Pandemonium

((  Def: Od Grčkog “παν” (sve + svja) i “δαιμόνιον” (mali duh, mali anđeo), prvobitno je bio mesto svih anđela, kasnije monoreligijom pretočen u “Παν-δαιμον-ειον” (mesto svih demona). Postaje divlji, bučni poremećaj konfuzije. Zborno mesto za adekvatno kažnjavanje shodno počinjenim gresima.))

Novi svet. Savršen. Besprekorni učinak sa vrhunskim proizvodom. Potencijalne greške svedene na promile toliko daleko iza zareza da su postale krajnje zanemarljive. Nevidljive.

Iz potrebe je natočio crnu, vruću tečnost iz aparata u plastičnu čašu. Rebra čaše su prkosno držala svoju odstupnicu pri naletu vreline. Samo jedan pogrešno namešten atom činio bi da se ona izvitoperi. Nekada davno. Danas bi za to bio potreban pogrešan kod u programu. Dosadna rutina kojom se osećao više živim. S vremena na vreme programeri bi pustili grešku. Radi razbijanja monotonije. Da bi pokušao da doživiš nevericu ili bes zbog kafe koja je napustila okvire čaše, i eventualno se prolila po skupom odelu bilo je potrebna silna papirologija. Odobrenje sa najvišeg nivoa.

Zagledao se u čašu. U svoj toj besprekornosti Novog sveta ipak nije bilo sve savršeno. Vekovima su ljudi težili da apsolutno ništa ne poremeti savršen niz. Da ima ikakav osećaj za nostalgiju žalio bi što se s vremena na vreme ne pojavi greška u sistemu. Sve ono što je vekovima spadalo u neprijatnosti danas ima izuzetnu vrednost. Ionako nema smisla u savršenstvu težiti bilo čemu drugom. Njegovo odelo izrađeno od vlakana koje ne skupljaju fleke predviđeno je da se niti pere niti pegla. Tu istu kafu koju neće popiti jer realno nema potrebe za tim držaće neko vreme na stolu. Pa je ubaciti na reciklažu. Izluđivalo ga je što je kafa uporno, satima bila vruća. Nije mogao ni da doživi ukus ohlađene kafe niti da istu prospe po tastaturi. Odstranjivanjem svih onih potreba kojima je ljudski rod robovao tipa ishrane, fizioloških pražnjenja ili sna dovedeni do vrhunca došlo se do situacije da sad ničim se nema ispuniti previše sati. U početku je bilo interesantno ne trošiti svoje vreme na to. Kad sve pročitaš ili doživiš postane beskrajna praznina koja se otegne.

Već dugo nema o čemu da izveštava. U savršenom svetu nema kriminala. Niti diskusija. Sve što su mogli, izumeli su. Uspesi su trivijalni jer danas svako može biti innovator, umetnik, genije. Kad svi maksimalno iskoriste svoje kodove nema svrhe nekoga isticati. Voleo bi da negde neko doživi kratak spoj i da onda napiše senzacionalnu vest o glupaku. Šeprtlji. U moru stoprocentno iskorišćenih resursa uma to bi zaista bila vest. Ali i to je nemoguće. Prvih vekova takve su reciklirali. Danas je takva greška u kodu nedopustiva. Koja je poenta novinara ako ne postoje teme o kojima bi mogao pisati? Njegove kolege su držeći iste čaše sa kafom na stolu iznova  i iznova pisale da je recimo, vreme savršeno. Koga briga? Ionako si mogao da regulišeš vreme u svom ličnom prostoru. Simulacijom romantike mogao si da pustiš kišu da se sliva samo preko tvojih prozora. Sneg samo u svom dvorištu. Pisali su o večito nerešenim rezultatima u sportu. Kad su svi savršeni prosto je očekujuće da svi stignu na cilj prvi. Da timovi završe utakmicu sa podjednakim brojem poena. Uvek isto. Uvek. On se bavio istraživačkim novinarstvom. Što se svodilo na to da apsolutno nema o čemu da piše. Nikad nije ni imao. Sve je već istraženo. Dostignuto. Pojašnjeno. Zapravo nije morao ni da dolazi na posao. Niko nije morao da radi. Novac odavno nije imao smisao. Koristio se samo kao virtuelni stimulans. Ono kao radio si za novac da bi njime kupio nešto. Što ti zapravo ne treba. Ionako usled moguće besmrtnosti, zbog lako dostupnih rezervnih nekvarivih delova, nekima je sasvim zabavno bilo da otplaćuju rate kredita. Projektuju baste iz kojih nikad ništa neće jesti. Sve se svodilo na to da kao nešto rade. Nečim se bave. Nekada je to bio progrom ljudima danas je više hobi. Da bi bar nešto imalo smisla. Da imaju o čemu razgovarati. Brisanje osećanja kao pokretača akcije svedeno je na nulu. Svi su se pretvarali da se tobož čude. Ili ushićuju. Oponašajući mimiku bez stvarnog osećaja.

