Fantastično u pesmi Apolo 9 – Mašinke Lukić

O Mašinki Lukić i njenom opusu se ne zna mnogo, a i internet nije od velike pomoći pri istraživanju ove umetnice. Ipak, saznao sam da se ona pojavila sedamdesetih godina prošlog veka kada su njeni savremenici Silvana Armenulić, Predrag Živković Tozovac, Lepa Lukić i mnogi drugi estradni umetnici bili popularni. Svega nekoliko godina kasnije, dolazi do ekspanzije scene i novog talasa umetnika od kojih se izdvajaju: Bora Spužić Kvaka, Miroslav Ilić, Vera Matović, Boro Drljača, Vesna Zmijanac, Mile Kitić i Šaban Šaulić.

Era u muzici između pedesetih i devedesetih je poznatija kao doba novokomponovane muzike. S tim da je Mašinka svoj prvi singl objavila 1969, jasno je da govorimo o zlatnom dobu narodne muzike kada je ona stupila na scenu. Tadašnji melos karakterišu pesme prepune nostalgije, patnje, tuge za propuštenom mladošću i prilikama koliko i tekstovi o teškom životu, nedaćama i pogrešnim izborima. U strukturi pesama ćete često pronaći narodne elemente i ukrase, često opisujući prirodu ili život na selu, što je ovu vrste muzike stavilo pod termin „seljačka muzika“. Melodija novokomponovanog stvaralaštva se pretežno zasnivala na zvuku harmonike, pogotovo „dugmetara“, i akustičnih instrumenata, dok je ritam sekcija mahom stavljena po strani ili zapostavljena. Za ritam se koristio takt i pauze između tonova što je omogućilo slobodniji tok pesama, brz tempo, uzbudljive prelaze i solaže. Međutim, kako je tehnologija uzimala maha, prvi čovek sleteo na Mesec, pojavili su se prvi komercijalni računari i implementacija elektronike u svakodnevni život, tako se sve više koriste električni instrumenti, što je nekako očekivano za period kada je bivša Jugoslavija bila u punoj snazi.

Za Mašinku Lukić se ne zna da li je to bilo njeno kršteno ili scensko ime. Jedni tvrde da je Mašinka zapravo bilo popularno ime u doba komunizma i da je simbolizovalo uspehe i razvoj industrije Jugoslavije, dok drugi pak kažu da je reč o umetničkom imenu koje je Lukićka odabrala zarad iste simbolike. Lukićku još opisuju i kao borkinju za ženska prava, pogotovo ako posmatramo njene pesme kao što su „Džajo, Džajka“ posvećena fudbaleru Draganu Džajiću, levim bekom Crvene zvezde s legendarnim statusom. U toj pesmi, ona peva o ljubavi prema njemu, odnosno želji da bude s njim. Značenje pesme nas dovodi do toga da su žene u sedamdesetim podjednako pratile sport i fudbal ili barem bile u stanju da prate to koliko i muškarci. U takvim pesmama, koje su postale raritet, umetnici se suprotstavljaju društvenim normama i izazivaju ustavljene granice dozvoljenog. Po sredi je borba protiv predrasuda, čak iako su žene u SFRJ bile daleko ravnopravnije s muškarcima nego u nekim drugim vremenima.

Krasi je savršena dikcija, iako su stihovi u ondašnjim pesmama okarakterisani kao nepismeni ili polupismeni. Prepoznatljiva je po tome što peva s pola glasa, oslanja se na ton normalnog govora, s tim da ne koristi dublje ili piskave tonove, kao ni pun potencijal glasnih žica kao operske ili moderne pevačice.

Opus Mašinke, ako ga uporedimo sa drugim izvođačima tog doba, prilično je ujednačen sa konkurencijom i uklapa se u tadašnje šablone. Većina njenih pesama prati standarde, govori o ljubavi, nostalgiji, ali i o tome kako je biti žena na selu, kako je biti žena u ono vreme i kakve sve izazove jedna žena mora da doživi. U svakom tekstu, provuče se po stih koji suptilno ukazuje na feminističke ideje. Svoju karijeru je započela na eksperimentalan način, snimivši singlericu „Apolo 9“ po tekstu Obrena Pjevovića. U ovom tekstu, pozabaviću se baš tom numerom u potrazi za fantastičnim elementima. Počnimo od prve strofe i refrena.

Apolo 9 – singlerica 1969

Spavam, jadna, u drveni krevet
a moj Mile u Apolo devet
momci nam se veru na Veneru
devojke im kiselicu beru

Ref. 2x
Suve šljive i planete
a na Zemlji plače dete
traži hleba i salate
gladno dete, brate

U samom startu ulećemo u fantastičan svet pesme i vidimo kontrast između života na Zemlji i života u svemiru. Pri prvom stihu, dobijamo prepoznatljivu odliku melosa i tugu za partnerom koji više nije s njom, odnosno za Milom koji spava u raketi Apolo 9. Da bi naglasila svoj jad, Mašinka poredi materijale poput neke paralele u razvoju tehnologije, s tim da je verovatno moderno doba industrijsko i od metala, srlja u svemir, dok je dole na Zemlji sve i dalje od drveta. Mile se često pojavljuje u Mašinkinim pesmama, pa bih preporučio da potražite ostale pesme i ispratite Milove dogodovštine.

Drugi stih u prvoj strofi, daje nam nešto drugačiju sliku, veranje po Veneri što može biti insinuacija erotskog ili visoke tehnologije koja zalazi dublje u fantastiku. Kiselica može biti i neka vrsta pite ili peciva, međutim u datom kontekstu, reč je o lekovitoj biljci koja se koristi u različite svrhe. Zašto baš kiselica, a ne neka druga biljka, ili čak radnja, teško je protumačiti. Moram da podsetim da su stihovi u novokomponovanim pesmama često birani radi dobre rime, umesto dubljeg značenja, pa tako nije potpuno isključivo da je ovde to slučaj.

Refren nas dalje upoznaje s jadom života na Zemlji zbog suvih šljiva koje se u narodu isključivo jedu zimi kada nema svežeg voća, ali i uplakanog i gladnog deteta. Ovde se govori o nemaštini u kojoj se Mašinka nalazi. Uz to, na kraju refrena kaže „gladno dete, brate“, kao da iskazuje svoju nemogućnost da sama prehrani dete, odnosno da se nalazi u bezizlaznoj situaciji. Dakle, nije da dete plače jer je ona loša majka, već je upravo ta nemaština zaslužna za glad.

Kaži, Mile, vasionski brate
na Mesecu ima li salate
il’ salate, il pršute stare
il’ su tamo sve gole pustare

Ref. 2x
Napredno sam i ja dete
želim s’ tobom na planete
na Zemlji nas đavo vreba
sve zbog džaboleba

Hleb možemo smatrati i osnovnom prehrambenom namirnicom kod naroda na Balkanu. Nedostatak istog ukazuje na nemaštinu. Međutim, reč salata se spominje već treći put, a uz dodatak pršute stare, sama slika se menja u nešto bolji jelovnik, izobilje hrane, bogatiju ishranu. Raspitivanje kakva je hrana na Mesecu, i sumnja da je tamo u svemiru još gore nego na Zemlji, daje nam psihološki momenat s kolikim jadom se suočava, ne samo Mašinka, već celo čovečanstvo, pogotovo oni koji su već u svemiru, na Veneri, na Mesecu, u raketama. Sam stih uliva jezu i strah, jer govori o nepoznatom i neistraženom vaseljenskom prostranstvu, kolonizaciji, životu u okrutnoj sredini. Istovremeno ove rime prikazuju stanje modernog društva, uspeh čovečanstva da se odupre gravitaciji i otisne se na daleki put, hrabro idući van svih granica bezbednog koje diktiraju zakoni fizike naše planete.

Refren je već drugačije postavljen i govori o drugačijim stvarima. Iz refrena možemo da shvatimo da nada za boljitkom ipak postoji, i da je sama Zemlja osuđena na propast. Ličnom izjavom da je ona napredno dete, pritom je još i žena, daje nam taj njen prkosni stav i element feminizma. Mašinka sebe smatra detetom, ali naprednim detetom, time ukazujući na podelu ko zaslužuje blagodeti napretka, a ko ih nije dostojan, jer po njoj, samo napredna deca idu u svemir, putuju po planetama. Ispada da ona prosečna deca ne mogu to isto, i da zbog svoje prosečnosti moraju da pate. Poređenje s detetom možda ima i simboličan ton, kao da govorimo o nekom početku ili osobi koja tek treba da stasa u čoveka. Napredna deca, put u svemir, kolonizacija pustara na Mesecu, Lukićka ovde mašta o mogućoj budućnosti. Ona želi da se vine među zvezde, putuje galaksijom, učestvuje u kolonizaciji Venere, Meseca. Njen cilj je beg sa Zemlje u kojoj vlada glad, gde deca plaču za hlebom i salatom. Pesma pri dubljoj analizi otkriva crnilo propasti, apokalipsu, obećanu trulež i odumiranje koji su sastavni deo života. Mašinka mašta, žudi za svetlom budućnošću.

Ko li našu zemlju špijunira
iz letećih, nečijih tanjira?
Da l’ su oni od Apola veći
il’ su možda, neki ljudi treći

Ref. 2x
Navalila buka, jeka
dvadesetog naseg veka
iz ove se, naše kože
nikuda, ne može

Spomenuto crnilo ovde više dolazi do izražaja, pa tako i sam ton pesme dosta skreće na suštinu teksta. Ovde nas Lukićka vraća u doba komunizma, period „Hladnog rata“, špijunažu i afere oko tehnoloških dostignuća. Pitanje ko to nas špijunira, već ima odgovor. Ona sama nudi odgovor da to nisu naši leteći tanjiri, već nečiji. Ako usvojimo podatak da su leteći tanjiri poreklom vanzemaljski i da verovatno takva tehnologija nije dostupna Jugoslovenima, reč nečiji onda može da označava da vanzemaljci špijuniraju našu zemlju za potrebe tamo nekog. U drugom stihu, idemo dalje s pitanjima, „da l‘ su od Apola veći“, misli se na program Apolo, ili bolje rečeno na Amerikance, pa onda pitanje može da glasi: Da li su ti špijuni snažniji od Amerike i njihovog svemirskog programa?

Zanimljivo mi je još i to da se sumnja na neke ljude treće, ali zašto treći, zar ne treba da bude neko drugi, umesto treći? Ko to nas pored prvih špijunira, da smo svesni za postojanje drugih, pa da tek na kraju mislimo na nekog trećeg? Možda je u pitanju samo dobra rima. Kao i u prošloj strofi, i ovde imamo nepoznato, sumnju, strah, tajne špijunske operacije i borbu, nama nevidljivih, sila.

Refren nas vraća na Zemlju, odnosno natrag u realnost Mašinkinog sveta. Buka i jeka mogu označavati bum populacije, napredak grana industrije i tehnologije, ubrzanje odvijanja stvari i događaja, još ako spomenemo i ratove, svežu mentalnu sliku prethodnih stradanja, tek dve decenije posle Drugog svetskog rata ili nešto svežije kao što je rat u Vijetnamu, kao i drugih manjih čarki u Evropi i šire, to već poprima odlike prave buke, jeke i haosa.

Zemlja je za nju postala haotična, rupa bez dna, planeta puna gladi i neradnika, mesto gde se i dalje spava na drvenim krevetima, gde jednostavno nema dovoljno za hleb. Da li je ova pesma suptilna kritika čovečanstva koje je zarad zvezda batalilo sopstvenu planetu? Ili je pesma ipak o tome da je tehnologija postala pogubna, da jednom šakom daje napredak, dok drugom otima deci iz usta da bi se finansirala? Veranje po Veneri, branje kiselice, izobilje hrane, moderno susreće nazadnost Zemlje ili specifično propast sela usled vrtoglavog razvoja industrije, tehnologije i gradova Jugoslavije do te mere da nema ko hleb da umesi, šta ova pesma govori nama u dvadeset i prvom veku? Šta Mašinka iz ’69. poručuje našoj naprednoj deci, generaciji koja se saživela sa tehnološkim ostvarenjima i sve dobijamo klikom na dugme, instant život podržan brzinom električnih aparata?

Ako je ova pesma o majci s gladnim detetom, negde u bivšoj Jugoslaviji, koja peva o svom jadnom okruženju, zatim sa poslednjim refrenom konstatuje da se „iz ove naše kože, nikud ne može“, u kakvu poziciju ona stavlja savremene majke? Zaista, na kakvoj društvenoj lestvici se nalaze majke oko nas? Pesma, iako se smatra naivnom i povodom za sprdnju i smeh, možda ipak govori o značajnijem problemu. Mašinka posmatra tehnologiju, velika dostignuća stranih sila, potom skreće pogled na sopstveno dvorište, Jugu i njena sela. Nju ne dotiče modernizacija, možda joj se čak na neki način gadi sve to što je okružuje, ali je opet svesna sebe, da je i ona u neku ruku dete, gladna uspeha, željna promena, ali suviše nemoćna da to sama ostvari. Nije li ovo prava tugalica posvećena čovečanstvu i njegovom jurcanju u nuklearno doba?

Ostaviću na vama da procenite šta je pisac, odnosno pevačica htela da kaže.

Imajte u vidu da je pesma iz 1969, snimljena je nakon decenije pošto je sovjetska raketa Luna 2 poslala sondu na Mesec i tako ostvarila prvi kontakt sa satelitom. Potom, ova pesma je snimljena iste godine kada je, 20. jula, raketa Apolo 11 sletela na površinu Meseca time ostvarivši prvi ljudski kontakt sa površinom Zemljinog satelita.

Apolo 9 je bila raketa zadužena da ispita Mesec, površinu, potencijalna mesta za sletanje, proračuna vreme, trajektoriju, prikupi sve potrebne podatke kako bi nekoliko godina kasnije Apolo 11 zablistao svojim epohalno malim korakom za čoveka, ali velikim za čovečanstvo. Sama godina, prepuna dešavanja i velikih dostignuća, bila je dovoljna inspiracija za Mašinku i Obrena da rade na ovoj pesmi. Kakav li je samo utisak ostavila na ljude kada je tek izašla na vinilu, ili kada su na poleđini pročitali tekst pesme, potom je poslušali? Da li je neko posle poslušane pesme izašao napolje, pogledao u zvezde, a onda lagano skrenuo pogled prema Mesecu s jasnom idejom da baš u tom trenutku neki Amerikanac šeta njegovom površinom? Ko to našu zemlju špijunira iz nečijih letećih tanjira?

Ukoliko vam se dopala analiza, i želite još ovakvih tekstova, preporučite mi u komentaru sledeću pesmu, umetnika ili numeru sa fantastičnim elementima.