Dub

“Pu, leb’ ti jebem! Sedmi put odjutros!”, žalio se Zoran Puača na skandinavsku motornu testeru neizgovorivog imena. “Na prazno radi k’o nova, ako je osamnaj’s godina stara, nov lanac, dobra mešavina…” Zamahnu mačem testere dugim sedamdeset centimetara prema grupi okupljenih radnika, tek da potvrdi očigledno. “I čim priđem tom jebenom drvetu, ona se ugasi. K’o mrtva.” Pozvaše bagere. Za dvadeset šest godina radnog veka, Milenko Ćirković zvani Ćira, bagerista iz Lapova, nije doživeo ništa slično, da se od tri bagera koja su doterali na trasu autoputa u izgradnji, sva tri pokvare. A prošle nedelje su stigli sa remonta. “Nisu tu čista posla” reče neko. “Ma je l’ jutros bio pop Života? Kaže, crkva nema ništa protiv…Jeb’o jedan zapis…To je samo drvo.” procedi jedan od radnika u kombinezonima, kao da se teši. “I šta su sad, koj’ moj, navalili da seku tol’ki ‘rast? Tol’ke godine nikome nije smet’o, sad naspeli da ga počupaju…” “E, bre, naredio Šef, lično. Ne tamo neki šef, nego onaj s velikim Š.” “A ja mislio šef mesne kancelarije. Znam da je naredio, nego ‘el nisu mogli da zaobiđu malo?” “Ne, bre, onomad Šef na televiziji rek’o da nema skretanja sa evropskog Puta, samo napred, u svetlu budućnost. Oprem! Meni se sve čini da se tu ne zna šta je čije. Ne daju seljaci njive budzašto. A i ovima se žuri. Neko je dao silne pare za auto-put.“ “E, mani ti tu filozofiju, zalazi sunce, će se smrkne, a drvo još stoji. Znaš da sutra dolazi kontrola?” „Sutra? A šta se onda, ’leba ti, ovde muvaju ovi u crnim odelima? I to po ovoj vrućini!?!“.

Pre dve hiljade godina vrana je ispustila žir. Možda zaslepljena popodnevnim jesenjim suncem, možda ometena severoistočnim vetrom. Ili je htela da prozbori koju sa drugaricama iz jata. Kakogod, žir joj je ispao iz kljuna. Nepotrešena gubitkom nastavila je let. Krupan žir pao je na jedan osunčani proplanak, duboko u plodnu zemlju. Tu je pao i zaspao. Spavao je nekoliko vekova. Sanjao je topot legija, borbu imperatora sa divljim planinskim plemenima, krda jelena lopatara, komešanje zemlje. U snu je osećao gliste kako migolje, guje kako gamižu pod zemljom, glodare u svojim kilometarskim hodnicima, trčkaranje sićušnih insekata. Spavao je, ali je znao da više nije sam. U njega se uselilo nešto drevno, starije od njega samog, od zemlje u koju je zatrpan, od ratobornih plemena na površini, nešto izvan dobra i zla, iskonsko, s početka vremena. I bilo je živo, usadilo je žiru svest i predskazanje o dugovečnosti.

Kad je došlo vreme da se probudi, gornji svet su već naselila plemena sa severoistoka, nomadi, stočari, pčelari, bradati ratnici, riđi, pegavi, visoki, ponosni, lepi. Stara vera ih je učila da čuvaju stabla. Verovali su da u drveću žive duhovi njihovih predaka, zaštitnici plemena. A hrast je bio drvo njihovnog vrhovnog boga, gromovnika. Njemu su prinosili žrtve i pod njegovom krošnjom se venčavali, pravili gozbe, molili se, parili.

Žir se probudio. Sokovi iz zemlje, laki dodir prolećnog sunca i drevna životna sila učinili su klicu zdravom i jakom. Brzo je napredovao, granao se, i za nekoliko pokoljenja načinio raskošnu krošnju. U granama hrasta naselilo se jato kosova, a u spletu jakih žila svoj dom je pronašla porodica puhova.

