Firma – Dušan Stojmenović

I saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.

Jovan 8, 32

Garancija našeg kvaliteta je, pre svega, sve ovo vreme koje trajemo, ali i nepogrešivost posla koji obavljamo do u tančina. S obzirom da radimo u strogoj tajnosti, što nam je od vlasti dato kao jedan od uslova koji moramo da ispunimo, vi za to niste mogli znati, ukoliko ste se o nama uopšte i raspitivali. Ali sada, kada smo došli, da tako kažem, do kraja, do vašeg kraja, ja to mogu da vam, ovako iskreno, i saopštim, i sa svime vas pobliže upoznam. Dok ja nisam došao na mesto direktora, neke nepravilnosti su možda i postojale, ne sporimo to, ali i one su bile efemerne i apsolutno nevažne za suštinu našeg poziva i glavne nam namene. Onda kada sam ja, jelte, došao na čelo ove kompanije, svaki od tih propusta je prevaziđen, a sam posao, primetno unapređen. Pođite sa mnom, pokazaću vam čime raspolažemo.

Ovako je govorio direktor firme SUICID TRAVEL mladom momku, koji je nedavno ovde došao, i koji ga je nezainteresovano gledao, mlitavo držeći ruke pokraj tela, dok je direktor svoje držao poduprte na leđima. Ime firme koje je upravo čuo bilo je ono u tajnosti (onoj o kojoj je direktor maločas nešto napomenuo), dok je, zvanično, njen naziv glasio – JUSTICE TRAVEL.

Pogledajte – reče direktor, opisujući rukom polukrug u čijem se opsegu našla velika ravnica obasjana suncem, sa manjim i većim brdima okolo, i jednim srebrnkastim jezerom na kraju – ovo je samo jedan deo kompleksa u kome mi vredno radimo dugi niz godina. Tačnije, decenija… Kada dođe vreme da vas…, ovaj, kada bude došao trenutak da obavimo ono zbog čega ste ovde, biće vam jasno čemu sva ova priroda služi. Za početak, idemo u samo srce firme. Ovamo – reče, dajući znak rukom, okrenuvši leđa mladom klijentu koji ga je ravnodušno sledio.

Posle nekih par minuta našli su se kraj jedne sive zgrade od stakla, oivičene sivim čelikom, visine nekih desetak metara. Već pri samom ulazu direktor nastavi:

Nema govora o tome o tome da vas provedem kroz sve sektore i upoznam sa svim ljudima koji su ovde zaposleni. Predugo bi trajalo, a osim toga, to nam nije ni potrebno. Našu psihološkinju, koja je juče razgovarala sa vama, ste upoznali. Ljupko stvorenje, šta kažete? Imala je samo dvadeset i dve godine, nešto malo manje nego vi sad, kada je ovamo došla. Za ovih osam godina, koliko je ovde, nije nas ni jednom izneverila. Ja sam najkompetentniji da o njenom radu sudim, jer sam i sam psiholog. Reći ću vam još ponešto o njoj, dok obilazimo našu zgradu.

Mesto na kome su se sad našli, ličilo je na podrum, iako nije bilo pod zemljom, jer je bilo zatamnjeno i puno prašine. Memljiv zadah je ispunjavao prostor da je stvarao osećaj kao da se za lice lepi. Kako su mu se oči polako navikavale na mrak, klijent je uspevao polako da razaznaje predmete koji su se tu nalazili: eksere, čelične okovratnike, lance, dugačak sto sa rukohvatima i nogostupima, nekoliko razbacanih palica i čekića. Zatim, tu se nalazio i jedan veliki malj naslonjen na zid, a iznad, u dugačkoj futroli na zidu, behu poređani noževi različite veličine i oblika. Njegova melanholija i pitom izgled ovim prizorom nisu bili nimalo narušeni. Premda je to primetio, direktor ipak, kroz srdačan osmeh, reče:

Ne plašite se, prijatelju! Ovo je sve ostatak prošlosti, kao podsetnik na nemila vremena koja su davno za nama. Ovamo sam vas doveo upravo zbog toga; da vidite koje su metode bile ranije primenjivane. Nikakvog atavizma, ovde nema. Sve je ovo prevaziđeno, bar kada je o višoj inteligenciji reč, dok kod naroda, to nije tako još uvek. Ali zato smo mi tu! Razgledajte slobodno. O nečemu ovakvom niste mogli ni da sanjate, mladiću!

Dok su se peli stepenicama, dodirujući rukom hladan gelender, direktor poče da priča o mladoj devojci:

Njen posao je ovde jedan od najodgovornijih. To i sami shvatate, zar ne? Ona je ta koja procenjuje u kakvom je emotivnom stanju naš korisnik; da li je možda podvojena ličnost, kako se to kaže, da li je ovde samo zarad zabave (a ima i takvih, oh da, još kako ih ima!); da nije možda pripit, ili je možda jedan onih, za sve nas, najopasnijih. Onih, naime, koji bi sve ovo da poremete, da daju na uvid javnosti, da nas oklevetaju, i koji i inače radena podrivanju celog sistema, na kome i počiva ova firma, i celo naše društvo. Razumete?

Stigavši do poslednjeg sprata, mladić se već bio rasanio, i kroz prozor je mogao da vidi celu onu ravnicu, brda i jezero, sa jasnije perspektive negoli malopre. Učini mu se da bi se na tom mestu mogao napraviti neki hotel za porodični odmor, ali i kuće u kojima bi se ljudi takođe odmarali od posla i učmale svakodnevice. Na tu ga pomisao posebno nagna svetlucavo jezero. Jedva da je mogao i da nasluti kakav ga proces i ceremonijal očekuju, kada mu se polako, kao na usporenom filmu, počeše ukazivati sitne crne tačke kako se pomeraju u podnožju planina, sve u nepravilnim razmacima i u redovima jednih ispod drugih, i koncentričnim kružićima iz kojih su se, sa strane, tačkice lagano odvajale, jedna po jedna.

