Ova godina nam je bila puna uzbuđenja na polju superherojskih filmova. Imena su bila zvučna i često u zajedničkim kombinacijama. Tri glavne filmske kuće – Marvel, Vorner/DC i Foks – su nas zatrpale sa svime sa čime su mogli. I dok bih u ovom članku mogao da se osvrnem malo više na učinak samog Foksa, njih ću kao ekstenziju Marvela ostaviti po strani. Svi znamo da je glavna borba bila između dve vodeće stripovske kuće.
Šta brojke kažu
Da vidimo ko su nam bili predstavnici do sada: U Marvelovom uglu smo imali Kapetan Amerika: Građanski rat, a u DC-jevom Betmen protiv Supermena: Zora pravednika (BvS) i Odred otpisanih. I dok su Građanski rat i BvS bili direktno sukobljeni, po konceptu je konkurencija Otpisanima bio Foksov Dedpul, koga ćemo ubaciti poređenja radi. Kao kreacija je ipak Marvelov.
Dakle, bilansi filmova su sledeći, na osnovu podataka sa „Box Office Mojo“:
Capetan Amerika: Građanski rat, ukupno $1.152,8m, SAD $408,1m, svet $744,7m
Betmen protiv Supermena: Zora pravednika, $873,3m, $330,4m, $542,9m
Dedpul, $782,6m, $363,1m, $419,5m
Odred otpisanih, $721,8m, $315,8m, $406,0m
Vidimo da je Marvel novčano prošao bolje od konkurencije. Čak je Dedpul na američkoj blagajni prošao bolje od BvS, što je podatak sa kojim DC ne može da bude zadovoljan.
Kritički gledano, na osnovu podataka sa „Metacritic“, situacija je sledeća:
Capetan Amerika: Građanski rat, kritičari 75 (min. 50/maks. 100), publika 8,3 (0/10)
Betmen protiv Supermena: Zora pravednika, 44 (10/75), 7,0 (0/10)
Dedpul, 65 (25/88), 8,2 (0/10)
Odred otpisanih, 40 (0/88), 6,5 (0/10)
Ovde vidimo istu sliku kao i novčano – Marvel je potukao DC. Međutim, dok se sa stanovišta finansijskog učinka ne može reći da su filmovi loše prošli, čak i ako možda nisu zadovoljili očekivanja studija, ocene kritičara nam sugerišu da su filmovi po kvalitetu suviše daleko jedni od drugih.
Bez obzira što nam uporedive maksimalne ocene za BvS i Odred otpisanih (75 i 88) naspram Kapetana Amerike i Dedpula (100 i 88) sugerišu filmove približnih kvaliteta, konačne prosečne ocene nam govore da nešto kod jednog od ova dva para filmova ne štima.
Ako se distanciramo od emocija i fanovske pristrasnosti, Građanski rat i BvS su dosta slični. Imamo skupinu veoma popularnih likova: Kapetan Amerika, Ajron Men, Blek Vidou i Spajdermen kod Marvela, i Supermen, Betmen i Vonder Vuman kod DC. Imamo sukob epskih proporcija među junacima. Čak oba filma imaju obrt baziran na nečemu ličnom za likove.
Mada ne u istoj meri, postoje paralele i između Dedpula i Odreda otpisanih. U oba filma su „junaci“ likovi koji su inače negativci: Dedpul, tj. Dedšot, Harli Kvin i ostatak otpisanih.
Stara formula i vrli novi svet
Srž problema leži u odabranom pristupu. Marvel je krenuo sa izgradnjom svog bioskopskog univerzuma (MCU) 2008. godine, dok je DC sa time (DCEU) počeo tek 2013. Međutim, uprkos kasnijem početku, DC je u celu priču mogao da uđe sa svojom dinamikom i svojim idejama, nezavisno od toga šta Marvel radi, i sasvim moguće dostigne stvaralački vrhunac u trenutku kada momenat napušta Marvel posle godina štancanja superherojskih filmova. Nažalost, to se nije desilo.
