Kada je aprila 2015, „Derdevil“ udario temelje Marvelovog univerzuma na Netfliksu, bilo je samo pitanje vremena kada će i na koji način se širiti ova priča. Prateći koncept Marvelovog filmskog Univerzuma (MCU), Netfliksu je bilo potrebno četiri serije sa četiri potpuno različita heroja kako bi stvorili televizijski pandan „Osvetnika“. I tako su u petak na Netfliksu okupljena četiri titularna heroja Marvelovog univerzuma na Netfliksu, formirajući grupu poznatu svim ljubiteljima stripova – „Branitelji“.
Prethodnih četiri sezone Marvelovog univerzuma na Netfliksu nam je poslužilo da se upoznamo sa junacima ove priče. „Derdevil“ je bio prvi a priča o Metu Murdoku je bila kamen temeljac za celokupni projekat. Nepretenciozno izgrađen, Derdevil se borio protiv uličnog kriminala, spašavajući jedan blok Njujorka. Njegov univerzum, toliko ograničen, bio je pravo mesto za dokazivanje heroja i preispitivanje značenja te reči. Džesika Džouns je sa sobom donela elemenat natprirodnog, uvek prisutan u Marvelovom univerzumu. Međutim, u tom propalitetu kakva je Džesika, ponovo smo videli lica i naličja heroizma u njenoj borbi sa Kilgrejvom. Daleko plemenitiji je bio Luk Kejdž koji je na sebe uzeo zaštitu Harlema. Kejdž se nosio sa svojom moralnom odgovornošću koja se prepletala sa nadljudskim sposobnostima i Kejdžovom ličnom istorijom. Možda smo se najmanje povezali sa Denijem Rendom, naslednikom ogromnog bogatstva koji je ujedno i Gvozdena pesnica, zaštitnik legendarnog ali i mističnog Kun Luna. Kinematografski izuzetno slični, a opet stilski različiti, ova četiri projekta su se polako, ali sigurno, povezivala kako bi „Branitelji“ ugledali svetlost dana.
I od prve scene, možemo videti to povezivanje na delu. Stilovi koje je svaka serija donela sa sobom su se blago stopili u kohezivnu priču protiv zajedničkog neprijatelja. Kolorit je možda najbolji način da se opiše kako su elementi četiri različite priče predstavljeni u „Braniteljima“. Crvena boja konstantno prati Meta Murdoka, a kada se priča fokusira na Džesiku, dominiraju nijanse plave i ljubičaste. Harlem, gde se Luk Kejdž vraća posle odsluženja svoje zatvorske kazne, biva osvetljen raznim nijansama žute i narandžaste, dok Gvozdenu pesnicu predstavlja zelena boja, boja prirodnog mira, ali i Randovog bogatstva. Taj kolorit ukombinovan sa različitim uglovima kamere koji prate naše junake je gotovo idealan način da se predstavi nova priča. U istom tonu je predstavljen i glavni negativac – misteriozna Aleksandra koju maestralno igra Sigurni Viver. Ako je ceo spektar boja potrošen na heroje, u veoma jasnom kontrastu sa time, Aleksandra je predstavljena u potpuno belom, gotovo sterilnom izdanju. Kostimi za Aleksandru su zaista izvanredni, a preklapaju nekoliko različitih aspekata njene ličnosti u koje se stapaju moderan duh Njujorka i njena drevnost, njena fizička ranjivost i determinisanost da preživi. Toliko različita od mnogobrojnih akcionih uloga po kojima je Viverova poznata, Aleksandrin nepokolebljiv duh i autoritet izbija iz svakog pokreta koji Viverova napravi.
U toj kombinaciji boja i različitih priča, polako se vuku niti zapleta. Misteriozna organizacija Ruka protiv koje su se odvojeno borili Derdevil i Gvozdena pesnica, ulaže svoje poslednje resurse kako bi oživili Elektru Načios i time stvorili sopstveno oružje – Crno Nebo. Međutim, planovi se tu ne završavaju jer su pet prstiju Ruke – pet vođa drevne organizacija spremni na sve kako bi uhvatili Gvozdenu pesnicu i time omogućili sebi besmrtnost. Njihova aktivnost na različite načine uključuje naše heroje. Deni Rend i Kolin su jurili po svetu kako bi uništili Ruku samo da bi otkrili da moraju da se vrate u Njujork. Misti Najt otkriva Luku Kejdžu da se nešto dešava sa decom u Harlemu, a udovica jednog arhitekte traži pomoć od Džesike Džouns. Met Murdok, spreman da okrene list, biva povučen nazad u mračni život Đavola Paklene kuhinje kada mu Fogi preda slučaj Džesike Džouns. Radnja u prvim epizodama veoma prirodno teče, i način na koji se superheroji povezuju je zaista neizveštačen. Susreti između Meta i Džesike na jednoj i Denija i Luka na drugoj strani, prirodno stvaraju prijateljstva unutar grupe. A kada ih različiti putevi dovedu na istu lokaciju, bez mnogo pompe, diskusije i planova, počinje njihova borba za Njujork.