Tada shvati da su to ljudi koji, kao mravi, lagano pristižu, zauzimajući svoja mesta.

Ona je – nastavljao je dalje njegov vodič – umnogome osvežila celu kompaniju. Ne samo zbog lepote, u koju ste se izvoleli i sami uveriti, nego i zbog svoje profesionalnosti. Ona selektuje – reče to malo tiše i poverljivije, uperivši i pogled i kažiprst ka njemu, kada se pored njih stvori jedan mlađi čovek, sa širokim osmehom i veštačkim levim okom koje se presijavalo. Bio je visok i mršav, a dugačkim je rukama, koje behu u stalnom pokretu, odavao onaj nemir koji se katkad i na ostale ljude prenosi. I dalje ćuteći, klijentu je njegov kez više privukao pažnju od veštačkog oka i nemirnih ruku.

Direktor se naglo odvojio od njega, i ostavivši ga bez izvinjenja, stao nešto da raspravlja sa ovim mladićem, koji je, očigledno, bio jedan od službenika u ovom preduzeću. Kako se nalazio blizu vrata koja su ostala poluotvorena, korisnik usluge priđe još bliže, iako ga neka znatiželja nije nešto naročito podsticala da to uradi, i uspeo je da vidi tri devojke u kancelariji, od kojih je jedna nešto radila na računaru, dok su njene koleginici razgovarale telefonom.

Recite mi – ozbiljnim tonom reče jedna – da li imate konkretan razlog da sebi oduzmete život, ili je to na vas uticao neko drugi, ili možda neka literatura?

U tom trenutku dva sagovornika iza njega počeše nešto glasno da govore, i kada se okrenuo prema njima, stigao je samo da vidi da su se rastali, i direktora koji se, već u sledećem trenutku, užurbano vraćao ka njemu.

On mi je jedina greška u celoj koncepciji! – prosiktao je zajapuren od besa. – Moraću da ga otpustim, samo ne znam kako! Njegov nezakoniti otac je načelnih Uprave za suicid, pa sam morao da ga primim ovde. Inače je čudovište! Stalno me minira, pravi se pametan, zanoveta… A pošalice kojima se služi niti su duhovite, niti su primerene našoj radnoj etici. Bilmez jedan! Ta, videli ste ga! Levo oko je izgubio u nekoj tuči. Iako sam humanistički psiholog, sa više licenci o toleranciji i nenasilnoj komunikaciji, negoli što on ima godina, dođe mi ponekad da ga izudaram, da se puši!

Dakle, kao što rekoh – nastavio je dalje pošto se smirio – ona selektuje. Neke klijente odbija, neke ostavlja na čekanju, da se pobliže ispitaju, dok neke – kao što je sa vama bio slučaj, odmah prosleđuje dalje. Verujem da vam njen posao izgleda jednostavan, kao da bi ga svako mogao raditi, ali upravo je obrnuto, dragi moj. Ne biste mi verovali zbog kakvih sve razloga dolaze ovamo ljudi da bi izvršili samoubistvo. To je užas jedan. Sve sami malograđani i neznalice! A mi sarađujemo samo sa prefinjenim, istančanim duhovima, onima koji znaju smisao i razlog svog odlaska iz ovog vidljivog sveta.

Naš pravilnik je jasan. Da bi neko mogao da uživa naše poverenje, mora da ispuni tri uslova: Prvi, da je na odluku o samoubistvu došao sam, bez uticaja okoline; ni prijatelja, ni roditelja, ni ostale rodbine, kolega ili bračnog partnera. Drugi uslov je taj da nije očajan. Znate, (ovde su se direktoru spustili kapci, a oči se blago podigoše na gore, kao da će svakog časa da doživi orgazam, a glas mu postade tiši) sve je više onih koji dolaze ovamo u suzama, sa drhtavicom, dok objašnjavaju zašto im više nije do života. Tresu se, mole, preklinju, a neki, pošto budu odbijeni, i prete; znaju čak i fizički da nasrnu na nekoga od nas kada shvate da od saradnje nema ništa, ali je naša etička doslednost nepokolebiva, a naša psihološkinja neumoljiva. Samo stabilne, zrele, i samosvesne ličnosti (sada se već vratio iz malopređašnjeg zanosa), mogu biti i naši korisnici. Svi znamo da živimo u demokratiji, te onda je i svako nezadovoljstvo nekog građanina, samo po sebi, sumnjivo. Ne želimo ni malo da se razlikujemo od naših kolega po drugim firmama.

Na kraju treći, jednako bitan uslov je da je korisnik upoznat sa Ustavom naše demokratske zemlje. Možda vam sad ovo zvuči kao nešto bespotrebno, ali ste onda u zabludi. Klijent jednostavno mora da zna ko mu omogućuje slobodu za taj čin za koji se on ovde prijavljuje. Nadam se da je ovo jasno? U redu, možemo nastaviti dalje.

Već posle par koraka, nastavio je.

Vidite, ja sam se nedavno vratio sa jednog putovanja. Sa nekim koleginicama sam bio učesnik seminara koji se zove Erasmus plus. Neprocenjivo iskustvo, verujte. Koliko smo tamo naučili, i o samoubistvu, i o novim tehnikama kako prepoznati onog pravog, koji zaista hoće da se ubije, i da ga razlikujemo od onih kenjkavaca kojima je to samo poza, glumatanje… Pritom smo se i divno proveli. Na svakom seminaru je lepo, a posebno još kada je u pitanju internacionalni seminar. I njega ne može svako da pohađa. Samo intelektualci koji vredno rade.

Možda je momak i osetio potrebu da mu napomene da je shvatio kako sve ovo funkcioniše, ali je direktor već ulazio u jednu kancelariju, te nije odreagovao. Sada se našao u neposrednoj blizini sa ženama koje sa poslom nisu prestajale, sve dok ovaj ne reče teatralno:

Lepotice moje drage, ovo momče ovde je, po mom dubokom uverenju, jedan od naših najpristojnijih i najodgovornijih klijenata. Ako mene pitate, ozbiljan je kandidat za samoubicu generacije za ovu radnu godinu. Upravo ga tim povodom sprovodim kroz neka odeljenja, da ga uputim u naše tajne i majstorije. Cilj mi je, pre svega, da ga upoznam sa našom strukom, koja je i osnova našeg kvaliteta i okosnica našeg poslovanja. Jedan je od retkih koji nije imao zastoja u proveri, niti je izazivao bilo kakvih podozrenja. Jedinstven primerak, ako mogu tako da kažem!

Žene, i jedan muškarac – koji se odjednom pojavio u njihovom društvu – su se upoznali sa njim, i ukazaše mu čast koja mu se učini potpuno protivnom onom hladnom i poslovnom stavu preko telefona, koji ni njega nije mimoišao.

Ovo su naši defektolozi. Sa njima ste prvo došli u susret. Ujedno, to je naš filter. Ko kod njih prođe, ide kod psihološkinje. Jedna defektološkinja odavde je zadužena i za marketing. Uspele su da primete da imate zavodljiv i muževan glas – doda to sa namigivanjem, ostavljajući tako i znak svoje, direktorske, blagonaklonosti.

He-he-he… Da su neke druge prilike… – sada se još više ka njemu nakloni, a očima se upiljio u njega kao da je celoga života čekao da nekome ovako nešto promumla.

Direktor je zaudarao na ostajali znoj, a iz kragne od košulje su mu provirile dlake. To njegovog auditora natera da se naglo okrene i napusti kancelariju, a direktor odmah krenu za njim.

Dobro, de, de… Nisam znao da ste toliko stidljivi… Evo, ja vam se izvinjavam. Sad idemo do jednog odeljenja koje bi trebalo da vas više zainteresuje. To je jedan sprat niže. Pružite korak, zavodniče mladi!

Ovda valja napomenuti da se direktor sve ovo vreme, dok je govorio, skoro ni malo nije pretvarao pred ovim momkom, čije ćutanje nije doživeo kao apatiju, distancu, ili možda čak i kao prikriveno neprijateljstvo prema njemu. Naprotiv. Sve vreme on je u ovom simpatičnom klijentu video iskrenog slušaoca, pravog auditora kakve je povremeno sretao na brojnim seminarima, kakav je i sam kada se nađe u nekoj od kancelarija Uprave za suicid. Pravdao ga je time što je u njegovom muku video samo lepo vaspitanje, pa i poštovanje prema njemu kao prema starijem i obrazovanijem čoveku. Uostalom, ovaj dečkić je verovatno i pametan, mislio je tako šetajući sa njim po preduzeću, i sigurno da uviđa da je svaka reč sa njegove strane suvišna, s obzirom na situaciju u kojoj se nalazi. Svakako, kao neko za koga je život samo jedena praznina skoncentrisana samo u kratkoj prošlosti, kakva reč, misao ili revolt, uopšte mogu biti od koristi, i koji odgovori zadovoljavajući na eventualna pitanja. Ličio bi na čoveka koji hoda zagledan unazad.

Emocije direktora ka štićeniku su, dakle, ipak bile iskrene, ali njegova etička uverenja i poslovna intencija, i njemu samom, još uvek zagonetka. Postavlja se pitanje zašto je to bilo tako?

Pre više godina, kada je u ovaj posao ušao kao psiholog bez ikakve ambicije da dogura do ovog mesta na kome je sad, ali koja mu ipak nije delovala ni kao nerealna, zapalo mu je u zadatak da pravi društvo jednom usamljenom klijentu, dok se čekalo na zamenika tadašnjeg direktora. Isprva je mislio da će morati da sluša njegove jadikovke, ili neka isprazna naklapanja, jer klijent beše veoma star čovek. Međutim, već kad mu je prišao i upoznao se sa njim, video je da se ovaj gospodin, sa kozjom bradicom i malim naočarima kakve sad i sam nosi, razlikuje od većine svojih ispisnika. Stalno je bio nasmešen, usne su mu podrhtavale kao da stalno nešto šapuće svojoj sedoj bradici, a oči vrcave kao u deteta. Padala je sitna kiša i često je grmelo, kao stvoreno za samoubistvo, a njih dvojica su lagano hodali, kao stari prijatelji.

Mogu li nešto da vas pitam? – reče tadašnji psiholog, dok stari na to nije odreagovao. – Kako to da ste se odlučili da ovde dođete, mislim, da sad dođete ovde kod nas? Ne zamerite mi što vas to pitam ali, ipak, vi…, vi imate toliko godina.

Posle dužeg ćutanja starac se poče slatko smejati, što ovog iznervira. Onda mu reče: – Meni godine ne smetaju. Nešto drugo mene muči. Kako to da to pitanje postavljate meni, a ne mlađima? Uzgred budi rečeno, vi ćete vremenom imati sve više posla. Sve više… – odgovori mu i ne gledajući ga, i nastavi dalje da šeta, vraćajući se razgovoru sa samim sobom, ostavljajući ovog iza sebe.

Sada je to sećanje bilo oživljeno dok je gledao ovog mladog čoveka, verujući da se u njemu nalazi iskren odgovor koji su svi drugi korisnici uspevali da sakriju, a koje je onaj starac mogao, ali nije hteo da mu kaže.

Na to se sada nastavljaju i neki drugi problemi.

