Vratimo se na trenutak nekih jedanaest godina unazad, u 2006 godinu, i bacimo pogled na horor filmove izašle u to vreme. Osim “Silent Hill” i “The Hills Have Eyes”, reklo bi se da je ostatak ponude krajnje “mršav”, puno nastavaka i rimejkova, i generalno – ništa toliko vredno pomena. Čitava scena je u krizi identiteta, a produkcijske kuće se trude da nam serviraju beskrajne varijacije na već viđene teme.
Ali, ukoliko malo pomerimo fokus ka istoku, videćemo da se u Turskoj u tom trenutku rađa jedna prava zvezda strave, koja se po sjaju može porediti sa najvećim fanaticima horor industrije. Hvala svim Džinima ovog sveta, pa je mladi Hasan Karčadag napustio studije medicine (verujem da bi od njega ispao odličan hirurg, budući na telesne instalacije koje su trade mark njegovih filmova) i posvetio se režiji. Već za prve amaterske projekte dobija nagrade na japanskim festivalima. Naravno, nagrade iz Japana nisu došle tek tako, jer je Hasan, zapravo, najviše inspirisan japanskim hororima, krenuo da stvara sopstvenu mitologiju i medicinu strave.
Ono što večito fali nezavisnim i malim produkcijama jeste trunka originalnosti, tako da se dobar deo takvih projekata neretko završi kopiranjem već postojećih motiva. Kod Hasana Karčadaga ima puno omaža, koketiranja sa omiljenim konceptima, podsećanja, ali nikako ne manjka originalnosti.
Šta je to što je turski horor sprečavalo da se razvije pre Hasana Karčadaga? Sasvim sigurno činjenica da je potencijal sopstvene mitologije i htonskog folklora ostao negde duboko zakopan po ruralnim krajevima, starim Džamijama, zapisima sihir-baza (recimo da je to neko ko se bavi magijom), i da je deo koji se “podrazumevao” u formi jezivih lokalnih legendi jednostavno ostao u potpuno nesređenom stanju dugi niz godina. Mladi Hasan je imao svoje vatreno krštenje upravo u jednom zabačenom turskom selu, kada je naleteo na devojku za koju se govorilo da je zaposednuta od strane Džina, kojoj je pokušao da pomogne. Prema sopstvenim rečima, stvari iz detinjstva su ga oblikovale, a to su bili upravo susreti sa izvornom islamskom stravom na autentičnim lokacijama. Zatim, snovi su nešto čime se Karčadag obilato koristi u kreiranju atmosfere suspensa i strave, naročito nalazeći inspiraciju u sopstvenim snovima.
Dakle, imamo u startu nešto što je veoma drevno, veoma izvorno, što ima svoju istoriju i folklor, sada je samo pitanje kako to implementirati u sadašnje vreme i pokazati kako iskonska strava živi duboko u našoj podsvesti, i kako je moguće probuditi je u svakom momentu.
Karčadag koristi Džine, kao autentične predstavnike islamske demonologije, te uvodi islamsku verziju zaposednutosti i egzorcizma. Skromno mišljenje autora ovih redova je , da je Viliam Fridkin imao priliku da gleda Karčadagove egzorcizme, nikada se ne bi usudio da napravi The Exorcist, jer je pomenuto remek-delo ipak previše blag film u elementima strave, u odnosu na Karčadagovu beskrupuloznost i fanatičnost. Šta reći o čoveku koji je prodao sve što je imao, samo da bi gledao sopstveni film o Džinima? I to sve sa budžetom od 150 000$, da bi zaradio oko 2 000 000 na prvom delu. Za sada imamo heksalogiju…
Dakle, imamo Džine, što je prvi element od koga Karčadag gradi priču. Drugi jeste sam naziv franšize – D@bbe. Dabbe jeste Zver iz Kurana, neko ko mrežom obuhvata zemlju pred apokalipsu, glavni i odgovorni za islamsku verziju eshatologije. Nekada prevođen kao “životinja”, ili “onaj koji hramlje”, Dabbe je znak apokalipse, koncept i alegorija, isto koliko i entitet za sebe. Kod Karčadaga, Dabbe je internet. U Kuranu se na više mesta apokalipsa najavljuje paranjem zemlje mrežom koju stvara Dabbe. Ta mreža je WWW, i Karčadag nema dileme oko toga da je ideja magijskih portala i ogledala zapravo samo jako evoluirala stvaranjem interneta. I “@” u nazivu jasno upućuje na Karčadagovo tumačenje D@bbe koncepta.
Treći element su – snovi. Džiini žive u međuprostoru, između budnog i snevajućeg stanja svesti, odakle nas stalno vrebaju. Oni su na mestu odakle mogu da nas vide, dok mi njih ne vidimo, da parafraziram jedan od delova scenarija.
