Japanski žanr medija možda najbliži književnosti ne samo po izvedbi, nego i po kvalitetu, jeste tzv. vizuelni roman. Glavni cilj vizuelnog romana je da predstavi priču, uz vrlo malo gejmpleja. Nedostatak gejmpleja jeste ono zbog čega se pojedini protive svrstavanju vizuelnog romana u igre. Međutim, ono što ga razdvaja i od obične knjige jeste mnoštvo elemenata koji obogaćuju čitalačko iskustvo, poput slike, muzike, a ponekad i glasovne glume.
Ne mora se ni ulaziti u detalje koliko vizuelni roman utiče na japansku animaciju. On je zaslužan za sve od Higurashi pa do Fate Series, i nerazdvojan je deo japanske popularne kulture. Zato je malo reći da sam bio iznenađen kada sam tog septembra 2020. čuo da je pušten u prodaju Children of Belgrade Metro, smešten, kako mu ime i govori, u Srbiji. U međuvremenu, ova igra nije promakla ni našim medijima, premda se nije našao niko drugi ko će je odigrati (iliti pročitati).
Ubrzo je usledila prepiska sa autorom. Narav me je prosto naterala da mu napomene neke sitne greške… poput toga da su se Srbija i Crna Gora razišle još 2006. godine. Ili to da se ime Dejan ne izgovara Dedžan. Ili da… već shvatate poentu.
Ovo su neka zapažanja koja sam zapisao još tad, pre tri godine.
Treba odmah početi od toga šta nas najviše zanima – kako je predstavio Beograd? Kako je predstavio Srbiju?
Uprkos greškama, uključujući gorenavedene, iznenadio sam se koliko je truda ušlo u istraživanje. Proizvodi poput plazme ili rakije se toliko ističu da čak zvuče kao reklama. Na drugom kraju spektra su one stvari teško proverljive, poput – kakav je zapravo osećaj živeti u tom i tom gradu? Stoga me je impresioniralo koliko je verno predstavljena sumorna novobeogradska atmosfera. Crtež je na trenutke nespretan, ali ga sa jedne strane dopunjava pixel art stil, a sa druge odlična muzika. Vredi zaviriti čisto zbog Beograda u vaporwave svetlu.
Priča je, u najmanju ruku, čudna. Dovoljno me je vukla da je završim, ali ne mogu reći da se nisam mučio poslednjih par poglavlja.
Inicijalna postavka je sama po sebi odlična. Komuna tinejdžera sa super-moćima krije se u nedovršenom metrou ogromne beogradske korporacije. Dolazi do sukoba njih, i korporacije koja nastoji da ih kontroliše. Uprkos tome što je bliska bildungsromanu, priča je realistična, mračna, skoro poput Dece sa stanice ZOO (premda ta stanica i ovaj metro nose potpuno drugačije značenje). Dizelaši sa psihokinezom, trgovina drogom, vojne tajne – Južni vetar duva sa istoka.
Ipak, sva ova hvala važi samo za to: prvobitnu postavku.
Od ukupno deset poglavlja, kvalitet se survava nadole već posle tri ili četiri. Rupe u priči, neobjašnjena dešavanja, deus ex machina – svaka vrsta nekonzistentnosti našla je sebi mesto u narativu.
Likova ima trinaest, a sreću se i upoznaju toliko često i nasumično kao da je Beograd veličine Bačke Palanke. Biće da je autora malo previše poneo taj kontrast između dvomilionskog Beograda i desetomilionskog Tokija. Ako je već tako, radovao sam se priči većeg gabarita koja će obuhvatiti sudbine svih njih. Međutim, polovina likova se javlja na oko trideset minuta, i više nikad ih ne vidimo.
Protagonista se zove Cyzki, i bez poznavanja japanskog jezika nemoguće je razlučiti da se ovaj smešni pokušaj poljskog čita Šizuki. Dakle, već iz Šizukijevog imena, jedinog japanskog u celoj ekipi, vidi se da je autor u glavnog lika projektovao sebe. Self-insert vodi u razne ishode; od nekih nam je samo neprijatno, a od nekih nastaju književni klasici (setimo se samo Dazaija). Šizuki je, ipak, više neprijatan nego Dazai. Bolno je očigledno da je cela priča osmišljena dok je autor bio na proputovanju Evropom.
(Ko voli sado-mazo femdom fantaziju sa naslednicom Obrenovića, možda se u Šizukiju i pronađe.)
Ovde ću prestati sa otkrivanjem zapleta. Pisanje je nepromišljeno, a nije posredi nekakav književni talenat da ga spasi od njega samog. Mnoge stvari su tu, ali najbitnija – ubedljiva i konzistentna priča – nije.
Čini mi se da je mnogo veća vrednost ovog dela kao nečega što će nas uvesti na japansku medijsku scenu. Ono čak i nije usamljeni primer. Mnogo srpskih medija objavilo je vest prošle godine kako su „korporacija Kadokawa i Tuttle-Mori Agency iz Tokija otkupile prava za strip adaptaciju filma „Krvava bajka“ (1969) reditelja i scenariste Branimira Torija Jankovića.“ Ono što se izgubilo u prevodu jeste da je ta manga prvi put izašla davne 1983. godine, a ovaj „otkup“ se odnosi samo na prava na novo izdanje. Nešto više o tome drugi put. Bilo kako bilo, obe ove stvari su nesumnjivo dobre po srpsku kulturu. Neko ko ne cepidlači oko medija koje konzumira kao ja ipak će moći manje-više da uživa u Deci beogradskog metroa.
To jest – ako izađe prevod na srpski ili engleski. Ovaj vizuelni roman trenutno postoji samo na japanskom jeziku. Predočio sam autoru koliko bi srpskoj publici značilo da može da ga pročita. Međutim, on mi je dao sasvim opravdan razlog: od njega jednostavno neće toliko zaraditi da bi mogao da plati prevod te (nemale) količine teksta.
Dakle, u se i u svoje kljuse. Ko je učio japanski četiri godine – nije ga valjda džaba učio. Pa se možda i nađe neka dobra duša da ga prevede volonterski.
Foto: Gameplay screenshots / Summertime