Zašto nam se nekad desi da postajemo tužniji, nervozniji i neraspoloženiji za vreme zimskih praznika? Zašto nam se nekad desi da želimo da ti dani samo što pre prođu?

Epizoda Dilan Doga Krvavi praznici sa jedne, priča Dostojevskog „Mališan kod Hrista na Božićnoj jelki“ i Andersenova bajka „Devojka sa šibicama“ imaju za cilj da ovu pojavu više analiziraju i podsete nas da je srž ovih praznika mnogo, mnogo jednostavnija.

Krvavi praznici

U ovoj epizodi koja je na tankoj granici između mističnog i realnog, raspravlja se, između ostalog i o stavu odraslih ljudi prema praznicima. Vidimo, sa jedne strane kapitaliste koji žive uljuljkani u svom komforu i potežu konce na onaj način koji nižim slojevima oblikuje svakodnevicu i sa druge, ljude koji žive na rubu egzistencije. U celoj toj priči nalazi se i Dilan, koji iz svoje perspektive takođe analizira neke događaje.

Najupečatljiviji prosjak je Džulijus, i, njegove reči poslužiće u daljoj analizi:

Kada su dobili i više nego bedan ručak nakon dužeg čekanja na zimi, monahinja je rekla prosjacima da se pre jela zahvale Bogu za darove koje pruža. Moris je na to odgovorio: „Šta! Provodimo Božić kao obični psi i moramo još da se zahvaljujemo? E pa, vi se slobodno zahvaljujte! Ja ću da se molim da Morisa Granta, onoga koji nas je onako upropastio, strefi šlog.“ Dalje saznajemo razlog njegove odbojnosti: „Sestro Diomira… Vaš „dobročinitelj“ je, pod izgovorom da mora da prestruktuira osoblje, prošle godine otpustio polovinu onih koji su ovde, a da im pritom nije isplatio otpremninu!“

„Prokleti praznici! Da se ja pitam, sve bih ih ukinuo.“

Na pitanje zašto, odgovara: „Zato što moraš da budeš srećan na silu, iako se osećaš jadno… A ako nisi srećan, onda se osećaš još jadnije“.

Zatim, malo kasnije, on govori još jednu bitnu stavku Dilanu koji mu je predložio da prenoći u njegovoj kući:

„Ha, ha! Hoćeš da na Božić učiniš dobro delo kao pravi pionir? Izvini, ali milostinja za jedno veče ničemu ne služi… Da bi se pomoglo siromašnima, potrebno je promeniti mnogo… Isuviše toga… A onaj koji je pokušao nešto da promeni je „mrtav“….

Iako se u ovoj epizodi mahom govorilo o najnižim društvenim slojevima, ove misli su, u neku ruku univerzalne. Egzistencija je nešto što može itekako uticati na naš osećaj za mir. Jednom narušena, ona nas podseća stvari koje treba prebrinuti, a u trenutku deluju nerešivo. Ovde vidimo i ogorčenost čoveka koji je, po svemu sudeći, kao i većina ljudi, nekad radio pošteno svoj posao, te je, ni kriv ni dužan prepušten na milost i nemilost sudbini. Tugu povećava i ta činjenica da bi verovatno on i njemu slični tog prazničnog dana trebalo da imaju više nego što imaju trenutno.

Drugi Džulijusov citat jasno oslikava ne samo društveni pritisak da se individua mora ponašati po određenom šablonu i posledice koje to ima po osobu. Ovaj citat pokazuje i to da društvo kao da je zaboravilo zašto ta praznična sreća postoji. Nju, naravno, sa jedne strane uzrokuju sitni gestovi poput poklona, ukrašavanja jelke, i tako dalje. Tu postoji i radost okupljanja najbližih i obeležavanja praznika tako da se poštuju običaji, ali ni da se ne robuje njima.

Međutim, kao što je Dikens rekao u svojoj Božićnoj bajci, praznici su vreme kada ljudi svim srcem osvešćuju da su svi ljudi, bez obzira na poreklo, status i slično isti i trude se da čine svima dobra dela. To je zapravo, najveći dar- učiniti dobro delo nekome bez želje za protivuslugom, učiniti dobro drugom čoveku ne zato što to nalaže crkva ili društvo, već zato što iskreno osećaš želju da učiniš dobro delo (naravno, da ne govoriš o tome na sva usta, jer ti je dovoljno da znaš da si se našao nekome u nevolji). Najzad, Božić ne nalaže da je to jedini dan kada čovek treba da se tako ponaša-ovakav stav čovek treba da gaji u sebi i kad praznici prođu i da se svake godine trudi da bude bolja verzija sebe.

I tako, poslednja rečenica prethodnog pasusa uvod je u objašnjenje poslednjeg Džulijusovog citata. On sam primetio je da je Božić postao dan kada je dobar gest postao nešto što se smatra nametnutom obavezom koju verovatno ne bismo ispunili da je bilo koji drugi dan u godini u pitanju.

U ovoj epizodi takođe se pojavljuju drugi, isto tako bitni elementi koji govore o ovoj pojavi: manjak empatije čoveka prema čoveku (vidi se u sceni kada jedna starica zaželi da svi prosjaci preminu, kada mladići prebijaju drugog skitnicu i kada kondukter kreće da se grubo ophodi prema promrzlom skitnici jer nema novac za kartu), gubitak i bolest bliske osobe (majka jedne prosjakinje je u teškom stanju, a i sama prosjakinja će, u jednom trenutku, presuditi sebi), odbojan stav prema pripadnicima određenih društvenih grupa (u ovom slučaju, gard prema najsiromašnijim članovima društva), kao i vlast iza senke koja ne bira žrtve da bi ostvarila svoje ponekad izopačene ciljeve (o ovom detalju saznaćete više ako se rešite da pročitate epizodu).

Devojčica sa šibicama i Mališan kod Hrista na Božićnoj jelki

Dok je Dilan Dog pričan iz perspektive odrasle osobe, u sledećim književnim ostvarenjima gledamo na praznike iz ugla dva deteta.

Zašto se nekad čini da se deca više raduju praznicima?

Istina, neko može reći da je razlog tome što deca nemaju one brige koje imaju odrasli ljudi. Ipak, ako ste pročitali obe priče, znaćete da postoji i druga strana medalje- da postoje ona deca koja su u nezahvalnoj poziciji, koja od malena moraju da uče kako da se izbore za parče hleba, koja su obeležena zbog staleža iz kog dolaze, koja nemaju porodicu ili su u porodici ili okruženju koje ih ne tretira onako kako svako dete zaslužuje.

Obe priče spadaju u takozvani žanr božićnih priča, u koje još ulazi i Božićna priča Čarlsa Dikensa.

Treba istaći da nije slučajno što su ove dve bajke tako slične. Sam Dostojevski je, pišući svoju priču bio jednim delom inspirisan motivima koji su se pojavili u Andersenovoj bajci Devojčica sa šibicama. Stoga ćemo prvo pričati o sličnostima između ova dva dela.

I devojčica i dečak bačeni su na milost i nemilost sudbini. Devojčica nije imala nikog svog, a i dečaku je majka preminula- U obe priče imamo motiv sveta koji se ophodi prema njima sa nepoštovanjem. Devojčici drvenu papuču krade dečak. Dečaka u priči Dostojevskog teraju kada uđe u jednu imućniju kuću ne bi li nešto pojeo, i prebija ga drugi dečak kada je ovaj pokušao da pogleda predstavu sa lutkama. U obe priče javlja se motiv kočija koje jezde ulicama. Devojčica zbog njih gubi jednu od svojih papuča, dok one u Peterburgu predstavljaju deo gradske i praznične vreve. Uprkos tome što im je hladno i što su gladni, oba deteta sitne gestove za vreme praznika doživljavaju kao značajne i velike ( oba deteta zadivljena su novogodišnjim poklonima, jelkama, igračkama, toplom trpezom i prazničnom atmosferom koja vlada u domovima). Oba deteta znaju da su ti gestovi deo tradicije, ali ih nisu sveli na još jednu formalnost koju treba precrtati sa spiska obaveza. Oboje posmatraju radost drugih ljudi i žele bar deo te radosti za sebe. Oba deteta, uprkos nezavidnom položaju u kom se nalaze, i dalje umeju da sanjaju i priželjkuju one male radosti koje imaju ljudi u nešto boljem položaju. Ta radost navodi ih da izdrže glad, zimu i probleme koje ih muče. Ta deca maštaju da će im jednom biti bolje, i sama pomisao da se taj san može ostvariti kod njih negira sve ono što ih muči u sadašnjici.

Sa druge strane, treba istaći da između ovih dela postoje određene razlike koje daju svakoj priči svoj identitet.

Kod Devojke sa šibicama je najupečatljiviji motiv paljenja šibica. Kao što je poznato, devojčici se, prilikom paljenja šibice, ukazuju topla peć, bogata trpeza sa guskom i Božićna jelka puna igračaka. Sve ove vizije, iako lepe, nestaju, dok je jedino baka bila ta koja nije nestala. Ovaj motiv nam zapravo govori da sve one sitnice koje ulepšavaju svaki Božić ipak ne predstavljaju suštinu Božića. Baka, koja sa druge strane, simboliše bezuslovnu ljubav, dom i toplinu je ono što predstavlja trajne vrednosti u životu svakog čoveka. Dokaz za to su poslednje reči bajke:

-Jadnica! Htela je da se ogreje!- primeti neko. A niko nije ni slutio šta je devojčica u svojoj mašti ugledala te svoje poslednje noći, pre nego što je umrla od hladnoće: dom, toplotu, dobru baku-sve što nije imala i za čim je čeznula.

