Pozdrav svima. Vreme je za moj drugi tekst u rubrici o klasicima žanra koje bi svaki čitalac trebalo da pročita. Pre nego što se udubim u priču o knjizi izlaganje bih otvorio sledećim rečima.
Sigurno vam se desilo da na radiju čujete neki hit i da nakon guglanja saznate da je to jedan od tzv. one – hit wonder pesama, kao i da zapazite glumca u nekom filmu i da saznate da je poznat uglavnom po toj ulozi (primera ima mnogo tako da ih neću navoditi). Isto se može desiti i u književnosti. Ima pisaca koji su napisali brdo priča i romana, ali su ipak ostali u senci uspeha nekog njihovog rada koji je obeležio njihovo stvaralaštvo. Ovo potonje će upravo biti tema jer je jedan takav slučaj prisutan i u žanru naučne fantastike, a interesovanje kod domaće publike za njega se probudilo zbog nedavnog izdanja tog klasika pod okriljem izdavačke kuće Laguna. Uzmite peškir i polećemo.
Ime Danijela Kejza (Daniel Keyes) je dobro poznato ljubiteljima naučne fantastike širom sveta. Na scenu je stupio 1959. godine kada je njegova priča Cveće za Aldžernona (Flowers for Algernon) objavljena u Magazinu za fantastiku i naučnu fantastiku (The Magazine of Fantasy and Science Fiction). Priča je po objavljivanju ovenčana Hugo nagradom za 1960. godinu. Njen uspeh je podstakao autora da je proširi u istoimeni roman koji je izdat 1966. godine i iste godine je, zajedno sa Vavilonom 17 (Babel – 17) Semjuela Dilejnija (Samuel Delany), nagrađen Nebulom za najbolji roman.
Čarli Gordon, protagonista priče, je mentalno retardirani mladić sa koeficijentom inteligencije 68. Radi u pekari i svojim kolegama i ljudima oko sebe služi uglavnom za podsmeh. Njegov život se drastično menja kada od grupe naučnika bude odabran kao kandidat za eksperimentalnu operaciju na mozgu kojom bi mu se znatno povećao IQ. Pre njega je isti takav zahvat izveden na Aldžernonu, laboratorijskom mišu, koji se pokazao uspešnim. Isprva, Čarli nadmašuje očekivanja lekara. Njegov IQ se znatno više povećava, do ivice genijalnosti. Sticajem okolnosti uzima Aldžernona za ljubimca, stvari se komplikuju kada miš počinje da se vraća na stanje pre operacije.
Ono što i dalje daje na vrednosti ovog romana je tematika. U njemu možemo da nađemo naučne i moralne dileme sa kojima se svakodnevno susrećemo. Da li je humano vršiti eksperimente na ljudima zarad naučnog dostignuća? Kako postupati sa ljudima koji su zamorci kada ispune svoju svrhu? Da li je moralno izvrgavati ljude ometene u razvoju eksperimetnima kako bi se ostvario napredak ili ih treba ostaviti da žive svoj život? Ovo su pitanja oko kojih se i dalje lome koplja. I jedna i druga strana imaju uverljive argumente baš stoga ovo delo i dalje privlači pažnju. Ovaj roman je jedan od najčešće zabranjivanih romana na cenzorskoj listi Udruženja američkih biblioteka.
Kroz Kejzov pitak stil smo uspešno ušli u Čarlijev um i prisustvovali njegovoj transformaciji. Na početku je uverljivo dočarao njegov mentalni sklop šestogodišnjeg deteta kroz dnevnik koji je vodio pre operacije, a u kome se vide lako uočljive gramatičke greške i razmišljanje takve osobe. Kako roman napreduje greške nestaju i znatno je primetan Čarlijev napredak koji postaje svestan svog okruženja i odnosa istog prema njemu. Proživljavamo njegovu bol i potrebu za porodicom koja ga je napustila sve do neizbežnog sloma i povratka na staro. Kejz nas je naterao da saosećamo sa Čarlijem i da se sami zapitamo kako bi postupali da smo na njegovom mestu. Autoru je olakšano da dočara um svog junaka budući da je bio psiholog po profesiji.
Uspeh romana je doprineo tome da doživi brojne filmske, muzičke, radio i pozorišne adaptacije od kojih je svakako najpoznatiji film Čarli (Charly) iz 1968. godine sa Klifom Robertsonom (Cliff Robertson) u glavnoj ulozi za koju je dobio Oskara za najbolju glavnu ulogu. Utcaj romana se može videti i kod drugih medija. Npr. epizoda Simpsonovih „HOMR“ ima zaplet skoro istovetan onom u delu, a roman je poslužio i kao inspiracija za A Curious Feeling debitanski album Tonija Benksa (Tony Banks), klavijaturiste grupe Genesis.
Kod nas je ova priča prvi put prevedena u drugom broju almanaha Monolit da bi 2019. godine bio izdat i roman u odličnom prevodu Nikole Pajvančića, ljubiteljima epske fantastike poznatog po prevodu Pesme leda i vatre i Aberkrombijevog Prvog zakona.
Danijel Kejz, nažalost, nikada više nije ponovio uspeh svog prvenca. Dela koja je posle napisao nisu prišla uspehu i kvalitetu koji je Aldžernon postavio kao skalu. Mada, to i nije neko merilo, jer se nakon još jednog objavljenog romana naučne fantastike se potpuno povukao iz žanra posvetivši se psihološkim romanima. Ali uprkos tome, njegova priča je ostavila odjek u fantastičnom stvaralaštvu.
Iako godine prolaze o ovom romanu se i dalje priča i pričaće se. Iznova će se voditi moralne rasprave koje ga prate što mu daje na vrednosti. Delo koje svakako morate pročitati i koje je nezaobilazno štivo za svakog ljubitelja dobre književnosti.