Para se kovitlala po vlažnom kolovozu, uvijala i rasla u paperjaste klobuke iz kojih je iskoračila mršava ženska figura. Blajhana i stepenasto ošišana s ogoljenom levom stranom, da se vidi da je prirodna brineta, furala je zelenu fajerku u kombinaciji s crnim helankama u kojim su joj duge i tanke noge delovale poput čačkalica. Te vojne cokule s metalnim ojačanjem od posebne legure u đonu, i tvrdom plastikom s navojima za zglob egzoskeleta, štrčale su veličinom van proporcije njenog tela. U maniru Kindred robota-jurišnika, koračala je umerenom brzinom preko barica u kojima su se ogledala raznobojna neonska svetla Kiber Grada 2. Zviždukala je melodiju koja joj je zastala u glavi. Ton je počeo da se vrti u krug, bilo je dovoljno da izvuče tanani čip, protrlja ga palcem i vrati u otvor pre nego što je melodija ponovo počela da joj odzvanja lobanjom.
Spazila je klošara u uglu kako prekopava po kontejneru. Oči su mu sijale u senci koja mu je do pola sekla kovrdžavu dugu bradu. Uvukla je ruke u džepove, pronašla upaljač da ojača pesnicu, iako je metalnom desnicom s kompozitnom plastičnom maskom lako mogla da mu polomi zube ako krene na nju. Prstima je odgurnula bočicu s lekovima da bi izvukla eko-penkalo, uvukla dim i svu paru izduvala kroz sitne crvene nozdrve. Lagano je utonula u mrak u ulici ograničenoj starim fasadama s kojih je kapao ostatak kiše. Odsjaj neonki joj je ukazivao na putanju i trotoar u kom su polupana indikatorna svetla aritmično treperila. Udahnula je još jedared i udarivši šakom o metalna vrata otvorila krilo. Odmah ju je dočekao dim pun voćnih aroma, smeh devojaka za stolom od kog je glasna muzika utihnula na tren. Prešla je pogledom od levog do desnog zida, zvecnula pilulama u bočici i snažno cimnula glavom unazad da proguta dozu. Prošla je između drvenih stolova i stolica, nemarno se provukla kroz snopove holo-reklame i skrenula ispred dugog osvetljenog pulta. Primetila je momke s kapuljačama za stolom u ćošku, osvrnula se na društvo blizu ulaza i stavila pozlaćeni upaljač na uglačanu površinu bara. Značajnim pogledom ka barmenu, poručila je koga traži, klimnu joj prema stražnjim vratima. Vratila je upaljač u džep i pošla, sve vreme odmeravajući ljude u lokalu.
Tu iza šarenih perli, bila su vrata s elektronskom bravom i velikim natpisom Van Upotrebe. Metalnom rukom je samo jednom udarila po slovima, a trenutak kasnije je bradati tip duge, masne kose otvorio. Sklonio je cigaretu iz usta, široko se iskezio, pa prosiktao i pokazao joj da uđe.
„Jedva sam čekao da dođeš“, požurio je da prinese još jednu stolicu za sto na kom su pet monitora pokazivala otvorene kartice programa, dok je gomila papira i praznih limenki ležalo pored tastature, „Ovo mi je prvi put da srećem nekog ko je učestovao u pohodu na Glizi 452 Be“, osmehivao se, nehajno zataknuo pramenove iza uha, i još jednom povukao dim cigarete.
„Tamo sam ruku izgubila“ izjavila je mrzovoljno, sela, potom uzela upaljač i držala ga na dlanu pred njim.
Pogledao ju je, crnu ruku s tehničkim ogrebotinama, hrapave plastične kalupe čiji su krajevi uranjali u sjajne metalne delove, i zlatni upaljač na sintetičkoj koži. Brzo je klimnuo i uzeo svežanj kablova. Zauzeto ih je raspletao, tražio odgovarajuće džekove, proveravao koja strana gde ide.
„Moram da se vratim do jutra. Moja ćerka… ima tri godine i potrebna sam joj“ žalostivo će pokušavajući da natera operatera da je pogleda u oči, međutim, samo je klimnuo na to bez mnogo pažnje, pa joj se približio sa sve stolicom.
„Vojni softveri su pravljeni tako da i običan vojnik može da ih koristi i održava u optimalnom stanju. Više me brine enkripcija i zaštita. Jesi li sigurna da su isključili satelitske odašiljače kada si puštena iz jedinice?“ namrštio se, zbunjeno je puhnula i napravila grimasu.
