Od svih pomešanih utisaka koje sam imala kada sam završila čitanje ,,Endimiona“ i ,,Uspona Endimiona“ izdvojiću samo jedan kojim mogu da podvučem čitavu filozofiju ne samo ovog književnog dela. Naravno, pošto sam obe knjige ,,pojela u dahu“ negde uz put izgubila sam citat, mislim da je bio u nekom od poslednjih poglavlja, pa ću stoga parafrazirati: nije dovoljan životni vek čoveka da zaista shvati suštinu života i suštinu ljudske prirode. Znam da sam htela da zapišem, ali bilo je pola tri i ja sam prosto morala da uplovim u fabulu, dalje, iako u svom za neke pojmove koje ću ovde izlagati relativno kratkom životu čitam ovo delo drugi put. No, radnja dela, toliko gusta i žitka, lepila se za percepciju kao med, vukla dublje i nagonski i postojalo je samo to: čitanje i ja.
Kao kriterijum da me je neko delo kupilo za životni vek koristim upravo ovo – sposobnost romana da ugasi sve moje analitičke procese koji bljeskaju sa ivica uživljavanja kao male signalne lampice i da me uvuče u svoj predmetni svet kao beskurpulozna ljubavnica koja ne ostavlja prostora za bilo šta drugo osim za sopstveno postojanje. Den Simons kao virtuoz kreacije još jednom se neprikosnoveno potvrdio kao broj jedan pa deset mesta prazno u mom privatnom čitalačkom svemiru. Ovde moram napomenuti da je u pitanju lični književni ukus koji je krajnje subjektivan. Ali čak i da samo moj ukus za fantastiku postavim kao merodavan za analizu koju ću raditi, te da kažem i da sam pristrasna, opet ceo taj opus koji se nastavlja na Hiperionovu galaksiju i sa naučnog, književnoteorijskog aspekta pravo je remek delo. Sa mojim iznetim mišljenjem o njemu ili bez toga.
Den Simons, napustivši posao predavača, na visini od 3000 metara u kolibi, vinuo se u visine sopstvenog talenta i tamo postao svedokom jednog od najlepših imaginarnih književnoh svetova koji ću ja ovde prosto zvati – Hiperionov svemir.
,,Endimion“ i ,,Uspon Endimiona“ idejno predstavljaju poslednji deo speva Martina Silenijusa, junaka iz Hiperionove trilogije, hiljadugodišnjeg hirovitog pesnika-satira, čiji život počinje još ,,pre Hedžire“. U momentu početka pripovesti pesnik se nalazi na Hiperionu, u drevnom gradu Edimionu i produžava sebi život polisenovim tretmanima kako bi završio ne samo svoje književno remek delo već i učestvovao u spasavanju čitavog vaseljenskog života. Upravo odluka ovog pesnika da se umeša u život Rola Endimiona i pokreće razvoj dramske radnje. Pripovest iznešena u dve knjige prstenaste je strukture, spoljni pripovedni tok izložen je retrospektivno i počinje 250 godina od završetka Hiperionove sage. Rol Endimion sedi zatočen u ,,Šredingerovoj kutiji za mačke,“ specijalizovanom zatvoru na ivici sveta Armagasta, gde čeka svoju smrt i glavna romaneskna potka su zapravo njegova sećanja zapisana na mikrovelumu koji se uporno reciklira. Rol piše da ne bi poludeo i ono što piše jeste samo jezgro romana. Priča dakle, počinje od svog kraja. Ili se bar isprva čini tako.
Dalje, pripovest podražava strukturu bajke. Imamo idealnog junaka u vidu Rola Endimiona koji je pozvan da povrati narušenu ravnotežu imaginarnog sveta. Martin Silenijus, umetnička konstrukcija bajkovitog drevnog kralja koji gubi kćer i zove junaka kako bi pred njega postavio zadatke, radi upravo to. Daje Rolu Endimionu ,,jednostavnu“ putanju kretanja kojom će ići da bi ,,samo“ spasio Zemlju, promenio Vaseljenu, srušio teokratsku i diktatorsku vlast koja je okupirala bivše svetove Hegemonije. I – objasnio suštinu života i božanskog uništivši usput podivljalu kreaciju čovečanstva nastalu iz igre boga, veštačku inteligenciju podeljenu na frakcije koja teroriše čovečanstvo, ali ne gore nego ljudska sujeta i vlastoljublje u vidu gargantuovskog nastavka katoličke crkve – Paksa, koji veze nema sa hrišćanstvom i verom i tako dalje. Ali iznad svega spasao njegovu voljenu nećaku – Aneu. Anea, pandan princezi iz neke bajke koja čeka da na ćilimu, Hokingovoj prostirci, bude spašena iz vremenskih grobnica na Hiperionu, druga je polovina, ženski princip u jednoj od najlepše prikazanih ljubavnih pripovesti kada je u pitanju moderan naučnofantastični žanr.
Dakle, sama radnja romana je mentalni zatvor glavog junaka u kome je osuđen da preživljava najuzbudljivije momente svoje avanture kroz svemir. Rolova priča prikazana je formi autobiografije sa elementima avanturističkog romana, čime se obezbeđuje autentičnost i jača emocionalna identifikacija čitaoca sa životom glavnog junaka. Fabula je prošarana ostrvima filozofskih, religijskih i naučnih rasprava među likovima ali iznad svega – majstorski, nalik vrpci, upletena u dirljivu ljubavnu priču dvoje protagonista, rasprostrtu preko dve galaksije i neodvojivu od sudbine celog univerzuma i ljudske rase. Centralni motivi imaju ljupkost i dubinu grčke tragedije sa nezaobilaznom katarzom na kraju.
