Film Sveta Planina (The Holy Mountain) leksikon je relacija ljudskog i božanskog u našem iskustvu. Da bismo iole pokušali da ga razumemo ova pozicija bi trebalo da nam bude jasna, pa ću kroz razrešenje filozofskih i religioznih simbola dešifrovati jezik, kojim se autor služi.
Svirepa jednostavnost ovog filma i njegova unikatna simbolika je pre svega razbuđujuće iskustvo. Način na koji pristupa životu, otkrivanju smisla i traganju za besmrtnošću je do te mere drukčiji da vas mora ostaviti u šoku. Međutim, ovaj šok je lekovit. Pomaže nam da se suočimo sa svim civilizacijskim zamkama, koje su pred nas postavili pobednici, koji su napisali istoriju.
Žodorovski nam predstavlja razgolićenu istinu, ali kao istinu koja je umotana u mnogo velova i ljušti za nas realnost naših predrasuda sloj po sloj. Vizuelni momenat, koji je sjajan i vrlo jak u mnogim aspektima ovog filma baziran je na tarotu i njegovim arkanama. Svakako ćemo videti da su određeni kadrovi tako postavljeni da mi jasno vidimo reprezentaciju tarot karti od Lopova pa do Alhemičara, i da je svaka od ličnosti u filmu zapravo personifikacija određene karte. U tome svakako leži i lepota kao i slojevitost tumačenja Žodorovskog, pre svega jer on tarot posmatra na jedan vrlo spiritualan način te i njegova potraga za smislom u ovom filmu, bazira se na neki način na tome.
Jedna od zamerki koja mu se upućuje jeste poigravanje sa dogmatikom hrišćanstva zbog čega je film izazvao brojne oprečne reakcije, kada je bio prikazan na filmskom festivalu u Kanu. Ono što ću svakako pokazati u daljem tekstu je da ovo nije tačno iz više razloga. Slojevitost hrišćanskog tumačenja sveta svakako jeste tema ovog filma. Međutim, nije jedina. Hrišćanstvo kao takvo nije izvrnuto ruglu ali jeste tumačenje onih, koji su to isto hrišćanstvo predstavljali u povesti kao i njihovo ponašanje. Ovo donekle postavlja dva izbora pred gledaoca, koji možda sebe vidi kao hrišćanina- vraćanje nekom izvornom hrišćanskom korenu, apostolskoj veri ili sa druge strane, potpuno odbacivanje hrišćanskog sistema vrednosti i okretanje životu, kao ultimativnoj meri svakog traganja za smislom.
Ličnosti u filmu su jako slojevite počevši od same figure Hrista, koji je na početku svog puta, iskušavan. Vidimo ga kao Lopova, ali njegov greh sem u naznakama ne vidimo. On kao onaj, koji prihvata sve naše grehove na sebe postaje odbačen. Leži u pesku, pokriven muvama, kao poslednji otpadak ljudskog roda i u njegov dlan je ubodena ruža, što je samo jedan od momenata gde će se dohvatiti i rozenkrojcera, kao i drugih tajnih društava koji su se zanimali okultnom simbolikom.
Čovečanstvo predstavljeno kao gomila gole neartikulisane dece, čime Žodorovski jasno slika psihologiju masa, bez obzira na nedostatak evidentne krivice, takvog Hrista Lopova, razapinje. Lik invalida, koji je njegov prijatelj zapravo nas kroz film često podseća na samilost, kao odraz pravog Hrista i hrišćanina, kao reprezenta iste. Upravo zato on biva toliko puta napadan. Odricanje od osnovnih hrišćanskih vrlina ogleda se u odnosu ljudi prema invalidu jer on biva odbačen u društvu u kom Rimljani slave Lopova kao gosta. Ovome ćemo svedočiti u više navrata. Momenat gde se od Lopova traži da svog prijatelja invalida udavi u vodi, takođe, naznačava značaj gubitka te vrline, kao odricanje od vere.
Meni lično je bio vrlo značajan segment filma uspinjanje Lopova na kulu, kojoj se vrh ne vidi i koja seže u nebo. Ovde se jasno vidi uticaj mita o kuli vavilonskoj i pokušaju čoveka da dosegne Boga. Lopov, koji neartikulisano brblja ovde je simbol jezičke heteroglosije, koja je nastala nakon pada vavilonske kule. Svakako, može se tumačiti i kao pokušaj Žodorovskog da pojasni kako je zvučao latinski kao zvanični jezik bogosluženja, svakom ko nije bio pripadnik sveštenstva kroz dobar deo katoličke povesti.