Utaknuo je prvi džek u otvor iznad uha, zatim češalj u širi otvor ispod, a onaj treći joj je zalepio na slepoočnicu.
„Izvukli su sve iz mene. Ostale su mi more. Došla sam da…“ nervozno je zastala, posmatrala ga, mirisala mu nikotinski zadah, i čvrsto stegla upaljač.
Udaljio se, odmerio ju je i nervozno protrljao dlanove o grube pantalone. Uz kratak siktaj, širom je otvorio oči i udelio joj nesiguran kez. Okrenuo se prema monitorima, otvorio novi program u kom se krivulja njenih moždanih reakcija penjala i spuštala u normalnim amplitudama. Ukucao je komande, proširio statusnu liniju s puno brojki, i pritisnuo taster.
„Moja devojčica…“ započela je, operater je nije slušao, „Moram da se brinem o njoj.“ objasnila je, nastavio je da purnja.
„Gliza, a? Pedeset hiljada mrtvih u prvom danu. Jebena stvar.“ brzo ju je osmotrio, vratio se kontrolnoj tabli, „Javi ako te zaboli, ili osetiš nešto.“ poluotvorenim ustima je izjavio fokusiran na statusnu liniju, mirno je čekala da program završi dijagnostiku.
***
Izašao je iz službenog vozila kada su vazdušni džepovi pod šasijom potpuno prestali da dižu ostatke kiše s asfalta. Zakopčao je jaknu do grla, visoko podignute glave osmotrio vrhove starih fasada i krenuo niz ulicu. Sudeći po naboranom licu, otegnutoj grimasi i sedima, bližio se penziji. Rotaciona svetla su se smenjivala u senkom pritisnutom prolazu u čijoj dubini su stajali policijski botovi i nekoliko policajaca. Tu pored kontejnera, telo je bilo pokriveno belim platnom. Napravio je kiselu grimasu, mora da je okršaj bandi, uobičajeno za ovakve kvartove. Fleke od krvi su bile na zidu, tragovi prskanja i krivudavi potočič koji je puzao asfaltom do obližnjih barica.
„Šta znamo o žrtvi?“ samouvereno će. Policajac je tad pokrenuo program i otvorio izveštaj patologa na holo-ekranu robota.
„Ilegalni doseljenik. Pretražili smo bazu podataka, zatražili od ministarstva da kontaktira ostale planete u sistemu da utvrde identitet. Beskućnik. On je prva žrtva.“ policajac je spustio glavu, pa krišom pogledao inspektora Samersa.
„Prva? Koliko ih ima?“ mahnuo je rukom i prebacio izveštaj na lakatni računar. Zatim je u podlaktici ukucao šifru i otvorio pun nalaz.
„Ukupno ih je deset.“
„Oružje?“
„Augzelirjski jurišni nož.“ konstatovao je policajac, to je nateralo inspektora da se trgne unazad, podigne obrve i u neverici frkne.
„To je sečivo od jednog metra, pobogu. Ko još koristi jurišne noževe?“ opušteni ton komentara nije delovao na policajce na očekivani način, pa je uvideo ozbiljnost situacije i popravio držanje, „Pretražite mrežu teretnih robota koji su se kretali ovim krajem u vreme smrti i neka stanica formalno zatraži saradnju s gradskom direkcijom za mehaničke operacije.“ klimnuo im je i krenuo niže prema ulazu u lokal gde je bilo još policajaca.
Dok se približavao grupi na kraju ulice, listao je izveštaj patologa i naišao na slike. Video je rasporeno telo. Od muda, preko trupa i rebara, linija je krivudala, verovatno kako se jadnik pomerao od siline napada, pa ga je sečivo raseklo celog. Ruka mu je bila dopola rasečena, dijagonalno. Cigle iza tela su imale dubok procep grubih ivica i dosta crvene prašine kako je opeka pucala pod silinom. 3D model je prikazivao simulaciju verovatnog pokreta oružja, samo bez krvi. Sečivo je, kako je sumnjao, povučeno u jednom potezu, odozdo nagore. Ko god da je učinio ovo, uradio je to bez oklevanja.
