Kada je 1976. godine Sejmur Stejn uzeo izraz “Novi talas” da bi svoje izvođače odvojio od pank bendova, i dao im više medijske pažnje (Ramons, Talking Heads i ostali), nije mislio da će izraz otiči dalje od muzičkih voda (izraz je prethodno upotrebljavan za avangardna dela francuskih režisera šezdesetih godina). No, ubrzo ovaj izraz postaje ustaljen među filmadžijama i književnicima, posebno žanrovski opredeljenim. Kao predvodnici američkog “Novog talasa” u književnosti izdvajaju se Semujel Dilejni (jedini živi žanrovski velikan) i Rodžer Zelezni, koji je poznatiji publici u Srbiji, jer su mu skoro sva dela prevedena na naš jezik.
Zelezni je dugo pisao za “Amazing stories”, koji je jedan od najvećih američkih žanrovskih časopisa. Već sa 29 godina dobija svoju prvu Hugo nagradu, za novelu Zovem se Konrad (kasnije prerađena u roman) kog deli sa Dinom, Frenka Herberta. Iste godine dobija i drugu najveću nagradu – Nebulu za novelu Vrata njegovog grla, plamen njegovih usta, kod nas objavljenoj u Siriusu, čime pokazuje da će biti vođa SF žanra, nadolazećih autora. Vremenom pokazuje da mu je mesto u društvu gorepomenutih dobijanjem još pet Hugo nagrada, dve Nebule i dva Lokusa. Nažalost nisu sva njegova nagrađena dela prevedena kod nas, ali ona najznačajnija, Gospodar svetlosti i Ostrvo mrtvih, jesu.
Kako je počeo sa naučnom fantastikom, tako se kroz celu svoju karijeru pridržavao forme i pravila koja vladaju u njoj. Uprkos tome što su mnoga njegova dela prevedena i objavljena, kod nas je on najpoznatiji po nečemu što je samo po formi i pravilima pisanja naučna fantastika, a zapravo suštinski je čist fentazi, u najširem smislu. Reč je o serijalu Hronike Ambera, pet knjiga o Korvinu i pet o Merlinu, za koji je Zelezni sam izjavio da ga je pisao u dokolici i za razbibrigu između ozbiljnijih knjiga. Pisac kog je gotovo nemoguće ograničiti okvirima bilo koje žanrovske odrednice pisao je sve, a pritom ostao pisac naučne fantastike. Ono što ga je izdvajalo od gomile drugih je atmosfera i njegovo umeće da od fantastike stvori lepu književnost, kao i njegovo poznavanje svetske mitologije i filozofije, istočnih religija, koje je provlačio kroz mnoga svoja dela. Ono što najviše ljubitelji cene kod njega jesu originalne ideje i umeće stvaranja naučnih izuma koji zapravo piju vodu kao i dobra izgradnja sveta. Jeste da je u Amberu imao par sitnih propusta ali sve to je vrlo koherentna velika celina.
Tako i njegovo delo Dilviš, prokleti odiše specifičnom atmosferom i originalnom idejom. Napisan je u formi romana-priče i sastoji se od jedanaest priča koje zajedno čine roman o Dilvišu, ukletom ratniku, poluvilenjaku, odbeglom iz pakla sa svojim vernim pratiocem Crnim, bez koga ni Dilviš ne bi bio kompletna ličnost – antiheroj u sukobu sa onim što želi i onim što čini. Kroz celu knjigu ga pokreće i podstiče želja za osvetom, ali na tom putu često svojom voljom skreće i udaljava se od sprovođenja toliko željene osvete. Vrlo je teško ne zavoleti Dilviša i Crnog, kroz njihove pokušaje da dođu do svog cilja upuštaju se u avanture sa vampirima, vešticama, čarobnjacima, i natprirodnim poganim bićima u nadasve neobičnim gradovima.
Svih jedanaest segmenta, objavljivano je u raznim časopisima tokom godina i sklopljeno u zbirku čiji je radni naziv bio Devet crnih golubova,
Još jednom Zelezni pokazuje svoje umeće i sa lakoćom jednu, u suštini, mračnu priču čini neverovatno duhovitom i zabavnom za čitanje. Pa se čak, na njemu svojstven način narugao sa podžanrom, herojem i samim sobom. Načinom svojstvenim svim piscima naučne fantastike te čuvene generacije novog talasa.
Dilviša ćete kroz roman svesno ili nesvesno porediti sa Geraltom iz Rivije jer je neverovatno sličan njemu, tačnije previše da bi to bilo slučajno čak i u žanru kakav je ovaj, gde su sličnosti dozvoljene i vrlo česte. Ako uporedite Dilviša, prokletog, sa Poslednjom željom, što je prvi deo sage o Vešcu, zaključićete da je identična forma romana i heroj sa vrlo sličnim karakterom i osobinama. Ipak, reklo bi se, oba ova heroja crpe uzor u Murkokovom Elrihu, jer je vrlo verovatno obojici, Murkok poslužio kao uzor.
Izdanje Znaka Sagite je prilično kvalitetno u već prepoznatljivom formatu sa veoma dobrim izborom naslovne strane, Tomaš Kučerovski je odlično dočarao našeg heroja, ali smatram da je kineska verzija lepša. Kada je o kvalitetu prevoda reč Mladen Jakovljević je uradio odličan posao. Svoj deo puta sam prešao, vreme je da i vi krenete na put sa Dilvišom.