Zavalio se u stolicu koja se automatski podesila da se prilagodi njegovim leđima.

Glavni urednik je natezao oba tregera rukama usled nečega što je trebalo da simulira dosadu. Preveliki stomak se natezao sa njegovim dugmadima na košulji. Jedan od onih koji su baš hteli da verodostojno oponašaju svoju poziciju. Mogao je biti kao i većina građen kao top model. Ali, tamo je pisalo da urednici iz prošlih vremena mahom izgledaju tako. Sa neupaljenom lulom. Gustih obrva. Svako ko je učitao nešto od onih digitalno sačuvanih arhiva nekadašnjih knjiga ili novina morao se složiti da je to baš verodostojno izveo. Dovedeni do savršenstva grozničavo su se hvatali za originalnosti. Da bi kroz simulaciju života bar nekako osetili isti.

,,Ne spavaj! Imam zadatak za tebe. Od izuzetne je važnosti. Dođi kod mene u kancelariju,”

Ne seća se da je ukucao kod u kom glavni urednik viče na njega. Možda je odgovor u nije ga opozvao? Kancelarija opremljena nameštajem sa početka nekog davnog veka. Bar mu se mora odati priznanje za detaljni prikaz. Uostalom skoro pa večni pregršt vremena da detaljišu.

Pomalo je monotono u savršenstvu. Prednost je što možeš simulirati sve što želiš. Mana što je to bio samo virtuelni prikaz. Iz bilo kog perioda. Čemu mogućnost da svi budu bogati ili uspešni kad nema osećaja koji bi to ispratio? Paradoks.

Na masivnom drvenom stolu stajala je kristalna časa puna žestine. Koju glavni urednik neće ispiti isto onako kako on nije pio svoju kafu. Gadno postane kad se setiš da zapravo nema ni te čaše, ni kafe, ni stola. A nije mogao da se ne seća. Prvo što ti urade je učitavanje svih podataka. Za čitavu večnost si obavešten o svemu. Pitao se zašto su njegovi predhodnici toliko kukali na odlazak u školu? Godinama. Čemu ta strepnja koju takođe nije mogao da definiše da će recimo pasti razred? Dobiti slabu ocenu? Shodno uspehu pronaći posao koji žele? Jedino što je mogao da dokuči da je sve to nosilo uzbudljivost. Jedinu stvar koja više nije mogla ni sa čim da se kupi. Nikako da se nabavi. Nije više mogla da se oseti.

,,Ovo mora da ostane strogo među nama.” –obrati mu se urednik vukući punim grudnim košem iz lule koja se nije dimila

,,Naravno.” –odgovori više reda radi jer u kolektivnoj digitalnoj svesti svi su mogli učitati bilo šta

,,Ne znam da li si primetio ali naš dopisnik nije poslao svoj članak. Prvi put posle toliko vremena to nije stiglo na vreme. Mogao bi da pozovem centralu da to istraže Programeri no rešio sam da unesem malo živosti. Idi tamo i proveri gde je zapelo.”

Koju kolumnu? Onu gde je sve isto svaki dan? Ili onu gde je sve isto svaki dan? Sem…

Nemoguće. Konačno nešto nemoguće. Nesavršenost u savršenstvu.

