Ne mogu razlučiti da li da ovaj serijal nazovem uspešnim ili neuspešnim. Pojasniću, naravno. Naime, kada su početkom veka pokrenuli serijal autori Mauro Bozeli i Mauricio Kolombo su ga kako se čini pre svega namenili za ove naše prostore. Ne može se reči da se nisu potrudili upotrebljavajući srpsku legendu o dampiru, što je neko rođen iz veze vampira i ljudske žene, u ovom slučaju otac našeg junaka Harlana Drejka je arhivampir.
Legenda kaže da je krv dampira smrtonosna za sve krvopije, što autori obilato koriste, na trenutke i previše. Harlan na početku ima oko pedeset godina, ali kako biti dampir ima i određene beneficije sem te krvi koja je smrt za noćni soj, tako on tokom celog serijala izgleda kao mladi Ralf Fajns. Uz njega kao glavnog protagonistu, tu su i njegovi verni pratioci tokom većeg dela epizoda, vampirica Tesla koja je suludo nalik pevačici Eni Lenoks da bi to bila puka slučajnost, plaćenik Kurjak vojničina od glave do pete i, naravno, pali anđeo Kejleb kojem je za lik bio uzor Dejvid Bouvi (koga eto samo ja nisam slušao u Srbiji, morao je preminuti da to shvatim).
U prvoj epizodi, gde počinje borba protiv vampira i gde se naši junaci upoznaju, sasvim jasno možete prepoznati okršaje, ruševine, rat, čak i panoramu grada iako ga se ne imenuje, kao što ne čujete ni ko tu protiv koga ratuje. Uz sve to, vampiri izlaze iz šablona i stereotipa, mnogima ne smeta sunčeva svetlost, neki imaju moći stvaranja iluzija ili čak mogu predvideti budućnost, sve u svemu nimalo nezanimljiva radnja i priča koja nas vodi po gotovo celoj Evropi i nešto malo drugih kontinenata. No da se vratim na početnu temu. Dakle, evidentno je da je priča satkana tako da napravi uspeh na našim prostorima, sam Bozeli je u jednom intervju-u priznao da je inspiracija za celu priču potekla baš u ratnim dešavanjima u bivšoj SFRJ i u srpskim predanjima. Postavlja se pitanje zašto jedan sasvim dobar serijal i još k tome namenjen nama ima više uspeha u drugim zemljama, a ovde preživljava samo upornošću Veselog četvrtka koji je putem redovnih izdanja dogurao do četrdesetprvog broja (posedujem ih sve). To je i trenutak kada su shvatili da se serijal nije primio kod nas, a ne želeći tek tako da se odreknu dobrog stripa prelaze na kolekcionarska izdanja tj. knjige u formi klasičnog trobroja. Već sada ćete za prvu knjigu morati da izdvojite pozamašnu svotu, jer je odavno rasprodata, a mi ćemo danas imati drugu na repertoaru.
Razloge za popriličan neuspeh na našem tržištu valja potražiti u nekoliko stvari. Iako je strip počeo izlaziti 2000. godine u Italiji za nas je bilo prerano osam godina posle, ne samo da je trebalo iznova izgraditi strip scenu, nego je ljudima taj omaž na rat kod nas bio previše stvaran, gorak i blizak, pa to jednostavno nije moglo proći, pored, naravno, onog čuvenog nepoverenja prema svemu novom i svežem (iz sličnih razloga je tako prošao i Bred Beron, ali o njemu drugi put). Danas, u ovim okolnostima bi verujem sve bilo potpuno drugačije, jer je rat negde iza nas, strip scena je sve življa, a horor kao žanr sve popularniji, stoga moramo biti zahvalni izdavaču što nije Dampira pustio niz vodu, već ga je kako tako, makar i na aparatima održao u životu i zato vam ja danas mogu da malo pišem o drugoj knjizi, dok očekujemo treću.
Mauro Bozeli je tvorac lika i scenarista sve tri epizode ove knjige, kao i autor epizoda mnogih drugih Bonelijevih heroja, navešćemo neke na kojima je radio, kao što su, Zagor, Teks, Mister No i Dilan Dog. Respektabilan rezime, pogotovo kada se zna da je i prilično čest u tim izdanjima.
Džulijano Pikinino je crtač nešto manje poznat našoj publici, ali to ne spori njegove kvalitete što dokazuje i poverenje mu ukazano da radi na našem dragom Alanu Fordu zajedno sa Maksom Bunkerom, kao i na franšizinim stripovima Gospodari svemira.
Vampir iz Hajgejta – Severni London 1970. godine, dve cure u kasnonoćnom povratku u internat. Šaleći se, jedna od njih zaziva zlo, a zlo ima uši poput netopira, druga beži, ali šok joj je urušio život. Vraća se po svoju dozu zla. Prošlo je pola veka od tad, Tesla i Kurjak gledaju reportažu o dotičnom događaju, kao i mnogim sličnim vezanim za groblje gde počiva Karl Marks, i čini se da imaju posao. A možda samo prate Harlanovo sećanje na jedan san, što ipak nešto znači ako znate kakvi su njegovi snovi (ono što odudara je Tesla sa maramom poput gas maske na ulicama Londona koji je najpokriveniji grad na svetu po broju ’očiju’ – kamera i uz sav taj globalni terorizam… no valja znati da je epizoda iz 2003. godine te to uzeti u obzir i ne zameriti scenaristi). Čak im se i kolega našalio u vezi toga, a onda su prešli na razgovor o poslu. Potrebna je izvesna doza ubeđivanja i dokaza da bi im kolega pomogao u istrazi, ali na kraju to čini. Pošto im nedostaju informacije traže ih i kod konkurenta njihovog novog prijatelja. I dalje nemajući dovoljno podataka da krenu u akciju odsedaju kod svog novog prijatelja. A noć je mirna i zavodljiva, pa to utiče na to da vidimo jako romantičnu scenu između Tesle i Harlana. No taj trenutak biva prekinut pojavljivanjem jednog od gospodara noći i konačno su sigurni da ne jure samo za snom našeg junaka.