Na prvom mestu ovaj kolektiv. Ima ovde nekih finih ljudi, ozbiljnih stručnjaka; pre svega onih defektologa koji su po užoj vokaciji suicidolozi, pa i onih koji su iz drugih struka, ali su obučeni da rade sa samoubicama. Ali oni su u manjini. Priznao on to sebi ili ne, oni su u malom broju. I niko od njih ne može da dođe do reči od galamdžija i ego-manijaka koji zagađuju ovu firmu. Samo svog zamenika da pogleda, i dovoljno je. Kao da je u kanti za smeće pravljen, jedan pavijan u radničkom mantilu. Poznato je da je kupio diplomu nekakve više škole preko svog šuraka, a ponaša se kao da je osnivač ove firme. Zna da ga za vreme svake pauze ogovara sve u šesnaest; okupi žene oko sebe, uglavnom defektološkinje, pa brunda li brunda svojim medveđim glasom protiv njega, protiv direktora koji ga je za zamenika i postavio. A to je učinio iz čistog altruizma, da bi jedan kolega koji je ostao bez posla, taj posao zadržao, tako što je došao ne mesto gde je zamenik pre unapređenja radio. I eto kako mu se to dobro delo vraća.

Pa onda stalni sukobi, čarke, prijave koje se pišu protiv njega, zbog čega ga iz Uprave stalno zovu na ribanje, zbog čega je jednom i ostavku podneo. Seća se toga vrlo dobro. Tada su neke brižne žene iz kolektiva, kada su videle kakvog stručnjaka i šarmera mogu da izgube, pisale peticiju da ostavku povuče, pa onda ubedile i ostale u kolektivu da peticiju potpišu. I posle opet nastavili sve po starom.

O aferi „Pomije“ ne želi ni da misli. To je bruka koja je pukla u celoj zemlji. Neko je navodno krijumčario hranu iz kuhinje, u kojoj se hrane klijenti koji su ovde na dužoj proveri, to se otkrilo, pa se čak i na sud išlo. I na sve to dodaj onog jednookog klipana kome je nezakoniti tata načelnik pomenute Uprave. Ama, da li je sve ovo moguće? Da li je sve ovo normalno?! Naši klijenti kao da su jedini normalni ljudi ovde!

Ali ne bi on bio on ako iz toga ne bi pokušao da izvuče i neku korist za sebe. Sve je to njega nagnalo da se kao psiholog malo ozbiljnije pozabavi ljudskom dušom, pa mu je ovaj mladi auditor i došao kao poručen.

Ako njega uspem da ubedim da odustane“, mislio je „moći ću svima da pokažem da sam pre svega čovek, a ne samo robot koji sve obavlja po pravilima službe, i da jednom za svagda svima zapušim usta, da ne pričaju više kako samo blenem u kompjuter i sređujem administraciju A onda, zna se! Novi naučni rad, novo otkriće u suicidologiji, pa ću onda moći da konkurišem i za neko bolje radno mesto.“

Problem je bio što direktor, niti iko drugi u hijerarhiji, nije mogao da utiče na slobodnu odluku korisnika. Kako se sloboda tražila za prvu odluku, o čemu je već bilo reči, tako se to isto tražilo i za eventualnu promenu odluke korisnika.

Iskusni lisac i prevrtljivi demagog od stila, on je pokušavao sada da ide izokola.

Kada je reč o ženama – prekinuvši graju koja je dopirala iz kancelarija, direktor uhvati mladog momka pod ruku dok su polako koračali nadole, pomislivši kako putem ove teme može da utiče na njegovu odluku – da smo se vi i ja ranije videli, ili sada, samo pod nekim drugim okolnostima, mogao bih, kao stariji, da vas uputim u neke finese toga zanata, da vam, što se kaže, otvorim okice… – reče to, i desnom podlakticom obrisa znoj sa čela, zadovoljno se smešeći.

Prvo što bih vam rekao je da se klonite starijih devojaka. Mnogo smo napredovali kroz istoriju, ali neke stvari kao da su još gore nego ranije. Takve devojke su vam muka nad mukama u svakoj demokratski uređenoj zemlji! Najčešće zbog njihove plitke pameti i dubokih frustracija, one su u stanju da unesu nemir gde god da se pojave. I svaki put kada razgovarate sa njima, iz njih izbija bujica negativne energije, da toga nema ni u najstrašnijim košmarima, mili moj. Navešću vam jedan primer koji se ovde nedavno desio.

Nalazili su se na prvom spratu. Ovlaš su bacili pogled na ljude koji su ispitivali potencijalne klijente, koji su sedeli u polukrugu i podlegli trećoj po redu analizi. Tih razgovor i unakrsno postavljanje pitanja, menjanje tema i podugačko posmatranje bez reči, ispunjavali su ovu prostoriju, kroz koju su se prelamali zraci popodnevnog sunca. Mladi klijent pomisli da ono jezero sada još lepše izgleda, i pokuša da u glavi stvori što jasniju njegovu sliku.

Ovo nam je Radionica slobode – obrati mu se servilnim tonom. – Ovde se kroz igru, smeh i zabavu pretresaju svi oni koji su od strane psihološkinje označeni kao lutajući. Tu pored vam je i senzorna soba, gde se naši klijenti relaksiraju. A ovde im mi pomažemo da se odluče, navodeći ih kroz neformalan razgovor, i lične provokacije, da što iskrenije i ničim neometano sami izgrade svoj stav po pitanju svog života, te samim tim i njegovog prekida. Ako mi verujete, ja lično, svaki put kada mi vreme to dozvoli, najviše volim ovde da svratim. Neretko se, onda, i sam od srca ismejem, zajedno sa osobljem i potencijalnim korisnicima.

Od svih lica koja je nemi slušalac mogao da vidi, koja su delovala tako da bi ih i neko dete moglo olovkom skicirati, jedno se izdvojilo, sa upalim obrazima i očima koje kao da su, i pored toliko ljudi u blizini, opet nekog tražile za razgovor. Već u sledećem trenutku je prepoznao svog nastavnika matematike iz osnovne škole, čoveka uvek tihog i mirnog, koji se više trudio da bude strog, negoli što je to uistinu bio. Pamtio ga je po tome što im je govorio – Život je dobrim delom matematika, ali u životu svako X ima svoje rešenje.