Moramo imati u vidu da su Marvel i Vorner/DC dve velike kompanije. Njihova branša jeste zabava mase kroz filmove, ali njihova motivacija je pre svega zarada. U poslovnom svetu se zarada ostvaruje iznalaženjem i uspešnim eksploatisanjem novog tržišta, ili efikasnijom primenom oprobanih metoda na postojećem.
Marvel je u tom smislu potukao DC. Paradoksalno, DC je bio onaj koji je držao u šaci stripovsku publiku. Do pre samo jedne decenije bi vam bilo ko na pitanje da mu navedete dobre filmove sa stripovskim junacima kao prvu asocijaciju pomenuo Betmena. Nadovezao bi se sa Rivsovim Supermenom, možda rekao koju reč o Povratku Supermena, i pomenuo Sonijevog Spajdermena i Foksove Iks ljude. Ali kao entitet za sebe Marvel nije postojao na filmskom tržištu.
Formula uspešnog superherojskog filma je bila popularni superjunak u svom filmu koji se posle razvija u podjednako uspešne nastavke, najčešće trilogiju. Supermen je to počeo 1978, pa se Betmen nadovezao 1989. Spajdermen sa Tobijem Meguajerom je nastavio tu oprobanu formulu 2002, a onda je Nolan 2005. obrnuo još jednu trilogiju sa uvek popularnim Betmenom.
Marvel je u tom trenutku imao jedno veliko ništa, sa gomilom rasprodate intelektualne svojine (Spajdermen kod Sonija, Iks ljudi kod Foksa) i superherojima iz stripovske B lige. Štaviše, imali su opciju da naprave neki film i požive još malo, ili da se raspadnu. I ta opcija ih je navela da probaju nešto novo.
To “novo” je bio film sa ne preterano poznatim superherojem, i glavnim glumcem koji je prethodnih godina imao privatne probleme. Ali film je imao dobro razrađenu priču koja je trebalo barem da zaradi neke pare.
Ta priča je bila tajna komponenta i uzrok uspeha filma. Štagod mi mislili o Toniju Starku danas, u originalnom Gvozdenom čoveku on nam je predstavljen kao prebogati biznismen, bez brige u životu, koji razvija i prodaje visokotehnološko oružje za dobre (za njega) pare. Taj biznismen onda zapada u nepriliku iz koje posle sam mora da se izvlači.
U celoj toj razradi mi ne vidimo vanzemaljsko dete koje izrasta u superheroja, niti momenat lične tragedije koji nam objašnjava pozadinu misterijoznog borca za pravdu koga vidimo od početka filma. Dobar deo filma mi pratimo samouverenog egocentričnog bogataša koji se uvalio u probleme do guše i treba da se izvuče iz njih.
Efekat takvog pristupa jednom superheroju je da obični gledalac vidi film koji razume čak i ako ga ne zanimaju stripovski junaci, dok na kraju filma želi da vidi još Ajron Mena iako se i dalje ne smatra ljubiteljem žanra. Štaviše, Marvel je na kraju filma ubacio detalj koji je de fakto postao njihov zaštitni znak – kratka scena koja nam nagoveštava da je glavni junak upravo odgledanog filma deo nekog većeg, podjednako zanimljivog sveta.
I to je bilo nešto što se do tada nije radilo sa superherojima, koji su jednostavno bili super junaci. Nikada nisu bili spuštani na nivo običnih ljudi i tako predstavljani, niti nam se nagoveštavalo da su oni bili deo nekog šireg sveta. Čak i kada su se pojavljivali drugi superheroji, oni su to činili kao deo sveta glavnog junaka. Supermen je postojao u Supermenovom svetu, Betmen u Betmenovom, i nikome od njih nije banuo Nik Fjuri da im ponudi da budu deo neke skupine veće od njih samih.