Dostojevski, sa druge strane, nije bio motivisan samo Andersenovom bajkom kad je pisao priču. Kao inspiracija poslužila mu je i pesma Jelka siročeta koju je napisao nemački pesnik i prevodilac Fridrih Rikert. U njoj se isto pojavljuje motiv Hrista koji dočekuje promrzlo dete i pokazuje mu jelku posvećenu svoj onoj gladnoj, promrzloj, odbačenoj ili usamljenoj deci. Motiv je, doduše, modifikovan, pošto se u Rikertovoj priči Hrist pojavljuje kao dete koje govori da kao što daruje razne pošasti ljudima na zemlji, tako i daruje one na nebu i da nije zaboravio kako je biti dete, jer je i sam bio dete. U priči Dostojevskog, sa druge strane, ne vidimo Hristov lik, već samo ruku Hrista koja se približava dečaku (i time daje određenu dozu mističnosti novozavetnom biblijskom junaku). Analogije se mogu naći u njegovim delima poput „Bedni ljudi“, „Jelka i svadba“.

Takođe, samog autora je na pisanje priče podstakao i jedan nenadani susret. Pred sam kraj 1875. godine Dostojevski je sreo dečaka i opisao ga kao: niщiй malьčik, prosivšiй milostыnю («malьčik s ručkoй»). Ova fraza sreće se i u našem prevodu priče: „On je išao sa ispruženom rukom, to je tehnički termin-koji znači prositi milostinju. Taj termin su izmislili sami mališani“.

Treba takođe napomenuti da je Dostojevski razvijao motiv dece, o njihovom položaju i značaju, kao i njihovoj patnji u svojim delima. Sličnosti u motivima možemo naći u njegovim delima poput „Bednih ljudi“, „ Jelka i svadba“, zatim, sam knez Miškin govori o deci u romanu Idiot. Kruna njegovog stvaralaštva u tom domenu svakako je najviše pokazana u njegovom delu „Braća Karamazovi“.

Priča Dostojevskog opisuje realije tamošnjeg Sankt-Peterburga i to samu priču čini opipljivom, iako u njoj ima elemenata koji su na granici jave i sna. Do detalja autor opisuje svakodnevicu ove dece, na koji način zarađuju za život, razvrat i pijančenje kojim su primorani da prisustvuju (u pijančenju nekad i da učestvuju), kakav je njihov odnos prema životu.

Drugi zanimljivi momenat koji se pojavljuje u priči reči su samog pripovedača koji, nakon što opiše svakodnevicu dece na ulici, a pre nego što počinje priču o dečaku, govori sledeće reči:“ Ali ja sam romansijer i čini mi se da sam jednu „priču“ sam izmislio. Zato pišem „čini mi se“, kada sigurno znam da sam je izmislio, ali meni izgleda da se to negde i nekada desilo i da se desilo upravo uoči Božića u nekom ogromnom gradu i po strašnoj hladnoći.“

Ne treba takođe zaboraviti na reči koje se pojavljuju na samom kraju priče:“A zašto sam sam izmislio ovakvu priču, koja ne ide u obični dnevnik, i to piščev? A obećao sam priče pretežno o stvarnim događajima! Ali u tome i jeste stvar što se meni stalno čini da se sve ovo stvarno moglo desiti-naime, ono što se odigralo u podrumu i iza složenih drva, a ono o jelci Hristovoj-to ne znam šta da vam kažem, da li se moglo desiti ili nije. Ali ja sam zato romansijer da izmišljam.“

Izabravši ovakav citat, pripovedač ostavlja čitaocu prostora za dva pogleda na kraj priče. Prvi- da je ovaj dečak jedno od mnogobrojnih bića kojem za života nije učinjen nijedan gest koji bi im u život uneo trunku radosti. Drugi- da i one duše koje su napaćene dobijaju nesrazmerno više radosti onda kada jedan oblik postojanja zamene drugim. To ne znači da bol i tuga u čitaocu u drugom slučaju nestaju. On budi nadu da svako napaćeno biće, bar u večnosti, čeka bolje sutra.

Prilikom analiziranja dela Dostojevskog treba razdvajati ono što možemo nazvati piščevim stavovima prema životu i veri i stavovima koje imaju njegovi junaci. Ipak, ova priča podseća na rečenicu koju je Dostojevski izgovorio za života: Štaviše, ja izjavljujem: kada bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi istina zbilja isključivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom, a ne sa istinom. Bez Hrista sve odjednom postaje odvratno i grešno. Pokažite mi nešto bolje od Hrista! Pokažite mi vaše pravednike koje ćete staviti mesto Hrista.”

Najzad, analizu ove priče završavam njenom uvodnom rečenicom koja vas, kao magnet navodi da čitate priču dalje: “Deca su čudan svet. Ona se priviđaju i sanjaju.”

Zaključak

Niko ne može kriviti čoveka što menja percepciju i što ima drukčije stavove kako godine prolaze. Niko ne može ni diktirati čoveku kako mora da se oseća. Ipak, kad se odbace svi nadodati ili nametnuti običaji, ostaju nam tri stvari. Jedna je da se trudimo da postajemo bolja verzija sebe, zatim, da volimo bližnje, a da se trudimo da u onima koji nam nisu dragi bar malo vidimo drugo ljudsko biće koje ima svoje vrline i mane, a sa kojim prosto ne možemo da nađemo zajednički jezik. Najzad nam ostaje da uvek, bez obzira na beznađe, malodušnost, mrzovolju ili tugu koje možemo osetiti, sanjamo i težimo ka boljem sutra.