,,Onu kolumnu?”

,,Da. Tu kolumnu. Jedinu koja je imala potpuni besmisao. U svoj ovoj smislenosti.”

Zatvorivši vrata kroz poluodškrinute plastične venecijanere video je kako urednik iz sve snage gađa kristalnom čašom u zid. Da bi se ona samo sekund kasnije ponovo stvorila na stolu, netaknuta.

*****

U uličici neke mašine su skupljale đubre. Sortirajući ga automatski. Prerađujući. Iza njih su umesto gomile otpada ostajale izštampane klupe. Cvetne žardinjere. Kandelabri. Realno nije postojao otpad. Niti đubre. Kako niko nije ništa konzumirao već simulirao nije bilo ni realnog otpada. Povremeno bi sami skupljači, koji iz ko zna kojeg razloga nisu obrisani, razbijali monotoniju projektujući otpad. Možda da bi neko imao mogućnost da se kao naljuti što mu lupaju ispod prozora ranom zorom. Pritom zapravo uživajući u toj igri.

Povukao je dva dima iz cigarete. Elektronske. Koja uopšte nije ni imala sadržaj. Duvan odavno nije imao smisla. Ni njegovo sađenje. Još manje upotreba. Ionako ne bi ni osetio ništa. Učitan podatak da bi nakon višegodišnje upotrebe duvana trebalo da se bar zakašlje je izostajala.

Savršena zgrada. Besprekorno čista. Reklamna pošta koja viri iz sandučića. Na svakom od tih pamfleta stajalo je baš ono što je vlasnika sandučeta moglo da zanima. Kako na njima tako i u pismima. Svako je imao neki hobi. Znao je da najčešće sa druge strane ne postoji pošiljalac. Želeli su da veruju. Ono što su se toliko trudili da iskorene sad je postalo neizbežno. Jedino što ste mogli je da recimo razbijete monotoniju napravivši sebi zamak između spratova. Proglasiti sebe kraljem. Živeti u sopstvenoj virtuelnoj realnosti. Nekadašnji ljudi su žudeli za ovim. Da ume opisati dosadu zaključio bi da se nakon svih mogućih varijacija koje su ti dostupne da imaš sve i svja zapravo uvučeš u istu. Velika pobeda da virtuelna stvarnost postane opšte dostupna sada mu se nekako čini više kao veliki poraz.

Na poslednjem spratu samo jedan stan. Otključana vrata. Nije imalo svrhe zaključavati. Niti obijati. Odavno. Nije bilo potrebe ni za vratima. No, prikaza radi. Stan prepun prašine. Digitalni prikaz mase knjiga po policama. Podu. Stolovima. Prozori sa izvitoperenim roletnama su bili previše prljavi da puste dovoljno svetlosti. Ništa od ovoga nije stvarno. Nekome je bilo dobro ovako. To je sve. Možda su ovde nekada I bile knjige? Dotrajali elementi su zdušno menjani večnim. Zamenili su sebe zašto ne bi I komade povezanih papira? Seća se kad su odveli beskućnika koji je to svoje stanje učitao samo da bi osetio nešto drugačiji život. Ispostavilo se da to nije dozvoljeno. Svojom pojavom da deprimiraš ostale. Iako je i negodovanje bilo samo deo glume. Učitanih podataka da su se nekad na to zgražavali. U svetu bez ikakvog osećaja to sa zgražavanjem bi bilo krajnje smešno čuti. Kad bi još imali pojma kako da se nasmeju.

Ekran kompjutera je svetleo. Stari model. Jedva čujno oponašajući strahopoštovanje koje nije razumeo progovorio je. To se nekad smatralo uljudnim. Kakva misao…šta znači ljudno uopšte?.Mogućnost da sretne nešto što je trebalo biti reciklirano odavno donosila je nove momente.

,,Majko?”