Trik koji je Marvel upotrebio sa završnom scenom je jedan od principa održivog uspešnog poslovanja. Nije cilj zaraditi što više na kupcu koji će doći samo jednom, nego u njemu stvoriti želju da dođe opet. Taj ponovni dolazak čak ne mora ni da bude zbog iste stvari, ako mu je pažnju privuklo nešto drugo u radnji za šta je on shvatio da ga zanima.
Ko bi pomislio da ovako nešto nije padalo na pamet filmskim kućama do 2008. godine. Unakrsna prodaja je nešto što supermarketi redovno koriste. Vi dođete zbog kućnih potrepština, a kupite gomilu stvari samo zato što su na sniženju. Posle nastavite da dolazite kadgod su sniženja i kupite druge stvari koje vam možda ne trebaju. Najbliže što smo bili tome u filmovima su „klifhengeri“ na kraju filmova za koje znamo da će imati nastavke. Što se unakrsne prodaje ticalo, za filmske kuće je to bilo prodaja akcionih figura glavnih junaka, ili školskog pribora i posteljine sa motivima iz filma. Supermen vam nije skretao pažnju na Betmena, ili Betmen na Vonder Vuman.
Ovaj „novi“ pristup – dobro osmišljena priča sa završnom scenom koja nam otvara vrata ka svetu van okvira onoga što nam je film prikazao – je Marvelu omogućio da kao Lego kockice uklopi filmove, držeći neku širu narativnu nit dok ubacuje ostale superheroje gde i kada misli da je najbolje.
Deset godina kasnije u odnosu na situaciju gde su glavne asocijacije bili Betmen, možda Supermen, pa Spajdermen i Iks Ljudi, Osvetnici gospodare superherojskim pejzažom. A DC pod pritiskom konkurencije pravi ishitrene poteze.
Problem menadžmenta firme koja zaostaje za konkurencijom je što oni žele da znaju šta drugi menadžment radi i onda da urade isto to da bi ostali sa njima u trci. U trenutku kada je Nolan zaokružio svoju Betmen trilogiju sa Usponom Mračnog viteza, i zajedno sa Kristijanom Bejlom najavio da je završio sa pravljenjem DC filmova, Marvel je krunisao svoj višegodišnji rad sa svojim šestim filmom, Osvetnici.
Uvek korak iza
Kada vidite da konkurencija inkasira milijardu i po dolara sa superherojskim filmom, onda štagod da je to što oni rade je ono što bi i vi trebalo da radite. Problem je bio što su Nolan i Bejl stavili tačku na Betmena, Grin Lantern iz 2011. je podbacio, a Brendon Rut nastavio svojim putem posle Povratka Supermena iz 2006. Polazeći od nule, DC je već imao 4 godine zaostatka i tek 2017. bi bio u poziciji da izbaci svoj pandan Osvetnicima – Ligu pravednika – ako sledi Marvelovu dinamiku.
Iako je DC 2013. konačno imao svog Supermena, Marvel je te iste godine zaokružio Ajron Menovu trilogiju i nastavio sa Torovom pričom. DC nije mogao da se pomiri da toliko kaska za konkurencijom, pa je odlučio da začini Supermenov nastavak sa Betmenom, ne zarad narativa DCEU, nego zbog zarade i prestiža.
A onda je Marvel, izbacivši još dva filma u međuvremenu, plasirao nastavak Osvetnika i, da stvar bude još gora, najavio i treći kolektivni film za 2016. Rezultat je bio 12-1 za Marvel i neko je zaključio da Liga pravednika mora da figurira u tek drugom DC filmu. Marvelu je za okupljanje superheroja trebalo 6 filmova, a DC će to uraditi za 2!