“Dečaci, dajte sekire!” Donesoše tri sekire, ogromne, američke, i navališe na stablo. Tri mladića, kao od brega odvaljeni, u narandžastim radnim pantalonama, goli do pojasa. Posle prvih par zamaha izgledalo je da je ova starina neuništiva, da milenijumski oklop neće popustiti pred udarcima: sekire su gotovo veselo odskakale od tvrde kore. Pa ipak, uskoro počeše da se pojavljuju prvi ugrizi na deblu. Hrast je najzad rešio da se preda. Neobično, ali kora na preseku je bila bleda i svetlucava poput ljudske kože, okupana poslednjim zracima zalazećeg sunca. Iz tamnozelene guste krošnje izlete jato neuglednih crnih ptica i nestade u nervoznom letu. Ćira je kunjao u bageru opijen letnjom žegom i hipnotičkim plesom sekira i njihovih tupih udaraca. Bager pod njim poskoči, iznenada proradivši. Na smrt iznenađen, siguran da nije dao kontakt, Ćira zamalo ispade iz kabine. Međutim, povrati ravnotežu, zalupi vrata bagera i uputi se ka grupi momaka koji su snažnim zamasima sekire već načeli prastaro drvo. Zoran Puača pomisli da ih je jutrošnji maler konačno napustio, i u pokušaju da još jednom da upali testeru, snažno cimnu kurblu. Mamutska testera upali, i on se, ohrabren, uputi ka stablu. Iza zaštitne ograde, koju je obezbeđivala policija, malena grupa eko-aktivista glasno je zviždala. I seljaci su se okupili da posmatraju seču hrasta. Kad su prvi udarci sekirom oštetili koru hrasta, okupljeni istovremeno osetiše hladne žmarce niz kičmu, iako je bilo toplo julsko predvečerje. Loš znak. Još gori je bila žena u crnom, zabrađena crnom maramom. Stajala je tik uz ogradu, i mrmljala nerazgovetne reči sebi u bradu, lagano se njišući napred-nazad.

Momci sa sekirama, zaneti poslom koji treba na brzinu odraditi, isprva nisu ni primetili da je iz debla počeo da curi gust sok, nalik na smolu. Međutim, kako su se bližili sredini stabla, sok je postajao sve gušći i sve tamniji. Postepeno je, od boje ćilibara, prešao u boju sirove nafte. I gadno je smrdeo. Na gnoj i propadanje. Petar, najkrupniji od trojice zaduženih za sekire, upravo zato pomisli kako je dobro što će da ga poseku. Stari hrast bi, svejedno sam istrulio. Momci gotovo istovremeno prestadoše da udaraju sekirama, u nameri da ovu neobičnu pojavu prijave šefu gradilišta, kad im on

viknu da batale posao. Stižu bager i testera. „Pada mrak, treba se završi ovaj usrani posao. Što pre. Pre mraka.“.

Bradati narod naprasno je pod pritiskom novog boga zaboravio svoju staru veru. Zauzvrat mu bi dozvoljeno da prekrsti svoje bogove u svece, da krsnom slavom nazovu zaštitnike doma. A snažno drveće dobi titulu zapisa, koje je bradati narod obilazio jednom godišnje, u litijama, kada su urezivali krstove u stabla, zalivali ih osvećenom vodom, kitili barjacima i ikonama. Iz ugla gledanja one drevne praiskonske sile bilo je to donekle besmisleno, jer novi bog nije stanovao ovde. S druge strane, poslužilo je jednoj drugoj svrsi: strahopoštovanje prema zapisima je sprečavalo seču većih stabala. Manjih i tanjih se nisu bojali, pa su ih oborili, za ogrev, za građu, u ratovima. O prazniku novog boga kitili su domove granama hrasta.

Dođoše vekovi pokoravanja, osvajanja. Novi osvajači ne posekoše drevna stabla. Možda su verovali da u njima žive djinni, možda iz poštovanja prema osvojenim plemenima. Ili iz praktičnih razloga, jer su ova stabla poput karavanseraja pružala odličnu hladovinu i priliku za počinak zajapurenim konjima i jahačima. I hrast je rastao, sa svih strana okružen svojom mlađom braćom. A drevna sila je spokojno dremala u njemu. Oteraše osvajače. Oslobodioci zemlje svoju stoku su napasali u hrastovim šumama. Svinje su jele žireve, i zauzvrat đubrile zemlju. Šume su opstajavale.

Onda dođe vreme progresa: obično drveće posekoše, da naprave puteve. Međutim, putevi su naučili da vijugaju oko starog drveća. Čak i kad su stigle one odvratne mašine na točkovima što sa zadnjeg kraja ispuštaju dim, stari hrast pored puta služio je kao orijentir, geografska odrednica, mesto sastanka i rastanka. I stara sila je bila zadovoljna što još uvek ima dom. Do sada.

Ćira doveze bager do drveta, podiže kašiku, da bi je potom naslonio na stablo i guranjem omogućio čoveku sa testerom da neometano preseče hrast. U tom trenutku, niotkuda ali i sa svih strana, poče da duva snažan vetar. Drevni hrast se zanjiha na vetru kao da je vlat trave. Podiže se oblak prašine sa utabane poljane. Šef gradilišta Steva Glavonja, kroz nesnosno vrištanje vetra povika Zoranu Puači: „Seci ga, krv mu jebem!“ Istovremeno, Ćira pojača pritisak kašikom bagera, a Zoran dodade gas na testeri. Drvo uz krckanje krete da popušta. Po Zoranovom licu i nezaštićenim rukama prskao je crni sok iz srca debla, ali on nije odustajao, premda su ga i lice i dlanovi pekli. Testera se duboko zarila u meso hrasta, i kada je prešla polovinu, iz utrobe stabla začu se krik pucanja drveta. Ogromna krošnja bila je na zemlji. Iznenada, iz samog središta panja, iz mračne rane iz koje je kuljala crna, masna tvar, izlete ogroman roj krupnih crnih pčela, koje namah potpuno zamračiše

indigoplavo nebo. Zlokobno zabrujaše i odleteše u pravcu severa. Okupljeni meštani, aktivisti i policija, malobrojni koje nije rasterao olujni vetar, razbežaše se u strahu od odmazde crnih pčela. Testera se u Zoranovim rukama ugasi. Vetar istovremeno prestade. Zoran baci testeru i pade ničice na leđa. I kao kod nekog mračnog epileptičara, na usta mu krete crna pena, telo protrese niz snažnih grčeva, ote mu se neljudski vrisak. Odjednom se umiri. Radnici pritrčaše u pomoć, teško je disao, a otkriveni delovi kože bili su mu prekriveni raspuklim gnojavim plikovima. Četiri radnika zgrabiše krajeve Zoranovog radnog odela i prenesoše do auta Steve Glavonje. Šef gradilišta histerično je jecao. Jedva je pogodio kontakt-bravu. Odvešće Zorana do grada. U hitnu. Nisu stigli do hitne. Na uključenju na magistralni put pokosila ih je Scania pretovarena betonskim blokovima. Auto se prevrnuo i zapalio. Dugo su goreli. Živi.

Kada je Zoran pao, Ćira je ugasio bager. Otvorio je vrata i izašao. Vazduh oko njega bio je težak i zagušljiv. Pošao je peške preko livade ka kamp-prikolici parkiranoj nedaleko odatle. Probaće rakijom i vodom da spere pogani ukus iz usta i usrani dan sa sebe. Za sobom je samo pritvorio vrata prikolice. Dovoljno da se mrak uvuče za njim. Ćira je iza leđa osetio zujanje. Zvučalo je kao varničenje neispravnog aparata ili naelektrisanje vazduha pred udar groma. I smrdelo je. Ćira se okrenuo. Ne dovoljno brzo, mada mu to ništa ne bi značilo. Našli su ga rano ujutru na podu prikolice, crnog jezika i rasprslih očiju.

U Predsednikovoj kancelariji urlali su svi telefoni. Zvali su ga „Predsedniče“ iako je bio samo predsednik nerazvijene, siromašne opštine. Male, štrokave opštine. Opštine koje su se oni iz prestonice setili tek kad kroz nju treba da prođe Koridor. Sad kad treba da stavi svoj potpis na komad papira kojim se to omogućuje, sad mu znaju broj. Predsednik nije bio u kancelariji. Prsata blajhana sekretarica sedela je za svojim stolom i lenjo turpijala krvcrvene nokte. Nije joj smetalo vrištanje telefona. Jednostavno se isključila. Dobila je naređenje od šefa da se ne javlja. Odjednom, kroz tapacirana rata kancelarije hrupi grupa od pet glatko izbrijanih ljudi u sivim i crnim odelima. „’De je?!? ’De je, sunce mu jebem?!?“ dreknu prosedi, najviši među njima. Očigledno glavni. „Otiš’o je u vikendicu, nije poneo mobilni.“ promuca prestravljeno sekretarica predsednika opštine. Zašto i da ga nosi, kad gore u brdima nema dometa?

Put do vikendice samo je jednim delom bio asfaltiran. Jednim delom čak i neprohodan za one bez terenskog vozila. Kad je gradio vikendicu, devedesetih, Milivoju Stevanoviću, predsedniku opštine, mehanizaciju i ljudstvo je pozajmio komandant obližnjeg garnizona. Njegov drug sa pokera.

Pizda. Milivoje je vikendicu smatrao svojom neosvojivom tvrđavom, s obzirom da je nepristupačno imanje i „brvnaricu“ od 300 kvadrata opasao kamenim zidom visine dva i po metra. Zid i tri masivna šarplaninca: jedino obezbeđenje, uz sitno naoružanje u kući, naravno. Kuća se nalazila na vrhu brega, odakle se pružao pogled dole u dolinu. Videla se reka. Videlo se i gradilište. I proplanak gde je nekada stajalo gorostasno stablo.

Milivoje je sedeo u mraku, osvetljen samo plavkastim svetlom sa ekrana televizora. Ispijao je petu čašu vinjaka. Tresao se. Znao je da dolaze po njegovu glavu. Zasrao je. Šef ne voli kad se zasere. A samo je trebalo da sredi da seča tog jebenog drveta prođe u miru i tišini. Čak su uspeli da utišaju i majmune iz nevladinog sektora. A sad ima i mrtvih. Milivoje nije tip čoveka koji veruje u prokletstva. Aljkavo odrađen posao, samo to, ništa više. Mnogo nervoze čini svoje. Ljudi pucaju pod pritiskom. Televizor žmirka u mraku, bez tona. Smenjuju se slike auto-puta, hrasta, neki zvaničnik vlade daje izjavu, slika Šefa, Milivojeva slika. Nervoznim rukama sruči punu čašu crvenkaste tečnosti. Klaustrofobija. Osećao je kao da zidovi i tavanica žele da ga zgnječe. Izaći će napolje, da nađe utehu u zvezdama. Kada je izašao, Musa, glavati mužjak šarplaninca, samo podiže glavu da ga registruje i nastavi da hrče. Dve keruše, Aska i Mira, spavale su na kamenom popločanoj terasi, ošamućene vrućinom. Milivoje podiže glavu ka nebu. Bilo je vedro i bez mesečine. Zvezde su bile neobično blistave. Milivoje je oduvek voleo da zuri u noćno nebo. Još kao dete je maštao o tome da postane astronom. Na istočnoj strani neba, zvezde su, iznenada, počele da gube sjaj. Iza istočnih planina podiže se senka i poče da skriva zvezde. Koprena koja ih je prekrivala približavala se neumoljivom brzinom. Racionalni deo Milivojevog mozga pomisli da su u pitanju oblaci nošeni snažnim vetrom. Iracionalni osećaj koji mu je uz kičmu uzgmizao do potiljka, donosio je mnogo zlokobniju poruku. Senka se za tren oka proširila na čitavo nebo, zvezde su postale mutne i teško vidljive. Milivoje otrča u kuću i vrati se sa napunjenom dvocevkom. Još jedan racionalan potez u iracionalnoj situaciji. Bio bi logičan da su u pitanju bili pljačkaši ili divlje svinje. Ali, kako pucati u senku? Milivoja je zaboleo vrat od gledanja u nebo, koje je iz sekunda u sekund postajalo sve tamnije i tamnije. I gušće. Musa se probudi i poče tiho da zavija, što probudi i keruše, koje mu se u unisonom urliku, pridružiše. Senka sunu naniže. Prema bregu. Prema kući. Prema Milivoju. Cedila se sa neba kao katran. Uzela je oblik levka tornada, čiji se uži kraj ustremio ka Milivojevoj glavi. Milivoje je otvorenih usta, u čudu, posmatrao fantastičan prizor. Kroz otvorena usta senka je i ušla u Milivoja. Celo nebo stalo mu je u usta, creva, stomak. Poslednje je što je osetio bilo je munjevito nadimanje i čudno tutnjanje u glavi. Kao u košnici. A onda mu se glava rasprsla. Zvezde povratiše sjaj. Trio šarplaninaca poče tiho da

cvili. Kasnije će, u nedostatku boljeg objašnjenja, u policijskom izveštaju stajati da je Milivoje sebi presudio iz sačmare koju su našli pored beživotnog tela.

Vasilije Konstantinović, šef krizne grupe koju je na zahtev premijera oformio ministar niskogradnje, po prvi put u životu nije znao šta da radi. Predsednik opštine je mrtav. Kao i šef gradilišta. Kao i nekoliko radnika koji su učestovali na sečenju hrasta. Petorica, tačnije: bagerista, testeraš i trojica drvoseča. Da nije pragmatičan čovek sa obe noge na zemlji, pomislio bi da smrt sedmoro ljudi nije slučajnost. Da im opozicija smešta. Da su svoje prste umešale strane službe. Ruše Šefa. Ovo ne sme da dođe do njega. Treba zataškati stvari. Raščistiti ovaj svinjac. Zapušiti ljudima usta. Novcem. Položajima. Ležao je na leđima u motelskoj sobi i nervozno pušio cigaretu za cigaretom. Dvojicu od četvorice ljudi koje je poveo iz ministarstva poslao je za Beograd. Da drže medije pod kontrolom. Ostala dvojica su obližnjoj kafani. Opipavaju puls domorodaca. Narod već svašta priča. Sreća pa su Srbi narod kratkog pamćenja, od svakog čuda tri dana. Samo da ne talasaju. I da ne alarmiraju one seronje sa televizije. Policija obezbeđuje lokaciju. Ostalo je da se reši pitanje panja, da buldožeri mogu da nastave posao. Ako treba, sam će da spali prokletinju.

Krenuo je da dohvati daljinac kad začu kucanje na vratima sobe. Ko bi to mogao da bude? Da se nisu momci već vratili iz kafane? Da mu nije gazda motela poslao neku zanimaciju u vidu onih raspalih kamenjarki sa auto-puta. Otvorio je vrata. Uzani hodnik u kome je žmirkala neonka na samrti bio je prazan. Iz prizemlja se čulo treštanje narodne muzike. Mora da mu se učinio. Nervi čine svoje. Zatvorio je vrata, ponovo legao na krevet. Upalio je tv. Na Javnom servisu repriza „Porodičnog blaga“. Opet. Kucanje se ponovi. Utiša tv. Sede na krevet. Neko ga drka. U dva koraka dođe do vrata i naglo ih otvori. Ništa. Prazan hodnik. Zatvara vrata. Ovog puta čeka tu, pored vrata. Minut, dva, pet. Tajac. Ništa. I taman da krene ka krevetu – snažan tresak. Kao da neko ili nešto želi da izvali vrata iz šarki, kvaka se trese, drvo vrata se uvija na unutra. Ostaje bez snage, sad već nije svejedno. Udarci po vratima ne prestaju. „Ma ko to lupa, da mu se ja najebem milosne majke?!?“ Otvara nesigurnim stiskom kvake. U podnožju vrata grupica od desetak miševa. Vrzmaju se oko nogu. Sitni, naizgled bezopasni, ugljen-crnih svetlucavih očiju, na zadnjim nogama, spremni za skok. Što oni upravo i čine, skačući na Vasilijeve gole cevanice. I počinju da grizu. Dok Vasilije pokušava da ih strese, deset postaje pedeset, pedeset postaje sto, penju se uz njegovo telo, nemilice grizući na svom putu. Vasilije pokušava da vrisne, ali ne može, jer su mu i usta puna glodara. Od njihove težine pada na leđa, bezuspešno se migoljeći, dok hiljade sitnih zuba kida njegovo tkivo. Najezda crnih

miševa na Vasilijevo telo. Postaju tamni prekrivač osvetljen svetlom umiruće neonke iz hodnika. Miševi se po obavljenom poslu razilaze sa Vasilijevog tela, krijući se po mračnim ćoškovima hodnika u motelu na auto-putu. Za njima ne ostaje ni kapljica krvi, ni parče tkiva, ni komadić odeće koju je Vasilije imao na sebi. Ostaje samo beličast kostur, potpuno oglodan. I, u onome što je nekad bila stisnuta šaka, daljinski upravljač.

Volica je živela na kraju sela, daleko od sveta. Zemljani put krivudao je kroz šumu do malene kuće od naboja, poslednje sa leve strane. Volica je već četvrt veka bila udovica. Muž joj je, po vlaškim običajima, bio sahranjen u dnu dvorišta, između dve krive kruške. Muž i svo četvoro dece. U tri godine, pet raka, pet spomenika od peščara. Seljaci su je se uglavnom klonili, jer nije bila poželjno društvo. Pop Života je stalno govorio pogane stvari o njoj tokom svojih pijanih propovedi nedeljom. U zavisnosti od stepena pijanstva bilo je raznih verzija, od toga da je u dosluhu sa nečastivim silama, da radi abortuse za pare, da se jebe sa deverom Svetom, da noću pije krv novorođenčadi i čuči gola na granama stare kruške. „Laže, stari berbek! Ne može da mi zaboravi da sam ga odbila, ima tome četeres godina. Bio mlad i lep pop, al’ beše mu neka glad u očima. Velika. Što se ne gasi.“ pravdala se stara Volica.

Od majke je nasledila Osećaj. Sposobnost koja se neprekinuta prenosila ženskom linijom njene porodice nekoliko vekova unazad. Mogla je, poput rusalja, u transu da oseti vibracije prirode, da čuje nečujni glas biljaka, stenja, životinja, zemlje, da opšti sa mrtvima. Da bude jedno sa Mumom Paduri, Šumskom Majkom, i da naglas izgovori njene želje. Šumska Majka je, najblaže rečeno, besna. U to se Volica, iz prve ruke, uverila jutros, kad su posekli Drvo. Morala je svojim očima da posvedoči ljudskoj gluposti. Onoj vrsti gluposti koja za svoj konačan ishod može da ima samo gnev Bogova. I Smrt.

Ministar za infrastrukturu i niskogradnju u dubokim gumenim čizmama obilazio je jalovište. I običnom posmatraču bilo je očigledno potpuno neiskustvo gospodina ministra, što i ne čudi, s obzirom da ga je partija u postizbornoj podeli plena postavila na tu visoku funkciju. Pre toga je bio samo poštar, u jednoj maloj varoškoj pošti, ali je, kao poslušni vojnik Partije, brzo napredovao. Sada je nezaustavljivo i bez cilja gacao je po crnom mulju jalovišta, za koje su seljaci tvrdili da im od prošlogodišnje poplave zagađuje bunare. Da im, zbog crnih potoka koji se spuštaju sa brda, umiru i poboljevaju deca i stoka. Vršio je inspekciju peške, tamo gde se ni vozila sa pogonom na sva četiri točka nisu usuđivala da krenu. Nervozu koju je tog jutra osetio, prikrivao je pripitošću. Novinarska

ekipa stajala je na obodu jalovišta, spremna da dokumentuje potencijalnu blamažu. Mediji ga nisu voleli. On je njih prezirao.