Da li se činjenica da obesno debeli vojnici obučeni kao stari Rimljani prodaju Hristove kipove može protumačiti kao uvreda papskom Rimu? Verovatno da, ili kao konstruktivna kritika uzimajući u obzir istorijsku osnovu odnosa starog Rima i Hrista.
Zašto je scena u kojoj se Lopov budi u crkvi, koja je i pijaca okružen svojim kipovima i gnevno ih razbija bitna? Zato što se kaže: „Nemoj uzimati sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti”. Lopov koji je personifikacija Hrista lomi idole kao podsećanje ne samo na ove reči, već i kao pokušaj povratka na izvornu veru.
On nosi jedan svoj kip, ali njegov kip nije zanimljiv prostitutkama koje se mole zlatnom idolu Hrista. Biva odgurnut čak i od čuvara hrama, odevenog u papsku odoru. Besporočni Hrist, koji se odriče zemaljskih dobara, nag je i bez ičega, nije podoban jer sam hrišćanin je siromah, dok se predstavnici hrišćanstva bogate.
Nagost ćete svakako primetiti u mnogim segmentima filma. Međutim, nagost ovde nema erotski već isključivo pokazni karakter. Pokazuje da je sve razotkriveno.
Značajni pomak, koji će vas takođe oduševiti je u odnosu Darvinove teorije evolucije i hrišćanske božanske kreacije, gde one idu ruku pod ruku kao šimpanza i personifikacija Marije Magdalene, prostitutka koja prati Lopova.
Verujem da su svakako škakljivi momenti koji su izazvali mnogo polemike scena pomazanja svinjskom mašću umesto jelejem odnosno svetim uljem, kao i scena kupanja i sapunjanja Lopova od strane Alhemičara u bazenu, kao aluzija na momenat krštenja u reci Jordanu.
Alhemičar kao personifikacija Satane, na šta nas evidentno upućuju pentagram i jarac kao jasna simbolika, obučen je u belo, sa šeširom koji nas podseća na pripadnike kk klana.
Potraga za smislom i besmrtnošću svakako će doživeti svoju kulminaciju kroz još 7 likova, koji će se priključiti misiji potrage za Svetom Planinom kao simbolom dosezanja besmrtnosti i potrage za smislom. Svakako, svi koji su u potrazi za Bogom zapravo su oni koji su u potrazi za smislom.
Kroz upoznavanje svakog od njih sedmoro shvatamo zašto su tu. Žodorovski se igra i simbolikom brojeva, slikajući njihove osobine i poroke, te kao pratioci Lopova pojavljuju se i njih sedmoro, kao reprezenti sedam smrtnih grehova otelovljenih u sedam planeta. Svaka od ovih sedam planeta pokazuje se kroz svoje negativne aspekte, otelovljene u ljudskim bićima. Tigar, kao zver koju svi oni vode na lancu prikazuje naš ID, maskiran i spreman da eksplodira, pod stalnim pritiskom naših poriva i htenja.
Suočavanje sa smrću, sa žrtvovanjem, podvižništvo, odbacivanje svega zemaljskog, ovde je zapravo razotkriveno kao jeftin blef, kojim se svako od njih služi radi ispunjenja svoje svrhe.
Razlog zašto sam ovaj film nazvala leksikonom je njegovo bogatstvo.
Ovo nije samo film koji ume da razdrma agnostika u gledaocu. Ovaj film je bogat, obojen svime, krcat je ne samo metaforama, simbolima, već i poznavanjem sveta, njegove istorije, religije i mitologije. Nadasve, ovo je izuzetan film koji zahteva predznanje da bi se razumeo, film koji nas uči jer mnoga polja našeg iskustva nanovo otvara za nas. On se ne bavi samo hrišćanstvom, već i istočnjačkim religijama, mitologijama, verovanjima, uvodi nas u carstvo naguala, rozenkrojcera, šamana, iluminata. Time pruža kompletnu sliku o svetu i uverenjima na kojima civilizacija počiva. Vremenski opseg u kom se radnja dešava, skakanje kroz etape i stalno smenjivanje prošlog i novog nam pokazuju da je lice napretka u civilizaciji varljivo jer ono što je u suštini neophodno da se promeni jeste čovek.
Smrt kao fotografija a život kao film – sjajna rečenica Suzan Zontag, ovde objašnjava sve. Žodorovski demistifikuje religiju i mit, razbija nam iluzije jer pokazuje da je sve doxa (mnjenje), otkriva nam ko se krije iza naših iluzija i predrasuda. On skida koprenu sa realnosti, koju smo mislili da poznajemo i daje nadu da je život dovoljno smislen i bez konstatnog traženja smisla samim tim što smo zahvalni što postojimo i živimo ga.