Oduvek su me privlačile priče čija je radnja smeštena na jednom mestu, bilo da čitam strip ili gledam film. Takve priče često imaju najveći potencijal da atmosferski obuzmu i uvuku čitaoca u sebe. Razume se, ukoliko su dobro i smisleno realizovane. Kod Dilana se može naći nekoliko dobrih primera za to. Setimo se samo Sklavijeve uspešne dvodelne priče Dvorac straha/Dama u crnom, koja je imala sjajnu premisu – radnja smeštena po zimskom vremenu, jedan dvorac i duh koji ga opseda. Da bi jedna takva priča dala rezultate autor mora držati sve konce u svojim rukama, i od početka do kraja znati šta želi sa njom. Potrebno je izgraditi dobru atmosferu, stvoriti dovoljno zanimljive i različite likove, kao i dobro osmišljene dijaloge koji će držati pažnju.
Najnoviji 42. broj Superbook-a o kome danas pričamo donosi nam jednu takvu priču na impozantnih 240 strana – Grešnici Helborna, koja ujedno spada i u red najdužih avantura o čuvenom istraživaču natprirodnih pojava. Pre samog čitanja priče bio sam blago skeptičan kada sam video ko je njen autor. Tito Farači je scenarista koji je napisao nekoliko epizoda Dilana Doga u regularnoj seriji, i van nje. Može se reći da se tu radi o dosta prosečnim pričama, čak i ispod proseka, zbog čega i nisam imao prevelika očekivanja. Ova naslovna strana, koju je uradio Klaudio Vilja, dosta je bolja od one koju je uradio Stano u drugačijem izdanju iste priče.
Radnja ove priče smeštena je na ostrvu pod nazivom Helborn koje je, prema legendi, usred mora izronilo iz samog pakla. Na njegovom kamenu izgrađen je istoimeni ozloglašeni zatvor za najokorelije prestupnike. Kako se Dilan našao na jednom takvom mestu? Na nagovor Blokovog prijatelja zaposlenog u zatvoru, Čarlija Kitsona, Dilan je pozvan da istraži, navodno, čudna samoubistva koja su počela da se dešavaju unutar zidina. Uvodnim, dosta „sklavijanskim“, prologom u kome je zatvor predstavljen na prilično neobičan način, poprimajući i ljudski oblik, svojim hladnim rečima postavlja pravu „toplu dobrodošlicu“ čitaocu.
Na ovom mestu ništa se ne dešava slučajno. Upravnik ove kaznene ustanove zove se Salomon Luger. Njegovom oku ništa ne može da promakne, sve vidi i sve zna. Iako je često uglađen, sa mirnim govorom i manirima, iz njega izbija dželatska priroda i autoritet koji izaziva strah. Ovo mesto ima svoj način funkcionisanja. U njemu vlada totalna autokratija. Svako ko se pobuni, odustane, ili pak uradi nešto protiv ove ustanove snosi velike posledice, bilo da se radi o osuđenima ili zaposlenim licima. Sličan način vladanja delom možemo naći i u Orvelovom romanu „1984“, čiji je glavni citat: „Veliki Brat te posmatra“, dok bi u ovoj priči bio: „Zavadi pa vladaj“. Po Lugerovom naređenju, svim pridošlim zatvorenicima priređuje se ’topao’ doček od strane starosedelaca, većinom osuđenih na doživotne robije. Verbalnim napadima i provociranjem zatvorenici jedni drugima u startu stavljaju do znanja kako će im biti i kako će se oni ophoditi prema njima na ovom mestu, a strah od tog čina koji osećaju pridošlice verno se prenosi i na čitaoca. Sam način života ovih ljudi može se porediti sa načinom življenja grupe životinja u divljini, gde svaki čopor ima i svog vođu, koji vrlo lako može biti smenjen ukoliko se pojavi neko jači od njega. U tom zatvorskom ‘čoporu’ vlada i još jedno nepisano pravilo, koje smo na sličan način mogli da vidimo i u epizodi regularne serije – Nekropolis. Objasniću vam to na sledeći način: Ako bacite zrelu, zdravu jabuku među pokvarene, vremenom će se i ta zrela pokvariti… It’s that simple.
U svojoj istrazi, jedini čovek na koga Dilan može da se osloni jeste stručnjak za zatvorski sistem – Čarli Kitson, čovek koji ga je i pozvao da dođe na ostrvo. Crtežom je verno prikazana mračna i jeziva atmosfera zatvorske ćelije. Samoubistva zatvorenika su veoma maštovita i urađena sa puno horor elemenata. Za svakoga od njih Farači je imao sličan pristup, često opisujući njihove priče, njihova osećanja i strah na jedan krajnje satiričan način. Na vizuelnom delu ove priče radio je Korado Roi, jedan od prvih crtača Dilana Doga. Njegov stil crtanja i senčenja potpuno odgovara atmosferi koju je Farači želeo da prenese na čitaoca.
Cela ova priča imaće i podzaplet , sa inspektorom Blokom u glavnoj ulozi, koji će tokom Dilanovog boravka na ostrvu biti na svom odmoru u Škotskoj. Scene sa njim nemaju veliki uticaj na glavnu radnju, a sadrže i određenu dozu humora. Nešto slično što scenaristi rade sa Gručom, koristeći ga tako kao izvor smeha i opuštanja od glavne radnje u većini epizoda regularne serije. Pretpostavljam da je to i ovde bila namera scenariste kako bi na trenutak opustio i odvratio čitaoce od prilično uznemirujućih i napetih dešavanja na ostrvu.
Da zaključimo. Početak stripa možda ima i previše teksta, ali s obzirom na broj strana scenarista je imao dosta prostora kako bi temeljno razvio svoje likove. Najbolji osećaj za prolaz kroz priču jeste njeno čitanje od početka do kraja bez prekidanja. Dozvolite da vas obuzme njena mračna i hladna atmosfera i sigurno će vam ovo biti sjajno iskustvo. Završetak je kako se bližimo kraju malo predvidiv. Lagano i dobro građenje priče moralo je da ima takav vrhunac, ali postoji neka razlika u tome da li nešto i dalje postoji ili širi svoj strah u sećanjima. Grešnici Helborna je jedna od atmosferski boljih priča, a svakako Faračijev najbolji rad na Dilanu. Nakon čitanja ove priče toplo preporučujem i gledanje filmova Zatvoreno ostrvo ili Bekstvo iz Šošenka, u kojima se nalaze puno sličnosti i referenci na priču. Od institucije smeštene na ostrvu, dočeka novih zatvorenika, do nemilosrdnih upravnika.
Helborn… dokaz da pakao na zemlji zaista postoji!