U svoj ovoj trci u naoružanju, DC je ispustio priču. Čovek od čelika možda nije bio na nivou očekivanja, ali je zabeležio ocenu kritičara 55 i publike 7,5. I imao je neku priču. Umesto da se ta priča nastavi sama za sebe i dovede Supermena na prepoznatljiv nivo, ona je morala da se uklopi sa najavljenim Betmenom. A onda je ta inače kompleksna priča morala da se uklopi sa nagoveštajima Lige pravednika. Sa samo jednim Supermen filmom iza sebe, DC je nameravao da stvarni skor od 13-2 predstavi kao mrtvu trku tako što će u jedan film smestiti pet novih likova dok rešava tri zasebne priče.
Poređenja radi, glavni Osvetnici Ajron Men, Hulk, Kapetan Amerika i Tor su do svog okupljanja već imali zasebne filmove, sa Blek Vidou koja se pojavila u Gvozdenom čoveku 2, i Hokajem koji se pojavio u Toru. Čak je i zlikovac Loki bio već afirmisani lik, pošto je bio deo Torove priče.
Pomenuti detalji su bitni zato što je Marvelov fokus mogao da bude isključivo na priči Osvetnika. DC je sa pričom morao da žonglira Supermena, Betmena, Ligu pravednika i, kad smo već pomenuli Lokija, Leksa Lutera. A pošto Leks Luter sam po sebi ne opravdava formiranje Lige pravednika, ubačen je Dumsdej. A gde je Dumsdej, tu je i smrt Supermena. I sve to je trebalo da ima smisla u jednom filmu.
Stigao je BvS, stigao je Kapetan Amerika.
Imali smo skupinu junaka sa legitimnim razlogom za sukob ideologija; imali smo jednog superheroja koji je znao zašto mu onaj drugi smeta, dok je taj morao da bude namamljen u borbu.
Imali smo jasnu razradu motivacije za sukob superheroja; imali smo puno skretanja sa teme i nedorečene motivacije.
Imali smo nove likove čija priča se uklapala i podržavala glavni narativ; imali smo nove likove koji su samo bili ugurani u film.
Imali smo zlikovca koji je bio u drugom planu i radio taman dovoljno da hrani antagonizam između superheroja; imali smo zlikovca koji je bio ključan za sve što se dešavalo u filmu, pa čak i za motivaciju suprotstavljenih strana koja je trebalo da postoji nevezano od njega.
Imali smo obrt vezano za roditelje jednog od junaka, koja je prouzrokovala sasvim očekivanu reakciju i klimaktičan momenat u filmu; imali smo obrt vezano za majke glavnih junaka koji je postao predmet internet ismevanja.
Novouvedeni likovi su se jasno isprofilisali do kraja filma; novi likovi su mahom ostali upamćeni samo kao elektronski zapis na jednom kompjuteru.
Svim istim elementima priče je DC pristupio na pogrešan način u odnosu na Marvel, i to se u konačnom skoru pretvorilo u razliku od 31 kod kritičara. Ne radi se o tome da li je neko pristrasan prema Marvelu ili ne. Publika voli spektakl i vizuelne efekte. Ali publika voli i da vidi priču, posebno kada je u njenoj srži nešto ozbiljno poput sukoba Betmena i Supermena. I takva priča mora da bude jasna i dobro razrađena.
Na svu DC-jevu muku, Foks je još pre pojavljivanja BvS zamrsio stvari najavom filma sa super antiherojem, Dedpulom. Da stvar bude gora, Dedpul je bio projekat koji su obožavaoci lika i dela ovog superheroja iznudili od Foksa, što je značilo da na tržištu postoji apetit za filmom u kome je glavni lik negativac. Ako ima prođu film sa plaćenikom kakav je Dedpul, imaće i film sa odredom kriminalaca kakav je Odred otpisanih.
Kao i prvobitni Gvozdeni čovek, Dedpul je bio projekat koji je trebalo da ubrizga malo keša u posrnuli studio tako što će publici pružiti drugačiju, a opet jasnu priču o superherojskom liku. DC nije hteo da se dva puta opeče na istu vatru, pa su ovoga puta požurili da, u širem smislu, ispariraju Marvel.
