Autostoperska paralela – Besan (drugi deo)

Elizabeta u Miloš, drugi deo autostoperske paralele i ostale priče za besanu noć.

Podela:

U nastavku, čitate drugi deo teksta o horor zbirci priča „Besan”. Prvi deo pročitajte klikom na: Besan (prvi deo).

 

Elizabeta Zec

S namerom da se upoznam sa činjenicom kako domaći autori pišu, počela sam da tražim dobre strane u redovima njihove zajedničke zbirke priča „Besan“. Kako sam čitala priču za pričom, namera nije splasnula, već je prerasla u izazov, prvenstveno zbog onih koji su imali hrabrost da se dotaknu ideje u manje ili više uspešnom pokušaju da izgrade svoju spisateljsku autentičnost, te je nastao prikaz o dobrim stranama priča radi davanja orijentira za budući rad.

„Moje carstvo ispod“ –  Eric Johansson

Ova priča „napisana u Tami, negdje na granici između svijeta Sna i Jave“, ima niz uverljivo opisanih muka glavnog lika.

„Obuze me nekontrolirana jeza. Cere se i nadmoćno hihoću, uživaju u mojoj nesnosnoj patnji. Cijelo tijelo mi refleksno počne drhtati, preplavljeno kapima znoja, straha i krvi. Osjećam da su me paralizirali. Uz tešku muku pokušavam otvoriti usta, a kada to napokon uspijem, riječi ne izlaze iz mojih glasnica. Zar su mi oduzeli govor? Zar misle da bih nekoga mogao zvati u pomoć? Koga? Policiju? Ne bi mi vjerovali. Roditelji su mi odavno mrtvi.“ 

Da li je jedini uzrok zašto nesrećnik ovoliko pati nosi ime Elvira, koja je po svemu sudeći vampir? Ne vampir bukvalno, već „ekstremno posesivna šizofreničarka, najodvratniji sadistički vampir“.  Pošto je siromah predstavljen kao „topovsko meso“, ne bi trebalo da čudi da mu je devojka isisala sve samopouzdanje; u mnogim redovima se eksplicitno ukazuje da ona nije baš impresivnih gabarita. 

Dakle, ispod kreveta su čudovišta kojima je on gospodar, nastala kao odraz njegovih neuspeha, sa nasilno ugrađenom simbolikom večitog biranja linije manjeg otpora, da bi ovoj priči dala efekat hororičnosti. Zbog toga se nameće pitanje zašto se nije više i žešće borio sa životnim problemima? Čitaocu je odgovor prilično očigledan: protagonista je uronjen u kukavičluk i patetiku. Sasvim je realno da takav lik nikad neće imati pristojnu žensku ni u krevetu ni van njega (što bi za neke moglo da bude najstrašnije u ovoj priči). shodno objašnjenju koje se nameće, on podleže iluzijama i uplovljava u „Carstvo ispod“. 

 

„Susret na groblju“ –  Jovana Knežević

Mogla sam ove redove spojiti sa pričom „Strah“ Marije Ilić, ali svaka priča zaslužuje sopstvene pasuse i utiske. Jovana i Marija imaju sličan koncept. 

Radi se o devojkama koje igraju „Istinu ili izazov“.

U ovoj skici (jer nije priča!) je opisan topao i prisan odnos unuke i bake, a maštovitijim čitaocima to može da bude uputstvo da sami sklope kockice o kompleksnosti poente ovog nacrta. Baka je unuci prenela znanje. Polazi se od pretpostavke da je baka to znanje dobila od svog pretka. Verovatno bi i baka imala tetovažu na telu. Ili ako ima, nije navedeno.

Nameće se pitanje: treba li priču da piše pisac, ili da čitalac u svojoj glavi dočarava delove koji nedostaju? „Nikad ne idi pored groblja posle ponoći. Anđeo Smrti se šeta.“ 

Devojka se naravno, uplašila, pa se čitalac pita: Šta je taj anđeo Smrti? Odgovor: Neko ko daje ljudima tetovaže. Zbog čega je strašan? Zašto je strašno na telu imati tetovažu? I to sasvim simpatičnu. No, možda je bolje ne preterati sa sarkazmom. 