Još jednom Den Simons prikazuje virtuozitet sopstvenog talenta, ,,Endimion“ je proglašen najboljim naučnofantastičnim romanom 1995. godine. Na Hiperionovu sagu nastavlja se kao što se mišići i nervi jednog tela prepliću u umetničkom plesu kretanja kako bi nagnali nogu na trk. Tako svaki motiv koji je filigranskom preciznošću umetnut u kompoziciju predhodne tri knjige nalazi odgovarajuće mesto u nastavku priče. Glavnih likova u delu ima dosta, čak i sporedni su detaljno psihološki izgrađeni, ali Rol i Anea su dve krajnosti savršenog fabularnog simbiota. Rolova perspektiva je ona koja
se primarno nudi čitaocu kao ugao razmatranja dešavanja u romanu i njegova ličnost je savršen kalup za formiranje profila druge glavne junakinje – Anee, One Koja Podučava.
Ono što je nalik grčkoj tragediji je to što je Rolova sudbina unapred napisana. I okršaj sa tom sudbinom je tako beskrajno ljudski i tako beskrajno katarzičan. I na samom početku on ne zna da je kao zaštitnik kasnije i Anein ljubavnik unapred osuđen na nesrećan kraj. Ta dirljiva naivnost, pomalo ideološki i mladalački prkosna, pomalo muževno prozaična i ironična, čini ga tako prijemčivim za čitalačku empatiju ali i tako savršenim uglom oslikavanja prave Aneine prirode.
A kroz Aneu kao kroz kroz krhku porculansku činiju u kojoj se čuva nektar za bogove, pisac prikazuje suštinu samog postojanja. Anea je konstrukt za apoteozu ljubavi.
Nastala kao spoj dva sveta, dete veštačke inteligencije i ljudske jedinke, Bron Lamije i Džona Kitsa, Anea u sebi nosi seme Empatije, dara koji je jedini pravi put za pristup neobjašnjivoj Praznini koja spaja, mestu gde obitava Božansko. Filozofski gledano Anea je mesija, ali ne u pukom dogmatičnom obliku, već u duboko čovečnom. Anea vodi zabludelo čovečanstvo suštini postojanja – ljubavi. Ljubav je ovde prikazana ne samo kao jedan od naučnih postulata na kojima počiva fizika svemira već kao jedini pravi put za evoluciju čovečanstva i jedino rešenje da se bez oštećenja putuje kroz prostor i vreme, čak i bez ikakvih sredstava samo mišlju. Dovoljno je samo da se nauče četri koraka – jezik živih koji predstavlja shvatanje suštine jedinstva sa vaskolikim životom te kroz empatiju sprečava povređivanje bilo čega živog na bilo koji način; jezik mrtvih kojim se sluša iskustvo predaka i prevazilazi smrt prevazilaženjem samog vremena ali kroz prihvatanje gubitka kao krajnjeg ishoda kada je u pitanju pojavnost bilo čega jer se time naglašava njegova jedistvenost; slušanje svera koje je shvatanje metafizičke kostrukcije vaseljene čime se prevazilazi prostor onako kako se u prethodnom koraku prevazilazi vreme i na kraju samo koračanje, kroz svemir, suštinu, kroz sve.
Pre svega ovoga Anea, dete žena, mesijanski nudi svoju krv, koja je fizički virus za kruciformu i kojom preobražava čovečanstvo i vraća ga njegovoj suštini. Na jedinsven umetnički način, Den Simons kroz gotovo savršenu igru sa motivima (čitajući dosta ne samo naučne fantastike, podvlačim, sretoh još samo nekoliko tako dobrih!) stvara hipnotično jaku imaginarnu stvarnost Hiperionovog svemira, ali radi i još nešto – otvara duboko ljudsku dilemu erosa i tanatosa, života i smrti kao binarnih zvezda oko kojih kruži suština čovečijeg postojanja.
Šta je zapravo večni život – fizičko vaskrsavanje do beskonačnosti? I šta bi na kraju ljudska rasa uradila sa time? Den Simons daje kritički odgovor, čime ispunjava jednu od misija naučnofantastičnog žanra, da surovo analizira potencijalne pravce realne budućnosti. Čovečanstvo bi metastaziralo kroz svemir zaboravivši ono što ga čini ljudskim a to je poštovanje svega ljudskom u njemu samom kroz ljubav i empatiju.
Anea zahteva da se čovečanstvo odrekne nakaradnog materjalnog produžavanja ljudke vrste gde se kroz teokratiju izdaje sama suština njegovog postojanja. Anea zahteva da se poštuje neponovljivost svega u svemiru, te da nema ni večnog života, bar ne u religijskom smislu, već samo nepresušno bogatsvo postojanja svake i najmanje jedinstvene svesti u univerzumu koje se čuva na mestu pod imenom Praznina koja spaja.
I na kraju Anea i umire za spasavanje ove baštine. A Rol, krajnje zemljsko biće i krajnje muškarac krajnje i nadublje ljudski voli ženu i pati za njenim gubitkom. Time zatvara krug pocrtavanja idejne suštine ovog književnog dela. Samo sada i samo ovde i samo ljubav. I tom najjednostavnijom činjenicim bih i završila ovaj prikaz kao što sam ga počela jednom drugom. Jer kad zaokružim – da, večnost nije dovoljna da se objasni suština života i ljudske prirode ali pošto se to ne može jer kao materjalna bića večnost nemamo onda – samo sada, samo ovde i samo ljubav!