Prirodno stanište Orhideja su stabla ili korenje drveća iz kog rastu, zemlja im nije neophodna uprkos uvreženom mišljenju. Prilično su otporne, ali ne podnose velike temperature. Postoji oko osamsto vrsta i oko trideset hiljada hibridnih, odnosno onih stvorenih ljudskom rukom. Crna Orhideja zaista postoji, latice su joj crne središte cveta varira, ali postoji cvet sa ljubičastom bojom u sredini, baš kakav je i superherojski izgled naše junakinje. Orhideje viđamo po slavljima i romantičnim prigodama, ali ova vrsta, tj. Crna Orhideja je posebno inspirativan cvet, jer se njeno ime nalazi u mnogim pesmama. Tako se zove i film dramskog žanra iz ’58. sa Sofijom Loren, u takođe je ime za muško-ženski parfem iz Tom Ford kolekcije.
A sad da vidimo kako je i koliko inspirisala autore ovog dela.
Nil Gejmen je mislio da je stripadžija, sve dok mu na nekoj žurki jedan od gostiju, inače urednik književne rubrike novina, nije pojasnio da je to što Gejmen radi zapravo literarno stvaranje. Gejmen će kasnije reći da se osećao kao žena koju su upravo obavestili da nije prijateljica noći već dama. Gejmen je već stekao zavidnu slavu kao autor scenarija za strip serijal Sandmen, kao i za niz andergraund stripova za koje je dobio više nagrada. Godine 1995, okončao je rad na na ovom serijalu koji ga je proslavio i počeo da piše romane i priče, što je rezultiralo sa nekoliko zbirki pričam te Zvezdanom prašinom, bajkom za velike i male. Usledila je saradnja sa Teri Pračetom i roman Dobra predskazanja, potom BBC-ijeva serija Nikadođija (naknadno pretvorena u roman), kao i Gejmenovo viđenje omladinske fantastike sa Koralinom, gde je postigao hororniju verziju Alise iza ogledala. Potom su objavljeni Američki bogovi, roman za koji je Gejmen dobio jednu od najprestižnijih nagrada u horor žanru, nagradu Brem Stoker. To nije sve, Gejmen je autor scenarija za anime Princeza Mononoke, kao i scenarija za filmove i serije koji tek treba da se pojave po uzoru na njegova dela (Američki bogovi i Anansijevi momci). A 1999. se vratio Sandmenu. Univerzitet Kalifornija uveo je Sandmena kao obaveznu lektiru na predavanjima o mitologiji. Uostalom ovo je možda jedini čovek koga je zabavno predstavljati iznova i iznova.
Dejv Mekin, crtač ili ilustrator, kod nas je poznat po delima Od signala do šuma, Ludnica Arkam, Dan kada sam trampio tatu za dve zlatne ribice, Divljak, a ima crteže i u Koralini i Knjizi o groblju. Autor je i onih suludo predivnih naslovnica Sendmena. Poseduje i svoj serijal Cages koji još uvek čela naš prevod, a to je priča o umetnicima.
Crna Orhideja
Jedno je sigurno… – Prvi kadrovi su umirujući jesenji pejzaž u kom ipak dominira narator kog još uvek ne vidimo i ne znamo ko je. Potom smo u prostoriji gde se održava sastanak, mafijaškog vrha, izveštaji su završeni i predsedavajući zadržava još trenutak da im pokaže da je otkrio Crnu Orhideju. Već u tom trenutku je jasno da ovo delo izlazi izvan okvira i šablona žanra, ali tek će nas naredni šokantan događaj sasvim uveriti u to, čak se i protagonista obraća direktno nama čitaocima, želeći da nam saopšti da je sasvim svestan šoka koji proističe iz onog što će uraditi, (jedna napomena, preskočite predgovor, naime kvari utisak spojlerom koji sam ja izbegao izravno spomenuti. Vratite mu se naknadno).
Zatim gledamo umirujuću panoramu grada u predvečerje. Sledi kompilacija slika i događaja, zelenilo nalik nekom snu, staklenik gde cvetaju novi ljubičasti pupoljci. Zatvor, razgovor cimera, stan, devojci bez sećanja su potrebna objašnjenja, ulica, predsedavajući gleda svoje delo i brine o tome da se završi kako treba. Vidimo devojku kojoj se slošilo i čoveka koji joj pomaže. U baru, predsedavajući izveštava ’velikog šefa’ o dobro obavljenom poslu, a šef nam je poznata faca iz drugih serijala. Gledamo kako se lik upinje i trudi da objasni devojci ko je ona, te počinje priču o prošlosti. Jedna od zatvorskih ptičica je puštena i hrli k šefu po posao, ali ovaj ga odbacuje kao istrošenu robu. Zatim, opet gledamo kako se devojci priča u cilju da povrati sećanja, ali njoj je loše i mora na počinak, te upada u san pun sećanja. Sa toga imamo izuzetan prelaz na bar, gde naš bivši robijaš kuka o tome kako je bio na vrhu, a sad je u kalu, i tu donosi jednu odluku. U toku je ’čišćenje’ koje sprovodi predsedavajući. A zato vreme neko zuri u noć tugujući i prolazeći kroz hrpu uspomena, koje gore mesto sveće za bdenje. I dok bivši robijaš ostvaruje naum, neko sanja i oseća da zima dolazi.
