I’m not seeking penance for what I’ve done, Father.
I’m asking for forgiveness… for what I’m about to do.
Davne 1964.godine, Sten Li, Bil Everet i Džek Kirbi su udružili snage kako bi stvorili novog heroja, dosta drugačijeg od već postojeće postavke nadljuskih superheroja koji su postali ideal svim ljubiteljima Marvelovih stripova. Smešten u jednu četvrt Njujorka, junak se borio protiv kriminala, ne spašavajući svet ali čineći ga boljim mestom. Nazvali su ga Derdevil.
Derdevil, kao strip junak, ima podugačku istoriju, međutim dug je bio put od samo dobro prodavanog stripa do junaka franšize. Bilo je potrebno 50 godina, jedna katastrofalna adaptacija i puno vere u novi televizijski medijum da se stvori, ono što su kritičari nazvali, potpunim novitetom u svetu adaptacije stripova.
Kada su pre nekoliko godina Marvel i Netfliks najavili saradnju, fokusirajući se na manje poznate Marvelove heroje, mnogi ljubitelji stripova nisu znali šta da očekuju. Marvel je harao na blagajnama širom sveta, stvarajući filmove o svojim legendarnim herojima – Gvozdenom čoveku, Kapetanu Americi i Toru. Osvetnici su postali globalni filmski fenomen, a mali ekrani su postali novo bojno polje. Najava da bi se Derdevil, Džesika Džouns, Luk Kejdž i ostali heroji Đavolje kuhinje mogli pojaviti na TV nikoga nije ostavila ravnodušnim. Godinu ipo dana od najave da će se serije prikazivati na Netfliksu, prva u nizu je ugledala svetlo dana. Netfliks je 10. aprila 2015 objavio svih 13 epizoda prve sezone Derdevila, i svi ljubitelji stripa su ostali bez teksta.
Malo je reči koje mogu opisati reakciju publike kada se „Derdevil“ počeo prikazivati. Ljubitelji stripa su bili oduševljeni vernošću originalnom materijalu a nova publika je bila potpuno zatečena novim pristupom herojizmu. Priča je bila jednostavna, nešto s čime su se gledaoci mogli mnogo lakše poistovetiti, a umetnički pristup seriji osvojio je i najveće skeptike među kritičarima.
Smešten u komšiluk u Njujorku nazvan Đavolja kuhinja, radnja prati Meta Murdoka (Čarli Koks), koji koristi svoja pojačana čula dobijena u nesreći koju je preživeo kao dete, kako bi istrebio kriminal u svom gradu. Danju advokat koji se bori za prava obespravljenih, noću osvetnik koji ne preza od ičega kako bi zaustavio negativce, Derdevil biva uvučen u mrežu daleko većih razmera i opasnijih intriga kada Vilson Fisk, nazvan Kingpin (Vinsent D’Onofrio) pomoću svojih kriminalnih veza pokuša da iskoristi Đavolju kuhinju za svoju dobit. U trinaest nastavaka, borba kulminira do konačnog obračuna i Fiskovog hapšenja, a Met Murdok nastavlja svoju uličnu borbu kao Derdevil.
Međutim, šta je ono što je Derdevila učinilo toliko popularnim? Prvenstveno se tu mora dati primat onome što je bila i sama poenta stripa – da običan čovek, sposoban za dobro i zlo, može promeniti svet oko sebe, koliko god taj svet bio mali i neugledan. Derdevil nas neće spasiti od invazije vanzemaljaca, nacističkih zavera i raznoraznih pretnji svetu. Derdevil nije megalomanski strip junak. On je čovek. I kao takav ograničen da svetu pomogne u skladu sa svojim mogućnostima. A ako to znači da treba provesti noć jurcajući po gradu mlateći propalitete, to je onda ono što se mora uraditi. S druge strane, Derdevil je neko koga je lako premlatiti. U svetu nepobedivih, gde ulozi i nisu previsoki jer znate da će plavokosi bog iz nordijske mitologije zaista uspeti da svojim čekićem pobedi milion bezimenih vanzemaljaca, priča o čoveku kojem su rebra, glava, a i sve ostale kosti u telu lomljive pruža daleko veću napetost. Ta premisa je veoma bitna jer Derdevil se ne bavi samo ljudskom komponentom herojizma, već i pitanjem šta to zvanje zahteva. Da li je heroj onaj koji ide u borbu pripremljen svim prednostima koje je moguće obezbediti, ili onaj koji ide sa onim šta ima?
