Pisanje novog teksta u čast Daglasa Adamsa može se učiniti nepotrebnim. Podatke znamo, zanimanje znamo, delo (uglavnom) znamo. Možemo ponoviti da je rođen u Kembridžu 11. 3. 1952. godine, da je umro u Kaliforniji 11. 5. 2001. godine, da je bio dramaturg, da je pisao scenario za dva skeča humorističkog serijala „Leteći cirkus Montija Pajtona“, kao i za seriju „Doktor Hu“. Opšte je poznata i činjenica da je svoje, sada već kultno delo „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ prvobitno osmislio kao naučno-fantastičnu, komičnu radio-emisiju i da je tek kasnije ovaj scenario pretočen u serijal knjiga, naknadno sastavljenih u celinu. Pored toga, napisao je i dva nastavka serijala „Holistička detektivska agencija Dirka Džentlija“ (treći, nedovršeni nastavak „Losos sumnje“ objavljen je posthumno).
Deluje zaista kao da je sve rečeno. Nećemo otkriti ništa senzacionalno ni ako istaknemo činjenicu da se Daglas Adams poigravao žanrom i da njegova dela, kako primećuje i Ilija Bakić1 (koji Adamsa poredi sa Servantesom), predstavljaju parodiranje obrazaca i alata naučne fantastike.
Zaista, o Adamsovom delu se mnogo pisalo. Ono je čitano, prepričavano, preporučivano, prodavano. Na kraju je izraslo (ili se, možda, spustilo) u svojevrsnu enciklopediju britkih, inteligentnih izreka, doskočica, gotovo gnoma. Verovatno da nema ljubitelja fantastike, a ni onih kojima fantastika nije toliko draga, da nisu bar pokušali da pročitaju „Autostoperski vodič kroz galaksiju“. Humoristične i ironične epizode iz ovog serijala postale su deo kulturološkog koda, opšteg mesta koje koristimo kada želimo brzo da se sporazumemo ili lakonski odgovorimo.
Adams, kao „radikalni ateista“ (prema sopstvenim rečima), veliki borac za očuvanje prirode, briljantni posmatrač i kritičar društva, jedan od najboljih predstavnika britanskog humora, nijednu negativnu pojavu ne ostavlja nedirnutu, već ih na svoj neodoljivi način prikazuje u svoj njihovoj grotesknosti. Upravo je ovo poslednje dovelo do situacije da se ili prenebregava ili potpuno negira Daglasov neosporni pripovedački talenat. Konstantno citiranje stvorilo je utisak onima koji ovom delu tek pristupaju da ono treba konstantno da ih zabavlja, da svaki red u njemu treba da izazove salve smeha ili ironično smeškanje sa podizanjem obrve, uz neizostavni ponos na sopstvenu inteligenciju koja je omogućila da fina ironija bude prepoznata i shvaćena. Činjenica je da mnogi, uključujući u to i autorku ovog teksta, Adamsa koriste kao svojevrsni test inteligencije prilikom bližeg upoznavanja sa novim ljudima. Razumete Adamsa? – dobro došli, dragi gosti. Ne kapiraš? – de, požuri, pobeći će ti bus. Ipak, čak i oni koji ovo delo poznaju uzduž i popreko, često zaboravljaju da ono, iako nastajalo u delovima i objavljivano u vremenskim razmacima i, iako neupitno parodičnog tona, predstavlja romanesknu celinu sa pričom koja ima početak, sredinu i kraj. Drugim rečima, ona čisto literarna, književno-teorijska vrednost ovog dela ostaje nepriznata. Toliko da bismo mogli reći da je Daglas Adams, sa petnaest miliona prodatih primeraka „Autostoperskog vodiča kroz galaksiju“, najprodavaniji polushvaćeni pisac. U prilog ovoj tvrdnji ide i činjenica da romani o Dirku Džentliju, iako prodavani (po inerciji), nisu stekli ni približnu popularnost prvog serijala. A upravo su oni, sa poigravanjem kvantnom fizikom, pored dokaza Adamsove erudicije i poštovanja nauke, dokaz njegovog majstorskog pripovedanja, jer i čitaoca laika sigurnim tempom vodi kroz priču zasnovanu na parodiji i apsurdnim situacijama, i to tako da osnovna nit zapleta nijednom ne bude stvarno prekinuta.
Stoga, dragi moji, dajte Daglasu Adamsu novu vrstu šanse, novi ugao posmatranja. I, ukoliko već niste, potražite i romane o Dirku Džentliju, pa podelite utiske sa nama.
1 Veliki pisci naučne fantastike, Ilija Bakić, 2003.