Direktore! – doviknu jedna mršava devojka, cereći se kao majmunče, istovremeno mašući rukom tako da je izgledalo kao da će joj se šaka otkinuti i odleteti – ako možete samo na časak da dođete da vas nešto pitam!

Ovaj joj je samo otpozdravio, jedva se osmehnuvši, stavljajući joj do znanja da je trenutno zauzet, i stojeći na vratima naslonjen na ivicu, levom nogom poče lagano da klizi po desnoj potkolenici. Mladić, stojeći iza njega, prezrivo odvrati pogled od toga. Zatim su krenuli dalje. Neurastenično ponašanje mlade službenice, kao i njen usiljeni manirizam, mu se zadržaše u glavi, ali nije imao vremena da razmišlja o njoj, jer je njegov vodič nastavio da mu šmirgla mozak svojim verglanjem.

Uh… Dakle, primer, kao što sam vam obećao. Došla je ovde u svojstvu novinara. Pre nego da se pojavi, ja sam, naravno, bio obavešten o toj poseti, i preko društvene mreže Zajedno i o nekim njenim dosadašnjim tekstovima. Videh i da je radila kao voditelj na jednoj lokalnoj televiziji. I primio sam je. I pokajao se zbog toga. Pa ono je strašno, dragi moj prijatelju! Što bi rekao Šekspir: Reči, reči, reči! Sve same fraze, kukumačenja, nebuloze… Zgrozio sam se. Ali ipak sam se držao onako kako dolikuje našem imenu. Naravno, jasno vam je da sam ja njoj pričao o nama samo ono što je bilo za javnost, odnosno o tome kako mi vršimo egzekuciju samo nad onim pojedincima koji nisu lojalni našem Ustavu i našem Nad-predsedniku, a ovaj sektor rada prećutao. Onda je ona krenula u napad. Te „ljudska prava“, te „na uvid javnosti“, te „koji su kriterijumi“, pa onda poče nešto i o nama muškarcima, da navodno mi stojimo iza svega ovoga…, ma da ne veruje čovek šta se sve danas drži za plajvaz! Najednom poče da bulazni. Stade da govorio kako je njen otac tiranin koji je ne razume, ne plaća joj školovanje, pa da sam ja isti čovek kao njen otac (ona to jasno vidi), pa nastavi sa tim kako ona hoće novinarsku karijeru, a muškarci su takvi da na to gledaju sa podsmehom, i sve tako sikćući, dok nije došla do neke svoje sebične drugarice koja je ne poštuje, gleda samo sebe, isto kao i njen otac, i tako dalje, i tako dalje, dok na kraju nisam morao da se okrenem i odem, pod izgovorom da imam obaveze. Da vam ne pričam dalje… Nekako sam uspeo da je se otarasim. Ali za sve su to zaslužni silni seminari koje sam prošao, ali to sam već rekao.

I zato vam kažem, što dalje od usedelica i neodlučnih namiguša!

Konačno su se spustili na prizemlje, i direktor, rešen da sa svojom „obradom“ nastavi posle, otvori širom vrata jedne velike hale iz koje je dopirala velika buka bušilica i raznih mašina. Nekoliko radnika je u plavim mantilima unutra radilo; bušili su, zavarivali, sudarali se u mimohodu, i tek ponekad dobacivali jedan drugome kakve pošalice. Prava radnička idila. Oštro zujanje cirkulara je mladića na trenutak uznemirilo, istovremeno ga podsećajući na onaj prizor koji je ugledao u onom „podrumu“ s početka. Stresao se i počeo da podrhtava svojim telom, da bi odmah zatim osetio lagano tapšanje direktorove ruke po ramenu. Videvši da njegova uznemirenost ne prestaje, prvi čovek firme polako zatvori vrata, i reče:

Ovde se prave klizeća kola. Neki ih zovu i leteća. Uskoro će vam biti jasno šta je to. Nego, počeo sam nešto da vam pričam…

(Dve su žene prošle pored njih i uputile se ka izlaznim vratima. Jedan muškarac je, žureći za njima, takođe prošao pored njih.)

Nasuprot onoj ludoj novinarki, mi ovde imamo dražesne ženice. Samo kad biste videli njihove statuse i komentare na društvenoj mreži Zajedno, bilo bi vam sve jasno. To su komplimenti da se ponekad čak i ja, kao jedan ozbiljan muškarac, pretvorim u jednu pravu šećerlemu. Jedna službenica je sa komplimentima najdalje otišla od svih, kada je jednoj drugoj koleginici, ispod slike, napisala – Lepotice moja, poručkam ti sisice slatke! Oraspoložila me je tom jednom rečenicom! Neki baksuzi ovde se bune protiv toga, ali ja mislim da oni ipak preteruju. Ta, život je lep, dragi moj!

Dvojica nekih muškaraca su se zaustavila na kraju hodnika, jedan uz drugog; malo su gledali u svoje mobilne telefone, malo nešto između sebe pričali. Kako su obojica bili mršavi, stojeći jedan do drugog, delovali su kao jedan čovek sa dve glave. Ćutljivko je to primetio, te mu je ovaj prizor otklonio malopređašnji stres, pa ga još i nasmeja.

