Čuvari zlatnog runa – zbirka priča Homolja i Zvižda

Prvi put pišem „pregled jednog dela“, tako da vas moram upozoriti da na objektivnost zaboravite, sve što ću napisati je moj subjektivni doživljaj ove knjige.

 Počeću od kraja. Na koricama piše: „Zbirka priča folklorne fantastike istinskih majstora ovog plemenitog žanra, objavljena u čast pedesetogodišnjice „Homoljskih motiva“ (Kučevo 2017).“  Ne znam čije su ovo reči, ali od folklorne fantastike ovde imamo samo fol… Naime, u pitanju je zbirka priča koje su žanrovski veoma raznolike, a najmanje je onih koje su inspirisane folklornom fantastikom. Neke su dobre, neke osrednje, neke prilično neubedljive, ali o tome ću kasnije, sad bih se vratila na korice na kojima piše i sledeće:

„Nepoznanica je u kojoj meri legende, priče, običaji i verovanja olakšavaju čoveku ulazak u svet, ali je nepobitno da ga pouke priča usmeravaju i hrabre. Pisci inspirisani tradicijom Zvižda i Homolja, pišu priče i iskusno čitaoca povezuju sa emocijama i sećanjima pohranjenim u kolektivno, duboko nesvesnom, podsećajući na poruke predaka.“ Dragan Despot Đorđević, kourednik zbirke.

Lepo zvuči, ali to što se Zvižd i Homolje ponegde sporadično pominju ne znači da su pisci bili inspirisani tradicijom ove oblasti. Dalje, po Jungu, kolektivno nesvesno predstavlja najdublji, najzagonetniji i najmračniji prostor ljudske psihe. Univerzalni temelj ličnosti u kom je pohranjeno iskustvo generacija naših predaka. Koliko je pisaca iz ove zbirke zaista pokušalo da nas svojim pričama poveže sa emocijama kolektivno nesvesnog? Osnovne jedinice kolektivnog nesvesnog su arhetipovi, nevidljivi koreni svesti, koji u svojoj bipolarnoj strukturi nose i tamnu i svetlu stranu, nevidljivi okviri našeg celokupnog iskustva koji se ispoljavaju u vidu simboličnih slika nabijenih emocijama. Iako su sami po sebi nevidljivi, njihove manifestacije i predstave su raznolike i i te kako uočljive. Šteta pa samo neke od njih srećemo u pričama ove zbirke.

Zaista, šteta što se niko od autora nije ozbiljnije pozabavio pitanjima arhetipova i kolektivno nesvesnog, jer čak i oni kod kojih je to pitanje uočljivo kao da su do njega došli ne istraživanjem već upravo nesvesno, slučajno… sapleli se, pali, pa tu i ostali.

Razumevanje natprirodnog je odavno postalo veoma zanimljiva tema za nauku, poput psihologije, sociologije, posebno etnologije koja nastoji da odgonetne i objasni smisao umetničkih tvorevina, tabua, rituala, mitova, pravila ponašanja i iracionalnih uverenja.

Sa druge strane, umetnosti je dozvoljen mnogo drugačiji pristup natprirodnom. Ovom problemu ona pristupa okrećući naučna otkrića u svoju korist, dozvoljavajući i sam odlazak u nemoguće pa čak i menjane istog. U književnosti to poigravanje sa  nemogućim određuje se kao fantastika.

Fantastika u širem smislu ili spekulativna fikcija je izraz koji obuhvata žanrove i podžanrove fikcije čija je osnovna karakteristika distanciranje od stvarnosti. Dela fantastike oslobođena su uobičajenih ograničenja, inspiraciju i uzore za postavku radnje autori nalaze u najrazličitijim oblastima od realnog života do mitologije i dalje. Radnja se može dešavati u ovom ili nekom potpuno izmišljenom svetu, u sadašnjosti, prošlosti ili budućnosti. Najvažnije je da nema granica i da je sve dozvoljeno.

Iskonski, fantastični elementi su oduvek bili prisutni u književnosti (kroz mitove i sl.) Ipak, čini se da fantastika kao književni žanr u našoj literaturi stidljivo pokazuje svoj potencijal, što  pokazuje i zbirka „Čuvari zlatnog runa“.