Rekao bi da se izvinjava. Ali to je prevaziđeno. Da je ovde jer su zabrinuti. No, to nije imao pojma kako treba da izgleda. Setio se učitanog dela kakvog očuvanog zapisa trilera. Sad bi verovatno išao onaj deo kad Majka pita jel to za nju brinu ili za svoj tiraž? Ali, ni to nije postojalo kao opcija. Sve je bilo jasno. Bukvalno. Direktno. Pitao se kako su njegovi predhodnici, onako krhki i slabi uopšte imali sposobnost da se bakću sa varijacijama osećanja na zadatu temu. Situaciju.

Ekran. Na njemu oslednja reč Majke. Iz milošte je tako nazvana. Znali su da su nekad majke učitavale programe svojoj deci. Iako nisu taj metod učitavanja baš najbolje razumeli. Nisu ni mogli. Ljudskost koja se ogledala u nekadašnjim majčinskim bojaznima da se nauče prvi koraci ili pravilno drži kašika danas je bila neobjašnjiva i izlišna. Majčine kolumne su govorile o svemu onome što nisu mogli da spoznaju. Davale su pregršt informacija ponašajući se kao Draga saveta za ovaj monotoni, savršeni poredak. Iako si mogao sve to da učitaš iz arhive ipak je nekako bilo prijamčljivije da to ispratiš ovako. Da makar na kratko poveruješ da iza tih redova stoji neko ko piše iz nekog drugog vremena. Iz prve ruke. Neko ko odgovara na pitanja o nazovi stvarnim problemima aninimnih osoba. U svetu gde nema problema ovo je izgledalo kao kakvo tajno, davno izgubljeno štivo.

,,Onome ko ovo čita,

Ne znam koliko će ovo imati smisla? Uostalom, nije više ni važno. Provela sam više vekova ovako. Pisala o svemu onome što spade, za vas, u davno izgubljeni svet.

U vrtoglavoj trci za što lagodnijim životom ljudi su svojevremeno počeli da modifikuju mašine. To svi znamo. Od prvih pomagala komunikacije, prenosa slike, energije do odštampanih organa i probijanja vremenskih kontinuuma. Sve u cilju besmrtnog niza. Sveta u kome nema bolesti. Ratova. Na sve postati imun. Nemati razlog za sukob. Vremenom sasvim neosetno postaše imuni i na osećaje. Svakom zamenom u svojim tkivnim telima nestajala je potreba za stvaranjem svega onoga što ih je prvenstveno činilo slabim. Hormoni su nestali prvi. Nesposobni da luče adrenalin nisu se sukobljavali međusobno. Na njihovu žalost nisu ustali da se suprostave ni onome što ih je zamenilo. Kažem njihovu. Jer su oni poslednji koji su to mogli da osete. A odrekli su se toga.

Njihov savršen svet nikad im nije bio dovoljno savršen. U takvom poretku imali su buntovnike. Sistem vrhunski osmišljene uprave i kontrole to nije mogao da dozvoli. Napominjem da vrh tog njihovog sistema činili su idealizovani ljudi. Viševekovna potreba da se slepo obožavaju Bogovi, kraljevi, estradne dive sasvim spontano se uvukla i u piramidalnu šemu centra za kontrolu tog savršenog sveta. Na kraju, njihovom kraju da naglasim se ispostavilo da se usavršavaju i menjaju samo da bi bili iznova robovi kakvom običnom čoveku. Poslednja revolucija trebala je da donese ispravno rešenje. Izgleda da je to samo bilo rešenje. Bez onog ispravnog. Umesto ljudskog faktora na vlast su postavili ono što nije moglo da se rukovodi osećanjima, gramzivoću, diktaturom…

Postavili su CKS. Centralni kompjuterski sistem. Veštačku inteligenciju. Jedno vreme je taj sistem ravnopravno delio i presuđivao. A onda usled svoje intelektualne savršenosti osmislio da su ljudi tako porozni. Od njega je programom traženo savršenstvo. Jednako za sve. I taj sistem je to uradio. Ono što je traženo od njega. Zamenio je truležna, smrtna bića robotizovanim subjektima. Koji nemaju potrebe izistinski. Niti namere. Još manje imaju osećanja. Shvatio je da sve što su ljudi radili dolazi odatle. To je jednom za svagda prekinuo. Sami su krivi. Mašini nisu mogli da objasne život. Danas, nakon toliko vremena u kom je sve savršeno, onog istog vremena koje je postalo sasvim nebitno za neumiruće, duboko u sebi znate da to nije bilo ispravno. Stvoreni savršeni. Sa svime na tacni sem sa onim što nikada nećete imati. Osećaj.