Dejstvo rakije potpuno je iščilelo, a na njegovo mesto ponovo se uselila nervoza. Znojio se, jer mu je svaki naredni korak pričinjavao poteškoću. Lepljivo blato nije mu dozvoljavalo da ga se tako lako oslobodi. Ministar je nameravao da stigne na vrh brda. Hteo je i simbolički da gurne prst novinarima u oko, da se neokaljan dokopa vrha planine govana pod sobom i da ih pobednički pogleda odozgo. U par navrata, umalo da ostane bos, jer su mu se čizme zbog vakuuma glibile u blatu. Potpomagao se i rukama, penjući se gotovo četvoronoške. Mogao je da čuje kikotanje kamermana u podnožju. „Pička im materina, lešinari novinarski, ima svi otkaz da dobiju! Obrisaću cipele njima.“ Nije se okretao, kako ne bi snimili njegovo zajapureno crveno lice, kombinaciju besa, napora pri uspinjanju i posledica sinoćne terevenke u stranci. Ostalo mu je nekoliko koraka do vrha. Odjedanput, bez prethodnog nagoveštaja, zemlja se promeškoljila. Površina se zatalasala, kao tečna. Iz dubine brda začuo se potmuo uzdah. Ministru se učini da čuje glas svoje majke. One koja ga je preklinjala da ne odlazi u Beograd. Beograd sa akcentom na E. One koja je ostala sama u porodičnoj kući. Koja je u njoj sama i umrla i koju su tek pet dana kasnije pronašli. Sada ga je grlenim glasom dozivala. „Dođi majci, dođi pile moje, dođi na nedra majci…“ Ministar je zakoračio u prazno. U ono što je do pre trenutak izgledalo kao tlo. Grotlo se otvorilo pred njim. I odmah zatvorilo. Nije stigao ni da krikne. Posle su zvali gorsku službu spasavanja, planinare, bagere. Uzalud, jer kao da je u zemlju propao. Bukvalno.

Šef je sedeo i čekao. Hijerarhija je kristalno jasna. On je sledeći u nizu. On je stavio potpis na projekat Koridora. Dovoljno je dugo u politici da zna da su svi konačni. Ničija nije do zore gorela. Samo se nadao da će mu glave i položaja doći neka politička mahinacija, puč, prevrat ili, kako je to u najsvetlijoj srpskoj tradiciji, atentat. Nije se nadao smrti od neke neuhvatljive i nepojmljive, praiskonske, natprirodne sile. U koje on sam nikad nije ni verovao. Otac, Titov oficir, ubio je Boga u njemu, u drugom osnovne, kad mu se pun neskrivenog entuzijazma poverio da je sa grupom drugara posle škole svratio do Saborne crkve. Tadašnje batine su mu samo pomogle da jasnije sagleda stvari. Svevišnjeg je pominjao samo u predizbornoj kampanji, a samo zbog medija slavio slavu. Sada je smireno sedeo u svom kabinetu za stolom od močvarne hrastovine, čisteći CZ 99 koji je dobio na poklon od bivšeg predsednika stranke, dok su se još nalazili na militantnoj desnici. Sa plejera se čuo Dead Can Dance – Host of the Seraphim, nešto što ovi njegovi majmuni iz vlade, večno i smrtno

