CRNO OGLEDALO, S01E02: MORSKI PRASIĆI PATRIJARHATA

Drage autostoperke i autostoperi, još jedna epizoda ove zanimljive serije pruža nam prostor za promišljanje implikacija u mnogo širem domenu no prethodna.

Za početak, protagonista nas upoznaje sa životom ispunjenim monotonijom ponavljanja svakodnevnih aktivnosti, kao i nepodnošljivo stešnjenim životnim prostorom. Beskonačni ekrani koji simuliraju prostranstva ne uspevaju da odmene njegovu čežnju za raskošnijom stvarnošću, pa neispunjenost sugeriše da je to za našeg junaka „pseći“ život. S druge strane, osiromašenost opažaja prividno razbijaju nezaustavljive reklame koje preplavljuju sva čula, i čak cenzurišu pokušaje da ih ignorišete. Mešavina orvelovske atmosfere i zloupotreba fizičke aktivnosti za produkciju monetarnih jedinica, obećava antiutopijski gulag za svakog stanovnika hipotetičkog budućeg društva. Moć je proporcionalna broju obrtaja pedala, ili je makar tako naučeno da se veruje. Oni koji su sposobni da se konformiraju postižu zavidnu adaptaciju i dosežu crni pojas u mediokritetizmu, dok se problematičnije jedinke opiru na veoma siromašne načine, uvek osuđene na neuspeh.

U tom pojednostavljenom minimalističkom enterijeru, koji reflektuje intrapsihološku strukturu poželjnog građanina, ipak postoji legitimna i legalna mogućnost tranzicije. Ona se ogleda u mogućnosti da se, makar prividno, dosegne starovremeni mit o američkom snu – da se postane odabran. U sveopštem ograničenju resursa, ta mogućnost za većinu uobičajeno ostaje nedostižna, a preokret koji dobijanje nove šanse donosi – bolno otrežnjuje kandidata, uvidom u nametnuti smer njegove tranzicije. Izbor pred koji bivaju stavljeni je jednostruk i svodi se na alternative između nastavka apsolutne anonimnosti i populističkog terora uloge, koju im zapovedaju glavni eksperti za ljudske resurse: članovi žirija zabavljačkog kviza.

Ono što je odlika i prethodne epizode o kojoj sam razmišljao, ponavlja se i u ovoj, a to je poruka o bezizlaznosti i neuspehu da se zaustavi silovanje intime. Ipak, za razliku od “Susreta dve svinje”, ova priča dočarava još jedan domen neuspeha, a to je nemoć čak i samog scenarija da sagleda kohabitaciju kapitalizma i patrijarhata, nenameravano ga sugerišući. Naime, možemo da primetimo da je protagonistova simpatija finansirana, umesto samostalna u stečenim sredstvima. Ona drage volje prihvata to sponzorstvo, kako bi dospela do šanse da bude nešto više od anonimusa, ne shvatajući da zapravo već tu počinje gubitak njene slobode. Novac koji on džentlmenski obezbeđuje, devojka pod užasavajućim pritiskom kapitalističkog zabavišta odabira da upotrebi za postajanje zvezdom porno industrije.

Ovaj poražavajući repertoar uloga se odražava na oba aktera emotivne veze, te se dotični džentlmen usmerava na dosezanje višeg stepena uticaja, kako bi udružio svoju naivnost sa naivnošću samih pratilaca episode. Iščekivanje kojim bivamo ispunjeni dok posmatramo kako se pomračeni vitez, heroj i spasitelj upinje da ostvari nove prihode kako bi dragovoljno “izbavio” svoju ljubu, završava u ključu prethodne episode – moralnim antiklimaksom i sunovratom mita. Junak postaje snob koji prostituiše svoju suicidalnost zarad ceđenog soka od pomorandže, delom svestan svojeg neuspeha, no ipak ugodnije adaptiran u represivni sistem tržišta intime. Osuda seksualnog rada sa mašinerije prelazi na samu simpatiju, budući da ne primećujemo njihov ponovni emotivni susret. Gledano očima protagoniste, devojka biva stigmatizovana i svedena na objekat koji se više ne može „spasiti“, niti voleti. Ona prestaje biti vredna te bitke, naspram solidne oranžade.

Tranzicija uloga iz dvoje anonimnih i zaljubljenih osoba, okončava u razdvojenosti i narasloj mogućnosti buržoazijske dokolice, gde više ne moraju da voze bicikle poput točkića kojima trče morski prasići, ali zato fizičku globu preseljavaju na duševnu – postajući komercijalne zvezde pornografije i nekrofilskog kablovskog programa, gde je ponižavanje sebe oblik autodestruktivnog pražnjenja i za njih i za uživaoce programa.

Iako Crno Ogledalo uporno sugeriše da smo izloženi iluziji alternativa, postavio bih pitanje: da li smo zapravo izloženi iluziji nedostatka iste, kroz ovako monolitan narativ o nemoći pojedinca. Mi ne moramo da odaberemo strah, već da kroz sociologiju fantastike promišljamo rešenja za bolji svet, a ne da pasivno apsorbujemo melanholiju nad kojom lamentira, a istovremeno je promoviše Crno Ogledalo.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: