Od nedavno nam je u bioskopima najnoviji film Tima Bartona, rađen po romanu Ransoma Rigsa, čije ime i nosi, a koji nam vraća Bartona kakvog ga se sećamo iz njegovih ranijih ostvarenja. Predstavljamo vam Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu.
Pre nego što se upustim u ocenjivanje filma, samo da napomenem da knjigu po kojoj je Dom gospođice Peregrin rađen nisam čitao. Moji utisci ovde su dati samo za film kao zasebnu celinu.
Dakle, film nas kroz svoju radnju vodi sa poprilično jednostavnom pričom i zapletom: momak Džejkob Portman (Ejsa Baterfild) po smrti svoga dede (Terens Stamp) biva uvučen u misteriju koja ga šalje kroz vreme u čudesni svet gospođice Peregrin (Eva Grin) i njenog doma za čudnovatu decu. Kroz upoznavanje i interakciju sa stanovnicima ovog čudesnog doma, Džejk upoznaje njihove osobenosti koje ih čine čudnovatim, ali i razotkriva misteriju koja ga je do njih i dovela.
Iako predvidiva, priča drži pažnju gledaoca i jasno ga vodi, bez prekomplikovanog zapleta i puno nenadanih obrta. Može se reći da je film zabavan, mada donekle trpi zbog usporavanja u svom središnjem delu. Ovo je možda stvar očekivanja publike, pošto sredina filma lepo razrađuje priču i oblikuje svet gospođice Peregrin i njenih štićenika. Međutim, oni koji očekuju više uzbuđenja i brži tok radnje će biti razočarani.
Vizuelno, film deluje interesantno i ima dosta starinskog duha, što pomaže da se lakše prebacite u 1943. godinu, kada se većina radnje i dešava. Odabir lokacija i tonovi boja koji se koriste dodatno doprinose tome.
Iako se sam Bartonov vizuelni stil, po kome su njegovi filmovi upečatljivi, naslućuje i pokazuje u par scena na početku, a dolazi do izražaja u raspletu, šteta je što Tim Barton nije bio smeliji sa nekim elementima filma. Dom gospođice Peregrin, kakvog ga Džejk inicijalno nalazi, je mogao bolje da bude iskorišćen za tenziju i zastrašivanje, tako da na kraju film ne delije toliko strašno, već više bajkovito i pomalo bizarno.
Sami likovi u filmu su oblikovani dovoljno dobro da deluju simpatično i vode gledaoca kroz radnju, mada su mogli bolje da ispadnu. Džejkovi roditelji su verovatno tu najslabiji, sa neuverljivim ocem Frenklinom (Kris O’Daud) i nepostojećom majkom (Kim Dikins, čiji lik čak nema ni ime u filmu). Neoblikovanost oca je poseban problem, imajući u vidu da ima određenu ulogu u razradi radnje filma, a njegova nonšalantnost neposredno nakon smrti Džejkovog dede (i njegovog oca) prosto bode oči.
Od čudnovate dece, kojih ima jedanaest, svi odrađuju svoje uloge kako se od njih i očekuje. Ali kao ličnosti samo su njih troje – Ema, Inok i Oliv – razrađeni i sa nekom svojom motivacijom u sklopu priče. Međusobna interakcija dece u domu je takođe mogla da bude malo prirodnija, mada je njena teatralnost delom uslovljena samom pričom.
Što se sposobnosti dece tiče, više su bizarne nego impresivne, a američki komentatori su zbog toga, pomalo maliciozno, zaključili da decu čine oni koji nisu bili dovoljno dobri da postanu studenti profesora Kzavijera. Ipak, sva deca uspevaju da svoje sposobnosti upotrebe na najbolji način do kraja filma.
Titularni lik, gospođica Peregrin, nastupa kao varijacija na temu Meri Popins, ali ne nosi film u istoj meri, pošto je ta uloga prepuštena Džejku i ostaloj deci. Što se glavnog zlikovca filma tiče, Samjuel Džekson odrađuje uverljiv posao kao Baron i u par sekvenci deluje sablasno kako njegovom liku i dolikuje.
Za kraj ovog pregleda osvrnuću se na nešto što je, bar u SAD, bila jedna od kritika za koje su se tamošnji mediji uhvatili. Pošto živimo u svetu sve veće tolerancije, gde se od filmskih umetnika očekuje da prave rasno inkluzivne filmove, Timu Bartonu je zamereno što u Domu gospođice Peregrim ima samo jednog glumca koji nije belac (ima i jedan statista na početku filma koji nije belac).
Imajući u vidu da se film dobrim delom dešava u Velsu tokom Drugog svetskog rata, ubacivanje reprezentativnog broja ne belih glumaca bi više bolo oči nego usamljeno prisustvo Samjuela Džeksona. Tako da je lepo videti da uprkos ovoj zamerci film nailazi na pozitivan odziv publike (7,2 IMDB, 7,5 na Metacritic), dok kritika teži ka pozitivnom uprkos mlakoj oceni (57 na Metacritic).
Sveukupno, film može da se pogleda kao deo zabavne večeri, mada neće ostaviti neki trajni utisak. Lično sam gledao običnu projekciju filma i nisam siguran da bi 3D napravio veliku razliku, osim onima koji bi ga pogledali samo zbog vizuelnog.
Tako da ako vas ovakav film zanima, slobodno ga pogledajte. Svakako je čudnovat.
Zapravo je 3D solidno uradjen, pogotovo u scenama koje se desavaju u prostorijama, neke od njih su stvarno dobro iskoristile tu tehniku. Po mom misljenju, trebalo je dati vise prostora miss Peregrine, ionako Eva Green iznosi film i steta je sto je nema u vecoj minutazi. Samuel L. Jackson u zadnje vrijeme glumi isto gdje i sta god da glumi, pa i ovde. Ne vidim razliku izmedju njegovog lika i njega u intervjuu sa glumackom ekipom kog sam gledao. Sve u svemu, simpaticno ali je moglo biti i bolje. PS- primjedbe o nedovoljnoj zastupljenosti likova druge boje koze su stvarno smijesne. Cak i Indijaca u tp vrijeme nije bilo toliko u UK, pogotovo u Walls-u.