I ovde je zastupljen strah od muškog dodira, alegorijski prikazan kao i u priči Marije Ilić. Možda je ovde mogla „delićima“ da se prikaže bitka Erosa i Tanatosa, da je makar korektno implementirana dubina i širina pripovedanja. Opaska pre kraja izlaganja – u slučaju Marije Ilić, pobedio bi Tanatos, u ovom slučaju, pobedio bi Eros. 

„Izašla je iz sobe, a ja sam osetila kako leva ruka počinje da mi bridi. Povukla sam rukav i ugledala leptira. Dokaz moje krivice. Ugrizla sam usnu i pogledala kroz prozor. Naoblačilo se. Spustila sam se na krevet i okrenula se na bok. Utonula sam u san bez snova.“ 

Opaska za kraj: Redovi jasno, i pored solidno osmišljenog zapleta, pokazuju da je reč o nedostatku iskustva potrebnog za pisanje kratke priče, koja je u određenim aspektima zahtevnija forma od romana.

 

„Selfi Gorijana Dreja“ –  Snežana Kanački

Selfi sadrži zanimljivu ideju koja je više proizvela efekat dramatike nego horora.

U nekoliko pasusa se vidi pokušaj omaža Vajldovom remek delu u kombinaciji sa vlaškom magijom radi aktualizovanja socijalnog fenomena selfija, konkretno putem aplikacije Selforama. I ovde je zastupljen sličan element u radnji kao i u priči „Pod ukletim krovom“, samo što se u ovom slučaju radi o kletvi ostavljene devojke nakon sedam godina veze.

Kanački se odlučila da adaptira „Dorijana Greja“ za potrebe mlađe generacije koja nije naklonjena teškom štivu, te vrlo verovatno neće imati motiva da uživa u Vajldovom predivnom stilu i kompleksnijem izgrađivanju glavnog lika, koji je krenuo stranputicom kako bi ostao večno mlad. Bilo bi poželjno da tinejdžeri pre ove verzije pročitaju originalnu, budući da su u izvornoj priči mnogo detaljnije obrađene sve finese i ubedljivije objašnjeni svi faktori koji su uticali na razvoj unutrašnjeg stanja Dorijana, koji na kraju prihvata da je izgubio zdrav razum zbog počinjenih zločinstava.  Ruku na srce ona su daleko ozbiljnija nego što je njegova iskarikirana verzija uradila, i zbog čega je sama ideja zanimljiva. Nju je Kanački je parodirala, prilagodila je današnjem vremenu, eventualno kako bi i starijima skrenula pažnju na nisku emocionalnu inteligenciju današnje omladine. Ukoliko je ovo bila namera, onda bih mogla i da dam prolaznu ocenu, uprkos nekoliko nezakrpljenih propusta u priči.

„Uz ritam pesme – žaliće mnogi što me više nema…

Gorijan je slavio raskid sa svojom dugogodišnjom devojkom Milenom.

Bili su zajedno sedam godina i pet meseci. Nije ni primetio koliko ga je gušila ta veza, sve dok ga jednog dana nije na to podsetio lagodan život njegovih kolega s posla.“ 

Prava muška noćna mora, zar ne? Gorijanu je svaki dan sa devojkom bio isti. Kad je izašla iz njegovog života Gorijan na jastuku pronalazi Milenino pismo sa preporukom da instalira aplikaciju Selforama. On je instalira na telefon, slika se i uploaduje sliku i prihvata da mu to bude slika na profilu. Međutim, kad se ujutru probudi, očekuje ga neprijatno obaveštenje od aplikacije… Najstrašnije u ovoj priči je što protagonista shvata da mu slika stari!

