(sci-fi tehnologija u realnom svetu)
„Nekada ograničen fantazijom i naučnom fantastikom, vremeplov je sada jednostavno inžinjerski problem.“
Mičio Kaku
Još se pedesetih godina prošlog veka spekulisalo da će u današnjem modernom dobu koje su pisci nazivali „budućnost“, čovečanstvo dostići svoj tehnološki vrhunac i putovati letećim automobilima, razgovarati sa vanzemaljcima i slati svoje kolonije na druge svetove dok će ostatak populacije uživati u svim dražima i blagodetima koje Zemlja može da ponudi. U tim njihovim pričama obrazac je uvek naginjao ka čudnim napravama, čudesnim lekovima i kiber pratiocima (slugama), međutim – koliko uspešno su oni predvideli budućnost?
Kada bi jedan od tih pisaca imao sposobnost da putuje kroz vreme ili da utone u duboki san kriogene komore i probudi se danas, verujem da bi dobio drugačiji utisak od onog koji je imao do tada. Svet se drastično promenio, što tehnološki – što biološki kao i po životnom standardu. Tehnologija se za poslednjih dvadeset godina razvila toliko brzo da je prosečnom čoveku postalo veoma teško da drži korak sa najnovijim dostignućima, mada ipak uživa u kvalitetu života koji ona pružaju. Možda su ti pisci samo maštali o budućnosti, ali su time nadahnuli generacije da krenu njihovim stopama i usude se da stvore njihove vizije.
Sav razvoj tehnologije možemo podeliti u tri grane u kojima se taj razvoj usmerava, pa tako izdvajamo: vojno-tehnološki sektor, medicinsko-zdravstveni sektor i civilni sektor. Moram napomenuti da su svi ovi sektori međusobno povezani i imaju udružene snage oko nekih projekata i da je često kroz istoriju jedan sektor uzimao projekte od drugog pa otud imamo „internet“, „skener“ i „sonde“ kao vojno-tehnološke proizvode koji su prilagođeni civilnoj upotrebi.
Vojno-tehnološki sektor
Po logici možemo zaključiti da se razvoj tehnologije u vojsci odvija ka osavremenjavanju postojećih sistema, kreiranju novog oružja i sistema odbrane, ali koliko su zapravo ti sistemi zašli u domen fikcije? Kroz dela velikih pisaca fantastike upoznali smo se sa raznim napravama i oružjem kao što su: zračni pištolji, šinski topovi, pulsne puške, plazma puške i blasteri. Da li biste poverovali da tako nešto postoji?
Civilni sektor
U poljima robotike, softvera i mehanike se istražuje tehnologija koja će dosta olakšati život ljudi time što će pružiti odgovore na mnoge ljudske probleme. Robotika se primarno zadržala na industriji gde nudi sofisticirane aparate zbog čega se smanjuje prisustvo čoveka na pokretnim trakama i otklanja verovatnoća ljudske greške pri proizvodnji. Takođe se radi na mašinama čija će funkcija zameniti čoveka na zadacima velikog rizika i opasnom radu tipa: rudarstvo, rad na velikim dubinama, rad sa opasnim materijama hemijskog i radioaktivnog porekla, rad sa velikim tovarom, visokogradnja, mostogradnja.
Da bi se olakšao ljudski život kod kuće, velike kompanije i istraživački centri su razvili sisteme za pomoć u kući. Ovakvi sistemi su namenjeni obavljanju radnji koji oduzimaju dosta vremena poslovnom čoveku, pa tako današnji kućni roboti i aparati mogu samostalno da funkcionišu u održavanju domaćinstva. Radnje koje roboti obavljaju mesto nas uključuju: kuvanje, pranje, čišćenje, razonodu, on-line kupovinu, kontrolu klimatskih uslova u domu i sve to uz uštedu električne energije… Naravno, kada bi sve to stalo u jedan aparat, verovatno bi takvu mašinu zvali „Električna žena“ ili „iWife“. Samo da ne zvoca.
Medicinski sektor
Medicina se zainteresovala za nekoliko grana tehnologije i nauke, gde se uključila u njihov razvoj. Grane i nauke u kojima se tehnologija pri medicini razvija su: robotika, bioinženjering, genologija i srodne nauke, nanotehnologija, protetika, matične ćelije, krionika, uzgoj veštačkog tkiva, implanti, 3D štampa, sintetički materijali, etikom ograničen pristup kloniranju, itd. Interes medicine u ovim poljima usmeren je ka pronalaženju alternativnih sredstava za poboljšanje životnih funkcija i održavanje zdravlja kod čoveka. Malo nas prati koliko je medicina uznapredovala, mada nam stalno dolaze lepe vesti iz istraživačkih centara.
Pa, da vidimo te čuvene stvari iz romana sa fikcijom.
Šinski top
Ovo oružje radi uz pomoć elektromagnetne sile koja pokreće projektil sa rampe između dva superprovodnika koji predstavljaju šine. Pri uništavanju neprijateljskog objekta ne koristi se barut niti bilo kakva vrsta detonacije, već neverovatna brzina projektila od tri kilometra u sekundi. Konvencionalna protiv-vazdušna oružja su do Drugog svetskog rata koristila brzinu od dva kilometra na čas pri obaranju aviona, a kasnije su ti sistemi unapređeni, međutim danas se osavremenjava njihova zamena u vidu šinskog topa.
Teoriju o šinskom topu postavio je francuski naučnik Luis Oktav Fačion-Velepli 1918, revizovana je 1944. od strane Nacista, da bi 2000. Mornarica Sjedinjenih Država održala prvi test. Od 2010. se konstantno vrše opiti i poligonski testovi kako bi se pronašli optimalni uslovi primene ovakvog oruđa. Za proizvodnju šinskog topa odgovorna je kompanija Dženeral Atomiks i projekat nosi ime „Blicer“ za koji Atomiks planira da ga uvede u masovnu proizvodnju do 2019. i opremi sve veće brodove klase razarač, kao i borbene avione presretače. Za oružje, takođe, postoje planovi da se ukrca na bombardere koji će kružiti oko Amerike i obarati nuklearne projektile, nosače aviona strane mornarice ili neprijateljske objekte na stranom tlu.
Trenutno se radi na varijantama šinskog topa koji će funkcionisati putem plazme i elektromagnetnog pulsa.
Lasersko oružje
Čim se pominju laseri, Nikola Tesla i njegov „zrak smrti“ se javlja kao prva asocijacija. Amerika, Rusija i Kina su posvetile mnogo svojih resursa da otelotvore tu teoriju i dobile nekoliko projekata. Amerika je odredila DARPA-istraživačku kompaniju da napravi lasersko oružje i nekoliko prototipova je ugledalo dnevno svetlo. Jedan od tih prototipova montiran je 2010. na Boing 747 i nosio je ime Boing YAL-1, ali je 2011. oružje rastavljeno, jer nije bilo isplativo. Navodno je oružje bilo namenjeno obaranju interkontinentalnih balističkih raketa koje bi se našle na silaznoj putanji ka Američkom tlu. Oružje se pokazalo kao veoma pouzdano i precizno, ali glomazno i teško za održavanje pa je na kraju postalo otpad. Drugi prototip se 2014. našao na bojnom brodu sa ciljem da lovi bespilotne letelice i dolazeće projektile sa drugih brodova i dan danas je u upotrebi. Rusija je svoj projekat montirala na tenkove gde laserski snopovi služe „ometanju“ telemetrije raketa i protiv-tenkovskih projektila i danas je u upotrebi. Zbog dobrih rezultata laserski ometači su se našli u širokoj primeni pri razbijanju demonstracija, odbijanju piratskih brodova u Somalijskom zalivu i mobilnoj odbrani od dronova i bespilotnih letelica.
Lasersko oružje je od skora uvedeno i u civilnu upotrebu pri obezbeđivanju aerodroma, koncertnih hala i velikih skupova kao i obezbeđivanje objekata od raznih glodara, insekata i provalnika. Takođe se koristi u astronomiji, metalnoj industriji i građevini.
U medicini su se laseri pokazali kao neprocenjivo sredstvo koje se trenutno primenjuje pri hirurških zahvatima, korektivnoj i estetskoj hirurgiji. Poznatiji su oni laseri koji se široko primenjuju u stomatologiji, oftamologiji i u borbi protiv raka.
Roboti i dronovi
Još od kako nas je pisac Karel Čapek upoznao sa terminom „robot“ interesovanje za samooperativne mašine nas nije napustilo. Roboti su u početku zamišljani kao potpuno autonomne mašine, međutim takvi roboti još nisu stvoreni. Možda zbog straha od robota ili zbog želje da ipak čovek donosi odluke pri radu robota, svi roboti ikad stvoreni su napravljeni tako da ne mogu da funkcionišu bez operatera. U nekim slučajevima robot i dron se svode na isto, jer im je potrebna upravljačka konzola ili radio stanica odakle će mašine dobijati komande.
Tokom Drugog svetskog rata, prvi roboti na daljinsko upravljanje su se pojavili na strani nacista i korišćeni su kao protiv-oklopni uređaji. „Golijat“ je bio robot malog profila koji je mogao da se provuče ispod tenka ili džipa i tu detonira eksplozivno punjenje, kao nagazna mina na gusenicama. Rusija je imala sličan projekat pod nazivom „Teletenk“ koji je bio modifikovani TT-26 u bespilotno vozilo na daljinsko upravljanje. U modernom dobu se roboti na daljinsko upravljanje koriste pri razminiravanju terena ili kao pomoćno sredstvo. Amerika je po ideji Nemaca i Rusa razvila sistem SWORDS tj. robota za deminiranje opremljenog mitraljezom, kamerom i bacačem granata. Mlađi brat SWORDS-a je MAARS, skoro duplo veći dron koji može da primi jednog vojnika kao operatera mitraljeza i danas se vrše testiranja u Mohav pustinji kao i obuka Marinaca za rukovanje tim aparatima.
Pored ovih zemnih dronova, popularniji su leteći dronovi koji se godinama koriste na ratištima. Ti leteći dronovi i bespilotne letelice se dele na napadačke jedinice i izviđačke. Njihov oblik i veličina dosta variraju u zavisnosti od namene drona. „Predator“ je dron veličine jedrilice koji je proizvela Amerika za potrebe nadgledanja brdovitih terena Avganistana, vazdušnu podršku pešadiji na terenu i taktička delovanja po neprijateljskim objektima i skrovištima. Pojava višenamenskog drona bombardera podstakla je svetske sile da odgovore na takvu tehniku time što će proizvesti bolji dron, bolji avion ili protiv-vazdušni sistem.
Pešadiji na terenu se pak nudi čitava paleta ultra-lakih dronova koji mahom služe za: izviđanje neprijateljske oblasti, aktivno praćenje mete, a od skora se pojavio i sistem „Perdiks“ koji predstavlja roj umreženih dronova koji za cilj imaju da okruže metu i u „kamikaza“ stilu je unište. Ovaj sistem može da se ispali iz borbenog aviona ili lansira sa zemlje. Sekundarna funkcija „Perdiks“-a može da posluži i kao aktivno obezbeđenje objekata ili vozila gde će roj reagovati putem senzora i obrušiti se na dolazeći projektil ili neprijateljsko vozilo kao i na borbenu liniju žive mase. Jednostavno zamislite govno oko kog kruže muve… veoma opasne muve.
Amerika je pokušala u nekoliko navrata da nam zagolica maštu novim projektima DARPA istraživačkog centra, Boston Dinamiksa i drugih kompanija, i to im je pošlo za rukom. Ostali istraživački centri pomno prate kako se ti projekti razvijaju, a pošto ih ima dosta, navešćemo one zvučnije:
– BEAR – sistem pomoći ranjenom vojniku „Vecna Technologies“
– BigDog – sistem za prenošenje tereta po neravnom terenu „Boston Dynamics“ (ima još varijanti: BullDog, AlphaDog)
– MULE – sistem za brdsko ratovanje i prenošenje tereta „Boston Dynamics“
– SYRANO – francuski borbeni sistem, saradnja više kompanija
– AntBot – kineski autonomni policijski sistem
– SharpClaw – kineski borbeni sistem „Norinco“
– Ember – izviđački sistem „iRobot“
U civilnoj upotrebi se dronovi i roboti na daljinsko upravljanje koriste u vidu zabave, filmskoj industriji, ekstremnim sportovima i među kućnim aparatima kao što su tosteri, usisivači i dr. Više su nam poznate robotske ruke u automobilskoj industriji i metalnoj industriji, mada se i ostale industrije polako otvaraju po pitanju robotskih pomagala kao što su: industrija rudarstva, drvna industrija i prehrambena industrija. Po nekim teorijama pretpostavlja se da ćemo ubrzo dobiti i ekspresnu dostavu gde će dronovi preplaviti nebo noseći poštu ili namirnice iz samousluge, možda čak šetati psa ili zalivati cveće. Dronovi su postali veoma traženi i u poljoprivredi kao sistemi za uništavanje insekata, sistemi za sadnju i žetvu koji će moći satelitski da se navode u polju, sistemi za oprskavanje, sistemi za okopavanje i uništavanje korova.
Moram da spomenem i KP SSSR, CNSA i NASA organizacije koje su među prvima započele da razvijaju sofisticirane dronove i ne samo to, već i da ih šalju u svemir. Američki dron „Radoznalost“ poleteo je 2011. i sleteo je na Mars 2012. godine gde se pridružio svojim prethodnicima „Spirit“, „Viking“, „Beagle“ i „Feniks“. Postoje i dronovi koje su proizveli Rusi „Lunokhod“ i Kina „Yutu“ čije su misije istraživanje Meseca.
Medicina poseduje mali broj projekata koji se blisko tiču robotike, mada se aktivno radi na tome da se takvo stanje promeni. Razvoj robotike u medicini najviše teži ka modernizaciji veštačkih pomagala i ekstremiteta koji će direktno dobijati komande iz mozga korisnika. U hirurgiji se primećuje rad visoko-tehnoloških robotskih ruku koje samostalno obavljaju rutinske operacije nad pacijentom sa minimalnim učešćem operatera i hirurga. Takođe je u razvoju i projekat koji će hirurgu bukvalno dodati treću, možda i četvrtu ruku, pa će se time dosta uštedeti na vremenu ili omogućiti doktoru da efikasnije izvrši zahvat.
