„Pišanje uz autoput, u teorji izgleda uzbudljivo. U praksi, ostane samo lepljiv osećaj u gaćama“
Erika Jong
Opšte je poznato, da su žene kroz istoriju pisale pod pseudonimom. Nisu žene mogle tek tako da rade, kamoli da budu umetnice. Čak i pod pseudonimom bi bile skučene, pa su to bili ljubavni romani, sa blagom primesom erotike, dok su muškarci ovim žanrom dominirali, od romana gde lako može da vam pozli, poput Markiz De Sada, do relativno zdravo raskalašnih, poput romana D. H. Lorensa.
Sa dolaskom ženske emancipacije, i žene postaju oslobođenije, i mada su je mnogi ismejali, roman koji se zapravo bavi ljubavnom tematikom, psihologijom ljubavi i intimnog odnosa, kroz splet dosta zanimljivih scena, punih semene tečnosti, znoja i uzdaha, „Strah od letenja“, Erike Jong, jeste pomerio svet za trista šedeset stepeni. Sa emancipacijom, žene polako sustižu mušakrce u ovom žanru, ali i dalje, stereotipima koji nisu još uvek iščezli, erotičari dolaze na glas plejboja, a erotičarke postaju – javno dobro. Problem nastaje iz toga što svako ima pravo na kupovinu i čitanje romana, ali deo čitaoca, ne može da razdvoji autora od dela, realno biće od fiktivnog lika, i često su pisci erotske književnosti, oba pola, žrtve erotomanije, ali o nerazumevanju i poremećajima nešto kasnije.
Da počnemo od zvanične definicije erotske književnosti. Erotska književnost ili ljubavna književnost, predstavlja književni žanr, namenjen tome da uzbudi čitaoca, ili da mu pruži uputstva o seksualnim tehnikama.
U samoj definiciji je i srž problema u kom se pisac može naći, gde čitalac pokušava da stupi u bliži kontakt sa piscem ovakvih dela, neretko vizaulazujući lik pisca, dok čita njegove redove. Dobar deo takve publike, smatra da su erotski prikazi iz romana stogo lično i biografsko iskustvo autora. Naravno da je empirijsko u ovakvim delima jako važno, ali i biheviorističko, najviše fikcija, kako da se sam čin opiše, a pritom ne banalizuje.
Kako da se pobegne iz zamke besomučne repetitivnosti, i kako da se obogati prilično oskudna terminologija. Po rečniku Vuka Karadžića, koji je priznat za naš zvanični rečnik, mi imamo svoje termine za polne organe. Bez obzira na to, pisci su se često trudili da ih zaobiđu, zbog svuda prisutnog lažnog morala, i česte cenzure ovakvih termina. Dok kolege pisci, često ismevaju kolege erotičare, misleći da je njihov posao previše lak i isprazan, ipak se dobro preznoje kad se sami nađu u tematici.
Licemerje je često prisutna stvar; oduvek je bilo onih koji erotsku književnost smatraju prizemnom; reći će da preziru ovaj žanr, iako statistike govore nešto drugo – seks, ta još uvek polu tabu tema, i dalje izbija na vrhove čitanosti, da nekad ni sami sebi ne priznajemo, i to je normalno, duboko u svima nama, čuče usađene i stečene inhibicije. Upravo, lepota pisanja ovakvih dela, jeste moć pisca, da se potpuno oslobodi svih inhibicija, i prenese što verniju sliku čitaocu (veština živopisnih slika, odlika je dobrog pisca svakog žanra). Šta je to, što pokreće buđenje hormona, umeće ljubavi, kao i sposobnost da se opiše ono najteže opisivo: dodir, miris, nadražaj, putenost? Prelamanje i spajanje tela i čulne seznacije koje pritom nastaju; opisati boju glasa pri neartikulisanom kriku ili uzdahu, opisati osećaj orgazma, koji zapravo ne mora biti samo telesni, orgazam čiji receptori čuče u samom korteksu. Vrelina semene težnosti, lepljivost znoja, i kako bol može biti sladak i uzbudljiv, i umeće nanošenja bola. Jer sam seksualni čin počinje jako nežno, ali kad je kompatibilnost sa partnerom tako jaka, telo se opušta, a sa njim i receptori; traže se jače senzacije, inhibicije polako padaju, prag bola postaje tolerantniji, kao i požuda, brišu se granice, oslobađaju kočnice; ne postoji gađenje, i prepuštanje postaje potpuno, jer vrhunac seksualnog zadovoljstva je verifikacija u vidu reakcija partnera, da je potpuno zadovoljen, i nastupa njegova želja da vas povede put tantričkih visina. To je slika, koju treba vešto preneti neke stvari i senzacije koje svi različito doživljavamo, a nisu okom uhvatljive; da prosto izbija kroz papir i obuzme čitaoca, stavi ga u poziciju jake seksualne nadraženosti, ili ga potpuno dezorijentiše. Ako pisac to postigne, znači da je na pravom putu. Ako su mu opisi takvi da izazivaju ravnodušnost ili podsmeh, verovatno nije uspešno uklonio svoje kočnice.
