Duplikat Emilie Sagee

Ovaj slučaj se ističe kao najneobičniji oblik doppelganger-a (nemački izraz koji u bukvalnom prevodu znači dupli šetač). No, treba razjasniti da ovo ne spada u današnji oblik tog pojma. Pod doppelgangerom se u modernom dijalektu podrazumeva da imate dvojnika od krvi i mesa. Da negde na Zemlji postoji neko ko izgleda kao da ste jednojajčani blizanci. Nije to nemoguće zbog zajedničkih korena čovečanstva da se negde pojave geni koji definišu i vaš izgled. U doba moderne tehnologije, sve češće se ljudi slikaju sa strancima koji zapanjujuće liče na njih. Slučaj Emili Sage, međutim, nije slučaj „slučajnog“ blizanca, stvarne osobe rođene negde drugde i sa drugačijim imenom, sa kojim možete da popijete kafu i slikate se za društvene mreže.

Ne zna se mnogo o njenom životu. Rođena je u Dijonu (Francuska) i od najranijih dana je maštala da postane učiteljica. Stanovnici njenog sela opisali su je kao povučeno dete a deca kao nekoga ko bi se retko igrao sa njima. Deca su tvrdila da Emili ima sestru bliznakinju jer su ih viđali kako zajedno prolaze ulicom. Iako su istakli da im je čudno što njih dve izgledaju potpuno nesvesne jedna druge kao da nisu u dobrim odnosima ipak im je bilo zanimljivo što imaju identične istovremene pokrete. Njena porodica je bila svesna ovog fenomena, poklanjali su mnogo pažnje svojoj najmlađoj ćerki i očekivano, prilično bili rezervisani da govore o ovome javno. U kraju gde je Emili odrastala, sujeverje je bilo prilično ekstremno, bilo je potrebno malo pa da vas okarakterišu kao posledicu nečastive sile. Porodična pekara im je bila jedini izvor prihoda i živeli su u strahu da bi sve to moglo biti uništeno ako ih narod bude izbegavao ili proterao. Zato se Emili školovala od kuće, a učitelj je doveden iz drugog grada. Druga deca ove porodice su ćutala o ovome svesna koliko je situacija mučna i opasna po njih. Po odrastanju često se selila, menjajući čak i gradove u potrazi za novim zaposlenjem. Razlog napuštanja doma je istovetan kao i razlog promene posla. S obzirom na „problem“ koji ju je pratio, nije ni čudo. Emili je imala „pratnju“ i kao da to nije bilo dovoljno otežavajuće nametao se i problem njene nemogućnosti da je kontroliše. Pritom ovaj slučaj se ne uklapa baš ni u astralnu projekciju jer Emili nije morala da bude u stanju sna kad se ova pojava odvijala (ako neko od vas ume da se izmesti van tela budan povlačim ovu normu). Više bi izgledala kao da se zamislila a neretko bi bila u punoj svesnosti. Njeni bliski rođaci su mnogo kasnije tvrdili da je umela da sedi i čita dok bi njen duplikat obavljao kućne poslove. Bilo bi sjajno da neko umesto nas pere i kuva dok uživamo u svojim hobijima no, kao što već napisah, Emili nije odlučivala šta će njen duplikat da radi a još manje gde će da odšeta. Kad bi je pitali kako se oseća tokom tog stanja nije umela da pruži neki poseban odgovor. Rekla bi da je ponekad sanjiva ili zamišljena i bez nekog posebnog uzbuđenja. Ma koliko nagađali, nisu mogli da utvrde šta je „okidač“ za pojavu još jedne Emili. Još manje je znala Emili, jer ona nikad nije videla svoj duplikat, nije bila svesna da je tu i sigurno je bila prilično uplašena i zbunjena kad bi joj drugi ukazali na to. Svesnost da vas prati skoro pa duh identičan vama mnoge bi sludeo.