Među starijom populacijom i gerontološkim centrima su se pojavili robotski psi i roboti-saputnici koji aktivno pomažu svojim vlasnicima pri svakodnevnim aktivnostima i precizno utvrđuju simptome raznih napada. Što se tiče letećih dronova u medicini, trenutno se razvija flota aparata za prvu pomoć koji će u velikoj meri zameniti ambulantna kola i otkloniti problem gustog saobraćaja na kolovozu. Ideja se zasniva na tome da operater po prijemu hitnog poziva lansira dron sa najbliže lansirne stanice i pošalje ga na lice mesta gde će slučajni prolaznici, koji su se tu zatekli, ukazati pomoć pacijentu uz instrukcije operatera.
Vojna oprema
U interesu svake države je da obezbedi sigurnost svojih vojnika na bojnom polju i pruži im moderna oružja koja će im pomoći u borbi. Super sile kao što su Amerika, Rusija, Kina, Indija i Japan su već u trci da stvore visokotehnološko oružje i za sada je nepoznato ko predvodi. Još veći je izazov smisliti efektivnu odbranu od takvog oružja. Pre nekoliko godina su priče o kibervojnicima bile samo tračevi, ali su danas oni realnost. Robotika i mehanika su uspele da pruže par prototipna odela i paletu opreme koju „super vojnik“ treba da ponese. Nešto što je bilo rezervisano samo za filmove, ugledalo je dnevnu svetlost pojavom koncepta „vojnika budućnosti“ i gomilom pratećih projekata. Amerikanci su opet bili prvi sa predstavljanjem opitnog odela i time su izbili na vodeću poziciju.
Odela o kojim govorim su kombinacija robotike, mehanike i nanotehnologije čija je funkcija namenjena zaštiti vojnika, pružanju boljih performansi tokom aktivne borbe, omogućavanje vojniku da se duže bavi vatrom uz manji stres i da u velikoj meri olakša svakodnevne dužnosti vojnika. Svaka od sila stvorila je nešto slično drugim odelima, tako da ima mnogo verzija ovih sistema. Navešću nekoliko zemalja i njihove koncepte „vojnika budućnosti“:
– TALOS – Amerika
– RATNIK i GLADIATOR – Rusija
– FELIN – Francuska
– IdZ – Nemačka
Ovi sistemi su i danas u opitnoj fazi gde se radi na boljem i praktičnijim rešenjima. Pretpostavlja se da će sva od ovih odela imati egzoskelet i nanorobotski premaz „Vantablack“ izgrađen od sitnih nanočestica koja su 90 posto mrkije od ugljenikovih materijala. Zbog takve karakteristike, taj nanomaterijal ima sposobnost da apsorbuje 99 posto svetlosti i upija UV zrake, što znači da takav materijal ima minimalnu reflekciju i može da se prilagodi sistemu kao solarni izvor energije za napajanje egzoskeleta. Za drugu namenu ovog materijala je posebno zainteresovano američko ministarstvo odbrane (DoD) koje njime planira da ofarba svoje borbene letelice čineći ih nevidljivim za radare.
Egzoskelet
General Electics je 1965. podelio svoj uspeh sa svetom objavivši da su proizveli prototip egzoskeleta „Hardiman“ koji je, iako ne operativan, utabao stazu za egzoskelete nove generacije. Institut Mihajlo Pupin je 1969. godine pod vođstvom prof. Vukobratića uspeo da otkloni problem pri pokretanju nožnih elemenata i time probio led u robotici koja je, ugledajući se na postignute rezultate Instituta, počela agresivno da razvija koncept humanoidnog robota androida. Prvi funkcionalni egzoskelet osmišljen je kao proteza i uspešno je testiran u beogradskog Ortopedskoj klinici 1972. godine. Ovim događajem je započela revolucija u robotici koja i danas hvata mah.
Američka kompanija Ekso Bioniks je u saradnji sa kompanijom Lokid Martin 2009. godine prikazala svoj prvi dizajn egzoskeleta namenjenog vojsci pod imenom „HULK“. Ovaj aparat tj. proteza pruža veliku snagu vojniku, brzinu i pokretnost tokom borbe, a takođe i sposobnost da nosi znatno teži tovar od onog propisanog za običnog vojnika. Egzo Bioniks je svoju prvu protezu „eLEGS“ izbacila na tržište 2010. sa namerom da paraplegičarima omogući hod. Japanske kompanije Cayberdine i Honda imaju svoje verzije ovog medicinskog pomagala kao i mnoge druge zemlje od kojih se ističe Belgija sa sistemom „WALL-X“.
Nekoliko ovih egzoskeleta se našlo i u civilnoj upotrebi, preciznije u građevini. Usled velike nosivosti i malog pritiska na korisnika koji rukuje egzoskeletom, sam koncept pokazao se kao veoma interesantan i koristan, jer se radnik manje umara, lakše rukuje teretom, duže radi i smanjuje potrebu za novim radnicima. Na tržištu su se već pojavili modeli Ekso Works, Fortis, Robo-Mate, MAX, HAMS, Laevo, V-22 Egzoskelet, HAL, ali je najpoznatiji „Prototip brodogradilišnog egzoskeleta“ Daevua iz Južne Koreje.