Ovakvi opisi su možda i lakša strana, i posao erotičara, ali za njegovu potpunost, slika Erosa nije dovoljna. Često je potrebno zaći u neke mračnije vode, njihove virovite dubine, i otkrititi tajne psihopatologije seksa. Staviti se u kožu likova čiji su nagoni kvantitavno poremećeni, ili je reč o disfunkciji.
Psihopatologija nagona, predstavlja izmenu snage i načina realizovanja nagona. A nagoni su sve ono što nas iznutra podstiče na određenu aktivnost, što nas usmerava i omogućava nam da istrajemo u toj aktivnosti. Nagoni se mogu predstaviti kao složeni, nenaučeni obrasci ponašanja, zasnovani na nasleđenim mehanizmima, svojstveni biološkoj prirodi bića. Dele se na vitalne i socijalne.
Jedan od ekranizovanih, popularnih ljubavno – erotskih romana, „Lolita“ Vladimira Nabokova, upravo je romantizovana verzija (naročito film) priče o vrlo mračnim nagonima pedofilije. Ovo je jedan od najuspešnijih romana veštog prikrivanja, i zato budi vrlo kontroverzne emocije (Hambert je u filmu prikazan prilično ubleženo ubodnosu na roman). Kult Lolite time postaje praktično besmrtan, kao i Elektre.
Seksualne disfunkcije: naziv seksualne disfunkcije označava poremećaje koje karakteriše odsustvo uobičajenih reakcija u ključnim oblastima seksualnog funkcionisanja, što dovodi do teškoća ili potpune nemogućnosti da se uživa u seksualnom odnosu.
Takođe ekranizovani, roman D.H. Lorensa „Ljubavnik lejdi Četerli“ kao zamajac radnje, upravo ima erektilnu disfunkciju u ratu ranjenog, paralizovanog i impotentnog Kliforda Četerlija, pripadnika aristokratije, koji će, svestan svog stanja, dati slobodu svojoj liberalno i nekovencionalnoj vaspitanoj suprugi, da ostane seksualno aktivna i vazda istraživački raspoložena, što če ona ubrzo rado prihvatiti.
Mentalni poremećaji, tipa: neuroze, psihoze, psihopatije, nose iskrljivljenu sliku sveta, pa samim tim i seksa. Tu često Eros upada u zagrljaj Tanatosa, i ovo je za erotičara veliki izazov, koji zahteva elementarno, često i dublje poznavanje psihologije seksa, istraživanja, i bogate fikcije da se čin opiše iz ugla nečega što nije, i nije mu dato. Takođe iziskuje maksimalno oslobađanje inhibicija, kako bi opis bio verodostojan, bez prizvuka osuđivanja. Kad se pronikne u bit i svetle i mračne strane ljudskih nagona, za pisca (erotičara), svet je jedno prebogato igralište, kao i mogućnost koketerije sa svim žanrovima, i uspešno žongliranje njima; sa ljubavno – erotskih priča, poezije i romana, širi se mogućnost prelaska u dramu, tragediju, triler, horor, SF … Jer u svakom žanru, postoji glavni lik/likovi, koji su ipak – ljudi; a svaki čovek u sebi nosi potrebu za zadovoljenjem primarnih i sekundarnih nagona. Kad čovek zadovolji potrebe ishrane, žeđi i vršenja nužde, slede potrebe za druženjem, emocionalnim i seksualnim životom – čija je svrha prvo reproduktivna, ali reprodukcijom se ne zaustavlja i ne gasi ovaj nagon, on je i dalje ogromni pokretač. I vrlo često, i samom piscu pokretač za dalji razvoj radnje. I ništa čudno, jer ga ima i u samoj Bibliji, dakle, jedan univerzalni motiv od samog postojanja čovečanstva i pisane reči.