 Kad već pominjem naslov, mogla bih se malo ozbiljnije pozabaviti njime.

„Čuvari zlatnog runa“… hmmm. Da nije slučajno istočna Srbija kao nekada bivša jugoslovenska republika Makedonija otkrila da je zapravo oduvek bila Grčka, ili se možda pozivajući na profesora Deretića može reći da je zapravo čitava Grčka bila SrBska?!?! Ne, stvarno, šalu na stranu, volela bih da negde pročitam objašnjenje ovog naslova. Meni je prva asocijacija: Argonauti. Ali tu se nameće pitanje kakve veze imaju argonauti sa Homoljem. Znam da neki antički pisci pominju kao jednu od mogućih ruta njihovog povratka i teritoriju današnje Srbije, ali to svakako nije bila istočna Srbija, a i da jeste zmaj i zlatnoruni ovan ne bi mogli biti viđeni u homoljskoj oblasti jer je ovan odran a zmaj ubijen pre no što su (ako su!) argonauti prošli tuda. Verujem da postoji neko logično objašnjenje koje je svima jasno, samo meni promiče i moram priznati da se zbog toga osećam pomalo budalasto. No, dobro, to je moj problem.

Dalje, podnaslov: zbirka priča Homolja i Zvižda… samo bez priča Homolja i Zvižda. Zaista fantastično. Mislila sam da imam bujnu maštu, ali priznajem da mi tako nešto nikad ne bi palo na pamet. Moram primetiti da mami osmeh.

No, da se uozbiljim. Fantastične priče iz naroda predstavljaju dragoceni deo našeg nematerijalnog kulturnog nasleđa koje polako izumire. Ne znam zašto, očekivala sam sam da će autori tu vrstu nasleđa pokušati da sačuvaju od zaborava kroz svoje priče… i da će svoje ime pokušati da sačuvaju od zaborava kroz te priče… ali izgleda da više niko ne mari za večnost.

Očekivala sam i da će ih činjenica da je folklorna fantastika u izvorno usmenoj formi praktično vekovima predstavljala jedini vid umetničkog žanrovskog izraza (fantastike) kojim se i sami služe motivisati da nastave sa negovanjem  ove zapostavljene forme pripovedanja. Prevarila sam se. Folklorna fantastika, na žalost, danas postoji samo sporadično u književnom stvaralaštvu domaćih autora.

Kroz „Čuvare zlatnog runa“ naša literatura se ipak susreće i suočava sa onostranim, koliko uspešno oceniće neki budući čitaoci i sud vremena.

 Kao što se iz podnaslova zbirke vidi, Homolje, geografska oblast na istoku Srbije, poslužilo je kao tema oko koje se okupio veliki broj savremenih srpskih pisaca.

Smotra izvornog narodnog stvaralaštva „Homoljski motivi“ je manifestacija koja se održava od 1968. godine. To je smotra tradicije, običaja i kulture, koji se na ovim prostorima vekovima neguju. Osnovna ideja manifestacije je prikupljanje, čuvanje i prikazivanje tradicionalne kulture srpskog naroda i etničkih zajednica, posebno vlaške koja živi na ovom području. Jubilarna 50. smotra koja je održana od 25. maja do 3. juna ove godine (2017) praćena je i objavljivanjem ove knjige.

Bogata istorija ovog kraja, folklorno nasleđe, pa ni ona poslovična vlaška magija, uglavnom nisu poslužili kao inspiracija autorima (čast izuzecima).

Vlaška magija spada u jedno od najintrigantnijih pitanja kulturnog nasleđa Istočne Srbije. Ovo područje predstavljalo je idealnu sredinu za očuvanje paganskih običaja.  Sve ono okultno, bajkovito i mitsko integrisano je u hrišćansku religiju koja tim dobija karakter magijskog verovanja.  Neraskidiva veza sa prirodom i duhovima prirode karakteristična je za ovo verovanje, kao i moć upravljanja energijom, prizivanje određenih događaja pa čak i promena toka sudbine koji se postižu na različite načine,  ritualima koji se izvode na specifičnim mestima poput raskršća i vodenica ili mesta sa posebnom energijom, ili bajalicama koje su vekovima  prenošene sa kolena na koleno. Vlasi veruju i da se energija može preneti sa čoveka na predmete stoga svi predmeti imaju moć jer zadržavaju energiju osobe koja ih je posedovala pa tako mogu poslužiti za bacanje ili skidanje čini.  Najveći izvor moći ipak dolazi od otelotvorenja dobrog i lošeg, Boga i Đavola, i može se iskoristiti kako za dobra tako i za loša dela jer ona nisu jasno razdvojena. Vračare razgovaraju i sa Bogom i sa Nečastivim…

I gotovo niko da se dotakne nekog dubljeg filozofskog ili etičkog pitanja, poput iskonske borbe dobra i zla.

Suočavanje sa natprirodnim pojavama koje izlaze iz okvira svakodnevnog iskustva daleko je od lakog zadatka. Borba sa demonima oko nas i u nama je teška ali dragocena. No, dobro, to je ono o čemu bih ja volela da čitam… a kako je izgledao susret ovih trideset književnika sa fantastikom Homolja možemo da vidimo iz priča koje nam sami nude.

Verujem da su autori sa razlogom odstupili od zadatog i latili se njima omiljenih tema, kako bi nam što bolje pokazali sav talenat koji (bez sumnje?) poseduju.

Krenuću redom.

Uroš Petrović  „Samo sam ja znao o čemu je donekle reč…“

 Sam naslov govori mnogo o priči. Pokušavajući da shvatim dublju poruku teksta došla sam do zaključka da Uroš Petrović zapravo samo želi da me podseti na onu opštepoznatu surovu činjenicu da je i put do pakla popločan dobrim namerama. A opet, može biti i da grešim, ne polazi mi za rukom da se koncentrišem na problem, jer mi uporno neko iz mase „kolektivno nesvesnog“ dobacuje: „Nije znanje znati, već je znanje dati“. U svakom slučaju, žao mi goluba.

Ljubivoje Ršumović „ Zvrk-Škrgut-Zvek“

Veoma cenim podršku koju je Ršumović pružio mladim piscima, uzimanjem učešća u ovoj zbirci. Rastužuje me samo pomisao da veliki idol mog detinjstva nije imao inspiraciju da napiše barem jednu kratku novu priču, nego je zastupljen delovima iz knjige „Sunčanje na mesečini“ koju je izdala Laguna davne 2014. Nadam se da ga muze nisu napustile. I opraštam mu, zbog Vukova.

 Dejan Stojiljković „Vlaški skok“

Stojiljković onostranom pristupa koristeći ironiju, i to izuzetno dobro. Daje nam odličan tekst o zloupotrebi natprirodnog u savremenom društvu, ne štedeći na kritici.  Priča je ispričana iz ugla tabloidnog novinara i po mom mišljenju ovo je jedna od boljih priča u zbirci. Ima mana, da se ne lažemo, ali zanemariću ih.

Vladimir Kecmanović „Homoljski vuk“

Kecmanović nam piše o Savi i vuku. Ne mogu reći da je priča loša, mada meni nije legla, ponajviše zbog jednog detalja. Naime, u jednom trenutku Kecmanović piše „I onda, zagledan u vučje oči, progovori na nemuštom, vučjem jeziku.“ Hmm, nije li nemušti jezik univerzalni jezik? Jezik kojim se čovek može sporazumevati sa svim živim bićima? Zabrinjava me pomalo ideja da postoji nemušti jezik vukova, žaba, ptica, zrikavaca… Mislim, izazov je sve njih naučiti.

Danica Blagojević „Ljubavlju iskovano, zavetom okovano“

 Ovo je tekst sa sjajnim prologom i sjajnim epilogom, međutim sve ono između moglo je i da ne bude napisano.

Aleksandar Tešić „U zemlji čuda“

Tešić koristeći bajkovite elemente piše jednu veoma lepu priču u čijoj je osnovi potraga za mitološkim korenima Homolja. Dopala mi se, nemam zamerki.

Miloš Petković „Memento mori“ i „Utočište čudesa“

„Memento mori“ je lepo zamišljena priča, ali se vidi da je istrgnuta iz konteksta nekog obimnijeg dela, verovatno knjige koju Miloš tek planira da objavi. Kraj je očekivan, na samom početku priče bilo mi je jasno da otac deci neće uručiti kupljen poklon, ipak i pored toga tekst je zanimljiv za čitanje. Miloš pominje nekrštene dane, demone iz slovenske mitologije, ali i Jasona i argonaute. Zvuči kao papazjanija i baš me zanima kako će sve to uklopiti i objasniti u svojoj knjizi.

„Utočište čudesa“ je priča o dva lopova, Jakovu i Nastasu, koji rešavajući niz zagonetki pokušavaju da se domognu blaga, ne znajući da blago nisu zlato i dragulji već čudesna bića iz davnina koja će ih preplašiti i oterati. Ne mogu a da ne primetim da je u ovoj priči uočljiv uticaj Uroša Petrovića, što mi se dopada.

Inače, Miloš piše lako i neopterećujuće. Neki bi rekli „skerletno“, ali meni to ne smeta.  Opisi su lepi, a rečenice jasne. Priče su zanimljive i pitke. Volela bih da unese malo više „dubine“ u svoja dela, ali opet, postavlja se pitanje uzrasta za koji on piše. Možda će se sa godinama malo više okrenuti starijoj publici.

Aleksandar Petrović – Aca Seltik „Epilog“

U ovoj priči pominju se Leposava i Šumska Majka, Stojan i Veles, Gavrilo i Mihajlo. Aca zanimljivo pripoveda o istoj stvari prvo iz ženskog, a potom i iz muškog ugla. Čitajući saznajem da nemaju poroda, da Stojan bije Leposavu i da zbog toga oboje krive sebe jer se uzajamno vole. Priča otvara niz pitanja. Čija je krivica? Treba li oprostiti? Da li nekoga možemo vezati za sebe jedino ako ga „odvežemo“ i podarimo mu slobodu?  Da li je na kraju ipak dete karika koja spaja? Nisam oduševljena ovim tekstom, ali sama ideja nije loša. Priča je mogla da bude i malo bolje napisana, opraštam mu samo zbog rečenice: „Ko nije hodio Homoljem noću, taj ne zna šta je mrak.“ (Ove rečenice inače nema u priči, ali se pojavljuje na naslovnoj strani knjige)

Nenad Gajić „Kiša“

Gajić nam piše o piscu koji dolazi na godišnju manifestaciju u Kučevo i potom odlazi… Vode se neki razgovori, pada kiša, kupuje novu majicu, ponovo kiša… Sve u svemu, ima izuzetno lepih rečenica, pa i čitavih pasusa koje sam prepisala da ih sačuvam od zaborava, ali se radnje baš i ne sećam, toliko o utisku koji je ostavila.

Miomir Petrović „Krugovi u snegu“

Petrović u svom tekstu daje prilično konfuznu elaboraciju unutrašnjih stanja čoveka koji se bežeći iz Beograda u prirodu susreće sa onostranim i magijskim elementima. Priča je konfuzna, na momente nepotrebno razvučena, pa ponovo konfuzna. Rečenice su lepe. Pametne. Ideje su za svaku pohvalu. „Da li postoji nešto a da nema ime?“ – izvrsno. Zbog svega toga mi je neizmerno žao što me gospodin Petrović  iznova i iznova razočarava. On ima sjajne ideje koje tako dobro ume da unakazi da je to bruka. Ne mogu da dokučim da li mu nedostaje snaga, hrabrost ili mašta da dobre zamisli istera do kraja, no, šta god da je u pitanju nadam se da će u budućnosti to uspeti da prevaziđe. Svoju priču završava rečima: „Kao da sam izašao iz lavirinta. Nešto me je ubacilo u zagonetku, u njoj samoj mi dalo ključ i dozvolilo da se spasim.“ Ne mogu da se otrgnem utisku da bi bilo apsolutno sjajno da sam nakon šetnje kroz lavirint u koji me je priča uvukla i ja dobila ključ za razumevanje zagonetke. Glupa sam, priznajem, toliko toga ne razumem.

Goran Skrobonja „Vesna, Stribog i zov Homolja“

Goran Skrobonja piše izuzetno duhovitu priču, koja je, po mom skromnom mišljenju, jedna od boljih u ovoj zbirci. U Beču, u kafani „Zov Homolja“ sastaju se Stribog i Vesna. Stribog nosi rukavice, jede vitaminsku salatu, a Vesna jede homoljske ćevape s lukom, puši, pije, sluša Jorovića i Veru Matović. Odlučuju o sudbini čovečanstva.  Priča je crna da crnja ne može biti… i apsolutno sjajna. Ne samo da me navela na razmišljanje, nego sam u spisak svojih interesovanja dopisala i ime Nika Bostroma, mladog švedskog filozofa.

Branislav Janković „Način na koji kažemo zbogom“

„Šta koga briga kako sam postao vampir. Nekada se i meni izmešaju istina i mašta, pa onda nisam siguran lažem li ili zborim pravo. Bilo je tako davno, a ja još nisam naučio da uvoštim misli, te me varaju i bacaju sumnju na prošle događaje. Kako onda da mi drugi poveruju, kada sam sebi oduzimam pravo na istinitost svojih sećanja?“  Zanimljivo.

Pavle Zelić „Čuvar svetinje“

Zelićev stil pripovedanja je pomalo „televizijski“, imala sam osećaj kao da čitam neki scenario a ne priču. „Gejbu/Gavrilu je ova rasprava dosadna i radije se prihvata nošenja hrane. Drugom rukom pridržava zanemoćalog monaha i obojica prolaze kroz kapiju manastira.“ Možda sama priča i nije loša, ali su meni nekako šture rečenice toliko odvraćale pažnju da nikako nisam uspela da se koncentrišem na samu radnju. Mislim da je nisam uopšte razumela, moraću da je pročitam ponovo.

Ilija Bakić „Duboko polje Homolje“

Bakić daje distopijsku sliku Srbije u ne tako dalekoj budućnosti. Sa velikim žaljenjem moram da primetim da se meni ova priča uopšte nije svidela. Ne dopada mi se tema, ne dopadaju mi se likovi, ne dopada mi se ideja, ne dopada mi se stil pisanja… ma, ne dopada mi se ništa. Možda grešim, možda će nekoga ova priča oduševiti, ali meni jednostavno nije legla.

Ivan Branković „Prethodnica“

Branković priča priču o mladiću koji polazi na dalek put kako bi izvršio važan zadatak. Dolazi u Srbiju i sa sobom donosi seme bogova. Sama priča nije naročito intelektualno izazovna, Branković nas ne tera da puno razmišljamo o skrivenim simbolima i da čitamo između redova, ali je lepa i pitka. Meni se veoma dopada kako on piše, njegove rečenice prosto klize po papiru bez namere da vas sapliću.

Dimitrije Stevanović „Lutalica“ i „Poseta“

„Lutalica“ je kratka priča, lepo napisana. Završava sa „Jedna starica mi je rekla kako postoji priča da…“ dakle, narodna mudrost otrgnuta od zaborava.

„Poseta“ je priča inspirisana neobičnim običajem venčavanja mrtvog mladića za živu devojku. Nije bez mana (psihologija likova je bledunjava) ali je inspirisana folklornom fantastikom, dobro je napisana i, što je po meni najbitnije, zanimljiva je za čitanje.

Milena Stojanović „Dar Homolja“

Milenin tekst je dirljiva porodična priča puna topline. Tragajući za relikvijom, koja je rešenje svih problema, Mokošinim vretenom, uz malu pomoć ove boginje, Janko, Savka, Milisav i Danka postaju  srećna porodica.

Nebojša Petković „Lov na zmajeve“

Nebojšina priča je stvarno dobra. U njoj on se zaista bori sa zmajevima. Ne sa akrepima, sa pravim zmajevima, sa demonima u sebi. Jer kako sam kaže: „Sa svojim besovima moraš da se sretneš oči u oči.“ Nebojša ne samo da pokreće neka od filozofskih pitanja, već pokušava i da da odgovore, što mi se posebno dopada. Ne moramo mi da se složimo oko odgovora, nije potrebno da razmišljamo isto, važno je samo da razmišljamo.

Jelica Greganović „Zmeu“

Ova priča inspirisana folklornom fantastikom navela me je da proguglam neke stvari, jer Srejovićev „Leksikon religija i mitova drevne Evrope“ ne prepoznaje ni jedno od imena koje ona navodi, a meni su bila potpuno nepoznata. Tako da sam, eto, naučila nešto novo, što je, iz mog ugla posmatrano, za svaku pohvalu.  Dakle, ne smatram čitanje ove priče gubljenjem vremena, ali imam zamerke. Pomalo mi je bila konfuzna, nisam baš uspela da pohvatam ko tu koga… gleda, voli… Inače sama priča me u jednom delu veoma podsetila na srednjovekovnu priču o džinu zaljubljenom u svetu Agnesu. A nisam baš ni oduševljena stilom pisanja, na primer rečenica koja mi bode oči je: „Iz njenog naprslog vodenjaka su tekle plodove vode…“ Možda grešim, ali iskustvo mi govori da vodenjak il pukne il ne pukne, a i jedna je plodova voda.

Slaviša Pavlović „Zapis“

„Vekovima ranije, jedan vidoviti starac, ostavio je zapis da će najudaljenije šume Homoljskih planina postati mesto za kaznu.“ Ovo je priča o vekovnoj borbi protiv nepravde i o tome kako je kaznu nemoguće izbeći. Nije loša.

Jovana Ristić „Noć kada sam stvorila svoje roditelje“

Iskreno, naslov mi je bio malo bez veze, a kod prve rečenice koja glasi: „Prsti su mi bili tako gadno lepljivi od jebene torte…“  već sam zakolutala očima. Ne, ne i ne, mislila sam čitajući dalje. Stil pisanja: ne, priča: onako, ma ipak: ne… Ali čekaj, kraj: DA! To je to. Ovo je priča koja ma koliko da mi se nije dopalo kako je napisana tera na razmišljanje. Devojka koristi mozak. Otvara kutiju sa pitanjima, daje odgovore. Ima tako dobro razvijenu maštu. Definitivno ću joj dati šansu u budućnosti. Zaintrigirala me je, a prišla sam joj sa predrasudama. Stidim se.

Mladen Stanisavljević „Tragač“

Kada sam prvi put pročitala priču nije ostavila neki utisak na mene.  Zlatari, katakombe, pećina, smrt, Kaščej, Nekronomikon. Međutim, kada sam joj se vratila kasnije, dopala mi se i to veoma. Tako da promeniću mišljenje… samo ovaj put.

Ksenija Nikolić (Pešić) „Ognjena ruža“

Ksenija nam priča priču o vlaškoj magiji, i to baš onako kako je zamišljamo mi gradska deca, dakle prilično stereotipno. Priča nam o baba Ruži, koja leči sve probleme i Seleni, bogatoj i obrazovanoj devojci iz grada koju „ubi“ ljubav. I to ne bilo kakva ljubav nego onostrana. Najzad nakon niza peripetija Selena se udala i dobila dve ćerke koje je redovno vodila u posetu u malo selo pokraj Homoljskih planina, a baba Ruža je živela još dugo, dugo. Ksenija se trudila da napiše dobru priču, to se ne može poreći, ali čini mi se da je uvod nepotrebno dugačak, da razrada škripi, a da je kraj veoma očekivan. Malo mi bode oči i ideja da Ruža Seleni prenosi svoje znanje i veštine, jer koliko je meni poznato vlaška magija je veoma zatvorena i prenosi je uglavnom majka na ćerku, no možda grešim.

Zoran Petrović „Četereška šuma“

Mrtvozbornik je konačno progovorio sa mrtvima!!!! Jeeee….  Naklon za Ilketa.  Šalu na stranu, očekivala sam više, mnogo više od ove priče.  Veoma je neozbiljno prikazivati jednog etnologa kao totalnu dileju koji ne zna ni običaje ni verovanja.  Pa taman da mu je ’etnolog’ nadimak a ne zanimanje, ni onda ne bi imalo smisla jer postoji nešto što se zove opšta kultura.  Inače i sama priča je konfuzna. Dobro je zamišljena, ali po mom mišljenju nije do kraja izvedena kako treba. Oštra sam jer znam kako dobro Zoran Petrović može da piše, a ovde se nije potrudio da da sve od sebe.

Mladen Đorđević „Sa one strane ogledala“

Čitam priču i ne verujem. Stil pisanja mi se veoma dopada, tema je odlična, način razmišljanja za svaku pohvalu… samo mi je i suviše poznata. Čitam li „argonaute“ ili „Svetioničara“? To je nešto što mogu da oprostim Ršumoviću, ali ne i Mladenu. Kao pisac koji tek gradi svoju karijeru ovako nešto nije smeo sebi da dopusti. Ako nije imao vremena ili inspiracije da napiše nešto novo trebalo je da se zahvali na ponudi i sačeka povoljniji trenutak. I sad ja ovde umesto da oduševljeno vezem o tome kako je on dobar pisac, moram da ocenim njegovu priču kao nešto već viđeno.

Milan Aranđelović „Novi Bogovi“

Ova priča je na trenutke veoma zanimljiva, a na trenutke onako, šta znam… Neke ideje su mi se baš dopale, ali mi priča kao priča nije legla. Super su ti novi bogovi i novi termini, Aranđelović svakako ima potencijala. Ovu priču ću morati da pročitam ponovo kad prođe malo vremena.

Mladen Milosavljević „Najden i Nina“

  Budući da je Mladen etnolog od njega sam očekivala neku stvarno dobru priču… kad ono, volelo se dvoje mladih, tj. voleo je samo on, siromašak, nju bogatu, lepu i oholu… i onda je zeznuo tako što je zauvek vezao za sebe. Samo ne znam ko je tu zapravo zeznut. Zna li Mladen kakav je pakao provesti večnost sa ženom koja mrzi? Neće se ta predomisliti i zavoleti ga samo zato što nema nikog drugog.  Mlad je Mladen, a neiskustvo skupo. Šalu na stranu, sama priča je morala da bude mnogo bolja. Pominje on i Biljni petak i Đurđevdan i Ivanjdan i razne običaje, štošta se tu da naučiti, ali je priča nepotrebno razvučena i pomalo guši.

Ivan Drajzl „Sandžama“

Hmmm, zapravo mi se i dopada priča.  Tako je crnohumorna. Da, definitivno mislim da mi se dopada.

Igor Krstić

Ne, Krstić nije napisao priču, ilustrovao je naslovnu stranicu. Ne znam da li ima potrebe i to da komentarišem, ali od viška glava ne boli, a i vezano je za sveukupan doživljaj knjige. Znam da zvuči neverovatno, ali ima ljudi koji knjige i biraju baš po naslovnicama, a da sam jedna od njih ovu bih preskočila. Krstić ume to mnogo bolje, na primer naslovnica „Dorijanovog zaveštanja“ je urađena korektno, ova mi se ne dopada, mada ide uz naslov. Deluje mi nekako naivno, dečije, gotovo kičasto, daleko od umetnosti.

Ova antologija pruža jedinstvenu mogućnost da se na jednom mestu sagleda trenutna domaća scena književne fantastike.

U fantastičnoj književnosti, nepravedno skrajnutoj iz glavnih književnih tokova, nešto se ipak dešava. Slabo svetlo se probija kroz mrak. Izdavači se trude, organizuju se festivali, promoviše se fantastika a ljudi su zainteresovani da pišu (ali izgleda ne i da čitaju, ne i da razmišljaju o pročitanom, i daju sugestije onima koji se trude).

Kratku priču izgleda danas ne ceni niko, ni čitaoci, ni izdavači, ni autori. Ne znam zašto. Pisci preskaču kratke forme, čak i „stare dobre romane“ i odmah se bacaju na trilogije, ne shvatajući da ako nemaju dobru priču (sa uvodom, razradom i zaključkom… i kvalitetno profilisanim likovima) zapravo nemaju ništa. Mogu ih rođaci, prijatelji i kolege tapšati po ramenu i deliti im lažne komplimente solidarnosti i kolegijalnosti, ali ako nemaju baš, baš dobru priču hoće li ih to zaista utešiti?

Zahvaljujući internetu kratke forme pisanja se polako bude iz dugačkog sna. Oni koji to žele, mogu učiti jedni od drugih (u smislu da ne ponavljaju tuđe greške). Mogu u komentarima ili porukama davati iskrene sugestije kolegama ili pak tražiti savete od iskusnijih (ma kako to neverovatno zvučalo danas, ljudi su spremni da pomognu, govorim iz ličnog iskustva).  Mada  će kvalitet napisanog verovatno još dugo biti pod znakom pitanja, nadam se da će u narednom periodu dobra priča ipak uspeti da se izbori za svoje mesto.

No, da se vratim na „Argonaute“.

Ovu antologiju ne treba odbaciti zbog njenih nedostataka. Naprotiv. Rezultat je i pored brojnih mana odličan.

 Ja sam oduševljena što se na tržištu pojavila knjiga koju mogu čitati poput „Oglasnika“.  Biografija i priča na osnovu koje mogu da procenim da li mi stil pisanja i način razmišljanja nekog autora leže… neprocenljivo! Zaista, nisam ironična, iako volim ironiju.

 Preporučujem vam da izdvojite vreme za ovu knjigu i da ne žurite. Stilska i tematska raznolikost zahtevaju da se čita polako, da se odvoji dovoljno vremena za svaku priču kako bi se utisci o priči i  autoru slegli. Desiće se da vam stil jednog autora leži, a drugog ne, likovi će se mešati,  gubiće se smisao, ali ako imate sreće sve će ispasti kako treba. Sve kockice će se složiti, dan će biti sunčan, kafa će opojno mirisati, mačor će lenjo presti pokraj vas, nećete se nervirati zbog nedostatka „velikih“ pitanja nego ćete uživati u  „malim“ pričama i sitnim ali brojnim trenucima sreće.

 Možda vama ta univerzalnost (bledilo likova, nedovoljno zadiranje u suštinu, kao i slabo poznavanje  činjenica o kojima se piše)  ne zasmeta. Možda čak udubljeni u priče i ne primetite da je i sam lektor pažljivo čitajući zanimljive zaplete zaboravio da postoje „zatvoreni navodnici“ pa je umesto njih stavljao „uglaste zagrade“, da nije primetio da umesto „bet“ treba da piše „bez“, da „pesak koje zapljuskuju talasi“ ne zvuči dobro, da „broj lakova na društvenim mrežama“ izaziva čuđenje. Neki će reći da preterujem i tražim dlaku u jajetu, ali zaista nije to u pitanju. Problem je što u ovoj zbirci ima i priča u kojima autori nevešto koriste dijalekat koji im po svemu sudeći nije blizak, kao i sleng, tako da čitaocima ostaje da se pitaju da li su „čejusti, vijalet, mezetio, sve si utepan, poeri ruke, uplateni rukavi, panjviše, nafora“ greške ili stil pisaca. Sa druge strane, nije mi jasno kako je došlo do toga da se greške koje su karakteristične za pisanje latinicom – mislim na ošišanu latinicu, javljaju u knjizi pisanoj ćirilicom. Na ćirilici napisano kuca nikako ne asocira na kuću nego na malog psa, a sto na astal ili na broj ali ne i na što, barem mene. „Cool“ više puta napisano na ćirilici ne bih komentarisala, jer iskreno ne znam ta pravila transkripcije, ali mi smešno izgleda, pogotovo kad pomislim da je osnovna ideja „Homoljskih motiva“ očuvanje tradicije, pa ako je već priča napisana ćirilicom nameće mi se pitanje zašto jednostavno nije napisano i kul.

No, da se vratim na knjigu.

Ovo je štivo namenjeno svim ljubiteljima žanra. Izabrane priče su tu da predstave mlade autore koji žele da se bave ovom naizgled nezahvalnom, ali zapravo veoma zahvalnom vrstom književnosti. Možda čak i najzahvalnijom jer je lišena apsolutno svih ograničenja. Bez stida, naoružani maštom i hrabrošću ti autori gradeći neke nove svetove, ostvaruju neke svoje stare snove.  Treba im pružiti podstrek.

Da li je ova knjiga dobra ili loša? Odgovor je, kao i obično, negde između, i mnogo zavisi od čitaoca i njegovih očekivanja.

 A ja sam sto posto sigurna da pisci prilagođavaju svoje pisanje čitaocima. Kada čitaoci budu tražili više, više će im i dati. Mislite o tome kada ih sledeći put budete ocenjivali visokim ocenama.

 (Ili su ipak u pravu, vama je i ovo dovoljno, možda čak i puno?)