U razvoju je još mnogo projekata i materijala različitih osobina i namena, i teško ih je sve staviti na listu ali ću ipak navesti nekoliko.
– Policijski dron presretač. Ispaljuje se iz policijskog auta i putem sajle se prati njegova putanja do kriminalnog vozila gde električnim udarom prži tehnologiju unutar auta i gasi motor. Predviđen za upotrebu tokom jurnjava po ulicama.
– Hologramska kamera. Kamera sa postoljem koja se montira na zid i putem radio talasa i termalne vizije formira 3D sliku unutrašnjosti. Predviđena za talačke situacije i vojne svrhe.
– Nano-odašiljač. Ispaljuje se u vidu metka i lepi se po kontaktu. Predviđen za policijsku upotrebu.
– Vodootporna tečnost. Materija koja je veoma otporna na razne vrste tečnosti i prljavštinu. Predviđena za široku civilnu, industrijsku i vojnu namenu.
– Anti-anti-oklopna mina. Montira se na reaktivni štit oklopnog vozila i aktivacijom senzora ispaljuje svoj sadržaj na dolazeći projektil čime odlaže detonaciju i sprečava kontakt sa tenkom. Predviđena za vojnu upotrebu.
– Likvidni pancir. Visoko reaktivna materija koja deluje po taktilnom kontaktu. Ima sposobnost da promeni svoje agregatno stanje u kompozitni materijal i zaustavi protivpancirni metak. Predviđena za vojnu i policijsku upotrebu.
– Plazma štit. Nanomreža koja putem mikrotalasa krivi ljudsku vizuelnu percepciju i skriva objekte. Predviđena za vojnu upotrebu.
Adroidi
Među mašinama koje se oslanjaju na čoveka kao operatera, pojavila se potreba za robotima koji će nezavisno funkcionisati. Istraživačke kompanije su ponudile i autonomne jedinice humanoidnog izgleda koje nazivamo androidima i droidima. Za razliku od robota, androidi imaju ugrađen softver i „veštačku inteligenciju“ koja im omogućava da u nekoj granici samostalno donesu odluke i reaguju na zadate parametre.
Japanski univerzitet Waseda nam je sedamdesetih prošlog veka prikazao svoje dostignuće na polju robotike tako što nam je predstavio WABOT 1 koji je mogao samostalno da svira instrumente i koristi ruke zahvaljujući taktilnim senzorima. Android je bio u stanju da čuje govor i daje odgovore na pitanja. Južnokoreanska firma KITECH je među prvima stvorila androida koji je mogao da peva, zatim je svetom počela pomama za stvaranjem androida koji mogu da obavljaju razne zadatke kao što su: samostalno kretanje, prenošenje stvari i adekvatno korišćenje istih, upravljanje automobilom, trčanje, skakanje itd. Proizvodnja androida i interesovanje za njih se svodi najviše na civilni sektor. Njihova primena varira od pomoći u kući, građevini, obavljanju prostih zadataka, razgovor i druženje, učestvovanje u akcijama spašavanja, čišćenje zona zagađenih biološkim i nuklearnim otpadom i, naravno, seks. Navešću nekoliko androida koji su se pojavljivali u vestima i pomogli razvoju robotike.
– PETMAN – android vojne namene, određen za akcije spašavanja i prelaženja preko neravnog terena „Boston Dynamics“ Amerika
– Atlas – android vojne namena, određen za pronalaženje ranjenika i spašavanje „DARPA“ Amerika
– ASIMO – android civilne namene, određen za druženje „Honda“ Japan
– Justin – android civilne namene, određen za popravku satelita u svemiru „DLR“ Nemačka
– HUBO – android civilne namene, određen za pomoć u kući „KAIST“ Južna Koreja
– REEM – android civilne namene, određen za vodiča i prezentera „PAL Robotics“ Španija
– FEDOR – višenamenski android, određen za saputnika i pomoć u svemiru „Android Techics“ Rusija
– TOPIO – android civilne namene, određen da igra ping-pong „TOSY“ Vietnam
– HARMONY – ginoid civilne namene, određena za seksualna iskustva „RealDolls“ Amerika
Veštačka Inteligencija
Koncept veštačke inteligencije se zasniva na sposobnosti mašine da samostalno uoči problem i reši ga uz maksimalan učinak. Prvenstveno se vezuje za androida ili fembota, mada su trenutni uspesi ograničeni na kompijutere uz mali izlaz na internet. Veštašku inteligenciju moramo posmatrati kao alatku, jer se ona najviše koristi za prepoznavanje obrasca govora, teške proračune u svim granama nauke, simulacije raznih eksperimenata, tumačenje velike količine podataka i u medicini. Kad god naučnici naiđu na veliku količinu informacija koja treba da se obradi, unesu je u računar i predaju veštačkoj inteligenciji. Pre veštačke inteligencije (u daljem tekstu VI) naučnicima je trebalo po deset godina da dođu do nekog zaključka i ustanove činjenice, međutim od kako imaju morbidno snažni digitron koji deset godina pakuje u deset sati, nauka je postala nezaustavljiva. VI delimo na slabu i jaku, gde se slaba koristi u svakodnevnom životu, a jaka je rezervisana za nauku i poslovanje.
Jaku VI pretežno koriste naučno-istraživački centri i slične organizacije dostupne civilnom stanovništvu kao što su: meteorološke stanice, avio kompanije, opservatorije, auto industrija, građevinske kompanije, banke i osiguranja. VI se, takođe, koristi u veoma dosadnim segmentima posla koji mogu biti veoma umarajući. Ona tu ima za cilj da efikasno obavlja zadatke i traži algoritme tih ponavljanja gde će preko proračuna i statistike obezbediti alternativu to jest bolje rešenje pri obavljanju tih zadataka i skratiti vreme za izvršavanje zadatog problema.
Slaba VI prisutna je na internetu kao sistem on-line pomoći ili kao drug za razgovor. Postoji nekoliko „programa“ popularnih među tinejdžerima kao što su: SIRI, ALEXA, CORTANA i BRAINA. Ovi programi su pored partnera za razgovor i lični asistenti u vidu aplikacije za pametne telefone koji mogu da obavljaju razne zadatke umesto vlasnika telefona, na primer: rezervisanje mesta u restoranu, on-line kupovina, podsetnik, iznajmljivanje taksija, internet pretraga. Pored programa, takođe su se na tržištu pojavili kućni sistemi ličnih asistenata koji mogu da kupuju namirnice preko interneta, kontrolišu klima uređaje i roletne, kontrolišu zvuk i televiziju, vode razgovor uz večeru, obavljaju funkcije telefona, kontrolišu osvetljenje, šalju mejlove i slike, bude vas u zakazano vreme i sve to uz glasovne komande. Jibo, Bonjure, Homey i Zenbo predstavljaju seriju kućnih pomagala nove generacije čiji se dizajn savršeno uklapa u „pametnu kuhinju“.
Usled vrtoglavog razvoja tehnologije i robotike, kućni aparati su takođe dobili transformaciju u „pametne“ naprave koje putem telefona mogu da vas obaveste kada je jelo spremno, da li je veš opran, koliko vam je mleka ostalo u frižideru, Džeki danas nije išao u šetnju, napolju je divno – zašto ne izađeš u šetnju umesto da samo sediš uz taj kompjuter, oči će ti ispasti od tolikog zračenja, a znaš da nije dobro za zdravlje, itd. Za sve te kuhinjske i kućne elemente, umrežene u jedan sistem VI će biti odgovoran da ih održava u optimalnom stanju. Ovaj koncept povezanosti elektronike u kući nazivamo i „Pametna kuća“.
U konceptu „pametnih“ stvari se podrazumeva neki nivo prisustva veštačke inteligencije, otud i naziv „PAMETNO“ pri opisivanju aparata. Pretpostavlja se da će u budućnosti aparati sa integrisanom veštačkom inteligencijom preplaviti naša tržišta pa i svet. Primećen je pad sposobnosti socijalizacije kod čoveka sa porastom on-line socijalnih mreža i pametnih aparata što čini mnoge ljude zabrinutim za dobrobit čovečanstva.
Virtuelna realnost
Ovo je već dolivanja ulja na vatru što se tiče socijalizacije, jer virtuelna realnost pruža potpuno otuđenje od realnog sveta. Sama teorija virtuelne realnosti (VR) postoji još od davnina. U modernom dobu se mogu naći sredstva koja nam omogućuju ulazak u jedan od mnogih digitalno izgrađenih svetova koji simuliraju realan svet. Primarna funkcija VR se svodi na zabavu, igranje igrica i obrazovanje. Poznati aparati na tržištu Okulus Rift, Vive, Play Station VR donose nam i adrenalinska iskustva koje normalan čovek ne bi uradio usled straha ili nemogućnosti tehnologije da odgovori na svaki prohtev. U obrazovanju se virtuelnom realnošću koriste piloti, astronauti, hirurzi i vozači, jer se u virtuelnom svetu vrše veoma realne simulacije mogućih događaja. Vojska se posebno zainteresovala za VR, jer je u njoj moguće sprovoditi obuku specijalnih operatera bez svih onih opasnosti i rizika koje realan svet pruža u ratnim zonama. Za VR se zainteresovala i pornografska industrija koja je od 2016. počela da snima svoja dela tako da su funkcionalna i preko VR opreme. Pored već pomenutih VR naočara, proizvođači i istraživači granica virtuelnog streme ka tome da osmisle i dodatnu opremu koja će moći sintetički da simulira miris i dodir pošto su se već pobrinuli za audio i vizuelan ugođaj. Ako prevarite svoju iŽenu sa Gel Gadot u virtuelnom svetu, da li se to i dalje smatra prevarom? Obavestite me, molim vas.
Svemirski lift
Teorija svemirskog lifta se zasniva na potrebi da se penzioniše konvencionalni odlazak u svemir putem glomaznih raketa, šatlova i spacijalnih letelica. U poslednje vreme se dosta govori o ovoj teriji koja lagano klizi u zvaničan projekat. Ukoliko se ovaj projekat ostvari, Zemlja bi dobila na vremenu potrebnom za regeneriaciju ekosistema uništenog ogromnim količinama utoršenog goriva na lansiranje raketa. Kreiranje svemirskog lifta je do sada izazivalo opšu zabrinutost među naučnicima, jer mnogo toga može poći po zlu sa tom napravom, međutim, pronalaženjem sintetičkih materijala otpornih na katastrofalne vremenske uslove i 3D štampe, kao i proračuni VI su nam konačno omogućili da teorija svemirskog lifta dobije svoj oslonac na zemlji. Namena svemirskog lifta se dodeljuje lakšem i bržem putovanju u svemir, jer će se liftom stvoriti čvrsta veza sa vasionom. U planu je i lakše dopremanje delova za izgradnju svemirskih istraživačkih stanica, svemirski turizam, možda čak i putovanje svemirom. U narednim godinama ćemo dosta slušati o trenutnim fazama razvoja ovog projekta koji sve više zalazi u rejon mogućeg.
Teleportacija
Pod pojmom teleportacije se podrazumeva prenos mase putem snopa svetlosti. U fantastici je ovaj proces opisan i kao proces dezintegracije na početnoj tački A, zatim ponovno stvaranje istog organizma na tački B. 1993. je ostvaren pomak u teoriji teleportacije kada su naučnici ustanovili da ona može biti i kvantna, pa je narednih godina bilo polemike o tome. 1997. su počeli testiranja transfera protonske čestice na daljini od jednog metra u gasnom okruženju gde je jedan od tih protona umalo izvršio teleportaciju. Saradnja evropskih instituta za kvantnu fiziku dala je vredna zapažanja i rezultate sve dok se nije uključila i Kina koja je 2017. lansirala satelit Misijus koji ima veoma osetljive protonske receptore. Od milion poslatih čestica u svemir, direktno uperenih u satelit, samo su 900 protona teleportovana u satelit. Od danas računajte na teleportaciju kao sigurnu budućnost.
Leteći automobili
Da automobil bez ikakvih problema skupi gume i vine se u vazduh je san svakog dečaka, a od pre neku godinu maštanje o letećem automobilu nije potrebno. Interesantno je to kako se od početka sam koncept pokazao kao realan i moguć, zatim propraćen prototipovima i praktičnim rešenjima – doživeo da se svaki od tih projekata stopira zbog manjka sredstava. Iako se svako nada da će jednog dana ugledati leteći auto na nebu, možda i sam upravljati jednim modelom, sam koncept letenja u autu nikad nije zaživeo, pa zato s vremena na vreme dobijemo po neki naslov u novinama koji s entuzijazmom najavljuje pojavu letećeg automobila. Države kao što su Amerika, Rusija, Slovačka, Japan i mnoge druge pokazale su se sposobne da naprave funkcionalni prototip, ali su pokazale i nemogućnost da prototip lansiraju sa pokretnih traka u vazduh.
Već imamo razvijenu avijaciju, kvadkoptere, helikoptere, hoverbote i razne druge mašine koje su u stanju da prkose gravitaciji i postaraju se za bezbednost putnika, tako da se postavlja pitanje: šta koči komercijalizaciju ličnih letećih platformi? Po internetu kruže amaterski uspesi letećih jednoseda, velikih dronova i ultra lakih letelica, pa onda zašto siromašno korišćenje takvih mašina? Argument tome je jednoglasna saglasnost inženjera da takav aparat donosi mnogo više problema nego koristi – iako u teoriji leteći automobil predstavljaju revoluciju u avijaciji. Bezbednost i pouzdanost običnog čoveka da upravlja letelicom je veoma diskutabilna stvar, a teret koji će kontrola leta morati da trpi zalazi više u fikciju nego li leteći automobil. Što se tiče letenja uopšte, nove generacije supersoničnih putničkih aviona su već u povoju, kao i samooperativni helikopteri sa laserskim navođenjem pri sletanju, auto-piloti sa veštačkom inteligencijom i automatikom pri uzletanju i sletanju, softver za kalkulisanje ruta sa zadatim parametrima vremenskih prilika i planiranog saobraćaja u budućnosti i još dosta sistema, softvera i mašina.
Ipak se nekoliko projekata probilo kroz daj zid skeptičnosti sa idejom da služe ljudima u svetu gde se sve odvija na brzinu. Plan i projekat letećih automobila se ovde svodi na vrstu drona, tako da zbog veštačke inteligencije spada među androide, a po izgledu među leteća kola. Japan planira da svoje čedo Skydive uvede kao zvanično transportno vozilo olimpijaca na sledećoj Olimpijadi 2020, dok Nemačka planira da svoj Lilium Jet uvede u autonomni sistem taksi službe koja će pokrivati teritoriju Berlina kao ključnu tačku širenja mreže na ostale gradove. Američka firma Uber se pridružila ideji letećih automobila u smislu formiranja autonomne taksi službe na kojoj trenutno radi i priprema panel za World Expo 2020 gde će prikazati svoje dostignuće u lišavanju posla nekoliko miliona taksista.
Hajperlup
Ovaj projekat se smatra za boljim rešenjem u železničkom saobraćaju koji će funkcionisati kao supersonični voz bez lokomotive. Kretanje ovog čuda će se obavljati u tunelu pod zemljom čiji će motor pokretati elektromagnetni generator. Kao što sam već objasnio kod šinskog topa, tako možete zamisliti da se mesto projektila nalazi „čovek đule“ koji će neverovatnom brzinom putovati do svog odredišta. Što je „voz metak“ parnoj lokomotivi, to će hiperlup biti „vozu metku“ – vesnik budućnosti.
Krionika
Dug put svemirom bi verovatno koštao čoveka života, ali ne i u fikciji gde postoje razni načini da se odloži smrt. Krionika je nauka u medicini koja se bavi baš tim problemom. Teorija krionike se zasniva na oživljavanju/reanimaciji ljudskog organizma koji je prethodno podvrgnut dubokom zamrzavanju. Ideja je potekla od mnogih amfibijskih organizama koji imaju prirodnu sposobnost da izazovu kriogeno stanje tokom zime i povrate se u život na proleće. Primena krionike u realnom životu se vezuje za duga krstarenja svemirom u cilju kolonizacije drugih planeta. Koliko je krionika stigla do realnih uspeha se trenutno ne zna, mada je poznato da se nekoliko instituta bave otkrivanjem tajni koje krionika uspešno skriva.
Najveći problem je oživljavanje mrtvog tkiva, mada se medicina uzda u pomoć molekularne nanotehnologije, bioinženjeringa i nanomedicine da premoste problem i izvedu uspešan test. Već nekoliko decenija se prikupljaju volonteri za podvrgavanje kriogenom zamrzavanju sa nadom da će ih doktori budućnosti probuditi kada se tehnologija razvije do tog nivoa.
Uzgajanje veštačkog tkiva
Kao što sam naslov kaže, moderna medicina ima laboratorije gde uzgaja veštačka tkiva. 3D štampa, bioinženjering i razvoj sintetičkih materijala omogućili su medicini da u kontrolisanom uslovima stvori veštački organ tipa: srce, kožu, nos, uši, hrskavicu itd. koji se mogu presaditi pacijentu. Uzgoj veštačkog tkiva se donekle graniči sa kloniranjem koje je etikom zabranjeno da se vrši i pored toga što je nekoliko eksperimenata bilo veoma uspešno npr. ovca Doli. Za laboratoriju gde se obavlja veštački uzgoj tkiva može se reći da je fabrika rezervnih delova za ljude samo što medicina za razliku od autoindustije može prilagoditi „rezervni deo“ potrebi pacijenta. Istraživanja na polju matičnih ćelija se, takođe, dosta prepliću sa uzgajanjem tkiva, jer matične ćelije predstavljaju organski način izvršavanja istog zadatka, dok uzgoj tkiva više teži ka sličnim materijalima nastalim u laboratoriji.
Za kraj, želim da spomenem još nekoliko projekta na kojima se radi i za koje ćemo možda čuti i videti u skorije vreme.
– Neuro-senzorne kacige – tehnologija, pomoć pilotima pri upravljanju aviona
– Morfički metal (stakleni metal) – resurs, zamena pancira
– Bioplastika – resurs, zamena za običnu plastiku
– Hologram – tehnologija, zamena za monitore i ekrane
– Spintronik – tehnologija, zamena hard diskova i memorijskih diskova
– Bežična električna mreža – resursi, zamena za klasičan način dopremanja električne energije
– 5G – tehnologija, mobilna mreža
– DNK digitalna baza podataka – tehnologija, anti-apokaliptična namena
– Li-Fi – tehnologija, zamena za internet
– Veštački uterus – tehnologija, pomoć produženju ljudske vrste
– Implanti – tehnologija, osiguranje poslovnih podataka, kontrola životnih funkcija
– Hibernacija – hemikalija, zamena anesteziji
– Kontraceptivna sredstva za muškarce – hemija, kontrola rađanja
– Regenerativna medicina – produženje životnog ciklusa
– Magnetna levitacija – tehnologija, železnice
Po svemu ovome možemo zaključiti da naučna fantastika više ne zalazi u fantastiku i fikciju kako smo do sada mislili. Razbili smo sve veće mitove i napravili korak dalje ka usavršavanju već napravljenog. Pretpostavljam da oni koji pišu fikciju imaju veliki izazov pred sobom. Možda je dovoljno pogledati u zvezdano nebo puno neonskih lampi sa dostavnih dronova i pozvati svoju iŽenu da vam donese još jedno pivo iz kriofrižidera dok diktirate svoj novi roman u nanomikrofon i lebdite na baštenskoj stolici koja vas masira robotskim rukama.