Slede pokušaji prikaza Gorijanovog pokajanja, ali… koliko iskrenog? Čitaoc će se zapitati: da li mlađi naraštaj uopšte i ima emocionalnu inteligenciju? I da li je put do otkrivanja odgovora umesto uverljivije psihologizacije zapravo posut patetikom? Koliko je Kanački zapravo imala prostora u priči da učini svoju priču inteligentnom i smislenom, a da ne ubaci element patetike?

„Milena, Milena – promuca on kroz suze.  – Ko si ti? Jesi li ti… Vlajna? Šta si mi uradila? Zašto si me proklela? Zar me ne voliš?

Okrenula se ka njemu. Gledala ga je onim svojim plavim velikim očima, punim suza. Nije ništa rekla. Samo mu je pokazala njegov selfi. 

Uzeo je telefon bez reči i pogledao u sliku, u starog čoveka, sede, proređene kose, izrazito mršavog.

-Jesam li ovo ja?- prozbori drhtavim glasom. – Jesam li ovo zaista ja!?

– Da. To si ti. To si ti bez mene – napokon reče ona tiho…..

…. – Star sam – reče Gorijan glasom starca, shvativši daje ona tipkajući maločas po telefonu,  podesila ubrzan proces starenja. 

–Jesi. A ja sam prokleta – reče ona tiho, pomilova Gorijana po obrazu i ode.“

Nekako se, sa „selforamske“ parodije koja u današnje vreme ne ostavlja efekat hororičnosti, u ovim redovima naglo prelazi na dilemu – čije kajanje treba da bude merodavnije? Da li je kajanje iskrenije ili lažnije od strane prokletog ili od strane one koja je bacila kletvu? Segment  priče otkriven tek na samom kraju zapravo daje ovom delu mnogo veći kvalitet od aplikacije za starenje i vlaške magije. Zapravo stiče se utisak da sa postavom glavnih i sporednih likova, kao i dešavanjima i mešavinom već spomenutih elemenata priče, autorka pokušava da postigne da sadržaj odoli zubu vremena, što je svakako lepa namera. 

I za kraj, prepuštam „tablet generaciji“ da nađu rupe u radnji. Lako će doći do zaključka zašto ova priča ne čini biser ove zbirke. 


„Marija milosti puna“ – Igor Ristovski

Najduža priča u zbirci. Činjenica je da je ideja intrigantna, mada isprana bezbrojnim filmskim adaptacijama. Onima koji vole opširnu razradu ova priča će privući najviše pažnje. Tempo će im možda biti prikladan, a evidentno je da je stremljeno da se čitalačkoj publici podari vremena i prostora da se pripreme za rasplet. Premda se tu i tamo provuče ponavljanje patetike, oseti se da je bilo neophodno više uvoda, što je mahom predstavljeno kao unutrašnji monolog protagonistkinje, odnosno kroz njena sećanja. 

„Na svu sreću, nisam pogledala u tom pravcu. Tišina i mrak su i dalje vladali prostranstvom. Već sam vam rekla koliko ih volim. Tišinu i mrak. Pričaju mi priče. Ali mrak je izenada počeo da bledi. Svitalo je. A ja sam, zaneta ovom avanturom, potpuno zaboravila na majku. Uskoro će se probuditi i primetiti da me nema. Nema me, baš kao što više nema ni onog nacrtanog crvenog krsta na vratima kućice u brdu. Obuzeo me je strah. I okrenula sam se ka svojoj kući i videla da na farmi gore sva svetla. I tek tada sam se istinski jebeno uplašila i to onoga što bi moja majka mogla da uradi kad otkrije da me nema.“

Fabula je zaokružena, ali kraj priče je otvoren. Zbog pripovedanja u prvom licu, bilo je potrebno dodati konkretan motiv da bi se ipak oko nečega vrtela radnja. Ovde je primenjen mnogo puta iskorišćen motiv i u filmovima i u književnosti, jer se išlo na sigurno i jednostavno rešenje, što će čitaocima koji zahtevaju više ostaviti gorak ukus u ustima.

Ipak, Lik Marije Magdalene izaziva respekt zbog snage, koja joj je pomogla da spozna božansko u sebi i prihvati nesavršenu ljudskost u božanskom.