Tematski gledano, Derdevil je postao Marvelova platforma za preispitivanje humanosti i njenom uticaju na heroje. Kapetan Amerika, Tor, Hulk, Gvozdeni čovek, u mnogim elementima su daleko više od nas, običnih smrtnika. Ali Derdevil je neko koga sretnete na ulici, neko s kime se svakodnevno rukujete, na kraju, ono što vidite u ogledalu svakog jutra. Osnovni i neizbežni zaključak jeste da svaki čovek može biti heroj. I da se heroj ne meri grandioznošću svojih dela, već hrabrošću svog srca.
Derdevilova suprotnost, njegov neprijatelj u prvoj sezoni je jedan od najbolje napisanih Marvelovih negativaca. Sledeći premisu, kako običan čovek može biti heroj, tako običan čovek može biti i zlikovac. Vilson Fisk je redak primerak u Marvelovom univerzumu. Inteligentan, sposoban, a nadasve iznad infantilnosti kojom Marvelovi negativci obiluju, Fiskova priča nas uvodi u jedan duboko poremećen um, ne toliko različit od omiljenog heroja Đavolje kuhinje. Fisk, koji je predstavljen kao nesumnjivo loš lik, tokom serije dobija sopstvenu priču sa elementima ljubavnog zapleta i psihološkog trilera. Međutim, činjenica da je on sposoban da oseća ljubav ili da ga je u detinjstvu otac zlostavljao, nimalo ne oduzima od njegove svireposti. Fiskova istorija i njegov život nisu nam predstavljeni kako bismo se sažalili, već kako bismo imali bolji uvid u anatomiju jednog psihopate. A onda, na naš užas, videti kako je tanka granica između onoga što se smatra herojem i onoga što nazivamo zlikovcem.
„Derdevila“ karakteriše izuzetno spor ritam koji ponekada ume da bude frustrirajući za ljubitelje akcije, ali vas tempo veoma polako ali sigurno uvodi u priču. Ritmički gledano, ima tu možda malo više praznog hoda, ali sve je to s neupitnim ciljem da vas potpuno udubi u priču koja sa poslednjom epizodom eksplodira u trku za život i smrt, kulminirajući okršajem između Derdevila i njegovog neprijatelja u kojem nema granica do onih koje sami junaci postave.
Svakako treba spomenuti i mnoge druge elemente koji čine prvu sezonu ove serije toliko nezaboravnom. Dok su Koks i D’Onofrio briljirali u svojim ulogama, sporedna postavka je izgradila celi niz dopadljivih likova. Bilo da govorimo o Fogiju (Elden Henson) i čuvenoj „avokado“ sceni, ili Karen (Debora En Vul) i njenoj želji da učini nešto dobro, Kler (Rozario Doson) koja Derdevilu bukvalno predoči ono što svi mi mislimo – da neko koga toliko lemaju, zaista i nije baš dobar u tome, svi oni zajedno sa Murdokom su mali deo u velikom svetu, ponekad beznačajni ali svakako ne otpisani. Za kraj treba spomenuti maestralno odrađenu Vanesu (Ajelet Zurer) koja nas svojom ljubavlju prema Fisku vodi kroz njegovu psihopatologiju, otkrivajući nam možda ranjivo ali jednako zastrašujuće naličje ovog negativca.
Umetničkom odeljenju treba odati priznanje na možda najjednostavnijem, ali najefektnijem kostimu u Marvelovom univerzumu. Crni povez preko glave i očiju je toliko prizemno, toliko jednostavno rešenje, a opet toliko prikladno za nekog ko živi noću baveći se sitnim krimosima a ne problemima svetskih razmera. Na kraju, Derdevil dobija svoje odelo, koje sa sobom nosi i priču, jednako interesantnu kao što je ona o njegovom nosiocu. Kamera i režija su maestralno vodile gledaoca kroz svet Derdevila u svoj ograničenoj produkciji koja im je bila dostupna. Mali je broj onih koji su zaboravili scenu iz druge epizode kada u jednom snimku, Derdevil prolazi kroz hodnik i krči sebi put kroz neprijateljske redove. Ljubitelji stripova su uživali u samoj sceni, ali poznavaoci kamere u jedinstveno lepo snimljenoj sceni koja je bila možda samo krunski dragulj savršeno izrežirane predstave o Derdevilu.
Marvelova ekspedicija na male ekrane je imala svoje uspone i padove, ali nijedna serija dosada nije imala takav utisak na javnost kao „Derdevil“. U ovim poslednjim danima iščekivanja druge sezone, Derdevil kao moderna „film noir“ serija pokazala je da je manje nekada zaista više i da je heroj nešto više od ideala ili neispunjenog sna. Biti heroj je takođe prizemno, ljudsko. Biti heroj je za sve nas. A to je možda ono najvažnije što nas je Derdevil naučio. Biti čovek jeste dovoljno za biti herojem. Ali i za biti zlikovcem.