Godine 1845, kada je Emili imala 32 godine dobila je obaveštenje jedne ekskluzivne ženske škole u kojoj je konkurisala na mesto učiteljice. Pansion „Von Neuwelcke“ koji joj je uputio ponudu za zaposlenje, nalazio se u Wolmaru, današnjoj Litvaniji. Tokom predhodnih 16 godina karijere ona je promenila 19 škola zbog svog problema što joj je život činio mučnim jer je imala besprekorne preporuke i prosek i mogla bi negde da ostane i napreduje. Ovako, počinjala je svaki put iznova da se dokazuje i uklapa. Opisana je od strane poslodavaca kao blaga, ljubazna, strpljiva i neizmerno voljena od strane dece i kolegijuma. Julija, mlađa ćerka Barona von Guldenstubba, koja je u to vreme imala 13 godina detaljno je opisala Emili ali i incident koji ju doveo u širu javnost. Pisac Robert Dale Owen je upravo njeno svedočenje iskoristio za svoju knjigu Footfalls on the Boundarz of Another World-1860.

Trinaest učenika u razredu su tog naizgled običnog jutra prisustvovali ovom fenomenu. Emili je pisala na tabli kad se u njen duplikat stvorio pored nje. Dvojnica je imala identične pokrete a deca su kasnije tvrdila da je toliko izgledalo istovetno da su mislili da vide duplo. Jedina razlika između dve Emili je što kopija nije imala kredu u ruci.

Drugom prilikom (1846), dok je sedela za stolom u kantini njen duplikat se ponovo pojavio oponašajući jedenje samo bez pribora. Kolegijum je počeo da obraća pažnju na Emili nakon neverovatnih priča koje su učenici prepričavali. Interesantno je da deca nisu iskazala strah već da ih je ovo začuđivalo pa čak i zabavljalo. Na Emilinu nesreću, njena dvojnica „odlučuje“ da sve češće vodi sopstveni „život“. Dvojnica je počela da se pojavljuje oko škole, u bašti ili na ulici dok je Emili u tom momentu bila na sasvim drugom kraju. Ni tada Emili nije bila svesna svoje dvojnice niti ju je videla. Iako sve češće samostalna, dvojnica je ipak oponašala pokrete. Možete misliti prijavu iz izveštaja da je učiteljica lokalne prestižne škole viđena kako mlati rukama kao da piše po vazduhu na sred ulice ili dvorišta. Očigledno njen duplikat nije bio puka projekcija jer su je ljudi doživljavalo kao stvarnu osobu. Malo je poznato o čemu je Emili razmišljala kad bi se ovaj fenomen događao.

Jednom prilikom je na času šivenja i veza njena koleginica ustala sa stolice koja je bila u čelu prostorije da bi pomogla jednoj od 42 učenice koje su bile prisutne. U tom trenu, Emili je ponovo izvela biolokaciju, ušetala u učionicu i sela u tu istu stolicu. Ne bi bilo neobično da ta ista deca nisu ugledala Emili kroz prozore učionice kako bere cveće u školskom vrtu u isto vreme. Svedoci su primetili da „osoba“ u stolici izgleda bezizražajno dok se „osoba“ u vrtu kretala na čudan i letargičan način. Ovoga puta dve učenice koje su se osetile najhrabrijim su prišle Emili koja je sedela u stolici. Nakon što su je jedno vreme zagledale posvedočile su da izgleda sasvim stvarno. Kada je jedna od njih pružila ruku ka učiteljici, ruka joj je prošla kroz njeno telo. Nakon ovoga devojčica je opisivala taj osećaj kao da gura ruku u nešto prazno i naizgled kao paukova mreža. Ni ovoga puta Emili nije bila svesna svoje podele niti je mogla da je vidi. Sem, ako prihvatimo ne baš dokazima potkrpljenu izjavu jedne od učiteljica koja je tvrdila da joj je Emili kasnije rekla da je zapravo želela da prisustvuje času veza umesto da bere cveće za školske vazne.