 

„Dol“ – Milan Simić

Najbolja priča ove zbirke ima rupa i stilskih grešaka, ali su dobre strane najuočljivije i to zbog umešne izgradnje hororične atmosfere šarolikom i dobrom karakterizacijom. Jedino “Dol” zaslužuje da dobije ocenu, i od mene će dobiti trojku.

Pročitala sam ovaj pasus nekoliko puta dok su se u meni smenjivali strah, saosećanje i osuda. Pozitivno sam iznenađena što je bar jedna priča u ovoj zbirci uspela u meni da spontano dovede do strahovanja za sudbinu žrtve.

….„Grozničavo razmišljajući, nije ni primetila kako svetlo oko nje počinje da tamni, a ulica postaje sve mračnija. Kada se povratila iz ljubavnih sanjarenja, shvatila je koliko je mala i nezaštićena među mračnim blokovima od betona. Jeza je zamenila euforiju. Iza sebe čula je teški bat koraka. Toliko naglo se orenula da joj se duga kosa razbacala po licu. Dočekao ju je samo kovitlac dima u tami. Ubrzala je korak. Koraci su ovog puta bili bliži. Čula je struganje, čula je trčanje, čula je histerični smeh. Nije ni bila svesna kada je počela da trči. Struganje se nastavilo iza nje. Preplitalo se sa smehom koje je prelazilo u duge jecaje. Učinilo joj se da svuda unaokolo čuje nerazumljive reči. Ostala je bez vazduha, ali nije htela da posustane. Ne još. Strah je jači. Takođe, strah može i da odbaci razum. I zato je stala. Očiju punih suza, teško je disala, a koraci su se preselili u njene grudi i tamo aritmično kucali.“…… 

Stradanja tri lika pod nesrećnim okolnostima koje je autor lepo utkao u jednu zanimljivu i smislenu priču, daje sve odgovore i ima lepo zatvaranje, za koje sam sigurna da će zagolicati maštu i probuditi radoznalost, i koja bi u rukama boljeg urednika zablistala u još većoj meri. Sa užitkom sam je pročitala, i to nekoliko puta, a da mi nije palo teško, jer ova priča je najkvalitetnija u celoj zbirci.

Zaključak  – Svaki početak je delikantan. Ova rečenica bi se mogla primeniti na analiziranu zbirku, jer ako će biti nastavaka, nadam se da će biti bolje napisani. Neke priče su mogle biti mnogo bolje kreirane, ali su ostale samo skice, sa nedostatkom poentiranja. Neke priče sadrže ideje koje su trebale biti odbačene već na samom početku, ali je fabula zaokružena. Neke priče imaju dobre ideje, ali su napisane šturo i ponavljaju se reči, čak i pravopisne greške, a opet unutrašnji svet lika je detaljno obrađen. Neke priče odaju autora koji je solidno načitan i voli horor, ali su mu rasplet i kulminacija detinjasti. Neke priče su prepune klišea i nehororično osmišljenih zapleta, a imaju lepe rečenice. Da li ova zbirka vredi? Moj odgovor je da vredi, ali isključivo onim lovcima na školjke koji vole da tragaju za primercima koji se teško otvaraju, da bi pronašli mali, ali dragoceni biser.

 

Miloš Mihajlović

Kada je izašla zbirka horor priča Besan bio sam zaintrigiran, ponadavši se da smo dobili jedno reprezentativno delo; kao pisca, radovalo me je što okuplja veliki broj neafirmisanih kolega i pruža im priliku. Naručio sam zbirku, želeći da podržim autore, a sada, pročitavši priče, pišem prikaz da bih ukazao na njihove greške. Mogu reći da sam razočaran: samo jedna priča (Dol Milana Simića) kod mene može dobiti malo višu ocenu – oko dve i po zvezdice. Zato neću ni davati numeričke ocene, i umesto toga ću samo analizirati priče i pokušati da odgovorim na pitanje zašto su podbacile.

