ŽANR: epska fantastika/horor/mračna fantastika
ORIGINALNI NAZIV: The Witcher: House of Glass & Fox Children
IZDAVAČ ZA REGION: Makondo & Phoenix Press
SCENARISTA: Pol Tobin
CRTAČ: Džo Kerio
ZEMLJA: Poljska/SAD
PREVOD: Bojan Bosnić
GODINA IZDAVANJA: 2014-2017.
OCENA:
Čitanje stripova je filing poput onog kad maštate o sreći, ushićeni ste. Zamislite onda doživljaj nekog ko se bavi objavljivanjem dela devete umetnosti. Kako izabrati slatkiš u prodavnici svakolikoj? Za čime posegnuti i šta ostaviti? Izdavači se trude da to budu slatkiši koji se neće osušiti i propasti od stajanja. Ali ovo nije samo posao – svako ko tako misli omašio je profesiju. Nekada se i korist ignoriše zarad primamljive poslastice, no, većinu vremena se traže dovoljno kvalitetne priče i crteži, oni koji mogu preživeti test novog doba. Dela koja su pristupačna i prijemčiva većem broju ljudi – takoreći mejnstrim – pa makar i žanrovski. Verovatno su to u Vešcu videli Makondo i Phoenix Press. Donekle i to je osećaj i umeće, prepoznati kada je pravi trenutak da se nešto objavi, jer bez obzira na popularnost i potražnju često se desi da je izdavanje projektovanog hita tek pucanj u prazno. Što se sa ovim izdanjima ne bi nikako trebalo dogoditi pošto je ovo delo postiglo globalni uspeh u faktički svakom mediju kog se dotaklo.
Antiheroj ili pikarski junak nije ništa novo u fantastici: uzmimo one vrlo slične Geraltu: Murkokov Erlik od Melnibonea mu je gotovo istovetan i likom, pa i isti nadimak nosi, a tu je i Zeleznijev Dilviš slično osmišljen i isto toliko kvalitetno karakterizovan kao prethodna dvojica. Ipak, evidentno je da je za ulazak u žanrovski mejnstrim potrebno nešto više od same kakvoće. Označićemo dostupnost kao vrlo značajnu stavku procesa u čemu je Geralt miljama ispred svojih preteča. On se, na kraju krajeva, proslavio video-igricom, tek potom književnim uratcima. Pa i same ove strip sveske su po uzoru na igricu i koncepcija su firme CD Projekt koja ga je uvela u svaki gejmerski dom koji drži do sebe. Postoji i strip urađen po knjigama, ali kao što smo napomenuli, ključno za ulazak u žanrovske mejnstrim kuloare jeste pristupačnost – kvalitet se podrazumeva. Ne šteti mu što se obreo i na velikom i na malom platnu. Pokatkad je predodređeno da nešto ili neko uspe. Sve one ulice koje su suštinski ćorsokak se pretvaraju u stazu prekrivenu crvenim tepihom. Takva sudbina je zadesila Belog Vuka, jer gde god da se okrene, medaljon vibrira trijumfalno. Iznenadio je i tvorca postavši klasik evropske fantastične književnosti – ali i ne samo nje.
Pol Tobin – scenarista nosilac laureata Ajzner nagrade iz 2013. godine koji piše za Marvel već neko vreme. Radio na: Spajdermenu, Bandette, Plants vs. Zombies, Stealers Keepers i Angry Birds.
Džo Kerio – crtač koji uzima zasluge za rad na delima: Lobster Johnson, Helboj, B.P.R.D., Six Gun Gorilla i Extermination.
Kuća stakala – priča počiva na fenomenu iliti faktoru uklete kuće u horor žanru. No, nije jedino što nudi, tu je i avanturistički deo protkan mitološkim. Tako se veštac od momenata susreta sa sadrugom u pripovesti suočava sa bruksom, sukubom, utopljenikom, grobljanskom vešticom, gulom i drugim čudovištima. Neka od njih su dopadljiva, druga manje prijatna, a ostala u izvesnoj meri grozomorna. Posao ubice monstruma nije spokojan – zastraniti je lako. Iz tog razloga Geraltova moralnost i tvrdokornost, kojih se drži, su baš ono što daje moć i šarm karakteru, čineći ga vanvremenskim arhetipom heroja koji se odriče zadane mu uloge i čojstva, ali uporno insistirajući na produžavanju junačkim stazama i bogazima.
Lisičija deca – druga sveska donosi pojavu, takoreći činioca strave – ukletog broda. Ali i epskofantastično okupljanje družbe u kojoj nisu svi hvale vredni. Naravno i u ovoj priči srećemo mnogo mitskih bića patuljke, vilenjake, vodanoje, vodene veštice (pre rusalke, ali ’ajde) i aguare. U tmurnoj atmosferi koja propašću diše, Geralt je svetionik, nada posade da mogu dočekati sutra jer svuda je opsena i sve je opsena.
Fantastični mejnstrim ili razbijanje predrasuda o fantastici? U neku ruku oboje, ali ništa ne opstaje ako ga ne zalivaš pa ni kaktus. To je prepoznato, te je fantastika danas prisutna u svim medijima. Oformljen je žanrovski glavni tok. Ne postoji onaj ko nikad nije čitao, gledao, igrao ili ko nije fan fantastike u barem jednom mediju. Veštac je u velikoj meri doprineo tome i trebalo bi da smo zahvalni što je to tako. Pokazao je i to da avangarda ne sme biti izgovor za loše i zastarelo. Da je to samo skrajnuti kvalitet koji čeka svoje vreme. Novi vetrovi nas nose u vode u kojima se žanrovska dela vrednuju kao i sva ostala. Jasno, neće svi smoći hrabrosti da izađu iz zone andergraund komfora, na svetlost dana te će evolucija proći putevima revolucije. Ali ko tu može biti arbitar do čitalac? Vreme i publika su se izmenili, lični pamfleti i viđenja su zgasnuli, bitna je priča, bitni su likovi sa kojim se možete poistovetiti i najvažnije od svega bitno je znati preneti na papir, jer ideja sama je ništavna.
Što se tiče samih sveski, one imaju dobre i loše strane kao i sve. Scenario je čvrst i bez rupa, karakteri se drže zadatih im performansi. Čitava nit priče odiše crnohumornim redovima. No, čini se da se autori preterano poigravaju sa mitološkim, pa tako gul uopšte ne liči na biće iz islamske mitologije, dok je aguare neka vrsta iskrivljene kicune sa pergamenata japanske mitologije, samo bez devet repova. To može nekom zasmetati, zapravo sigurno hoće onima koji su više upoznati sa svetskim mitološkim nasleđem. Crtež varira između sjajnog i tehnički savršenog, ali pomalo hladnog i praznog. To je verovatno proizvod cilja da se postigne ugođaj iz igre. Što opet neće svakome prijati. Prevod umereno arhaičan, vrlo dobro odrađen i prilagođen žanru.
Dok čekamo treću svesku, razmislite o tome koliko ste srećni što živite u epohi dostupnosti, kada je danas sutrašnjica. Menjajte svet kao Geralt iz Rivije. Jer sutra je danas i neće čekati kao što vi morate novi prikaz. Nek vam medaljon belog vuka ne vibrira do tog skorog čitanja.