Međutim, BvS je pokazao da mračna priča ne leži publici. Štaviše, Dedpul je, uprkos klasifikaciji kao film za odrasle, bio krajnje zabavan i duhovit. Kako su prve reakcije počele da pristižu i glavni problem postajao jasan, DC je hteo brže bolje da prepravi već dobrim delom urađeni film. Priča je opet žrtvovana zarad pariranja konkurenciji.
Dok smo s jedne strane imali plaćenika Dedpula, koji će sa sadističkim uživanjem protivnike da izbuši i naređa na katanu kao ražnjiće, imali smo plaćenika Dedšota koji je samo odrađivao svoj posao, ali je zapravo hteo da bude uzorni otac. Dok su Dedpulove odvale bile tempirane da postignu najveći efekat u kontekstu priče, Harli Kvin samo što nije dizala natpis „Smejte se!“ svaki put kad nešto kaže. Dok Dedpul ni u kom trenutku nije pokušao da nas ubedi da je bilo šta drugo osim onoga što jeste i očekujemo da bude, Odred otpisanih su nas ubedili da su u stvari pozitivci.
Sve što je DC na silu pokušao da uklopi u svoje filmove je za publiku i kritiku bila priča koja ne pije vodu. Marvalovi likovi su bili dobro razrađeni zato što su se njihovi tvorci potrudili da oni to i budu. Fore i fazoni koje su oni koristili su bili sastavni element priče, a ne nešto što je u filmu zato što to publika voli. Njihova ljudska priča nije odvraćala od onoga što ti likovi zaista jesu i to je ono što ih je činilo prepoznatljive kako za posvećenu publiku, tako i za onu širu kojima su Ajron Men, Kapetan Amerika, Hulk i Tor samo zanimljivi filmski likovi.
Epilog
Sa sleganjem prašine posle ovogodišnje borbe superheroja, Marvel krstari kroz svoju treću fazu, sa 13 filmova u kojima ima dvadesetak isprepletanih likova koje može da koristi po potrebi. Čak može da smanjuje minutažu onim likovima koji su tu od početka, dok u igru uvodi nove likove i eksperimentiše sa novim idejama.
Marvel nam je dao i akcioni film, i ličnu dramu, i špijunski film, i ratni film, i svemirsku operu, i našao mesto za malo humora u svakom. Čak su uspeli da nas zabave sa rakunom i hodajućim drvetom, dok su jednom konkurentnom studiju pomogli da udovolji publici sa filmom za odrasle, a od drugog pozajmili njihovog lika za svoj film. I dok pravi tranziciju ka novom okupljanju likova, Marvel kroz Skarletnu Vešticu i Doktora Strendža uvodi i magiju u svoj svet, a sve u sklopu konzistentnog šireg narativa.
DC nam je, s druge strane, kroz tri filma uveo Supermena koji ima mnogo više ljudskih mana nego superiornih vrlina, i koga je već u drugom filmu ubio samo da bi nam na kraju tog istog filma izbrisao svaki osećaj gubitka očiglednim sugerisanjem da njihov mrtav junak u stvari nije mrtav, sve sa Betmenom koji je mnogo suroviji nego što smo navikli, ubačenim likovima bez jasnih priča, kao i likovima čija karakterizacija ni izbliza ne odgovara onome što oni treba da budu (Leks i Džoker). I onda nam još serviraju okorele kriminalce koji se čuvaju u specijalnim zatvorima sa pojačanim merama obezbeđenja, a koji su u stvari duše od ljudi.
DC je koristio sve elemente koji su se pokazali uspešni kod Marvela, ali bez istih rezultata. Nisu njima promakli bitni detalji vezani za uspeh konkurencije, osim jednog: detalji doprinose priči, ali sami po sebi ne čine priču. To je detalj koji su u DC-u prevideli kada su razvijali svoj filmski univerzum i zbog čega kod njih ista formula ne daje iste rezultate.