Fantastika neengleskog govornog područja je nekako zapostavljena, pa kad se i pojavi negde na policama knjižara ili famoznim sajamskim rasprodajama često se iznenadimo, dok se, još češće, prosečni čitalac (nefantastike) oseti da mu je nešto podvaljeno budući da su ova dela uglavnom svrstana u kategorije trilera, akcije i sl. Pa otuda i ne čudi što im je životni put takav da, jednako često, završe na nekakvim popustima i rasprodajama.
Tako je i Cikcak dospeo do mene samo zahvaljujući tome da moja kuma ima odličan nos da izabere dobru ili barem solidnu knjigu u gomili drugih koje su se, eto, negde našle na popustu.
Hoze Karlos Somoza je španski autor poreklom sa Kube, po zanimanju psihijatar a po opredeljenju autor sa punim radnim vremenom, a Cikcak je njegov 12. roman. Verujem da upravo u tome leži glavni problem i da upravo toj činjenici imam da zahvalim za vrlo mešovita osećanja koja je ovaj roman kod mene izazvao.
Sa jedne strane, čitljiv je, radnja teče, sama postavka je zanimljiva, originalna. Iako nisam ni fizičar ni matematičar, teorija struna koja je okosnica čitavog romana, razumljivo je predstavljena, pa verujem da je autor dobro odradio pripremu. Teorija struna je postavljena kao alternativa putovanju kroz vreme. One ne omogućuju da idete u prošlost, već da tu istu prošlost vidite – da razdvajanjem struna vidite različite slike iz prošlosti. Kao što to obično biva, ukoliko postoji i najmanja šansa da nešto krene po zlu, krenuće. Jer možda ono šta se desilo u prošlosti ostaje u prošlosti ali kada se upleteno rasplete, ono omogućava da zakočeno ponovo krene.
Roman je mešavina žanrova SF-triler-horor (hm, još jedna veoma popularna moderna tvorevina, ta mešavina žanrova) i ima uglavnom dinamičnu radnju sa solidnim i neočekivanim, zaokruženim obrtom. Pročitala sam ga, uprkos povremenim mrštenjima veoma brzo i u jednom dahu – držao mi je pažnju.
Ali… Ah, to čuveno ali ‘ispred koga se ništa ne važi’… ne, zapravo, sve gore navedeno stoji.
Ali drugo čitanje je istaklo neke mane koje su, pa, kriminalne za autora kome je ovo 12. roman.
Delovi su rastegnuti, dok su drugi delovi nekako zbrzani i ovo je definitivno nešto šta pripisujem potrebi da se usled ugovora sa izdavačem ištancuje određeni broj romana u datom roku.
Karakterizacija likova je nedovoljno razrađena, i osim centralnog lika Elis, najednom je nakon nekoliko poglavlja uveden veliki broj likova, i recimo, dok mi je potpuno jasna poenta uniformnosti ženskih likova na kraju romana (služi priči), njihova raznolikost na početku nije dovoljno dobro prikazana. Na pojedinim mestima, karakterizacija je začuđujuće loša i šablonska – najbolji naučnici donose odluke nad kojima bi se svako normalan zapitao ‘zašto?’, neki od njih su sasvim tipizirani a neki su tu da ‘statiraju u filmu’.
I dok kroz knjigu ostaje provučen veliki broj dilema, moralnih i etičkih, rasprava o Bogu, dobru, zlu, ljudskoj prirodi – pravih mini-eseja, zapitanosti poput one o tome da li je zli čovek suštinski zao ili to zlo možda zavisi od trenutka u vremenu, da li postoji jasna granica između dobra i zla, suptilno udenutih u tekst u kojima se autor sasvim solidno snalazi i gde se vidi njegova potpuna posvećenost, na pojedinim mestima postoje užasavajuće rečenice tipa:
“Rekla je samoj sebi da, kad je već uložila toliki napor da dođe, posle odvratnog putovanja autobusom, ne čini ništa loše ako ostane još neko vreme, mada je slutila da zabava neće biti ništa drugo do jedna dosadna pijanka u seljačkoj atmosferi. Nije znala do koje mere će to popodne značiti početak strave i užasa.“
“Godinama kasnije će misliti da ne bi ušla u taj avion, niti bi se javila na mobilni onog dana, da je znala šta je čeka posle tog putovanja. Da je samo mogla da zamisli, vratila bi se kući i zatvorila u sobu iza zamandaljenih prozora i vrata, i ostala zauvek skrivena. Ali u tom trenutku nije znala ništa od toga.“
Ovakve rečenice (ima ih na više mesta), često su zaključne u svojim poglavljima i trebalo bi da posluže svrsi da izazovu osećaj nelagodnosti usled nadolazećeg zla. Valjda. Meni su delovale melodramatično, petparački i, nadasve, početnički nepotrebne.
Nažalost, to je i najveća mana ovog romana – ideja je veoma dobra, zaista originalna, zaplet ima odličan potencijal i obrt, ali se čini da je autoru trebalo još vremena i malo više posvećenosti da sve to tehnički dovede do izvanrednog. Ovako smo dobili veoma zanimljivu postavku u osrednjem trileru, a ja sam ostala rastrzana između ‘ovo je odlično!’ i ‘ma, daj!’ momenata.