Dosta je reči hvale potrošeno na koreografiju i kameru koji su obeležili prvu sezonu Derdevila. I upravo taj tehnički deo koji nam je na najlepši način približio Derdevilovu borbu, u svoj maestralnosti je i ovde iskorišćen. Prva zajednička bitka naših junaka protiv Ruke i njihove armiji nindži ima gracioznost kao kakav balet ruskog Boljšoja. Kamera neprekidno prelazi sa heroja na heroja, bez oštrih prekida i brze montaže. Time se zaista stavlja akcenat na novostečenu povezanost četvoro heroja. Istim principom su se reditelji poslužili i kada su konačno sastavili tim na preko potreban razgovor u kineskom restoranu, okupivši ih za okrugli sto i konstantno rotirajući kameru od jednog do drugog kako razgovor teče.
Sastavljanje tima superheroja može biti težak posao. Marvel je to radio stvarajući zasebne filmove a onda ih naglo okupivši u „Osvetnicima“, jednom od najboljih filmova rađenih po stripovima. DC se odlučio na sličan pristup. I Marvel i DC su radili na tome da jasno stave do znanja da ovi superheroji ne mogu tek tako funkcionisati zajedno. Isto se dešava i u „Braniteljima“. Njihovi različiti pristupi, njihovi različiti moralni principi pa i ono što oni suštinski žele stvaraju određene prepreke formiranju tima. Ove prepreke nisu veštački nakalemljene na priču, one su prirodne i u trenutku kada Džesika Džouns odlazi, gledalac zaista veruje u njene razloge. Isto tako, i kada se vrati i autom pregazi Elektru, gledalac je siguran u njene motive. Ono što ove heroje povezuje nije možda toliko ta superherojska plemenitost, koliko ljudska potreba da zaštiti svoj dom i svoje voljene. Ovaj tim nije sastavljen da spasi Planetu i milione bezličnih ljudi, ovaj tim je sastavljen da spasi svoj grad i ljude koje oni dobro poznaju. To je upravo ono što „Braniteljima“ daje karakter i notu ljudskosti koja ponekada nedostaje u filmovima i serijama ovog žanra.
Kako se priča zahuktava, tako se i različiti elementi priče povezuju. Priča nam otkriva vođe Ruke, od misteriozne Aleksandre do Madam Gao i Bakuta koje smo već imali prilike da upoznamo, pa do Murakamija i Suandea. Elektrina borba sa gubitkom identiteta kao i njeni susreti sa Metom, priči daje neočekivani obrt, a interakcija između članova porodica i prijatelja superheroja daju nam još jedan uvid u ono što se dešava. I upravo u tim razgovorima, između Kolin i Kler ili Triš i Karen otkrivamo ne samo veru u one koji žele da ih zaštite već i brigu koja ih ne napušta. To služi da nas podseti da su naši heroji, i pored svojih herojskih superega, obični ljudi povezani sa svetom oko sebe.
Kako su naši heroji povezani, tako su i zlikovci ove priče. Petoro starešina Ruke, proterano iz Kun Luna zbog svoje želje da koriste svoje moći za ličnu dobit, u ovom slučaju, besmrtnost, su takođe pet osoba za koje biste teško rekli da mogu uspešno da sarađuju. Međutim, vekovima njih petoro su stavljali na stranu sopstvene razmirice i stvarali sve jaču i jaču organizaciju. Ali kada Aleksandra odluči da oživi Elektru i stvori Crno Nebo, time po prvi put zaista ugrozivši živote svih njih, vidimo kako strah i nepoverenje raste i dovodi do sukoba. Daleko najinteresantnija dinamika je ona gotovo roditeljska veza koju Aleksandra ima sa Elektrom. Napravivši od Elektre oružje koje im je potrebno u predstojećem ratu, kako bi zarobili Gvozdenu pesnicu i iskoristili ga da dobiju ono za čime tragaju vekovima, Aleksandra se prema njoj ponaša gotovo majčinski. Elektra koja je neka vrsta mračne „tabule rasa“ se bori i sa bleskovima prošlosti i sa svime onim što je osećala. Sve to kulminira kada Aleksandra naredi Elektri da ubije Meta, samo da bi je ova ubila, otkrivši da ispod snage Crnog Neba nije ništavilo, već Elektra Načios. Ovaj uspešni prevrat je koliko interesantan u razvoju nove Elektre toliko i tužan jer ostavlja jednu izuzetnu priču, Aleksandrinu priču, bez nekog vrhunca. Čini se kao da je Aleksandra bila na korak do ispunjenja svoje svrhe, samo da bi pala u nemilost i završila svoju priču.