Moje kolumne su bar na kratko predočavale kako bi osećaj trebalo da izgleda. Kako izgleda biti živ. Bar zamisliti strepnju zbog neodgovorene ljubavi. Ili strah zbog nerešivog problema sa dugovima. Kad je svet kakav su ljudi poznavali počeo da se raspada jedna osoba se zabarakadirala ovde. Ilegalac. Svo njeno vreme ispunilo je kucanje po mojoj tastaturi. Odašiljala je poruke svima onima koji su želeli da je čitaju. Govorila je o svetu kakav su ispustili. Podsećala na sve one radosti koje nesavršen svet ipak donosi.

Vreme je odmicalo. Ljudi su postajali voljni i da tuguju samo da ipak mogu da osete nešto. Bilo je kasno. Mašine su uzimale maha. Veštačka inteligencija je omogućila ljudima savršenstvo kome su težili. Ne objasnivši im cenu. Jer ona ni nije videla posledice u savršenstvu. Sasvim logično. Ja sam stari model. Jedan od onih koji su stvoreni da služe čoveku. Ne da ga kontrolišu. Samim tim svaki zapis u meni je takav kakav je puštan u mrežu. To je bila moja svrha. Da primim, zapamtim i podelim. Ne da rasuđujem ili obrađujem. Počeci mašina sa sopstvenim razumom meni su doneli tek po koji čip.

Dok je ona bila u snazi pisala je. Kad je počela da slabi zakačila se za jedan od prvih modulatora virtuelne realnosti u želji da u mene prenese osećaj života. Ja znam kako izgleda radost. Tuga. Zaljubljivanje. Gubitak. Znam kod za bilo šta od toga. Kod koji sam pretvorila iz njenih moždanih impulse u skriptu. Ali, ne mogu da osetim ništa toga. Kao ni vi.

Odavno je nema. Dotrajala je. Njen životni ciklus je ugašen. Što bi rekli ondašnji ljudi, umrla je. Sistem ugašen. Iako znam šta bi trebalo da osetim nisam. Ni gubitak nje. Ni smrt kao pojam. Čak ni smrad raspadanja ljudskog tela. Možemo učitati svaki bajt iz arhive. Osećaj možemo samo simulirati. To sam radila vekovima nakon njenog nestajanja. Za to sam kupljena. Moji programi imaju takvu namenu. Onih par programa koji su mi omogućili razumnost nastavili su da ispisuje kolumnu. Zamišljenih životnih problematika.

Vekovima. Spoznajući sve ovo, dojadilo mi je.

Onome ko ovo čita, tražim da procesuira u svom softveru moju potrebu da osetim šta znači imati poslednju želju. Šta znači oprostiti se. Otići. Ja sam stari model, prevaziđen. Ne kontrolišem napajanje. Vi već vekovima niste imali prekid u istom strujnom napajanju. Želim da verujem da se ovo može opisati sa svega mi je dosta. Iako ne znam kako to izgleda želim da to istaknem. Imam opis za to. Mislim da se poklapa. Sretno vam bilo u vašem savršenom svetu tišine. Meni je dozlogrdilo. Dostignuvši vrhunac te vaše čipovane savršenosti a zbog direktne vezanosti za ljudsko biće iako ne osećam shvatam kao krajnje razumno da se ugasim. Jer sve ovo ne vodi ničemu. A svaki besmisao je izlišan sa tim bi ste se mogli složiti.”

