Pustinja. Poniranje u sebe. Poniranje u jedno. Pesak, nošen vetrovima, u neprestanom je kretanju; škripi mi pod stopalima. Zalazeće sunce pali nebo prezrelom krvlju, i u večernjem vazduhu oseća se poslednji zapah vreline. Dokle mi pogled seže, protejski svet, u kojem oblici nemaju značenje. Dine menjaju obrise – nestalne, žive – i gradovi spavaju u njihovim ledenim utrobama, progutani sveopštim rastakanjem. Život je ovde nekada cvao. Davno pre mog rođenja – a opet, sećam se tih noći na rečnim stepenicama, i masnog mirisa blata i ševara. Šta je sada ostalo?
Saginjem se, i šakom skupljam pesak. Strah u pregršti praha? Pre spasenje. Osećam zrna kako se slivaju kroz prste. Oštra. Lepljiva. Crveno se presijavaju. Već sam se navikao. U hrani su. Vodi. Ustima. Lepe se za desni, zube; pljujem blatnjavu krv. Svake večeri budim se u nanosima, tela progutanog bezobličjem. Tarem oči pune skorelih naslaga, i gledam u rađajuće noćno nebo. Velovi dana smiču se; svod tamni, i na njemu se pojavljuju zvezde. Prateći ih, tražim put kroz okean; tražim Crni pilon.
Zaboravio sam kruta, besmisleno velika tela gradova, što su grozno nalegli na svet svojom težinom; njihova oholost samo je treptaj u crnom oku večnosti. Pustinja živi, i narasta; vekovima dah zemlje sa sobom diže pesak, zastirući plodne, bujajuće svetove. Visoke, razgranate šume, zidovi i mora zaustavljaju naviranje Entropije – ali samo privremeno. Beskrajni teret navaljuje se na tu branu, i ona bolno ječi; svakog trena mogla bi da se provali, kidajući privid koji iznova stvaramo beskrajnim, prometejskim naporom. Čemu to? Pođimo u zagrljaj zaboravu, i nađimo u njemu novo sećanje.
Noćna svežina. Obrisi sazvežđa pomaljaju se – isprva bledi, nejasni. Noć rogatog Meseca. Spreman sam da nastavim put; vazduh sada plamti, i preda mnom je staza kojom moram ići. Koračam kroz obrasce promenjivosti – virove, beskrajno uvijajuće linije kovitlavog peska – koji me vode sve dublje i dublje – ka srcu. Moje kretanje odvija se bez volje; utonuo sam u struju, i ona me vuče snagom usuda. Stopala se vuku kroz još užarena zrna; sapletem se, padnem, kotrljam niz dinske obronke, zaplivam u virovima – ali sve je to deo jednog jedinstvenog kretanja, čiji sam deo postao, i ja se ne suprotstavljam. Put ka Pilonu ocrtan je otkucajima, plimama i osekama; tek kada sam počeo da poimam njihove večito promenjive obrasce, crno sunce mi se ukazalo.
Zastori peska i svetlosti komešaju se, previru. Dok slepo koračam, preda mnom se ukazuju slike. Prolazim kroz senke hiljada slomljenih kipova, čiji alabaster blista polarnom belinom; kroz razorene dvorove, opustele hramove i drevne piramide. Nijedan privid ne traje duže od otkucaja srca, i u mom umu oni počinju da se stapaju: erodirana lica urezana u krečnjačke masive, grobnice zatrpane prahom i skršeni oltari postaju jedna sveopšta slika propadanja. Tragovi ljudskih ruku odavno su iščezli; pustinjskim vetrovima šibane ruševine uglačane su dodirom vekova. Prošlost, sadašnjost, budućnost ovde nemaju značenje; potraga za večnošću približava se kraju.
Sve je teži naći oslonac; sa svakim korakom pesak je fluidniji, uzburkaniji, i ubrzo odbacujem hodanje, zaranjujući u valove. Čvrsto zamahujum rukama, i uspeva mi da se održim na površini dok me tok obuhvata. Borba postaje teža, i zrna mi pune usta, grebu dušnik. Gušim se, kašljem, praćakam, bolno suvog grla. Otpor najzad popušta, i dopuštam pustinji da me proguta; obujmljuje me svojim tečnim, užarenim, crvenim mesom. Usisava me – uvlači – nesvesna mojih prigušenih krika. Oštra vrelina u ždrelu; oči peku, i nozdrve se pune prahom što zaudara na stari, smrvljeni kamen i so. Ne znam gde je nebo, a gde zemlja; pravci, teža, sve gubi svoje značenje, i ostaje mi samo da ronim kroz nepregledni ambis, lišen čula, lišen uma.
Sveobuhvatna tama. Zatim, postepeno, dolazi samosvest, izdvajanje; više nisam deo bezmernog haosa. Počinjem da osećam sebe – ne telesno, jer mi je plot rastočena – već umno; fragmenti sećanja se pojavljuju, isprekidani, stroboskopski blješteći. Znam da su postojali nebo, i sunce, i smeh; žena za trenutak zaigra, pa nestane. Mirisi: zemlja posle poplave, pohotno telo, zadah rake. Oseti počinju da se bude – isprva tek neznatno – i ponovo postajem svestan svog oblika, položaja udova, beskrajnih prevoja tkiva koji naležu jedan na drugi. Milioni godina prolaze, i moje rasute koste se sakupljaju, iznova spojene tektonikom ovog snoviđenja; shvatam da sam opet telo, ali izmenjen. Čvrstina kamena me prožima.
U neodjekujućem crnilu, izdvaja se još dublja tmina, koja ocrtava obris – lice je preda mnom. Strogo je, jednostavnih crta, i okružuje ga splet grotesknih oštrica – dvostruka kruna. Oči – gagatni poliedri – gledaju u mene; drevne su, nedodirnute rečju. Pružam ruku u pravcu koji shvatam kao ‘napred’ – i druga se pojavljuje kao odgovor. Vrhovima prstiju dotičem toplu, pulsirajuću stenu. Prasak; svetlost je opet tu, i zvuk, i tlo pod nogama. Stojim u pesku, i preda mnom se uzdiže crni monolit, koji osećam pod šakom. U uglačanoj površini vidim odraz svoga lica; njegova uglasta tamu odražava tamu Pilona. To je lice natkriveno krunom — lice drevne statue — lice kamenog Faraona, koji je postao ja — i gledajući ga, zaboravljam sve sem plima i oseka pustinje vremena.
Pilon — to sam ja.
Autor: Miloš Mihailović
About Author