Pored očito suprotstavljenih strana, „Branitelji“ se na interesantan način bave i Metovim i Elektrinim odnosom. Za Elektru, Met je jedina svetlost u bivšem životu, dok je za njega Elektra iskušenje njegovih verovanja. Kada ih spojite sa različitih strana, ljušturu žene koju je Met voleo i njegov, gotovo suludi, optimizam da u Elektri živi još nešto vredno spasavanja, dobijete komplikacije za sve učesnike priče. Ljubav nikada nije jednostavna tema, posebno ne kada izaziva toliko smrti i uništenja.
Konačni obračun Branitelja i Ruke je dobro zamišljen. Nakon što Elektra uspe da otme Denija Randa i ubije svog bivšeg mentora Stika, Branitelji otkrivaju da je centar Rukine moći ispod jednog njujorškog oblakodera gde se kriju vrata za Kun Lun i besmrtnost. Vrata koje samo Gvozdena Pesnica može da otvori. Sukob sa sobom povlači ne samo heroje i zlikovce, već i one koji su spremni na borbu šta god se desilo. Kada se Kolin, Misti i Kler priključe borbi, to gotovo predstavlja onaj isti heroizam koji smo videli u Braniteljima. I onda, po ko zna koji put, shvatimo da je to nešto što zovemo herojstvom, stvar nas samih, ne naših sposobnosti. Borba u kojoj se Kolin suočila sa Bakutovim manipulacijama i duhovima prošlosti ostavila je Misti bez ruke, ali i dala Kolin šansu da pokaže još jednom da je ona najbolji deo serijala o Gvozdenoj pesnici. Metov obračun sa Elektrom je kombinacija ispovesti i borbe na život i smrt, gde je svaki udarac praćen podsećanjem na jednu od lepših ljubavnih priča u svetu stripova. Taj ples između njih dvoje se nastavlja sve dok se prethodno skovan plan da se zgrada i štagod da se krije ispod nje sravni sa zemljom ne ispuni. Gotovo je tragično gledati kako zgrada zatrpava ljubavnike iz Đavolje kuhinje.
Smrt Meta Murdoka je možda emotivno najteži trenutak cele serije. U trenutku kada shvatite da on neće izroniti iz prašine, cela serija dobija težinu kakvu nije imala do tog trenutka. Svaka naredna scena je podsećanje kako je Met učinio svoj dom boljim mestom. I ti trenuci su bili, koliko emotivno bolni, toliko i lepi. A onda, u stilu Marvelovih najvećih uskrsnuća, gotovo kao Loki, pet minuta nakon što smo se pomirili sa njegovom smrću, otkrivamo da je Met ipak živ. Ugruvan i izranjavan, Met je na krevetu u jednom samostanu a kada se probudi, časne sestre žele da obaveste sestru Meri. Podsećanja radi, za one koji su čitali stripove, Meri je ime Metove majke.
Ovakav kraj je svakako očekivan. Ipak je najavljena treća sezona Derdevila. Ali ne može se ne podleći utisku da bi možda najbolje bilo da je Derdevil zaista ostao mrtav. Ne zbog toga da je on potrošan ili da je potrebno menjati Čarlija Koksa, čiji talenat je istinski neosporan, već zbog činjenice da je jedan prelepi završetak priče postao besmislen. U moru Marvelovih klišea, ovome zaista nije bilo mesto u „Braniteljima“
Od odbrane jednog kvarta, priča o „Braniteljima“ je izrasla u borbu sa drevnim organizacijama i armijama nindži. To jeste svakako uzdiglo priču na neki novi nivo, ali ona originalna ideja, ideja o ljudima koji brane svoje domove i one koje vole, taj heroizam koji ne počiva u nekoj želji da se spasi svet ili celi Univerzum, već jedan mali deo koji za nekoga predstavlja sve, to je upravo DNK Branitelja. I to je ono što ih odvaja od milijardera u gvozdenom odelu, nordijskog boga i čuvara galaksije. To je ono što ih, barem u Marvelovom svetu, čini jedinstvenim.