Počneš onako, iz hobija, želiš da vidiš da li možeš da napišeš roman. Pročitao si knjigu i ona ti je promenila život, pa si nadahnut da se i ti oprobaš, samo da vidiš da li je moguće. Hm, onaj film je lepo ukomponovan, vidi se smena scena, tako nešto bih i ja mogao da sklepam. Počneš i tog dana napišeš pet stranica. Zanimljivo, pet dnevno mogu da izguram pored života, posla, dece, obaveza. Sutra spucaš sedam stranica, prekosutra još pet i eto sedamnaest ispisanih. Koliko dnevno mogu da napišem? Obeležiš stranice i vodiš računicu, a tog dana, kao od šale napišeš deset stranica i čini se da si duplirao rad. Sebe uhvatiš da si pisao cele nedelje, nisi propustio dan, obuzme te ideja i inspiracija, nervozno se klatiš u autobusu, jer ne možeš da dočekaš da dođeš do računara i upustiš se u taj svet koji stvaraš iz čistog vazduha. Ego te malo spuca u glavu, u deliću sekunde si mali Bog, jer svi ti likovi su živi za tebe, taj svet je opipljiv u tvojoj mašti, udahnuo si život nečemu, za šta znaš da je drugima nebitno. Ponekad primetiš da ti prsti podrhtavaju naviknuti na tastaturu, nevino se osmehneš na to, jer nisi mislio da je pisanje tako zarazno. Barem je besplatno i nije pogubno, ne umire se od pisanja, ali se umire za pisanje, za umetnost, za kulturu.
Smem li nekom da dam da pročita? Šta ako mu se ne svidi? Šta ako ne mogu da napišem roman ili me kritičari naprave neukom budalom ili šta god? Šta ako, uprkos svemu, uspem da je sročim na taj način da očaram scenu, napišem i nastavak, pa me jedared pozovu da potpišem ugovor za snimanje filma, po mom dizajnu, da se doslovno prati radnja, a ne da mi neko blati delo i reči? Jedan u milijardu su šanse za to, ali vredi pokušati. Uzdaš se u svoje sposobnosti i nije ti teško, jer eto, ništa uloženo, ništa protraćeno, svakako je zabavno.
Ja sam pisac.
Čisto poređenja radi i jasnoće, podelimo pisce u kategorije. Pisac spada u osobu koja se bavi pisanjem. Autor je osoba koja je uspela da objavi određeni broj rukopisa i smatra se amaterom s predispozicijom da raste i usavršava se. Književnik je osoba koja se smatra veteranom koji uživa ugled i njegov opus se smatra umetnošću.
Bloger lako može biti u istoj kategoriji s piscem, jer oboje to rade čisto radi zabave. Moram da kažem, da postoje ljudi koji pišu bez ambicija da postanu književnici, već pisanje tretiraju isključivo kao hobi i vrstu zabave. Takođe, postoje pisci i autori koji, takođe, ne teže ka tome da se proslave i budu smatrani književnicima. Književnik spada u kategoriju ljudi koji se ciljano bave pisanjem i stvaralaštvom da bi se domogli slave i poštovanja.
Svi pišu. Jeste li sigurni da ste odabrali odgovarajuće društvo? Da ste bankar, zar vam se ne bi činilo da ste okupirani od strane bankara, jer gde god se okrenete, neki bankar oko vas, ili metalostrugar, prosti radnik, farmer, preduzetnik? Ne, ne pišu svi, ili barem ne pišu za vas, a vi što čitate baš sve što vam padne pod ruku, pa šta ste očekivali, da svako delo bude ravno onim književnicima i romanima koji su vas privukli čitanju, a u pitanju je roman prvenac? Taj roman nikada neće biti dobar, jer ga je pisao početnik i više puta nije ni znao šta radi. Mislio je da tako treba ili je to baš tako želeo, jer tako nešto nije čitao ili video do sada. Pisao je to da se njemu svidi, jer je smatrao da nešto tako ne postoji kod nas. Eh, kad bi on znao da je to greška, da to što on kaže u romanu nema logike, da je kontradiktorno ili jednostavno veoma loše, šturo napisano, eh, kada bi on samo znao? Ha, sad prepoznajem koga je kopirao. Mnogo je čitao (ubaciti ime književnika ovde), zato su mu rečenice preslikane, imitira ga, a ne razume taj stil, to što je pisac hteo da kaže. Budala, ja bolje znam. Plagijator.
