Još od Homerove „Odiseje“ i grčkih mitova o prelepim ženama koje su poluribe, zov sirene je bio sinonim za zavodljivu moć glasa koji vodi nevine duše u propast. Koliko je teško odupreti se zovu sirene, koliko je nekada teško raspoznati zlo od dobra govori nam drugi deo „Fantastičnih zveri“ zlokobno nazvan „Grindelvaldovi zločini“.
U režiji Dejvida Jejtsa, koji je režirao sada već šest filmova smeštenih u Čarobnjački Svet, a po scenariju same Dž.K. Rouling, „Grindelvaldovi zločini“ nas vraćaju na evropski kontinent, gde upoznajemo celu novu postavku likova koja biva uvučena u borbu između dobra i zla, ali i sijaset novih čudovišta koja predstavljaju glavno interesovanje našeg junaka, Salamandera Skamandera.
Dok je prvi film u ovom serijalu bio avanturistički, ovaj nastavak predstavlja peripetiju u dramskom razvoju priče koja će imati pet delova. „Grindelvaldovi zločini“ nije samostalna jedinica, naslanja se na ono što se desilo u prvom delu, a svoj rasplet ostavlja za kasnije nastavke. Ali, imajući i to u vidu, ova dvosatna peripetija uspeva da zadrži pažnju i ispriča priču koju je potrebno znati. I kao takav, zauzima bitno mesto u ovom serijalu, iako se ne može pobeći od epizodne priorode samog filma.
Ono gde ovo kinematografsko delo zaista dobija punoću je apsolutno savršena postavka glumaca. Oskarovac Edi Redmejn je impresivan i na filmsko platno veoma ubedljivo prenosi socijalnu anksioznost svog lika. Ali i pored te očigledne nespretnosti i povučenosti, Salamander je hrabar, odlučan i spreman na borbu protiv onoga što veruje da je pogrešno. Redmejn, kao klasični ekspresionistički glumac, koristi celo svoje telo kako bi kroz pokret i mimiku preneo publici ono što njegov lik oseća. Međutim, koliko god Redmejn bio sjajan, a on zaista jeste, ovaj film pripada celom ansamblu glumaca, među kojima se ponajviše izdvaja Džud Lou, koji glumi mlađanog Albusa Dambldora.
Albus Persival Vulfrik Brajan Dambldor je svakako jedan od najprepoznatljivijih likova moderne fantastike. U serijalu o dečaku čarobnjaku, stariji Dambldor predstavlja ne samo neiscrpni izvor mudrosti već i snagu koje se čak i Znaš-Već-Ko bojao. Ali to je bio Dambldor na kraju svog života. Mladi Dambldor, kojeg maestralno tumači Džud Lou, je osoba sa tajnama, strastima i porazima. On nije moderni Merlin, već osoba koja mora naći načina da se izbori sa greškama načinjenim u mladosti. I upravo se takav Dambldor, lišen omnipotentnosti, savršeno uklapa u priču u kojoj su likovi izmučeni prošlošću koja ne prestaje da ih progoni.
Na drugoj strani imamo Gelerta Grindelvalda koji veoma brzo pokazuje zašto je on smatran najopasnijim čarobnjakom u istoriji sve do pojave beznosog naslednika Sliterina. Upravo u usporedbi sa Voldemorom, može se razumeti Grindelvaldova moć. Dok je Voldemor okupljao oko sebe one koje su bili ili željni slave ili nasilnici kojima je trebalo popustiti inhibicije, Grindelvald racionalizacijom sopstvenih zločina postaje izlaz za sve one koji se nalaze sa one strane pravila koje je nametnula čarobnjačka zajednica.
Gde Voldemor koristi zastrašivanje, Grindelvald inspiriše. I to je upravo ono što čini Grindelvalda daleko opasnijim. Njegova sposobnost da ubedi ljude u ispravnost svojih dela i tako postanu deo njegive armije je efektna kao i Voldemorova surova priroda i zastrašujući nastup. Džoni Dep se, po prvi put ove decenije, oslobodio preterane mimike koja je počela da se graniči sa parodijom samog sebe i uspeva da emulira sopstven šarm u Grindelvaldov solilokvij.
Zoi Kravic kao Leta Lestrejndž i Kalum Turner kao Tezej Skamander su sjajan dodatak priči, a Letina tragedija koja je povezana sa Kridensovim poreklom je ono što otkriva njenu najveću tajnu ali i bol. Klaudija Kim je, kao Malediktus zvan Nagini, bila prijatno iznenađenje iako ovaj retkon nije naišao na odobravanje od strane pasioniranih ljubitelja Harija Potera.
Struktura ovog filma svakako nije bila nešto na šta su ljubitelji Harija Potera navikli. Scenario je imao sopstvenih problema i Roulingova je samo još jednom dokazala da papir i filmsko platno nisu isti medijum. Kao scenarista, Roulingova je probala da natrpa priče svih likova u film,što je svakako nemoguće u dva sata, a što je opet nešto što se na papiru može bez problema odraditi. Toliko je likova, različitih agendi, želja, osećanja i planova da je na trenutke teško pratiti a i sama karakterizacija pati jer likovi nemaju vremena da se razviju. Tako na primer, Kvini Goldsmit, čija je tragična ljubavna prilča vodi na put sa koga nema povratka, ispada neartikulisana na trenutke. Jednostavno, nisu svi Oskarovci i sposobni da iskoriste 5 minuta na filmskom platnu, a nije ni svaku emociju moguće preneti u kratkom roku.
I pored toga, film poseduje određeni šarm. Svakako je tematika ovog nastavka neuobičajeno teška za film iz Čarobnjačkog sveta, ali uspevamo da naiđemo na neka nova čudovišta koja nisu baš najbolje uklopljena u priču kao što je to bio slučaj sa prvim delom, ali predstavljaju bogatstvo magijskog sveta koji se neprekidno širi. Zveri unose preko potrebnu boju u Čarobnjački svet, ali i određenu vrstu duha u film koji je toliko opterećen ličnim tragedijama. Sa izuzetkom Matagota, zveri su sjajno odrađene i zaista predstavljaju vizuelnu poslasticu. Svakako se mora odati i priznanje Džejmsu Njutonu Hauardu na izuzetno ritmičnoj i efektnoj muzici koja evocira uspomene kada je to potrebno ali i podiže atmosferu na novi nivo kada dođe vreme za to.
A kada Grindelvald konačno sazove skup svojih pristalica, vreme dolazi da svako izabere stranu. Grindelvaldov govor u grobnici Lestrejndžovih je jedna vešta manipulacija onima koji se osećaju izdano i prevareno. Grindelvald ne privlači samo one koji bi da ubijaju, njegova siren-pesma se čuje i u ušima onih koji nemaju drugog izlaza.
Iskorišćavanje nečije samoće ili pak slabosti je ono što Grindelvald radi maestralno, pa gotovo i ne čudi kada se njegovoj armiji pridruže Kvini i Kridens, verujući da je on rešenje njihovih problema. Još je tragičnije gledati u Džejkoba i Nagini kako burno reaguju i bezuspešno pokušavaju da ubede svoje voljene u suprotno, a kada Grindelvald pokuša da obrlati Letu, nailazi na pravi otpor. Letina sposobnost da se odbrani i prozre Grindelvalda se možda može naći u njenim poslednjim rečima: „Volim te.“
Kome je taj poslednji iskaz ljubavi bio namenjen, možemo samo da nagađamo, ali upravo je ta ljubav bila Letin štit od Grindelvaldovih zavodljivih moći pre nego je krenula svom svojom silom na njega, davši svoj život za one koje je volela.
Tokom dva sata koliko je trajao ovaj film u veoma zapetljanoj peripetiji vidimo kako se zlo može činiti racionalnim čak i spasonosnim. „Grindelvaldovi zločini“ govori o naježim izborima, onim koje pravimo kada nam je najteže. Izbor između onoga što je lako i onoga što je ispravno svakako predstavlja jednu od najvećih moralnih dilema kako ovog filma, tako i života u globalu. Ali kako je Hari Poter jednom rekao, taj izbor je možda najbitniji na svetu.