Ideš dole… – Snovi vode duboko u prošlost i nazad. Dok, istovremeno, bivši robijaš ostvaruje svoj naum, nabasava na nešto čudesno, te nadajući se poslu obaveštava ’velikog šefa’. Kroz snove dolazi spas. Šefovi kriminalni grupa se ne razbacuju nagradama, tako ni ovaj. Sećanja naviru, čini se da će sve biti u redu, pa skoro sve. Ah, neko ipak biva nagrađen po zasluzi, ali i to mu se izjalovilo, kad nekog ne ide, ne ide ga ni u tako konačnim stvarima kao što je SMRT. Koliko god je prošlost stizala u talasima, sporo je i nedovoljno da sagleda celo svoje biće, da postane ko je bila. Tipovi kojima ništa ne polazi za rukom mogu u nekom trenutku flipnuti, a to se dešava i našem momku.
Potrage su mukotrpne, a pogotovo ako tragaš za sobom ali, hej, slučajan susret može da promeni sve. Potraga će je odvesti do ’paklene ustanove’ gde prebivaju mnogi nam znanci, ali šta je malo pakla u zamenu za samu sebe. No, ko je još dobio pomoć iz pakla? Ali… možda od nekog bliskog paklu, da. Kao i uvek, nešto dobiješ nešto izgubiš, jedino vrednovanje odnosno vaganje ta dva je bitno. U ovom slučaju se više izgubilo. To, naravno, menja prioritete, ali samo to jer potraga je potraga bez obzira da li tražili sebe ili nekog drugog. Ipak haos i iscrpljenost nas uvek vode u strmoglavi pad.
Da… – Buđenja su uvek kao magnovenje, pogotovo na nepoznatim mestima. Ipak prijateljski glas može pomoći da se konsolidujete, pogotovo kad stiže od jedinog čoveka koji vam može pomoći da nađete istinsku sebe. Velike priče zapravo nemaju ni kraj ni početak – one su samo velike, to shvatiš, tek kada sagledaš koliko si mala i koliko su drugi imali velika htenja i snove. A pomoć koju dobiješ je takva da je dostatna da ti ostavi nadu da možeš barem da ostvariš svoje male stvari i male snove.
Za to vreme, naš bivši robijaš planira neke neprijatne stvari. Predsedavajući ima raspravu sa šefom, kome sve više izmiče smirenost. Šef i predsedavajući po svaku cenu žele devojku – jure je preko čitavog kontinenta, dok ona juri za snom. Momci sa asfalta su se obreli u džungli i nisu srećni zbog toga, tu će doživeti mnogo nasilja i malo prosvetljenja. A naša devojka će epski otići ka suncu.
Ovo je prilično kontroverzan strip, izazvao je mnogo polemike kada je izišao sa ove tri epizode koje su smeštene u ovaj jedan album. Mnogi nisu bili srećni krajem, koji istini za volju ne bi ni bio mejnstrim da autori nisu tako slavni, bio bi potpuni andergraund i kao takav je neverovatno delo kako devete umetnosti, tako i naracije u kojoj Gejmen pokazuje sav svoj raskošni talenat i smelost, i uvek ide korak dalje i rasteže andergraund priče na mejnstrim i tako širi broj onih koji vole strip.
Dejv Mekin briljira sa crtežom, ti divni prelazi sa mnoštva boja na crno-belu su apsolutno spektakularni i veoma je mali broj onih koji to mogu izvesti. Izdanje je gotovo savršeno, ali se mi u redakciji sporimo oko toga da li je Gejmenovo ime dobro transkribovano (Gejmen ili Gejman). Jer čak i ako ovo Gejman jeste u skladu sa novim pravopisom, možda ipak ne bi trebalo menjati ono na šta su čitaoci navikli…
Druga stvar je da je tekst na početku sjajan, ali za Roling Stouns magazin za koji je pisan, nikako za predgovor stripa jer ljudi ne žele da im se spojluje ni prva stranica. Uopšte ne sumnjam da bi upravo urednik izdanja, Milan Jovanović, obavio i sam sjajan posao sa predgovorom. Za kraj da kažem da još niste čitali ovakvog superheroja, a trebalo bi, verujte.