Mentalna oboljenja, i seksualne devijacije, pratile su mnoge književnike koje volimo, a evo par interesantih :
Edgar Alan Po je pravi namučeni genije koji se celog života borio sa nizom ličnih tragedija uključujući i smrt supruge koja je imala tek dvadesetak godina. Posle njene smrti odao se drogama i alkoholu, a njegova opsesija smrću prepoznaje se u njegovim delima. Depresivan i u očaju, pokušava da se ubije 1848., a nakon toga posle jedne zabave i na putu ka novoj verenici nestaje na tri dana. Pojavljuje se u Baltimoru, u veoma čudnom stanju, sličnu bunilu nakon čega i umire. Tačan uzrok njegove smrti do dana današnjeg ostala je misterija.
Najpoznatiji roman Virdžinije Vulf, „Gospođa Dalovej“ poznat je po tome što se ova spisateljica u njemu bavila i istraživanjem mentalnih bolesti, homoseksualizma kao i svrsi našeg postojanja uopšte. Sama autorka ovog genijalnog dela imala je za života nekoliko nervnih slomova, a posle očeve smrti jedno vreme je i bila u duševnoj bolnici. Kasnije je govorila da su uzrok njenih teških psihičkih stanja polubraća koja su je seksualno zlostavljala kao malu. Marta, 1941. izvršila je samoubistvo utopivši se u reci pored kuće.
Najpoznatiji po svom maestralnom delu „Klanica 5“, Kurt Vonegat je bio rođen sa naslednom mentalnom bolešću. Majka mu se ubila pilulama za spavanje, a ovaj genijalni pisac, inače ljubitelj Marka Tvena, godinama se borio protiv depresije. 1984. godine je pokušao samoubistvo posle koga je o tom iskustvu napisao nekoliko eseja. Bio je strastven pušač, a za tu svoju naviku govorio je da to otmen način da se čovek ubije.
U romanu „Slika Dorijana Greja“ Oskara Vajlda, duševni poremećaji su prikazani u vidu zastrašujućeg i ružnog portreta.
Radnja romana se vrti oko Dorijana Greja, glavnog junaka čije se ime nalazi u naslovu, i postepenog pogoršanja njegovog duševnog stanja (što nije izričito naglašeno, ali brojne analize ovog dela glavnom junaku pripisuju narcisoidan poremećaj ličnosti.
Kroz ceo roman, fizički izgled Dorijana Greja se ne menja, ali njegovo unutarnje stanje, koje se odražava na njegovom portretu, doživljava promene. S vremenom će se portret pretvoriti u užasnu, monstruoznu verziju junaka, što će parirati njegovom duševnom stanju.
„Filozofija u budoaru“ remek-delo čuvenog markiza, najambiciozniji manifest slobodoumlja svih vremena.
Gospodin Dolmanse, neverovatno potkovan svim veštinama libertenstva, obučava mlađanu devicu Eženi neobuzdanim telesnim akrobacijama, ali i duhovnoj gimnastici. Prepuštena madam De Sent Anž i Dolmanseu, Eženi je izuzetno talentovana učenica i veoma brzo napreduje na polju fizičkih zadovoljstava. „Usadićemo u tu lepu glavicu sva načela najrazuzdanijeg bluda, razbuktaćemo u njoj sve naše ognjeve, ulićemo joj svu našu filozofiju, probudićemo u njoj sve naše želje“, predlaže madam De Sent Anž. Nakon ovih stranica koje obiluju pohotnim scenama i besramnim orgijama, ljupka naivna devojka postaje vrhunski poznavalac filozofije zadovoljstva u kojoj nema tajni.
I dva veka nakon smrti, De Sadova revolucionarna strast ne prestaje da šokira i intrigira čitaoce širom sveta: negirajući religiju, moral, integritet, ljubav, odanost i druge tradicionalne vrednosti, on daje viziju novog sveta neograničene seksualne slobode.
Markiz de Sad (1740–1814) bio je francuski aristokrata, pisac, filozof razvrata, kontroverzni mislilac. Dobar deo života proveo je po zatvorima, pa je većinu svojih dela napisao u tamnicama. Njegova filozofija uticala je na velike umetnike poput Bodlera, Flobera, Pikasa, Rodena.