Škola je volela Emili i nisu joj zamerali niti su je se plašili. Tokom svog vremena koje je provela na ovom poslu viđali su je kako u realističnoj formi tako i kao bledunjavu ili drhtavu priliku poput duha. Njena cimerka je opisala da kad Emili spava oko nje se širi nešto nalik na fosforesenciju oko tela ili se ova pojava odvijala u Emilinoj neposrednoj blizini. Fosforosencija je po definiciji naziv za isijavanje nakon što telo pogodi radijacija. Ovaj pojam se pojavljuje i u svedočenjima pilota koji su leteli iznad Meksika ali je upotrebljen i kao opis u prirodnom fenomenu koji se odvija na morskim površinama. Nema dokaza da je Emili ikada bila ozračena ali je ovaj put ostao zapis u kome se ona konačno izjašnjava o svom stanju. Naime, rekla je da dok spava, sanja sebe kako gleda u samu sebe u kakvom prirodnom pejzažu.

Kako to obično biva, priče o njenim dupliciranjima su na kraju izašla van zidina internata. Roditelji učenica su sve češće pisali upravnici pritiskajući je da nešto preduzme jer su zabrinuti ovim natprirodnim fenomenom. Upravnica nije u početku preduzela nikakvu akciju ističući da je Emili jedno divno biće i sjajna učiteljica ali je to rezultiralo time da su roditelji počeli da sklanjaju ili ispisuju svoju decu iz škole. U strahu od propasti internata, upravnica sa vidljivom žalošću otpušta Emili koja još jedanput pakuje svoje stvari i „Northbound“ kočijom napušta Wolmar.

Zapis o iznajmljivanju kočije je poslednje što se zna o kretanju Emili Sage. Nema podatka o njenoj smrti. Predpostavlja se da je promenila ime s obzirom na okolnosti.

Ovakav slučaj bi danas mogao da pruži odgovore na mnoga pitanja koja muče ljubitelje onostranog. Nažalost, Emili je živela u vreme kad nikog nije interesovalo da to podrobnije ispita. Mogla je biti odgovor na mnogo toga, ovako to možda nikada nećemo saznati. Teorija da je u pitanju blizanac je najčešće tumačenje pod predpostavkom da je telesno neostvarena duša  ili u utrobi preminula sestra prati kao satelit. Da li je duša krenula da se podeli na dva mesta  (spiritualna teorija blizanačkih trudnoća) jer želi da dobije iskustvo iz dva ili više uglova pa je nešto pošlo po zlu i došlo je do postojanja samo jednog ploda? Da li je Emili bila majstor nehajnog manifestovanja? Ili pak master astralne projekcije kakvu još nismo zabeležili, potpuno svesnu? Da li je ona dokaz višeslojnih dimenzija sa pregršt scenarija sa nama samima u isto vreme? Ili je ovo dokaz da živimo u simulaciji, projektovanom algoritmu gde ponekad se desi glich ili bug? A možda je to Više Ja iz galaktičkih daljina, copy paste programa svesti? Demon? Kako god, njen slučaj je ostao da nas intrigira i zapanjuje a pregršt svedočenja od kojih su neka sačuvana i u pismenoj formi, poput školskih dnevnika koji bi trebalo da budu izbiljan dokument daje mu ipak neku ozbiljnost i to skoro dva veka kasnije. Po mišljenju nekih poznavaoca fantomskih fenomena možda je i bolje što Emili nikad nije videla samu sebe niti je toga bila svesna, jer kažu da je videti sopstvenog fantoma zapravo loša sreća.

Iako neverovatan, ovaj slučaj nije izolovan. Francuski novelista Gi de Mopasan je napisao kratku priču pod nazivom „Lui?“ (On?) nakon što je u njegovu sobu „ušetao“ njegov dvojnik 1889. godine. Dvojnik je seo pored Mopasana, diktirajući mu priču koju je ovaj počeo da beleži. Ova kratka priča  govori o mladom čoveku koji se plašio da je izgubio razum kad je ugledao sopstvenu repliku u vidu projekcije. Mopasan je tvrdio otvoreno da je mnogo puta video svoju repliku a njegova priča se pokazala proročkom jer je na kraju primljen u mentalnu instituciju nakon pokušaja samoubistva 1892. godine. Nakon godinu dana je preminuo. Njegove tvrdnje su pripisivane posledicama sifilisa koji je vukao još iz mladosti iako ne postoji pisani trag da je lečen od istog. Niko sem njega nije video njegovog dvojnika za razliku od Emili a on ga je opisivao kao bledunjavog i često uposlenog različitim stvarima u odnosu na „original“. Nekad bi samo oponašao pokrete što je Gija zabavljalo dok je recimo gledao sebe kako jede bez pribora . Što se tiče objašnjenja u vidu sifilisa, treba imati u vidu da mentalni problemi jesu posledica ove bolesti ali i da je sifilisu pripisivana svaka neobjašnjiva pojava kod pacijenta. Sećate se gore pomenute loše sreće ukoliko vidimo tako nešto? Možda je to zadesilo Mopasana, jer ti isti poznavaoci kažu da se baksuz ne zadržava samo na viđenju već može odvesti osobu u smrt.

Slučaj vodoinstalatera (30. avgust 2006) iz Švedske, Hakana Nordkvista je potkrepljen fotografijama. Primetivši da ima poplavu u kuhinji zavrnuo je rukave i krenuo da popravlja cevi ispod sudopere. Umesto zida sa cevima naišao je na tunel sa svetlom na kraju u koji je radoznao upuzao. Sa druge strane ga je sačekalo iznenađenje. Njegova kuća, okolina pa i on sam, samo u 2024. godini (dvojnik ovde ima 72. godine). Crvotočina?

Iako znamo da sve važne ličnosti imaju dvojnike u strahu od atentata, recimo postoji zapis da je Katarina Velika (carica Rusije, 1762- 1796) viđena na različitim lokacijama u isto vreme iako nije, bar zvanično, imala dvojnicu. Kraljica Engleske, Elizabeta I (1558-1603) je nabasala na leš koji je bio njena identična kopija a ležao je u  njenim odajama. Nekoliko dana kasnije preminula je. Postoji mogućnost da je neko omašio kraljicu pri atentatu pa probao ponovo ali se i ovde kunu da ona nije imala dvojnicu za potrebe dvora. Pesnik Persi Buš Šeli je dva puta sreo samoga sebe, samo prozračnog, čak se usudio i da ga zapitkuje radoznalo koliko duplikat planira da se zadrži. Abraham Linkoln je u ogledalu video dva svoja lika od kojih je jedan delovao preminulo neposredno pred odlazak u pozorište. Svi znamo šta mu se dogodilo. Džon Done, engleski pesnik iz 16. veka je ugledao duplikat svoje žene. Prozračnu priliku koja u rukama drži bebu. U to vreme njegova žena je tek bila trudna i na drugom mestu. Tužni lik fantomke je kasnije imao smisla kad je pesnik saznao da je njegovo dete mrtvorođeno. Johan Volfang fon Gete ( nemački pesnik iz 18. veka) je jednom prilikom jahao putem kad mu je u susret naišao još jedan „on“ samo u sivom odelu sa zlatnim nitima. Osam godina kasnije, ovaj put dolazeći iz suprotnog smera, Gete je na tom putu shvatio da je upravo u sivom odelu protkanom zlatnim nitima. Verovao je da je sreo samog sebe iz budućnosti kada je jahao prvi put tuda.

Lično doživeh svoj duplikat, u modernom smislu tog opisa. U početku beše čudno što profesori mene kritikuju jer ne dolazim na praksu prve godine, što bi bilo apsurdno jer sam tada bila na trećoj. Kasnije saznajem da je moje „drugo ja“ imalo iste zbunjujuće situacije. Ili te neko kritikuje jer sediš sa momkom u parku a trebalo bi da si kući. Pomisliš da su svi prolupali oko tebe dok se ne sretneš na hodniku. Malo je reći da smo ostale zapanjene. Iako sam starija dve godine izgledale smo identično. Na kraju smo prasnule u smeh a ona se ofarbala u crveno da nas više ne bi mešali. Ne znam šta se dogodilo sa njom. Nadam se da je srećna. Ali takvih slučajeva imate svuda. Ako vaš dvojnik izgleda pomalo bledunjavo, svi ga vide sem vas, obožava onu iritantnu igru oponašanja ili vam govori šta da radite onda je to daleko od dnk slučajnosti. U tom slučaju, nek vam je sa srećom.

S ljubavlju Elena Alexandra