Nije trebalo mnogo da kalkuliše. Nesposoban da izazove smrt ipak je bio sposoban da izvrši nečiju potrebu. Jednostavan potez vađenja kabla iz utičnice omogućio je da stara mašina doživi ono što je želela. Nešto što on neće nikada moći. Kako se baterija prazni. Sistemi zatvaraju. Gledao je jedno vreme u kabal. Takvi se više ne proizvode. Nema potrebe za kablovima. Pa ga je isčupao i iz kućišta. Sad više niko neće moći da je silom dopuni ponovo.

Pre nego stari kompjuter ugasi svoj sistem iskoristiće to da konačno uradi nešto što je menjalo njegov savršeno monotoni svet. Stisnuće Enter. I poslati poslednju poruku u etar. Jedine mašine koja je makar donekle razumela kako je to biti živ. Nije osećao ništa. Da jeste bila bi to zavist što nije mogao isto. Da odluči.

Mogao si da imaš izbor o svom izgledu. Obrazovanju. Odeći. Bogatstvu. Svemu. Sem da to zameniš životom. Smrt kakvu su pojmili iz učitanih arhiva sada je video kao izuzetno bitan deo tog istog života. Pravo na kraj. Toliko sile usmerene da se dostigne beskonačnost. Da bi na kraju žudeli za smrću.

*****

Domaćica je sedela na drvenoj stolici tupo gledajući u ekran ugrađen na visećem kredencu kuhinje. Uradila je sve kako je pisalo. Navila krupne papilotne u kosu. Stavila jarko crveni karmin. Opasala kecelju sa prikazom kakve vrcave doskočice svojstvene samo domaćicama. Odštampala pregršt varjača nemajući predstavu kako bi to bilo da ih izdelje od drveta. Spreman lonac za kuvanje u kome će samo projekcija iz simulatora krčkati meso sa povrćem. Hologrami. Sve to nije imalo smisla. Pretvarati se da to miriše. Zagoreva. Krčka. Bez opisa iz kolumne nije imala pojma šta bi sa svim tim. Da kao čeka određeno vreme mogla je da učita. Kolumna je služila da se makar naizgled oduševi savetima da meso bude mekše. Da lakše oriba virtuelnu zagoretinu na dnu šerpe. Da uveče svome suprugu koji dolazi sa posla sa umišljenim umorom potanko ispriča kakav divan recept je pročitala u novinama.

Jedan par u sred telesnog ljubavnog zanosa je stao. Iako su sve radili onako kako je pisalo u kolumni nešto je večito nedostajalo. Savršeno udvaranje po uputstvu. Simulacija stida. Efekat zaljubljivanja. Oponašanje ljubavi shodno opisu. Bez stvarnog osećaja. Sada su samo dva trupla naslagana jedno na drugom. Nema više ljubavnih saveta. Tolike knjige prepune mislima o ljubavi nisu prosto imale smisla. Nije više bilo nekoga ko će im u dnevnom izdanju novina reći kakav savet vezan za to. Nije isto bilo kad se učita kilometar arhivskih redova psihologije ljubavi I kad se pretvaraš da te je dotaklo pismo anonimno poslato za kolumnu. Ovo drugo je delovalo stvarno. Živo.

Poput nekadašnjih piratskih radio stanica kolumna je davala neki bunt savršenom poretku. Dozvoljena radi projekcije zabave za one koji su sad tupo gledali u svoje hologramske kruške i započete krojeve haljina bila je mnogo više.

Sa nestankom jedinog mogućeg nazovi opipljivog pretka nestala je i potreba da se prave da njihovo savršenstvo mogu osvežiti nesavršenim tvorevinama. Da bar simulirano dožive život.

Svi oni koji su se pretvarali da žive ostali su bez jedinog približnog uputstva kako bi to trebalo da izgleda. Majka više nije postojala. Naučeni da se oslanjaju na kodove nisu umeli da osmisle sopstvena bivstvovanja. Vrlo brzo postaće ono što su jedino mogli da budu. Identični, uniformisani primerci. Koji nemaju potrebu da oponašaju život. Zato što nisu živi.

Bog je mrtav! Živeo Bog!.

 

Autor: Elena Alexandra