Postoje oni koji misle da je prva verzija najbolja i da tu ne treba ništa menjati, a taj je proces zapravo puko zapisivanje ideje, roman nastaje posle sređivanja. Emotivno vezani za delo, odbijaju kritike, odbijaju da promene slovo, sem ako nije očigledna greška u kucanju, sve odbijaju. Postoje oni koji znaju da je taj roman ničije dete, siroče, traži izdavačku kuću da ga udomi, ali prvo kod stiliste iliti urednika da ga doteraju. Na kraju, dobije se roman sa manje grešaka, nelogičnosti, mrtvih rečenica i stranice blistaju lepotom, šarenilom ili šta već je pisac namerio prikazati. A urednik, čupa kosu i u bolnim grčevima se savija pod sto. U sebi ili naglas govori „Joj, kako možeš da budeš toliko nepismen?“, odgovor ne zna ni sam pisac.
Problem je naći urednika, jer ako je dobar, on već ima posla i opciju da bira s koliko nepismenim će se mačevati. Ako je loš, taj kaže da je sve super, odlično je, plati care pa da se rastajemo. Dakle, ne radi ništa ili uradi previše i roman više nije ono što je pisac napisao, već je sad napisao roman neko drugi, a taj neko se sada hvali tim delom više nego sam pisac.
Previše pisaca, slab kvalitet, posredi je neka mafija garant, samo oni s parama prolaze ili se tu odvijaju stvari po principu ‘ruka ruku mije’. „Hej, daj pohvali mi roman, ono, dođem ti. Ja tebi vojvodo, ti meni serdare i to, a, može li brate?“ čuo sam to i previše puta, a evo ponavljam i očekujem neku tužbu, pretnju, uvredu, pisac si, smisli nešto novo, budi kreativan, originalan, dok ne ode u štampu imaš prilike da popraviš. Ahm: „Ja tebi književniče, ti meni uredniče? Može li tako, a, brate?“
I treba da se sredi, svaka reč, rečenica, pasus, stranica, poglavlje i to nekoliko puta. Urednik je taj koji struže, brusi, udara čekićem i ne žali s koliko snage će se uneti pri svakim potezom. Sve je to radi lepote i kvaliteta. Lektor je profesionalni šminker, on voli da to upicani kao za pistu, da šljašti i zavodi. Korektor je taj da sve to privede kraju i odobri za štampu. Prelamač je tu da se postara da je sve pod konac, svaka reč, svaki detalj, slika, ilustracija. Sve to košta, a niko da kaže tačnu cenu. Saznaćeš kad pokušaš. Tebi ostaje nešto malo, ili najčešće ništa, sve zavisi kako te izdavač predstavi na tržištu, s koliko prijatelja raspolažeš i kako sam sebe promovišeš.
Da li je trebalo ovo drugačije da sročim, onako analitički, s argumentima? Ko će to čitati? Danas niko ne čita. Još manje možeš očekivati strpljenja od književnika, autora i urednika da ti na praktičnom primeru ukažu na grešku, udele ti savet, ohrabre te, podrže. A kako ćeš i naučiti? Zar sve moraš sam, da budeš samouk, činiš kardinalne greške i trpiš uvrede dok jednom ne ubodeš foru i počneš to da forsiraš i tako opet praviš još veću grešku? Ima li tome kraja? Naravno da ima, samo prestani da pišeš. A kako, kada si napisao trilogiju, opet greška, javljaš se na konkurse za kratke priče, nikada odgovor nisi dobio od tih Vojvoda i Serdara, jagodice na prstima ti trepere, jer si se navukao?
Pisac si, a želiš da postane književnik, jednom moraš početi i da pišeš. Čuo si kako pričaju da ozbiljni počinju sa navršenih četrdeset godina i posle pročitane biblioteke, a ti bi sutra da ugovor potpišeš za film? Vreme, treba ti vreme i strpljenja, da izdržiš sve te brutalnosti, da ti izraste deblja koža kao čaura u koju će se reči zabiti, ali ne da te pogode u srce, u srž. Govorim o rečima koje su oštrije od mača i sve je ovo borba da bi se došlo do vrha, ako on uopšte postoji. Dok nisi pisao, delovalo je tako lako, napišeš roman i tu se tvoje dužnosti završavaju. Nije li to idiličan posao, radiš kad ti se radi, kad imaš inspiracije, proslediš to uredniku, a on skiči od sreće kada mu se javiš, jer štamparija je samo mašina, izdavač je persona incognita za koju i ne treba da čuješ ili znaš. A ta iluzija ne može biti dalja od realnosti. Urednik pregleda, obeleži greške i vrati ti da popraviš. Posmatraš svoje delo okrvavljeno crvenim mastilom, sve su to greške, krpiš i spajaš ga iznova i iznova dok ne dobiješ isti papir koji si poslao.