Dakle, šta to Karčadag nudi, a što stvara autentičnu atmosferu strave, pojačanu do maksimuma? Čega nema u gomili filmova koji se bave sličnom tematikom? Nema upravo jasno izraženog momenta nemogućnosti da kontrolišemo svoje snove, jer – tu smo najranjiviji. Osim par pokušaja, simpatični Robert Englund je i dalje prva zapadna asocijacija na plašitelja iz snova. Ali, šta ako ih ima u ogromnom broju? Šta ako se pomene da postoji 88 redova Džina, sa gomilom krvožednih stvorova, uvek spremnih da zaposednu ljude? Dakle, prvi momenta koji donosi prevagu Karčadagu u odnosu na Zapad jeste uvođenje oniričko-metafizičkog objašnjenja vidljivih fenomena, uz obavezan upliv naučne skepse. Karčadag se ne drži slepo mitologije, njegovi egzorcisti šalju svoje pacijente kod psihijatara sve dok ne nalete na pravi slučaj zaposednutosti. Dakle, ne zanimaju ga fejk obrti i slučajevi koji nisu vredni pažnje jednog majstora jeze.
Sledeći momenat koji donosi veliku prednost Karčadagu jeste činjenica da su to stvari koje se dešavaju svima, bez razlike, nevezano za politiku ili veru. Nema povlašćenih. Njegova vizija Islama i demonologije ide unazad do osnivanja i veze sa hrišćanstvom, u nekim momentima i do vavilonskih legendi. On koristi metode koje su poznate u njegovom folklornom okruženju, držeći se jasno islamske paradigme i tehnika egzorcizma, ali itekako priznaje mešanja i uplive iz drugih demonologija. D@bbe je univerzalna Zver, koja je prisutna uvek, samo ima svoje “ambasade” po svim religijama i učenjima. I, šta se onda dešava sa konceptom? Od autentičnog, htoničnog i naizgled turskog horora, probijamo se do jednog dubljeg koncepta koji zapravo predstavlja univerzalno jedinstvo strave celog sveta. Islamska priča je tu da nam ukaže na jednu tačku gledišta, ali nam otkriva ono što je vekovima prisutno – plašimo se bića koja ne možemo da vidimo, koja nas sve vreme vrebaju iz tame naših snova, hraneći se našim strahovima, mi delimo strahove čitavog čovečanstva, i povezuje nas univerzalna mreža rastućeg zla koja se probija iz oblasti koje nismo u stanju da čisto percipiramo, niti da razumemo. Da, Karčadag je veliki fan Lavkrafta, i ovaj paragraf govori u prilog tome. Sve što Karčadag radi jeste da opisuje pojedinačne slučajeve većeg zla koje se upravo dešava čitavom čovečanstvu.
Kada se desi takvo jedno buđenje i otrežnjenje, kreće se i u fizičku borbu protiv zla, sada je metafizika ta koja menja zakone fizike, i mi smo prinuđeni da koristimo drevnu medicinu, sihire, bajalice, i sve ono što nam može pomoći u konačnom obračunu sa podmuklim silama koje nas vrebaju iz prikrajka.
Gde se dešavaju Karčadagovi filmovi? Lokacija? nemojte da vas zavara svetlost Istanbula, ili nekog drugog velikog grada, zlo potiče iz ruralnih sredina, zlo potiče od naših predaka, deluje prikriveno, ima svoj tajming, i u potpunosti nam determiniše sudbinu. Ne, nevinost ne igra nikakvu ulogu, ovde je jasno da će neprijatelji biti neprijatelji, a ono što Karčadaga upravo čini majstorom strave jeste odnos prema negativcima. Oni neće nastradati, ako dobro rade svoj posao. Neće ni likovi koji su ugroženi, ali samo ako nauče da se brane. Dakle, ne postoji koketiranje sa moralnim nazorima jednog dela publike, metafizički upliv deluje po sopstvenim pravilima, i niko nas neće spasti ako ne naučimo da se sami branimo. Samim tim, kada dođemo do izvora zla, možemo reći da su D@bbe i Cthulhu takoreći isti koncepti, koji otkrivaju jednu “prirodnu” religiju i metafiziku, daleko stariju od postojećih, na taj način nas zauvek izbacujući iz uljuljkanosti u racionalna objašnjenja. Ne samo da su naši strahovi realni, i da imaju imena, oni su i veći, i moćniji od nas, a tek je malo toga što možemo da uradimo ne bi li se zaštitili.
Zato Karčadag koristi elemente folklora i religije kako bi stvarao atmosferu strave. Svetlo i zvuk su dva glavna elementa njegovih filmova, jer, oči i uši jesu organi preko kojih se naši strahovi pojačavaju do maksimuma.
Šta je bitno znati, i koji je ključ za razumevanje njegovog D@bbe koncepta? Zlo UVEK nosi masku nevinosti, i ne otkriva se do zadnjeg trenutka. Imati to na umu prilikom konzumacije, plot tvistovi su normalna stvar za Karčadaga, i po više u puta u toku jednog filma. Prijatno gledanje…