Spustio je rukav preko podlaktice, pozdravio policajce i ušetao u prostor sa zasečenim dangama po zidovima. Dva patologa u pratnji dronova su se kretali između stolova. Devojke za prvim stolom su bile neprirodno položene preko separea. Jednoj je ruka do ramena bila istrgnuta i bačena na pod, creva razvučena da liči na mrežu, a na trbuhu jedva da se videla rana. Druga je bila potpuno izopačena u struku, kao da ju je napadač dohvatio oko krsta, i jednostavno okrenuo donji deo za sto osamdeset stepeni. Obe noge polomljene, postavio ih je na suprotne strane, a jedna ruka je bila ispružena prema prvoj žrtvi. Treća je ležala pod njima, ubodena toliko puta u slabine da je tu jednostavno ostao krater umesto drobi, kao da je nešto izletelo iz nje. Na stolu je bilo još i ostataka od kolača i sagorenih prskalica. „Rođendanska zabava“, pomislio je uz duboki udah na nos koji je doneo smrad baruta i tragova voćnih aroma u nikotinskoj pari.
Ogromna lokva krvi je zauzimala oba separea, proširila se po podnim pločicama i ružila desni zid s tri posekotine jednake dubine i dužine. Namrštio se, proverio da li postoje otisci u krvi do njegovih cipela. Savio se u čučanj, pomerio glavu levo-desno da proveri kakva je tekstura crvene fleke. Ujednačena hrapavost na određenim mestima ukazala mu je na pravac kretanja počinioca, jer sam proces nameštanja žrtava je zahtevao vreme. Broj tela u lokalu je aludirao da je napadač vešt borac. Pridigao se i sumnjičavo produžio do drugog stola.
Preskočio je telo na putu, momak koji je verovatno krenuo da odbrani devojke, pa se tu na sredini sreo s pomahnitalim robotom. Rasekao ga je više puta, u nekoliko navrata je sečivo polazilo odozdo, lokva veća nego obično, kao da je visio u vazduhu dok je oružje radilo posao, a unutrašnjost sipala iz njega bez zadržavanja. Skrenuo je pred dugim osvetljenim pultom, posvedočio raspetom barmenu, toliko račerečen da je prstima dodirivao oba kraja radne površine. Tu iza perli, na vratima je bio trag krvi preko velikog natpisa Van Upotrebe. Krilo je bilo otškrinuto, a unutra dva muška trupla, monitori koji su pokazivali grešku, crni trag paljevine na koju su reagovali požarni dronovi i tako pronašli žrtve.
Uto je obaveštenje stiglo u lakatni računar te je razvio rukav da pogleda. Teretni roboti, nekad vojne sprave za probijanje frontova, ušli su u proces mirovanja oko ponoći, cela dva sata pre zločina. Prstima je protrljao kapke, umorno uzdahnuo i tiho zabrundao. U blicevima su mu nadošla sećanja, slike koje je, čini se, uspešno izbrisao hemijskim blokatorima, a sada su se vratila. Kao kroz maglu i s nejasnim mrljama na licima žrtava, podsetio se onog dana kada je stupio na Glizino tle. Herojski čin, prethodnica je napredovala i osigurala područja za sletanje krstarica. Prevelika cena, žrtve se pamte, a od svega toga su mu ostale sumorne i strašne slike, sve je ličilo na pornjavu krvi i mesa pomešanu s prašinom i dimom. Sagnuo se, uklonio stopljeni deo tehnike da pronađe belu sisaljku s kablom umršenim s još dva džeka, od vrste koja se koristi na kiborzima. Prineo je sisaljku, očna kamera je uslikala predmet. Nežno je dodirnuo površinu silikonske kupe i pokupio tuđe organske ostatke. Odmah je započeo analizu i mrzovoljno puhnuo, osmotrivši prostoriju.
***
Pred zoru se našla na vratima stana, a jedan pritisak palcem na bravu ju je pustio u dom. Teškom cipelom ih je zatvorila za sobom, premoreno svukla zelenu fajerku uz bolne siktaje, pa se uvukla pod tuš.
Povukla je dlan preko zaparenog ogledala, videla sopstveni odraz, mokru blajhanu kosu i usukano lice. Puhnula je, potom dohvatila bočicu s kapsulama i popila dozu. Obukla se u trenerku i majicu, pa bosa lagano provejala kroz dnevnu sobu. Zastala je pred vratima dečije sobe, pažljivo otškrinula da vidi kako prvi zraci sunca obasjavaju deo zida i ugao kreveta. Nije se usudila da uđe, neka spava čedo, kćer njena ljubljena. Uz brzi i topao osmeh je pritvorila i pustila bravu. Skuvala je kafu kao i svakog jutra: ritualno ju je ispijala kraj širokog prozora s kog su se videla ulična svetla, vazdušno zagađenje i lutajući farovi na ulici.