Super, sad imam kvalitet. Varaš se. Imaš sređen roman, kvalitet je diskutabilan, jer ti nisi u trci sa romanima koji izlaze kad i tvoj, već se nadmećeš sa svim romanima ikada odštampanim. Nadmećeš se sa sećanjem prosečnog čitaoca koji je prošao stotine knjiga sa sličnim materijalom, na kraju te ocene sa „Onako knjiška, nije užas“ i to treba da te uteši. „Bar nije oštra kritika“ prođe ti kroz glavu, kao da si odjednom počeo da mariš hoće li ti ovo biti karijera ili ne. „Sve je bolje od oštre kritike“ sada je već jasno da se ipak nadaš tom ugovoru za film. Nije svaka kritika zloćudna, nit je svaki kompliment dobronameran. A taj film? Kako su pojedina dela loše ocenjena ipak uspela da dobiju svoje ekranizacije? Ne prodaje kvalitet. On samo utiče na to koliko će roman da traje. Marketing prodaje. Reklama, kupite danas, dobijete šolju, bukmarker, privezak, sredstvo za brisanje stakla ili naočara. Kupite, ljudi, kupite! Pomozite gladujućem umetniku da otplati stanarinu, ili račun za struju, da da detetu za užinu.
Skoro svi pisci sebe smatraju umetnicima poistovećujući to sa književnicima. Skoro svi čitaoci misle nešto slično tome. Ako nisi književnik, zašto onda pišeš, jer sve izgleda kao da si mazohista i sam sebi škodiš? Istina je, dug je put do književnika, ali opet, negde moraš početi. Nisu ni svi književnici dobili film po knjizi. Ne želi to svako. Ne piše svako zbog para. Neki pišu samo zbog para, zato i pokušavaju da pišu ono što mogu da prodaju. Neki žele da budu književnici i to rade iz čiste ljubavi. Možda to treba odvojiti i propisno obeležiti, smisliti neki naziv tako da svako zna u kom košu da traži svoju sreću. Struktura i klasifikacija bi otklonile nesporazum, možda čak i stvorile lanac distribucije da ne moraš da tek na kraju romana shvatiš da si čitao komercijalu, kič i šund, već dobro i kvalitetno umetničko delo, dostojno tvog intelekta.
A tržište i publika žele da nagrade književnika, očajno im je potreban neko ko će izazvati revoluciju, postati velikan za koga će svi pričati da je živeo u dobu kad i ova generacija. „Ah, koliko je ljudi čekalo taj naslov, da ti deda kaže?“ ili šta god s tim smislom koji govori dugu priču o umetniku. Ova razmišljanja me nagone da zamislim biblioteku, sto i dve stolice, sve od mahagonija, klasična muzika svira u pozadini, a gospoda u finim odelima ispijaju prvoklasni brendi dok elokventno razmatraju opus jednog domaćeg književnika. Da, to je ono kako ja vidim kritičare kada se radi o književniku. Da li je suvišno da jedan autor ili pisac, bloger, piskaralo, škrabalo očekuje kafić ili kafanu umesto biblioteke, barske stolice ili separe umesto mahagonija, pivo mesto brendija i dvoje mladih koji s oduševljenjem prepričavaju knjigu, bez neke dublje analize?
Previše pitanja sam postavio s nadom da ću vas malo uzdrmati, da vas podsetim da na stvari na kojima premalo posvećujemo pažnju. Ono šta sam želeo da postignem, jeste da vam približim realnost kroz prizmu jednog pisca, možda autora, možda književnika. Ono šta mogu piscima da kažem je da pišete, ali da se više potrudite da vam ne ostaje mnogo grešaka, loših rečenica, nejasnoća i onog što se zove ‘ošišana latinica’ kada koristite tastaturu na drugom jeziku ili u telefonu bez kvačica. Prvi put nikom ne uspe, zato obratite pažnju na to kako pišete, na formu i kojim rečima se služite, jer je možda sinonim bolji. Družite se, tražite savete. Uvek se nađe barem jedna osoba koja razume ljubav prema pisanju, ne nužno za vrhunsku književnost i to kako književnike vide. Nekad su potrebne godine da se rukopis sredi, nekad i decenija. Delo u vašim rukama nije samo vaše, već je podjednako podeljeno na sve one ljude koji ga uređuju, lektorišu, koriguju, prelamaju, štampaju i prodaju. Svi oni su se potpisali pored vas. To je proizvod tima ljudi koji vole umetnost istim onim intenzitetom kao i vi autori, književnici i publika.
Čini mi se da sam morao ovo da vam kažem. Možda je bolje da nisam, ne znam, ispravite me ako sam pogrešio.