mejer ne bude napadnuta u svom stanu od strane velikog bića, čudnog i mističnog izgleda, koje se sukobi sa još jednim bićem sličnih epiteta, koje, za promenu, zaštiti Rijel. Istraga dobija novi tok i postaje još čudnija kada slično biće napadne Vinsenta u sred dana, među vrevom tržnog centra.

O čemu se zapravo radi sa ovim bićima i zašto su Rijel i Vinsent u sred ovih dešavanja ostaje na vama da pogledate.

Anime je rađen kombinacijom 2D celuloidne animacije i 3D modeliranja. Celuloidna animacija je tradicionalni oblik 2D animacije stvoren još 1915. godine od strane Erl Hurda i Džon Breja. On podrazumeva da se određeni već nacrtani elementi ponavljaju iz okvira u okvir, da ne bi morale iznova da se crtaju određene figure. 3D modeliranje, svakako, govori o korišćenju poligona i 2D projekciji 3D objekata koji su pravljeni u određenom softveru.

Vizuelni stil, proporcije i izgled likova, kao i eksplicitnost je izrazito inspirisana animeom 80-ih i 90-ih, kao i sajberpank žanrom, uz jake dodatke postapokalipse. Prevalentne su crna boja, tamnoplava, siva, zagasitocrvena i prljavosmeđa. Svakako, po promeni okolnosti, javljaju se i svetlije boje, ali generalno je, usled navedenih vizuelnih stimulusa, prisutna teskoba, beznađe i ozbiljnost.

Jedna od glavnih odlika ovog animeea jeste da vas ne štedi. Ovo delo će bez problema da vam izlaže složene i duboke psihološke, filozofske i sociološke teme kroz razvoj likova Vinsenta i Rijel. Pored toga, neće to raditi niti na lagan, niti na uvek direktan način. Redovno će menjati ton i okruženje na nestandardan način tako što će bitne detalje o istoriji sveta, o temama priče i o samim likovima izlagati kroz flešbekove, čudnovate luna parkove, kupole zahvaćene građanskim ratovima, pa čak i nadrealnim introspektivnim epizodama gde likovi dovode u pitanje sopstveni identitet.

Anime koristi primarno dve filozofske struje – gnosticizam i egzistencijalizam. Iako se pronalazi i mnogo motiva idealističke filozofije i alhemije, navedene dve filozofske škole i učenja Junga čine osnovu misaonih i tematskih slojeva ovog narativnog dela.

Glavna tema „Ergo Proxyja”, bez odavanja previše detalja vezanih za zaplet, jeste potraga za smislom života shodno sopstvenom nahođenju kada je svesno biće prepušteno samom sebi, pošto je pojmilo da je sam svet u kojem je nastao stvoren od strane nesavršenog bića, pa samim tim moraju da se suočavaju i sami sa sobom. U slučaju „Ergo Proxyja”, od početka možemo videti da je nesavršeno biće vlast Romdoa, dok su Rijel i Vinsent svesna bića koja su izložena pitanjima na koja traže odgovor tokom cele priče.

Wowow Studios Re-l Mayer (character)

Primetite kako sam deklarisao šta se dešava u slučaju „Ergo Proxyja”. Nisam rekao neistinu, ali nisam sve odao što se tiče pitanja, potrage, samoispitivanja, likova i zapleta… To ću ostaviti vama, zato što je deo vrednosti dela u tome da pronalazite odgovore tako što skidate slojeve i razumete delo.

Kao i druga dela, ni „Ergo Proxy” nije savršeno delo. Za početak, epizode u sredini animea s vremena na vreme ne dovode do napretka zapleta, pa ni razvoja relevantnih tema, te to dovodi do razrešavanja velikog broja zapleta i pitanja u poslednjoj epizodi, što ume da bude naporno. Pored toga, postoje izvesne nekonzistentnosti u dizajnu likova od kojih su neke nužne i razumljive (Vinsentova promena lica), a neke su upitne zbog brzanja (izvesne crte Rijel u nekim kadrovima su nejasno nacrtane). Poslednja moguća primedba je da anime podrazumeva da vi možete da pratite sve što se dešava, što iziskuje ozbiljnu koncentraciju ponekad, a neretko i poznavanje makar osnove filozofskih struja i učenja koja su spomenuta.

Na kraju, želim da kažem da je ovo moj omiljeni anime koji sam već više puta pogledao. Svaki put kada sam ga pogledao, saznao sam nešto novo. Iako ovo jeste kraći pregled u odnosu na šta sve želim da pričam o „Ergo Proxyju”, želim da ga prvo iskusite, nađete svoje odgovore, pa onda da se diskutuje o filozofskim i psihološkim nijansama.

Želim vam da uživate u „Ergo Proxyju” kao i ja. Vlada, out.