Zatim se pojavi jedna mlađa visoka žena i stade na sredini hodnika, i ona bacajući pogled na svoj mobilni telefon, nervozno se okrećući oko sebe, a blajhana joj je kosa pratila pokrete glavom, dok su joj napućena usta bila kao ukočena. Nije delovala nimalo graciozno, a sama njena pojava je bila nametljiva, čak i drska. Počeše onda da se čuju još neki glasovi, i tu promaja nanese smrad jednog čoveka koji je tako samouvereno hodao, da se već po tome moglo pretpostaviti da je to zamenik direktora. Stao je nešto da priča sa ovom blajhanom, i da joj objašnjava ko zna šta. Momak ga zagleda, i taman kada ga je ovaj podsetio na jednookog službenika, on se i pojavi, cereći se kao i prvi put, s tim što je sad bio i dodatno euforičan, što direktora još više iznervira. Opet je otišao sa strane sa njim, jasno se očima izvinivši svom sagovorniku, i malo dalje od one radionice stade sa njim nešto da raspravlja.

Stojeći u hodniku sam, ćutao je sa zbrkanim mislima u glavi, i olakšanjem što konačno može malo da predahne i da se prošeta, zagledao lica službenika ove firme, kojih je bivalo sve više i više. Gužva mu nije nešto naročito smetala, jedino što je zamenik-glasnogovornik mumlao nešto kao da je na planini. Primetio je da se neki od radnika spuštaju niz stepenice, pa da neki od njih ostaju u glavnom holu, dok drugi izlaze napolje. U tom trenutku je začuo glasnu psovku par metara iza sebe, i kada se okrenuo, mogao je samo da vidi kako jednooki pada na leđa, ceo jedan metar dalje od direktora. Delić sekunde su mu i noge stajale uvis, da bi se i one stropoštale dole. Ispružio se koliko je dugačak.

Upozorio sam te, upozorio sam te, gade! – urlao je direktor van sebe od besa, i dalje držeći stisnutu pesnicu. – Sto puta sam ti rekao da paziš kako se ponašaš na poslu, ološu jedan! Ako ti je otac neki faktorčić ovde, ne znači da možeš da me provociraš i vređaš, pa još i pred ljudima! Vidiš li šta se desilo? Vidiš li na šta si me naterao?

Svi oni ljudi koji su bili u blizini, nakon što su isplivali iz čuda u kome su se našli, dojurili su do njih dvojice. Jedni su zadržavali i umirivali direktora, dok su neki ovom drugom pomagali da ustane. Kako su ga podigli, i tek što se malo sabrao, počeo je da urla:

Povredio mi je oko, oko mi je povredio! Jao ljudi, moje oko!

Vrištao je na sav glas, ne prestajući rukama da prikriva lice, istrgnuvši se iz ruku ovih što su ga pridržavali, nasumice se krećući i stalno ispuštajući krike, koji su odzvanjali gotovo kroz celu zgradu. Ljudi nisu znali kako da ga smire; neki su pritrčali da pomognu, neki su zbunjeno stajali, ne verujući da je direktor tako nešto mogao da učini, dok je njegov zamenik krenuo da urla i nekima oko sebe da govori kako ovaj konačno treba da podnese ostavku. Jedan kolega je povređenog uhvatio oko struka da ga smiri, ali se ovaj nekako iskobeljao, i udario ga laktom u glavu.

Na kraju su nekolicina njih uspeli nekako da ga obuzdaju, i baš tada je dojurio i doktor. Svi su bili zabrinuti, i u sebi se pitali: koje oko mu je povređeno, da li zdravo ili veštačko?

Vrata male fabrike se otvoriše, i zvuk cirkulara ispuni ceo hol. Pojedini su vikali na majstora i rukama mu davali znak da zatvori vrata. On je gledao u njih, i po njegovom pogledu se videlo da ih ništa ne razume, i sam zbunjen pred ovim što vidi. U tom opštem metežu, doktor je digao svoje ruke i nekako uspeo sve da ih nadjača:

Gospodo, molim vas, gospodo! Nema razloga za paniku! Ovo zdravo oko, ostalo je zdravo! Uspeo sam da ga vidim! Ono veštačko je malo ulubljeno, ali samo malo!

Na ovo neki počeše da se smeju, okrećući se sa strane, dok je zamenik kažiprstom, iz daljine, i preko cele ove buke, pretio direktoru, valjda mu stavljajući do znanja koga je udario i šta ga sada čeka. Ona blajhana žena priđe očajnom direktoru i autoritativno mu reče: – Pokažite malo više takta, direktore, malo više takta! – Za to vreme su neki uspeli da odvedu povređenog, koji je, otimajući se i dalje, slučajno rukom razbio i jedan prozor. Zujanje cirkulara prestade, ali se sada čulo pucketanje stakla po kome su gazili; čuli su se i povici, psovke, i mrmljanje većine onih koji su ostali tu da gledaju ovu predstavu. Ispred stepeništa sa koga su se malopre spustili, jedna devojka je u jaucima ležala, dok je jedna druga pokušavala da joj pomogne da ustane. Očigledno je ova žurila da siđe što pre, da bi videla šta se to dešava, pa u žurbi pala niz stepenice. Sva ona blistava i sjajna dvorana, sa galerijom besprekornih likova, sada kao da se naprasno izmestila iz svog ležišta.

Mladi samoubica pomisli da mu ovde nema života.

Vide onu blajhanu kako ponovo prilazi direktoru i kako mu govori: – Direktore, vreme je, vreme je!

To kao da je u trenutku otreznilo direktora, da bi se odmah zatim, sa dva-tri skoka, našao pored klijenta, i počeo da mu govori: – Ja, ja imam ćerku… Ć-ćerku vaših godina… Ako želite, mogu je pozvati da dođe, da dođ… – i tu ga pomenuta koleginica stade gurati sa još dvojicom muškaraca, sikćući na njega i dalje: – Više takta, direktore, više takta!

Popodnevno sunce je sijalo jako, i kada su se našli napolju, mladić je zažmurio, da bi potom, kada je oči otvorio, ugledao prizor koji ga je zapanjio.