Trag koji su otkrili ih vodi u podzemlje Londona, stare kanalizacione tunele, a tu ih je stigla nevolja, koje uspevaju da se otresu, ali… Obreli su se na mestu koje ne bi trebalo da postoji, u klopci za dampira, i krajnjim naporom uspevaju da se izvuku iz iste i dodaju još jedno ime na listu neprijatelja.
Alesandro Boči je crtač koji je učestvovao u stvaranju Lazarusa Leda, takođe je crtao i Teksa kao i Čoveka pauka, Betženu, Elektru, Srebrnog letača i Konana.
Zamak Plavobradog – Ratne scene na početku epizode nas podsećaju na nacističku akciju pod imenom ’Blesak’ (ime se odnosi na akciju u kojoj je London bombardovan svaki dan u toku jedne godine). Starija dama uverava mladi par da se odistinski tako zbilo, u to dobija čudnu pozivnicu i odlučuje da ode. A tamo je čeka ratni drug i sećanja naviru.
U današnjici se Harlan i Kurjak nalaze u baru Plavih vukova sa kojima smo se već sreli u prošlosti i kojima su naši junaci napravili velike probleme. Što i sada žele, ali nije sve po želji. Pa ih Tesala mora vaditi iz gabule. Opet smo u prošlosti i gledamo ubrzanu pripremu agenta za zadatak: ubrzani kursevi i već si u vatru bačen tako je nekako izgledala ta obuka, uz omaž Džejmsu Bondu i njegove spravice. Interesantnije od toga je da je zadatak i događaj kojim se agenti bave utemeljen na stvarnim činjenicama, naime Rudolf Hes je stvarno 1941. bio u Škotskoj te je cela priča oko ovoga divan detalj i dokaz da se pazi na takve stvari. Naravno, ništa lakše nego Hesa i društvo Tula povezati sa vampirima i okultnim. U današnjem vremenu, naš trojac se vozi Škotskom i pomišlja da se izgubio, neko je već na istom zadatku kao i oni te će im priskočiti u pomoć kada se naši junaci nađu u problemu, hoće i uz pomoć će sve da reše,
Fabio Bertolini crtač najpoznatiji po radu na Lazarusu Ledu, ali ne zaostaju ni njegovi crteži Teksa, Dilana Doga i upravo Dampira gde je prilično često autor.
Zločini u Šefildu – Interesantan početak priče s obzirom na to da uključuje i naše stare drugare iz Temeksa. Novinar koji ih istražuje ne odustaje tako lako, čak uspeva da nađe i izvor koji će mu potvrditi da krše zakon. U to i naši junaci stižu u Šefild koji je u strahu zbog serije ubistava, naizgled nepovezanih i nebitnih za tok naše priče. Kurjak i Tesla imaju konstantne rasprave, toliko bučne da Harlanu idu na živce, i posle jedne takve heroina ih besno napušta, uz Kurjakovu zanimljivu opasku koju sam i sam dao da je nalik teroristi sa onom maramom i naočarima. No kako su tu da povežu dotičnu firmu sa gospodarima noći, ili makar jednim, njih dvojica igraju uloge kupaca oružja, predstavljajući se unapred spremljenim identitetima. Novo brutalno ubistvo nam daje priliku da upoznamo zanimljivu detektivku, uz brojne omaže na knjige i filmove. Naš novinar joj je sumnjiv, ali to je pogrešan trag, on je veče proveo u poznatom nam društvu. Sledi ono što lično volim u pričama, brzo smenjivanje tokova, što će reči imamo ekipu iz Temeksa, novinara i detektivku, naše heroje i, naravno, ubicu. Sve ide ka kulminaciji događaja, jer zamke sa postavljene i mnoge karte su na stolu. Kako i dolikuje svim sjajnim krajevima, ništa nije onako kako izgleda, stvari se jedva završavaju dobro i ostaju mnogi repovi zbog kojih se možemo radovati narednoj priči.
Znate ovo izdanje nije posebno samo zato što je kolekcionarsko i u formi knjige, ono je posebnije jer je izraz čistog entuzijazma ljudi iz Veselog Četvrtka koji prkosno izdaju nešto što ne donosi dobit, štaviše verovatno se bore da budu i na nuli. No ipak ne odustaju i ta činjenica je za poštovanje, a i to me podseća na nas same koji isto ovo ne radimo zarad dobiti, nego iz ljubavi i zato što mislimo da je ovo jedna fantastično sjajna stvar, pa ću pretpostaviti da i oni baš to misle za Dampira.
Scenario ove tri epizode je sjajan, koristi dosta činjenica utemeljenih u istoriji i izbegava tu jednu slabost serijala da je u većini slučajeva Harlanova krv krajnje rešenje za probleme. Jasno utisak poboljšavaju i Bozelijevi delomično otvoreni krajevi, što je nešto što meni lično prija. Crtež je zaista teško i pomalo nepravedno birati i za neki reči da je bolji, ali ako već moram biram onaj Bačijev koji menja fokus sa karaktera na detalje i obrnuto tako pokazujući iznimno majstorstvo. Došlo je vreme da se oprostimo i, ne radujte se toliko, vratiću se baš kao i Dampir.