Transcedentno je, prema Filozofskom rečniku, pojam koji označava temu ili pitanje čije rešenje nije stvar logike ili matematike. Transcedentan je onaj pojam koji leži izvan područja čulnog iskustva tako da na njega ne mogu biti primenjene teorije koje mogu da odgovore na čulno iskustvo. Transcedentna pitanja obuhvataju pitanja religije, ali mogu da uključe i ona koja postavljaju metafizički problemi. [1]
Pojam transcedentnog se, prema tome, odnosi na sve što je vančulno i onostrano, odnosno obuhvata široke prostore podsvesti, snova, priviđenja, religioznih razmišljanja i iskustava.
Disova poezija predstavlja prodor u ovaj prostor iracionalnog. On u srpsku poeziju uvodi iracionalna stanja, slike iz podsvesti, slutnje, san.
Po vremenu u kom je stvarao, Dis pripada srpskoj moderni. Prva objavljena pesma „Idila“ izašla je 1901. godine, a prva zbirka pesama „Utopljene duše“ objavljena je 1911. godine. Međutim, njegova poezija predstavlja preteču avangarde upravo zato što Dis u nju uvodi iracionalna stanja svesti. Sa druge strane, arhetipski motivi, snoviđenja i opsednutost smrću vezuju ga za našu i svetsku romantičarsku tradiciju.
Iako se transcedentni motivi javljaju kod mnogih naših pesnika, doživljaj trancedentnog kod Disa je potpun. Ono je kod njega prisutno svuda, od motiva, preko naslova i organizacije same zbirke.
Zbirka ima strogu organizaciju. Podeljena je na šest ciklusa čiji naslovi nagoveštavaju transcedentni sadržaj:
- PROLOG
- KUĆA MRAKA
- UMRLI DANI
- TIŠINE
- NEDOVRŠENE REČI
- SAN
Prvi i poslednji deo sadrže samo po jednu pesmu. U Prologu, pesmom „Tamnica“ život je predstavljen kao pad u tamnicu, a u poslednjem delu san i snoviđenje doživljeni su kao izlaz iz teskobe života.
Transcedentno u svoju poeziju Dis uvodi pre svega putem arhetipskih motiva, kao što su motiv mrtve drage, motiv sna, smrti, preegzistencije, pada. Pored toga, na onostrano upućuje i pomoću motiva očiju i boja, elemenata propadljivog sveta u kojima su se još zadržali daleki odsjaji preegzistencijalnog blaženstva.
Ideja o preegzistenciji i o životu kao padu provlači se kroz čitavu zbirku. U pemi „Tamnica“ motiv pada uvodi direktno, bez prethodne pripreme:
To je onaj život gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom što nesvesno sija
I žali ko ptica oborena gnezda.
To je onaj život gde sam pao i ja.
Život je za Disa tamnica, mesto bola, nemira, prolaznosti i raspadanja. Čovek u život ulazi čist, nevin, bez ikakve prethodne krivice. Po ovome se Disov doživljaj preegzistencije razlikuje od uobičajenog, jer ukida religijsku pretpostavku o pragrehu i religijsko objašnjenje za patnje koje donosi život na zemlji:
Sa nimalo znanja i bez moje volje
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
Kao oznaku nevinosti, blaženstva i nepropadljivosti Dis uvodi motiv zvezda. Kako čovek počne da osvešćuje svoj fizički, promenljivi oblik, tako ga zvezde napuštaju, udaljavaju se, postaju nedostižne. Kao uspomenu za sobom ostavljaju boje, jedan od retkih elemenata fizičkog sveta koji čuva vezu sa onostranim:
Al’ begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine i viziju jave:
I sad žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
U tom propadljivom svetu čovek počinje da živi kao „stara tajna“, da traga za vratima ka onostranom, za izgubljenim domom. Utehu pronalazi u snovima i osećanju povezanosti sa sveopštim duhom prirode:
Kao stara tajna ja počeh da živim
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim,
Dok mi venac snova moju glavu kruži.
Prema mišljenju nekih kritičara poslednje tri strofe predstavljaju pokušaj uspona, otvaranja vrata, mogućeg izlaza, ali ne teološki, već čisto pesnički pokušaj.[2] Međutim, u ovim se strofama pojavljuje nekoliko motiva koji ostavljaju mogućnost drugačijeg tumačenja. U stihovima:
Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
ko jedina pesma, jedino otkriće
možemo naslutiti nagoveštaj panteističkog poimanja sveta i ideju o univerzalnoj duhovnoj povezanosti. O tome da opštu povezanost ne remeti ni smrt svedoči motiv vode koja je arhetipska veza sa svetom mrtvih. Jedan od najneobičnijih motiva u Disovoj poeziji je motiv očiju. Ovaj motiv je i inače (i u književnosti i u svakodnevnom životu) višeznačan, ali kod Disa dobija novu dimenziju.
U pesmi „Tamnica“ oči su direktna veza sa onostranim. kao što u nekim drugim pesmama lirski subjekat stavlja u pasivan položaj, tako ovde očima menja ulogu – one su sagledane, ne gledaju, već dozivaju, ukazuju na put ka smislu, ka izgubljenoj nevinosti i beskraju:
I očiju što ih vidi moja snaga,
Očiju što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina.
Na ovaj način oči dobijaju oznake zasebnog entiteta, izlaze iz okvira opipljivog sveta i postaju simbol opšteg, sveprožimajućeg duha.
Motiv preegzistencije još potpunije razvija u pesmi „Prva zvezda“. Dok u „Tamnici“ daje slike života posle pada, u ovoj pesmi dat je vizionarski prodor u preegzistencijalno blaženstvo i sam pad.
Transcedentno ovde ne uvodi direktno. Kroz sećanje na minula vremena pesničko „ja“ menja položaj i iz aktivnog prelazi u pasivno stanje. Slično kao u pesmi „Nirvana“, njemu prilazi „jedna zemlja snova“, prilaze mu:
Mrtvi ljudi i mrtve radosti
Gledaju me snom što se ne menja;
Mrtva snaga velike mladosti
Sad mi priča o duhu kamenja.
Prolaz ka onostranom u ovoj pesmi predstavlja halucinantno stanje između sna i jave. Dalje se nižu slike iz kojih vidimo da Dis ideju o padu ne povezuje ni sa kakvim grehom. Bezazleni i nevini, ljudi žive srećno i bezbrižno. Ne žele ništa što bi moglo da im bude nedostižno, pa zato ne poznaju agoniju koju donosi žudnja.
Njina sreća ležala je u tom
Što još ništa poželele nisu
Što življahu sa svakim minutom,
Ko cvet večit u svome mirisu.
Smrt ne dolazi kao kazna za počinjeni prestup, već se pojavljuje slučajno, ničim izazvana. U ovu zemlju snova unosi strah i tamu, sve dok se na nebu ne pojavi zvezda:
I tu tamu, i tu pomrčinu
Svetlost zvezde polako raskloni
I sa mesta onu gustu tminu
Gde je ona, gde stajahu oni.
Ponovo je zvezda znak blaženstva i večnosti od kojih se čovek, zaražen smrtnošću, udaljava. Prva zvezda nastaje posle čovekovog pada u prolaznost i predstavlja uspomenu i tračak svetlosti u tami u koju su ljudi iznenada dospeli.
Motiv vode kao arhetipske veze sa svetom mrtvih asocira naslovom pesme „Utopljene duše“. Iako iz pesme doznajemo da su se duše utopile u životu, u svakodnevnom jadu i zaboravu, veza sa onostranim je sačuvana. Kao oznaku večnog Dis ovde uvodi motiv duše koja živi gotovo zasebnim životom, negde izvan prolaznog, fizičkog sveta:
U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće da osećaj svije.
Život ovde nije samo tamnica, on je strašniji i od same smrti. Prolaznost ne utiče samo na telo, nego i na ono što je u ljudskom biću deo večnosti, na radost, doživljenu sreću, ljubav:
Il’ da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka –
Znamenja da sam nekad i ja volo.
Najtragičnija posledica prolaznosti je to što ona lagano izjeda i sećanje na nekadašnju sreću i oduzima čoveku volju da bar pokuša da uspostavi vezu sa večnim:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.
U poslednjoj strofi duše leže utopljene pod pokrovom prošlosti i zaborava. Utopljenici, po predanju, nikada ne nalaze spokoj, već njihove duše večito lutaju između ovog i onog sveta. Iako to nije podizanje i vraćanje u izgubljeni raj, ipak upućuje na večno postojanje. Večno nije izgubljeno, samo je pod uticajem života, zaboravljeno i skriveno.
Ljubav kod Disa predstavlja još jedan prolaz ka onostranom. Jedino je u ljubavi moguće dosegnuti izgubljenu harmoniju i sreću. Međutim, kako je čoveku zarobljenom u život večnost neuhvatljiva, tako je i ljubav uvek povezana sa snovima i smrću. Motiv mrtve drage Dis ne obrađuje na klasičan način. Susret sa dragom deluje kao snoviđenje ili kao susret u mislima, sećanju. Gotovo nikada nismo sasvim sigurni da li je draga živa ili mrtva.
U pesmi „Grobnica lepote“ eksplicitno govori o grobu u koji je draga sahranjena. Međutim, kada govori o njoj i njenom životu, niže slike koje podsećaju na pesmu „Prva zvezda“, odnosno na sliku preegzistencijalnog raja:
Da li znate zemlju s granicom bez kraja?
Gde stanuje duga i život proleća?
Noći gde ne beše već to’lko stoleća?
To je zemlja njene lepote i maja.
Tu gde je ona, tu je zemlja cveća, mladosti i duge. Njena smrt liči na prvu smrt iz pesme „Prva zvezda“, na smrt koja odnekud nailazi kao slučajno, nekim čudnim zlim usudom, i u raj unosi tugu, raspadanje i pustoš.
San je kod Disa prostor u kome se najviše približavamo onostranom. On pobeđuje fizičke okove i zato se duše razdvojenih ljubavnika u snu mogu sresti. Takav susret imamo u pesmi „Viđenje“. Pred san lirskom subjektu naviru sećanja na dragu. Slika drage, nepomične i sa vencem u kosi, asocira na smrt. Da je ljubav kod Disa duboko povezana sa doživljajem smrti kao izlaza iz tamnice života svedoče stihovi:
Ja sam te gledo, i zanesen tako
Šaptao da te ko smrt svoju volim.
U pesmi „Možda spava“ ljubav je potpuno preneta u san. Na javi lirski subjekat ne može da se izbori sa izmaglicom koju stvara materijalni svet jer on „jedva zna da je imao san“. Draga se nalazi sa one strane svesti, potpuno je odvojena od života, nematerijalna, slika čiste nežnosti. Sva blaženstva rajske domovine sublimirana su njoj, a ona je slična snoviđenju:
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide dođu oči i ja vidim tad:
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.
Veza između ljubavi, sna i smrti najdublja je u ovoj pesmi. Ni lirsko „ja“ ne zna da li je to snoviđenje simbol idealne ljubavi, apsolutnog blaženstva ili njegove sopstevene duše:
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Motiv očiju u ovoj pesmi potpuno prerasta uobičajenu simboliku. One više nisu deo propadljivog tela iz koga „begaju zvezde“, već postaju osnova oznaka onostranog, deo izgubljenog sveta, sačuvanog još jedino u podsvesti, koji pesnika nagoni da stalno traži put ka beskonačnom. Doživljaj transcedentnog ovde je potpun. Sve je u slutnji, nagoveštaju nekog drugog, savršenog sveta koji izmiče.
Ideju o životu kao o padu u besmisao i ništavilo Dis do kraja razvija u pesmi „Nirvana“. Pesnički subjekat je pasivan, stvari mu prilaze kao žrtvi. On je simbol čoveka bačenog u život, „boja prolaznosti stvari“. Život je izjednačen sa smrću, i to smrću koja je sveprisutna, konačna, koja iza sebe ostavlja samo ništavilo.
I sve što je postojalo ikad.
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više vratiti se nikad,
Nikad neće – k meni dohođaše.
(…)
I taj pogled, ko kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki
Na ideje i sve misli nove.
Možemo, na kraju, zaključiti da, iako Disovu kosmogoniju neki kritičari definišu kao pesničku, neteološku[3], doživljaj transcedentnog u njegovoj poeziji ukazuje na ideju o postojanju drugog sveta do koga se stiže putem snova, ljubavi i smrti, a u kome boravi opšti duh koji povezuje duše i zove ih k sebi. Jer, bilo da pojam „utopljenih duša“ tumačimo kao zaboravljene slike potisnute u podsvest ili kao motiv vezan za arhetipske predstave i predanja, on upućuje na vančulno. Transcedentno se kod njega odnosi na prostore podsvesti isto koliko i na arhetipske i religijske predstave. Jedino u čemu se možemo složiti sa uvaženim naučnicima jeste da Disov doživljaj transcedentnog ne možemo vezati ni za jednu određenu, organizovanu religijsku predstavu, već za, da ga tako nazovemo, eklektičko deističko poimanje sveta.
[1] Filozofski rečnik
[2] Miodrag Pavlović, „Vladislav Petković Dis“, Izabrana dela, knjiga 3, 1981.
[3] Jovan Deretić, „Istorija srpske književnosti“, NOLIT, Beograd, 1983.