Metalna desnica s crnim kastom, uspomena iz rata, još joj je delovala tuđinska, a opet njena. Apstraktni ud, hromirani kostur, opruge i sajle umesto mišića, komandni modul, žice i lampice. Kad bi savila prste i opružila ih, okretala ruku i čudila joj se, slika bi se promenila po tragu sećanja: scena kako leži ispod okrvavljenih delova tela vojnika, svi isečeni i nabacani jedni preko drugih, utrobe i creva raširena u mrežu da ih sve pokrije na gomili. Mesnatom rukom u krvi je vapila za pomoć dok joj je smrt prilazila na metalnim nogama s jurišnim nožem blistavog sečiva. Umesto vriske, ugrizla se za jezik i metalnom pesnicom se udarila po čelu. Nakon prvog udarca, udarila se još jedared, i opet, i opet, sve dok joj mlaz krvi nije potekao niz krivinu nosa i pao na usne. Oblizala je krv, osetila salanitet viskoznih kapi… još jedna stvar koja joj je prizivala sećanja.
Setila se brda i dolina, grupa je hitro napredovala, čete Kindred jurišnika su čistile sve pred sobom, neprijatelj je pružao slab otpor. Iza metalnih stopala, ostajale su groteskne slike masakra u nezaštićenim naseljima, garež i dim, smrad baruta pomešan s karakterističnim mirisom spaljenog poljskog cveća. Na nepcima bi se zadržao ukus krvi domorodaca, metalni ukus uz malo ustajalih isparenja iz maski za kiseonik. Front podeljen u tri linije, preko stotinu hiljada vojnika u pohodu i brigade koje su pripremale teren za drugi talas. Negde je došlo do greške u sistemu, ratna mašinerija je stala. Veze su pucketale prazne, bez obaveštenja i komandi. Sati su prolazili, svedočila je polju popunjenom mrtvima s kojih se širio oduran smrad. Prirodni procesi su ih preuzeli. Žene, deca, svi nabacani bez reda, pripremljeni za lomaču i vatru koja nikad nije došla. Strane uniforme, zaplenjena oružja, ožeženo po njima, reda radi. A onda ih je druga linija fronta sustigla.
Komande jasne, veze u zastoju, dugi jurišni noževi isukani. Zavukla se u gomilu krika i vapaja.
Tri puta je neko pokucao na vrata, hitro se osvrnula i krenula da otvori.
***
Nervoznim pogledom je overio zidove hodnika. Čuo ju je kako prilazi vratima, otključava. Čim je mogao da poturi nogu, uradio je to, trgla se unazad, ušetao je s podignutim blasterom. Zatvorio je vrata drugom rukom i nije se osvrtao već je izravnao mušicu s preneraženom facom. Brava je škljocnula istovremeno kad je i povukao oroz i pokidao joj levu ruku do ramena. Pala je uz vrisak, krv je šikljala na sve strane. Pod njom se lokva razlivala po pločicama. Otišao je do kupatila. Na lavabou je stajala kutijica s bonbonicama u vidu pilula. Nisu mu bile zanimljive. Kabinet s ogledalom nije imao ono šta je tražio. Zatvorio je, opsovao tiho i odsečenim korakom se vratio u dnevnu sobu.
„Gde si ga stavila, kurvo?! Gde je?!“ prostorija je zagrmela od besnog glasa.
„Crkni gade! Probudićeš mi kćer.“ kroz plač i jadikovke je procedila.
Jurnuo je pravac spavaće sobe.
Batrgala se od bolova, valjala se i pokušavala da zatvori ranu, spreči prskanje krvi koja joj je oblivala lice, bojila i lepila kosu. Mišići u odsečenoj ruci, grčili su prste i terali ekstremitet da odskače uz tupo kucanje po uglačanoj površini poda. Vrisnula je, grčila se, zapinjala vene u vratu, ali džabe, svesna da će smrt uskoro doći po nju.
Inspektor se rado oglušio na zapomaganje iz druge sobe. Izotvarao je sve fijoke u spavaćoj sobi, preturao, isipao sadržaj vreća s odećom za pranje, razbacao sve stvari s komode, čak je i uredno nameštenu posteljinu strgao s kreveta, prevrnuo dušek, ali nije našao šta je želeo. Ni traga od kćeri koju je spominjala. Osmehnuo se, jer je iluzija bila tako realna. Odgovaralo je slučaju, bivši vojnik, mentalno posrnuo, pa u kafanskoj tuči izbo’ deset ljudi bez razloga.
Besno je napravio korak prema dnevnoj sobi, ali je ipak pronašao vremena da udahne, smiri se i lagodnije stane na prag koji je delio dve prostorije. Pogledao ju je krajnje znatiželjno.
„Nisi ga valjda izgubila?“ obratio joj se dok se jedva vukla prema kuhinjskom pultu u drugom delu prostorije ostavljajući sluzav trag krvi za sobom.
„Moja devojčica. Moja ćerka… ima tri godine i potrebna sam joj,“ zagrcala je odgurujući se petama.
„Aj, ne seri. To si izmislila, jer sam ja oduvek hteo da imam ćerku,“ revoltirano je mahnuo rukom i nastavio „Još od juče te tražim. Nisam više u tim godinama da jurcam gradom.“
„Za-zašto ovo radiš? Moja ćerka… nemoj je povrediti… Nije nizašta kriva.“
„Začepi, molim te. Zaboravi više na ono šta je bilo, sve si upropastila.“ odvratio je.
Iza nje se pružao masan trag guste, crvene tečnosti. Nogama je pokušavala da se domogne zaklona, iako su oboje znali da će je uhvatiti. Inspektor odmerenim korakom naiđe s druge strane i sagnu se u čučanj tako da im se pogledi sretnu. Iskezio joj se.
„Brinetu si trebala da udaljiš za jedan centimetar, samo jedan,“ pokaza joj prstom, „A gada da isečeš dok je na tlu, a ne da visi u vazduhu. Kružni pokreti iz ramena i isečeš ga kao rezance. Tako su oni radili,“ besno je cimnuo glavom u stranu, prošao prstima kroz tanku kosu i vratio pogled na nju, „Zataškali su zločine. Nisu ludi da priznaju masakr jer su pobili svoje ljude, pa ih lepo proglase žrtvama i kite se ordenjem, a jednom u godini se sećaju palih boraca za slobodu,“ posmatrao ju je, skrhan izraz na licu, tako bespomoćnu, svu u crvenom kao nekada oni leševi u koje se zatrpao, pa zbog toga dobio lakatni računar i veštačku ruku.
Zenice su joj se suzile u crne tačkice. Kosa okvašena krvlju, plitak dah… još je bilo života u njoj. Ipak, gubio je vreme, pa joj je prišao bliže.
„Gde si stavila upaljač? Hm? Nije na stolu, nije u spavaćoj. Je l’ kod tebe?“ pošao je rukom prema njoj. Razvila je metalnu desnicu s koje se otvorilo sečivo, zatim je druga polovina iskočila, dovoljno da ga ubode u cevanicu i obori na pod kuhinje.
Kriknuo je poput zveri. Brzo je šakom sprečio rasipanje organske materije, đonom stao na sečivo, da ne krene opet u napad. Nagnuo je ruku, a cev utoke joj je odozgo dodirnu čelo. Razjapljenih usana piljila je u cev. Povukao je oroz, glava joj se razletela uz prasak, a komadi lobanje tupo su zveketali po kuhinjskim elementima uz zvonjavu metalnih komponenata integrisanog računara. Topla tečnost ga je poprskala, osetio je slan ukus u ustima, omirisao barut i cvetnu aromu nikotinske pare u stanu. Pojavio se zadovoljan osmeh.
Da bude uverljivo, mlitavu mehaničku šaku je pokupio i jurišnim nožem povukao rez po spoljašnjem delu podlaktice, očigledan znak da se branio. Tek tada se uspravio, mahnuo oko sebe, da kapi popadaju po podu, previo se, i pretresao joj džepove. Upaljač, mora da je bio tu, osećao je da mora biti, ali nije. Pretražio je ispod kreveta, preturao po suđu, zavlačio ruku svuda gde je mogao, i opet ništa.
Skupio je krajeve mantila, pogledom prekontrolisao da mu neki detalj možda nije promakao, a onda pozvao patrolna kola i prijavio slučaj. Kod ogledala na ulaznim vratima je zastao da vidi odraz, i primetio zelenu fajerku. Zavukao je ruku, pronašao bočicu s mentol bonbonama i… upaljač. Osmehnuo se, poljubio pozlaćeni upaljač i drhtavim rukama otvorio dno. Izvukao je čip s napajanjem, uverio se u kakvom je stanju, potom sve sklopio i kresnuo kremen. Aparat je prestao s emitovanjem signala.
„Uvek nešto pogreše,“ prošaputao je.
Još jedared je osmotrio dnevnu sobu i zatvorio za sobom. Na putu dole, sreo je policajce i patologe, dao izveštaj i vratio se automobilu. Uz nekoliko pokreta na kontrolnoj tabli, turbine su proradile, vazdušni džepovi su se napunili uz bučno šištanje i vozilo je zajezdilo kolovozom.
Zašto uvek pogreše?
Autor: Nenad Jevtić