Moje carstvo ispod, Eric Johansson – Narator ima čudovišta ispod kreveta, koja ga muče, narator ima i curu, koja ga takođe muči; na kraju, čudovišta dođu glave curi, pa ih on zamoli da ga puste u njihov habitat, ne bi li utekao snagama reda i zakona koje će ga goniti. Nije to ni toliko bolno dok traje, ali – čemu? Verujem da je ova priča zamišljena kao sprdnja, namerni treš, ali mene nije uspela da ubedi u opravdanost takvog pristupa. Glavnog junaka sam sve vreme prezirao, da budem iskren; ako je iko zaslužio da nadrlja, to je on! Pa gde ti je kičma, čoveče? Sve u svemu, nema ovde ni logike, ni neke ideje, ali – nije loša fora. Za one koji to vole.

 

Susret na groblju, Jovana Knežević – Opet jedna jako kratka priča. Baba kaže unuci da nikako ne ide na groblje; ova igra istinu ili izazov sa drugaricama, dobije izazov da ode na groblje, tamo je dodirne anđeo smrti – i ostane joj za uspomenu beleg u obliku leptira. Kamo sreće da nešto tako stvarno postoji! Prvi bih otišao na besplatnu tetovažu. Ali, dobro, možda neko ne voli da prlja hram svog tela. Ima nas raznih. Autorka je početnica, i to se vidi, od slabe zamisli do slabe realizacije. Recimo, ko bi poverovao u ovakav naivan momenat: naratorka, koja je uvek birala istinu, najednom bira izazov; kada joj se izazov ne svidi, opet bi istinu, ali ne sme da odgovori na pitanje sa koliko je momaka spavala – jer to ni njeni roditelji ne znaju, a kamoli najbolja drugarica. U redu, možda stvarno postoje devojke koje o svom seksualnom životu više govore porodici nego prijateljima; ali, zar za osamnaest godina da ne sazna za koncept laži? Bolje to nego susresti se sa – brrr! – anđelom smrti (inače, pristojan momak u crnom ogrtaču sa kapuljačom, najsimpatičniji lik u priči). No, pošto je Knežević mlada, verujem da će se brzo popraviti; do tada, neka izbegava groblja poput ovog.

 

Dol, Milan Simić – Jedina priča koju mogu preporučiti, makar uz ograde. Zamisao (manijak pravi lutke od devojčica!) već je prežvakana, ali to nije loše obrađeno, i kao celina, priča je sasvim pitka boza. Stil je dosta bolji od proseka zbirke, i lepo vozi ako se čovek previše ne zagleda; tada bi, na primer, mogao da shvati besmisao pasusa kao što je:  „Nesnosna vrućina pretvarala je vazduh u isparenja, a sve živo u fatamorganu. Teško je disao, natapajući kapi znoja u požuteli peškirić“ (74). Treba li reći da se vazduh ne može pretvoriti u isparenja, već samo ispuniti njima, da je „sve živo u fatamorganu“ stilski izuzetno nezgrapno, da je rekcija glagola natapati takva da on ne može ići uz predlog u praćen akuzativom? Ali, sve u svemu, dinamično je, čitko i ne izaziva previše bolova u čeonom režnju – što se za ostale priče baš i ne može reći.

 

Selfi Gorijana Dreja, Snežana Kanački – Od autorke zapažene po simpatičnom gerilskom marketingu dolazi ova prerada čuvenog Vajldovog romana: momak šutne devojku pošto mu je dosadila, ona je Vlajna, pa mu smesti – aplikaciju Selforama, koja slika sebić poseban po tome što – stari. Jadni Gorijan pokušava nekako da se spase, ali, pošto je slab sa informacionim tehnologijama, selfi ga dokrajči. Finito! Nisam preveliki ljubitelj ovakvog odnosa prema prototekstu (nasilnog modernizovanja koje se ne obazire na smisao izvornika), ali od Kanački sam ipak očekivao nešto više od onog što sam dobio. Priča je, za moj ukus, šuplja i tehnički, i idejno. „Ako jedan sat odgovara jednoj godini, to znači da će živeti još dan i po, najduže dva“ (97), razmišlja Gorijan; ovaj strah je potpuno nepotkrepljen. U dane Face App aplikacije i raznih virtuelnih pošalica, koga može da prestraši – selfi koji stari? Verujem da to nije tako teško ni isprogramirati; sasvim je druga stvar sa već naslikanim portretom, čije menjanje se ne može objasniti drugačije nego natprirodnim silama. Reimaginacija nekog dela ipak je delo za sebe, i mora da poseduje unutrašnju logiku koja funkcioniše nezavisno od uzora. Zašto Gorijan nije pokušao da preko računara pristupi Fejzbuku? Zašto nije, ne znam, vratio mobilni telefon na fabrička podešavanja? Čista nedomišljenost, koja se vidi i u smislu: šta je Gorijanov greh? Dorijan Grej je kao lik jasno profilisan, i njegov razvoj i kraj su na mestu; njegov šantavi imenjak samo je figura koga autorka šeta kako hoće, i to priču koja je mogla biti dobra ubija u kolevci, masakrira, i zakopava ispod voćnjaka.

 

Marija milosti puna, Igor Ristovski – Ovu priču sam isprva planirao da odbacim bez čitanja iz samo jednog razloga – umesto slova đ autor koristi dj (neki ne odveć prilježan lektor je pokušao ovo da sredi, ali je dosta primera sa dj ostalo nepopravljeno). No, pošto većini to ne smeta i razapeli bi me na krst što poštujem takve gluposti kao što je latinično pismo srpskog jezika, rešio sam da dam šansu Mariji. Debi Ristovskog, vlasnika Jutjub kanala o knjigama, najviše podseća na izgubljeni scenario za Opaticu iz pakla: majka indoktrinira ćerku religijom i ne dozvoljava joj da izađe iz kuće; kada ova to uradi, majka strada. Zašto? Stigla ju je kazna (majku) demonske časne sestre, pošto je šurovala sa đavolom da bi rodila dete. Dalje, ispostavlja se da je demonka u stvari – devojka koja je htela da se zamonaši, ali su je seljani silovali i ubili. Ona se, kao što bi to svako uradio, sveti njihovim potomcima; na kraju, naratorka joj dođe glave uz pomoć sakralnih predmeta. Sa tim imam dva velika problema. 1) Majka je u pravu. Da, osoba koja tera dete da skapava uz Bibliju i bije je krvnički je sve vreme radila pravu stvar! Ovo je po meni jedna velika omaška u idejnom smislu – zlo religiozne zatucanosti nipošto se ne treba opravdavati – iako ni blizu toliko strašna kao sledeća. 2) Žrtva je monstrum. Sirotica koju siluju sklapa pakt sa đavolom da bi se osvetila – i ne samo da se sveti silovateljima, već i njihovim potomcima, ni krivim, ni dužnim. Demonizacija žrtve jedna je od najgorih omaški u pisanju horora, i treba je izbegavati (sem ako se to objasni i prikaže kako treba, što ovde nije slučaj). Silovane žene nisu čudovišta, i svako ko ih prikazuje kao takve neće naići na moje simpatije. Što se tehničke strane tiče, stil je ravan, svodi se na prepričavanje, upečatljivih slika nema: ipak, to bar nije nečitko, iako posle nekog vremena zamori. Sve u svemu – kao debi, nije toliko loše. Viđao sam i gore…

 

Šta reći, koju posluku porati? Bolno mi je videti ovakvu neosvešćenost autora. Ne samo da horor ne koriste kao sredstvo prikazivanja čovekove prirode, sadašnjosti i budućnosti, nego nisu ni žanrovski osvećeni: Besan potiče iz sveta C movie-ja, kripipasti i klišea, a ne horor književnosti, bogate snažnim i smislenim delima. Nijedna od priča nije u bilo kom smislu relevantna; u najboljem slučaju, dostižu nivo pastiša. Nadam se da će ovo biti prevaziđeno u sledećoj zbirci Besan, jer, ako se to ne desi, ona nema razlog da postoji.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *