Dragojl ratnici – Duhovi rata i Nevidljivi grad, Duško Blagojević

“Protiv demona je lakše boriti se, njega vidiš i znaš da jeste zlo. Ali čovek izgleda spolja kao i svi drugi ljudi dobri, loši, zli.” 1

Suočeni sa pretnjom moćnog kralja sa severa sa jedne strane i unutrašnjim spletkama i zaverama koje pokušavaju da ih zavade, sa druge strane, Južna kraljevstva prinuđena su da strateški i taktički, uz pomoć plejade fantastičnih bića i mitskih Dragojl ratnika, pokušaju da izbegnu da ‘duhovi rata’ odnesu prevagu nad sudbinama njihovih naroda.

Svet bogat i raznovrstan, pun mitskih stvorenja, zanimljivih ratnih spletki i strateških rešenja, predstavljen je, pomalo hrabro, izborom dijaloga kao dominantnog oblika pripovedanja. Opisi sukoba, strategije o kojima likovi raspravljaju, sve je to (iako uz sporadična ponavljanja) veoma dinamično. Takav stil ubrzava radnju i dodaje joj na brzini i ritmu, ali čini mi se da bi detaljniji opisi i prikazi svih tih mitskih bića doprineli tome da se dodatno uživimo u taj svet (iako postoji mapa, kao i rodoslov junaka koji olakšavaju čitanje).

Međutim, možda je taj nedostatak šireg, obuhvatnijeg opisa raznolikih bića koja nastanjuju njegov fantastični svet, upravo namerna želja autora da nas baci u ‘sred srede’, u vatru, da nas usmeri na ono šta je bitno, da nas usmeri na dileme i bure sa kojima se suočavaju i sa kojima se nose njegovi brojni junaci. Tekst je prožet mnogim, usputnim porukama koje su pažljivo udenute u priču, nekim univerzalnim istinama koje nam autor provlači kao ogledalo situacija u kojima se nalaze njegovi junaci.

Ne mogu da se otmem utisku da je u prvom delu malo podbacio urednički rad. Duško ima bogatu maštu, odlično osmišljen svet i razna mitska bića smeštena u njemu, ali neke stvari su uz neznatne korekcije mogle mnogo bolje. Na pojedinim mestima se ipak mogao izbeći dijalog i ponavljanje ali se moglo, uz neznatne intervencije, postići I to da se sam jezik pripovedanja ujednači.

“Ljudi bi strašno voleli da žive u blagostanju, a opet ne veruju da je to moguće na zemlji.” 2

Nakon što su u prvom delu, Dragojl ratnici uspeli na kratko da zaustave najezdu  sila tame, u drugoj knjizi, dvojica junaka, Kanor i Amunaki, su u Nevidljivom gradu, sa zadatkom da učine da mudrost i tajne tog svetog grada donesu dragocena znanja za novu budućnost čovečanstva, dok se vojske razmeštaju i pripremaju za nove sukobe.

Duškov stil se popravlja i napreduje u drugom delu trilogije i nadam  se da će se sasvim iskristalisati i doživeti pun zamah u trećem delu i da će ova epska saga doživeti svoju adekvatnu završnicu.

Na nešto ipak moram da se osvrnem iako nerado. Retko kada gledam ko je radio lekturu ili prevod. Zapravo, gledam u dve situacije. Kada je posao odrađen katastrofalno i kada me prevod ili lektura ostavi bez daha i obori s nogu  (što je ređi i pamtljiviji slučaj). Volela bih da mogu da kažem da je ovde u pitanju ova druga situacija, zaista bih. Ali količina tipfelera i grešaka koje su se mogle izbeći je napravila pravo mučenje od čitanja prvog dela ove knjige.

Da se razumemo, za neke stvari se, ipak, ne krivi autor. Tipfeleri se, recimo, potkradaju svima, posebno ako je u pitanju roman, sadržinski obiman, više puta pregledan i revidiran. Čitate mahinalno, znate šta treba da piše i neke greške – prosto ne vidite (čitati na računaru je daleko nezgodnije za pregled od čitanja na papiru). I ne, nisu u pitanju stvari koje su posledica preloma pa da sve svalimo na korektora (koji je u ovom slučaju ista osoba kao i lektor, što dodatno komplikuje situaciju). Stvar je toga da je neko ozbiljno oštetio mladog autora čiji je ovo prvenac. Nikada nisam ostavila knjigu zbog loše urađene lekture (zbog lošeg prevoda jesam), ali ovo je prosto – nakaradno i zrelo za ponovni pregled. Budući da je u pripremi i drugo izdanje (čestitke Dušku na tome!), nadam se da će Književna omladina Srbije kao izdavač iskoristiti priliku da ispravi ove propuste.