zaljubljeni u opus, lik i sise Srpske Majke, nikad neće razumeti. Zgrada Vlade je, po njegovom naređenju, bila potpuno prazna. Prošlo je tačno sedam dana od incidenta sa hrastom. Sedam dana, sedam mrtvih. Prestonica je polako tonula u san, nedeljni. Treba se pripremiti za novu radnu sedmicu. Samo se u daljini čuo zvon noćnih tramvaja. Muzika stade. Šef je mogao da se zakune da čuje korake, šljapkanje bosih stopala po ledenom mermeru. Onda su koraci stali. Začuo se zvuk koji šef nije mogao u potpunosti da dešifruje…Lepet krila? Taman kad je naćulio uši da bolje čuje, vučji urlik prolomi hodnicima Vlade. Nije dugo potrajao, ali je još dugo odzvanjao. Zatim se začu topot konja, i zujanje pčela, pomešano. A onda grozni vrisci, stotine žena i dece, zapomaganje, topovska paljba, rafali, rušenje, zvona, vatra…I odjednom sve prestade. I naglo se otvoriše vrata. Šef je stajao s pištoljem uperenim u tamni pravougaonik spreman da sruči ceo šaržer u ono što na vrata uđe. Osetio je pokret u tami. Prst mu je zadrhtao na obaraču. Iz tame na svetlo stone lampe zakoračila je devojčica. Ne starija od osam godina, bosa, u haljini od običnog platna, puštene plave, skoro bele kose. Koračala je polako prema Šefu. „Ne, to nije moguće“ pomisli on „nije jebeno moguće…“ „Ko si ti…Šta si ti…? Sigurno nisi ona…Znam da nisi ona…“ urlao je, dok su mu se suze kotrljale niz obraze. „Govori, ili ću te izrešetati, kunem ti se…“ Pokušao je da zakorači, ali su mu stopala ostala prikovana za pod. Ruke su mu se tresle, pištolj je uz tup tresak pao na pod. Gledao je pravo u dobro poznate vodeno-plave oči devojčice. Osetio da mu reči odzvanjaju u glavi. Stotine glasova. „RATOVALO SE, OPROSTILI SMO. RUŠILO SE, OPROSTILI SMO. LAGALO SE, OPROSTILI SMO. KLALO SE, OPROSTILI SMO. GAZILO SE, OPROSTILI SMO. ZABORAVILO SE, OPROSTILI SMO. IZ KORENJA POČUPALO SE, NE OPROSTISMO. NE VIŠE. NIKAD VIŠE. NIŽI SU MORALI DA NESTANU. ISPRLJALI SU RUKE. ZA TEBE JE POSEBAN DAR.“ „Jebene zagonetke, nikad ih nisam voleo. Šta hoćete od mene?“ zaurla Šef. „DA PLATIŠ. DA PATIŠ.“ U kabinetu Premijera zavlada potpuni mrak. A svi prozori popucaše.

***

Premijerovom savetniku za odnose sa javnošću u 5.30 zavibrirao je telefon. Trebalo mu je nekoliko sekundi da bunovan stavi naočare i ugleda sliku na displeju. On. Nervozno osmehujući se, pritisnuo je zelenu slušalicu:„Recite, Šefe.“ Tog jutra je Šef na vanrednoj konferenciji za štampu obavestio građanstvo da je Srbiju u proteklih nedelju dana potresala žestoka teroristička kriza. Ćelija Islamske države u dosluhu sa liderima opozicije izvršila je nekoliko atentata na visoke funkcionere srpske vlade i činovnike iz redova vladajuće partije. Samo munjevitom reakcijom bezbedonosnih struktura, vojske i policije, izbegnut je atentat na njega samog, a samim tim i na integritet države Srbije. Zaverenici su uspešno lišeni slobode i biće ekspeditivno procesuirani. Za kraj konferencije za medije, Šef je obavestio novinare i građane da započinje ekološku akciju sadnje hrastovih stabala duž autoputa, koju će finansirati i nadgledati on lično. Na pitanja novinara nije odgovarao.

I niko od prisutnih nije primetio da su Premijerove ledeno-plave oči postale crne.