U daljini su sva ona brda bila krcata ljudima, koji, kada su ih konačno ugledali, naglo ustadoše i počeše da viču, psuju, i izgovaraju najgore uvrede na račun samoubice, koji su do njih, nošeni vetrom, stizale više kao neka neodređena gomila reči. Mladom samoubici ni na kraj pameti nije bilo da je to upućeno njemu, jer su bili ubeđeni da se ogrešio o Ustav ove zemlje – a što mu je nešto od toga direktor već rekao – ne znajući da je on ovde iz sasvim drugih, može se reći, plemenitih pobuda.

Da li zbog onog javnog izrugivanja malopre, u onom haosu koje je izazvao prvi čovek firme, tek, doktor je doleteo do klijenta, sav unezveren i raspojasan, stao do njega, i pošto ga je pogledom odmerio, krenuo da mu meri krvni pritisak. Kada je to završio, zatražio je od mladića da mu šakama stegne prste, pa da mu očima prati kažiprst kako ide levo-desno i desno-levo, zvanično rekao kako je zdravstveno stanje klijenta zadovoljavajuće, da bi se zatim povukao se strane.

Onda su prišla dva momka, i povela ga malo dalje sa sobom. Stigli su do jednih kola, i seli u njih. Malo pre nego da krenu, do njih je dotrčao direktor, i mucavo, sa suzama u očima, rekao mladiću: – Opr-rostite… Opr-r-rostite-e… Sve je ovo bilo neočekivano, za mene neočekivano i neprijatno, prijatelju moj… Ne ljutite se na mene… – izbaci to iz sebe, i onako odozgo, na opšte zaprepašćenje svih prisutnih, zagrli mladića.

Krenuše.

Vozili su se nekih deset-petnaest minuta, i za to vreme, kako se put između njih i onih brda smanjivao, sve one psovke i uvrede su bivale jasnije. Razularenu masu, ispred koje su stajali naoružani vojnici, nije želeo da gleda. Gledao je pravo, gledao je pravo u žičaru kojoj su se približavali. Ova dvojica što su se vozila sa njim su ćutali, sedeći prekrštenih ruku, što je njemu i odgovaralo. Premda je zaboravio gotovo sve što mu je onaj direktor naklapao do malopre, ovo ćutanje mu je sad dobro došlo.

Izašli su iz kola, seli u kabinu žičare, i ponovo krenuli da se voze, ovog puta prema najvišem brdu, na čijem vrhu su ih čekale neke kolege koje su se tu nalazile još odavno. Vozeći se žičarom, njemu se činilo kao da je sve ono do malopre bio samo jedan loš film; osećao se kao dete koje, vozeći se kolima kroz tunel, sa zadovoljstvom gleda kako se svetlosni krug iza njega sužava.

Stigavši na brdo, ponovo videći sve one ljude kao male, bezazlene tačke, ugleda nekoliko starijih ljudi, koji su im spremno prišli. Ono što se zove „klizeća kola“ je bilo spremno. Izgledala su kao velika, dugačka cipela; uska, a napred špicasta. Bila su sive boje. Caklila su se na suncu koje je već polako krenulo da zalazi, i delovala su savršeno. Dok je gledao u njih, jedan čovek mu priđe, stavši pola metra pored njega, onda mu opet priđe, te ga ramenom udari, pa se zanese i zamalo da padne.

Zreo je za invalidsku – reče jedan drugi. – Sve manje vidi. Skroz je ćorav. Jednog dana će ovde ubiti nekog!

Svi ostali ljudi iz firme su stajali dole. Svi su ćutali. Niko nikog nije primećivao. Digli su glave sa svojih mobilnih telefona, i kao jedan uperili poglede ka mladom samoubici. Nisu znali ništa o njemu, osim da ga nikad više neće videti, i da je tu gde jeste zahvaljujući njima, njihovoj stručnosti i njihovoj savesti.

Smestili su ga u kola. Noge mu se zaglaviše u jednoj pregradi, koja ih je po automatizmu – kada u kola neko sedne – blago stegla. Isto se desilo i sa rukama, kada su mu ih položili sa strane.

Čekali su neko vreme.

Može biti da je, ovako sa visoka, mladić držao oči zatvorene, ne želeći da gleda šta će dalje da se dešava; možda je ipak pokušavao sebi da objasni razlog direktorove prisnosti prema njemu; takođe, nije isključeno da se možda u deliću sekunde i predomislio, shvativši da, ipak, kakav je da je, ovaj život vredi živeti. A možda je mislio i na svog nastavnika matematike, koji će se, ako bude imao sreće, za nekoliko dana i sam naći ovde, u ovakvim jednim kolima, na istoj ovoj visini.

Sve je to – možda.

Ali, isto tako, nije isključeno da su mu oči bile otvorene, kada su kola kliznula, jureći po podmazanim šinama napred, sve brže i brže, ostavljajući iza sebe varnice, jureći kao raketa, usijavajući se od brzine.

Stigavši do podnožja brda, sa koga se uzdizala jedna, unutra zaobljena, visoravan, uzletela su visoko. Letela su pravolinijski nesmanjenom brzinom nekoliko sekundi. Onda se let polako usporavao. Kola su krenula lagano da idu na dole, i onda je, ubrzo, ovaj disciplinovani samoubica mogao da prepozna srebrnkasto svetlucanje, kako mu se približava.

Verovatno je tada, u magnovenju, uspeo i da se obraduje što će, ipak, makar i na ovaj način, uspeti da zaroni u hladne dubine prostranog jezera.

***

Kako je stigao do kraja ove svoje priče, zaćutao je. Izgledao je kao da uopšte nije ni pričao. Oko nas su ljudi i dalje nešto pričali, i zanimali se svim i svačim, a noć je već bila potpuno pala. U toj kafani Mir i sloga, sam često provodio svoje vreme. Jedan od razloga što sam tamo obitavao je bio i taj što su se na ovom mesto pričale svakakve priče, uglavnom one iz života, o ljudima, događajima… Jedna od retkih kafana koja je dugo negovala taj intimni ton, koji se skoro više nigde ne može naći. Bar je to moje mišljenje.

Ovaj starac, koji mi je sve ovo ispripovedao, jedino je ovde i dolazio. Izdvajao se od ostalih najviše po tome što je uglavnom ćutao. Da li sam mu ja bio nešto posebno simpatičan, pa se u društvu sa mnom ovoliko raspričao, ne znam. Ali sigurno je da ga niko, bar dugo vremena, nije video da ovoliko priča.

Niti sam mu verovao, niti sam bio spreman da sve ovo tek tako odbacim. Najverovatnija mogućnost mi je bila da je sve ovo jedna njegova priča sastavljena od fantazije i realnih događaja, kojima je i sam nekada bio svedok. Možda čak i učesnik. Glas mu je bio ubedljiv. Govorio je tako kao da je sve one ljude lično poznavao. Kao da je, čak, i sam tamo nekada radio.

Pošto sam ispio čašicu rakije, poslednju za to veče, pitao sam ga šta se dalje desilo sa onim ljudima, da li mu je nešto od toga poznato. Nije odreagovao na ovo moje pitanje. Nije me ni pogledao. Ćutao je i dalje. Već sam pomislio da se pogubio, da će samo ustati i otići, i da ću ostati bez odgovora. Podigoh ruku da pozovem konobara, već spreman da krenem, kad on, svojim promuklim glasom reče:

Ona mala, ona psihološkinja… Nakon svega je prešla da radi za jednu televiziju. Mislim da se emisija koju je vodila zvala Ljubav pobeđuje, ili Preko ljubavi do pobede. Tako nekako… Tu se bila upoznala sa onom ludom novinarkom, a neko vreme je bila u vezi i sa onim tatinim sinom bez oka. Posle, radeći na toj televiziji, upoznala je nekog drugog. Stariji je bio od nje. Sa njim je otišla, a onog ostavila.

Titrava svetlost uljanih lampi ostavlja utisak da je u ovoj polutami svaki gost jako važan, kao da svi sedimo u nekoj katakombi. Nakon velike epidemije, koja je odnela mnoge živote, takav utisak je možda bio i realan. Bez početka i kraja, svačija priča se ispreda tako kao da se samo u toj kafani može pričati, i da će nakon završetka, ostati ovde dok je neko ne preuzme i krene da je prepričava na neki svoj način. Međutim, ova priča se ipak po mnogo čemu izdvajala od ostalih. Ali ne kažem da su priče drugih gostiju bile dosadne. Sa takvom lakoćom svi oni pričaju o sebi, o onome što žele, ili što nemaju kome drugom na poslu ili u kući da ispričaju, o svojim ljubavima, o nekim kolegama, o dogodovštinama nekih svojih predaka, a već sutra, van kafane i pri dnevnoj svetlosti, ostavljaju neki sasvim drukčiji utisak, koji je više bezličan i monoton. Ali, ovaj čilager je, meni, najveće iznenađenje.

Onaj zamenik se vratio da radi tamo odakle je i došao. To je bila neka tekstilna radnja. Posle su oni muku imali sa njim. Neki su pisali prijave protiv njega, pisali o njegovoj kupljenoj diplomi, o njegovom majmunskom ponašanju, ali nije vredelo. Bar meni nije ništa podrobnije poznato. Ona sa blajhanom kosom je dočekala da se uda. Pokušavala je da dođe do direktorskog mesta, ali, nije uspela. Firma se raspala, zatvorila se ubrzo…

Sačekao sam da se konobar udalji, i pitao ga:

A direktor? Šta je sa njim bilo?

Da, direktor… Posle onoga što se desilo, oduzeta mu je licenca za rad. Poništen mu je bio i ispit za savetnika. Udario je onog momka, i završio je karijeru. Otac ovoga, onaj načelnik, smenio ga je i kaznio. Nešto se pričalo i o tome da je previše otkrio onom klijentu, mnogo toga mu je rekao.

Ponovo je zaćutao, pa je čak i glavu okrenuo od mene. Tu sam već morao na silu da mu izvlačim reči. Malo glasnije sam ga upitao:

Da, ali šta je bilo sa njim? Počeo nešto drugo da radi, odselio se?

Ne. Jednog jutra je došao do firme koja je bila već poluprazna. To je bilo nekoliko dana pošto su ga iz Uprave smenili. Ušao je u onu radionicu, i niko nije obraćao pažnju na to da ga dugo nema. Jer, ipak, dugo niko nije to uradio, ne pamti se, nikome nije padalo na pamet da je tako nešto mogao da uradi…

Šta da uradi, šta se na pamti?!

Domar firme je jednog jutra ušao unutra, valjda da pokupi neke stvari, možda da poslednji put počisti taj deo, i video svog bivšeg šefa kako se klati obešen. Izabrao je tradicionalni metod da se ubije.

Jači vetar je počeo da duva i drveni zidovi kafane su počeli da pucketaju pod njegovim naletima. Za stolom preko puta nas, gde su sedela dvojica i igrali karte, jedan gost je naglo ustao, i uzviknuo:

Opet sam pobedio! Moja je, moja! Plaćaj piće, sisicu ti jebem gletavu!

Ubrzo potom, kafana Sloga i mir je srušena, i na njenom mestu je sagrađena cvećara. Gazda kafane neko vreme nije plaćao porez. Tako sam čuo. Dugo se uopšte nije pojavljivao, nikakva vest nije stizala od njega, a onda, kada se jednog dana pojavio, nije više hteo da se bavi ugostiteljstvom. Reče da ga to više ne zanima.

Bio je jedan od retkih koji je više pažnje posvećivao prijatnoj atmosferi, negoli zaradi, tako da ni ovog starca više nisam viđao.

Nisam ni čuo kada je umro.

Autor: Dušan Stojmenović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *