Iza Gromovite kupole – Pobesneli Maks 3

Znate li onaj osećaj kad želite nešto da hejtujete, ali ne možete, ne do kraja? Takav sam neki osećaj imao tokom gledanja trećeg dela „Pobesnelog Maksa“, pa iako ima materijala za pljuvanje, nisam uspeo da ga potpuno zamrzim. Za neke stvari skidam kapu, tako da ova papazjanija Maksa i Petra Pana ipak nije potpuno beznadežna. No, da pođemo od početka.

Prethodnica

Pretpostaviću da ste čitali moj prethodni tekst i da se u principu slažete sa mnom u konstataciji da je „Pobesneli Maks“ jedna od najdivnijih stvari koja se desila svetu naučne fantastike. Zato i ne čudi što je film zaradio monstruozno mnogo para, što u svetu, što u Americi, i postao klasik svetske razmere. Zbog svega ovoga, treći deo ove franšize je imao sve preduslove da bude veći od života.

Međutim, spoj loših okolnosti, nesrećnih slučajeva, manjka fokusa i pravog vođstva rezultirali su haosom i mešavinom svega i svačega, što ćemo i videti. Umesto dva miliona dolara, koliko je uloženo u drugi deo, Miler je ovoga puta imao čak deset na raspolaganju. Imam osećaj da je pola tih para otišlo na honorar Tine Tarner. Uglavnom, film je zaradio oko 36 miliona, što nije loše, ali nije ni spektakularno, s obzirom na velika očekivanja .

Ideja

Kao što sam rekao u prethodnom tekstu, Miler je želeo da se priča o Maksu završi otvorenim krajem, da ne znamo zaista da li je, kada i gde završio lutanje po Ravnicama Tišine. Želeo je takođe da napravi priču u stilu „Gospodara muva“, o plemenu dece u postapokaliptičnom svetu. Neko pametan (sarkazam) se dosetio da na svemu tome bazira Maksa, Miler je pristao, i krenulo se sa kalemljenjem.

Kupola

Sama ideja o priči koja je smeštena oko 15 godina posle drugog dela ne zvuči loše, jer daje veliku slobodu reditelju da stvori svet kakav želi. Pretpostavljam da je upravo to Miler i hteo, da stvori radikalno drugačije okruženje, i to film  konstantno gledaocu nabija na nos. U jedinom gradu koji se pominje u filmu, Trgovištu (ne tom Trgovištu) se nalazi Kupola koja predstavlja centralnu tačku oko koje se vrti film. Zakoni koji važe u tom svetu nalažu da nema nasilja, i da se sve nesuglasice rešavaju borbom u Kupoli. Njih je propisala Tetkica Entitet (Tina Tarner), koja ujedno i vlada ovim gradom.

Umesto uspona heroja kroz beskrajne borbe u stilu Konana Varvarina (puste želje autora), imamo petominutnu borbu u kojoj se otkriva da Maksov protivnik ima Daunov sindrom, i to je to. Čemu uopšte hajp oko Kupole, ako se jedva i pojavljuje?

Likovi

Već sam spomenuo Tetkicu Entitet u izvođenju Tine Tarner, tako da ću početi od nje. Zbog čega je ona uopšte angažovana za ulogu na filmu? Ništa ne donosi, gluma joj je živi očaj, a nije ni mjuzikl u pitanju, da bi pevala. Toliko je loše, da mi je to apsolutno najgori aspekt filma.

Ni Maks nije ništa bolji, jer iako je jasno da glumac prati scenario, Gibson u ovom delu izgleda kao da je tu da pokupi pare i ode kući. Nema vidljivog truda, zalaganja, sve je nekako preko volje rađeno.

Ono što je (malo) svetlija tačka što se tiče likova, jeste pleme dece, pogotovo Slejk (Tom Dženings), vođa istog. Svoju ulogu glasa razuma je lepo preneo publici, i često je u sukobu sa Savanom Niks (Helen Budaj), ali mu je prvenstveno briga o svojima na umu.

Ovde moram da istaknem dva lika koja su izuzetno zanimljiva. Prvi je Skrulus (Rod Zuanik), dečak bele kože sa crnom šminkom oko očiju, čudnog, asocijalnog ponašanja. On je bukvalno trejler za Ratne momke iz „Puta besa“, poslednjeg dela franšize, i prilično je upečatljiv. Drugi je Doktor Nagodba (Edvin Hodžman), koji je domaćin Kupole, i njegov komični nastup poput starog čarobnjaka koji priča deci priče mi je takođe upečatljiv.

Problemi, problemi…

Kao što sam spomenuo u tekstu, film je patio od ozbiljnih problema i zastoja tokom snimanja. Jedan od najvećih je sigurno pogibija producenta Bajrona Kenedija, u padu helikoptera tokom izviđanja lokacija za snimanje. Film je posvećen njemu, i možda je Milerovo tugovanje za prijateljem jedan od razloga zašto je film takav kakav je. Tražeći zamenu za Kenedija, Miler se okrenuo Džordžu Ogilviju, kome je prepustio dobar deo režije, dok se sam ograničio na akcione scene.

Tačno se i primećuje razlika, jer upravo te akcione i scene jurnjave najviše podsećaju i imaju šmek sveta Pobesnelog Maksa. Iako se Ogilvi potrudio, nije uspeo da verno prenese ideju na platno. Muzika je takođe problem, jer ovaj put nije bilo genijalnog Brajana Meja da jednostavnim kompozicijama akcentuje scenu, već je Moris Žar, koji je odradio odličan posao na „Lorensu od Arabije“ i „Doktoru Živagu“ prosto rečeno – preterao. Imam utisak da je film zapravo jedan predugačakn spot Tine Tarner u kom ona peva vrlo sporadično. Takođe, onaj saksofon je za mene svetogrđe. Razapnite me sad, baš me briga.

Umesto zaključka

Da se zaključiti da nisam preveliki obožavalac ovog dela „Pobesnelog Maksa“ i da želim što pre da ga zaboravim. Međutim, on ipak upotpunjuje celu sliku franšize i treba sesti i odgledati ga. Iako su mišljenja fanova podeljena oko onoga što je došlo posle famozne “dvojke”, moram priznati da je ovo ipak film o Maksu. Možda će sledeći biti bolji, ko zna?

 

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: