Gauron uništitelj

Na ogromnom zidu-monitoru iza njega videla se planeta. Za trenutak se okrenuo da bi je poslednji

put video. Nije osećao ni mrvu sažaljenja prema njoj. Vratio je pogled natrag ka kontrolama. Podigao je ruku i planeta iza njega se razletela u sitne komadiće. Bilo je vreme da krene dalje. Njegovo telo je još uvek imalo oblik bića koja su živela na maločas uništenom svetu, ali on nije žurio sa promenom. Nikad nije. Jer ionako će morati da ga ponovo promeni kad stigne do novog odredišta. A svog pravog oblika jedva da se i sećao. On više nije ni bio važan. Bilo je važno samo uništavanje. Uneo je koordinate najbližeg potencijalno naseljenog sistema u navigacionu konzolu i nekoliko trenutaka kasnije brod je uleteo u hipersvemir.

* * *

Irena je išla ulicom. Obično bi razgledala izloge, ali ovoga puta njena je pažnja bila usmerena na nešto drugo. Prijateljica joj je rekla da je u obližnjoj prodavnici rasprodaja pa je odlučila da

pogleda. Iznenada su je zaskočila tri neznanca. Pre nego što je stigla da shvati šta se dešava odvukli

su je u kola i odvezli u njoj nepoznatom pravcu. Svaku pomisao na otpor iz glave joj je izbrisao

pištolj uperen pravo u njeno lice. Prošlo je mnogo ulica pre nego što se osmelila da progovori.

-Šta hoćete od mene?-izustila je gotovo preneraženo.

-Novac. Tvoji će morati da dobro da isprazne novčanik, ako misle da te dobiju natrag.-hladno je

odgovorio jedan od otmičara.

-Ali oni nemaju para. Mi nismo bogati.-

-Imaju ga oni. Otac ti je advokat.-odgovori otmičar neizmenjenom hladnoćom u glasu.

-Da, ali ne uspešan. Ne zarađuje toliko puno. Ponekad na letovanje idemo u jeftine hotele.-zacvile

Irena.

-Utoliko gore po tebe.-reče otmičar čiji glas nikako da otopli.

-Ubićete me?-skameni se devojka.

-U krajnjem slučaju.-odgovori hladnokrvni -Ako tvoji ne plate prodaćemo te negde.-

-Negde?-

-U neki bordel ili nekome ko da dobru ponudu za tvoje organe.-

Irena je bila na ivici da vrisne, ali kao da nije imala glasa.

* * *

Brod je izleteo iz hipersvemira negde između Marsa i Jupitera. Pretraga čitavog spektra otkrila je

tragove neuobičajene aktivnosti na jednoj od planeta sistema. Očigledno radio komunikacija. Stoga

je bez svakog daljeg premišljanja usmerio brod ka njoj. Kako se planeta trenutno nalazila relativno

blizu nije mu trebalo puno vremena da stigne. Na brzinu obavljeno skeniranje površine nije pokazalo ništa naročito opasno. Zapravo ništa što bi za njega predstavljalo bilo kakvu ozbiljniju pretnju. Nekada davno bi ga ovakvo saznanje razočaralo, ali vremenom je postao ravnodušan. Kako nije bilo ničeg problematičnog jednostavno je produžio ka površini. Magnetni štit oko letelice sklanjao mu je čestice vazduha sa puta tako se brod nije čak ni tresao. A bonus je bilo i to što je štit do izvesne mere skretao i svetlost što ga je činilo manje vidljivim. Ono čega nije bio svestan je da njegov štit skreće i elektromagnetni snop što ga je činilo potpuno nevidljivim za ljudske radare, ali i da je znao ne bi mu bilo važno. Nije mu ni bila namera da se krije. Nekoliko trenutaka pre nego što se spustio na tlo isključio je polje oko broda. Sve je bilo tako mirno. Pogonski uređaji nisu radili kao ni veći deo opreme pa se činilo kao da je sve na brodu isključeno. Ali nije bilo. Pogledao je kroz prozor nadajući se da će ugledati neko lokalno biće. Pa ipak, napolju nije bilo nikoga. Što je značilo da će morati da skenira okolinu ne bi li ga pronašao. Jer mu je trebao novi oblik. Uređaju za skeniranje nije trebalo mnogo vremena da uđe u trag domorocima. Najbliži je bio na svega stotinak metara od broda. Neće morati mnogo da pešači da bi ga uhvatio. I zaista, za svega nekoliko minuta vratio se natrag sa lešom. Skoro da je bio zapanjen koliko je bilo lako ubiti ovo stvorenje. Ali ga to u datom trenutku nije mnogo zanimalo. Samo je žurio da ga što pre prouči. Stavio ga je u rezonantni skener i sačekao da se na monitoru pojave podaci. Kada se dovoljno upoznao sa izgledom i anatomijom ovog stvora preobražaj je mogao da počne. Za manje od deset minuta izgledao je gotovo identično kao njegova žrtva. Sada je mogao mirno da se kreće bez nepotrebnog privlačenja pažnje.

* * *

Irena nije bila u stanju da vidi memljivi podrum u koji su je strpali budući da joj je vreća bila preko glave, ali zato nije mogla, a da ga ne oseti. To mesto joj se činilo tako odbojnim. Skoro da nije mogla da podnese ni minut daljeg boravka na njemu. Pa ipak, prošlo je čak pet dana. Iako s početka nenamerno vremenom je uspela da razlabavi uže kojim su joj vezali ruke. Zapravo vlaga i njeni pokreti su ga oslabili što je primetila tek nakon par dana. I onda je počela da se trudi da ga iskida. Trljala ga je o zid iza sebe i trljala… Pa onda opet trljala. Samo to je i mogla da radi. Tek petog dana uže je popustilo. Čim su joj ruke ponovo postale slobodne strgla je s glave prokletu vreću. Njen smrad gušio ju je danima. A onda se osvrnula oko sebe. Na zidovima nije bilo prozora, ali to nije bio slučaj i sa vratima. Štaviše sva svetlost u prostoriji dolazila je kroz njih. Uhvatila je kvaku i na svoje iznenađenje shvatila da vrata nisu zaključana. Ne razmišljajući otvorila ih je i tek nakon nekoliko koraka postala svesna koliko rizikuje. Da je naišla na nekog od otmičara ovaj bi je verovatno ubio. Ili joj uradio nešto drugo. Recimo, polomio joj sve zube, par kostiju ili odsekao nos. Zato je odlučila da bude oprezna. Podrum je izlazio na dvorište. I to izgleda seosko. To znači da više nije u gradu. A kako u blizini nije videla druge kuće nije joj trebalo mnogo da shvati da se nalazi na nekakvom imanju dovoljno daleko da joj niko ne može pomoći. Krenula je da traži neku kapiju ili ogradu čijim bi prelaskom izašla na ulicu ili neko drugo imanje, ali su je nakon dvadesetak metara primetili. Jedan od otmičara sedeo je pored prozora i kada ju je ugledao kako se šunja uzbunio je ostale. Sada je morala da beži.

* * *

Prošli su dani od kako je stigao na ovo mesto. Kao i uvek, nastojao je da prikupi podatke o okolini,

bićima koja ovde žive, kao i svemu ostalom što bi mu moglo biti od koristi. Činjenica da se spustio u ređe naseljeno područje olakšala mu je skrivanje, ali sa druge strane vidno otežala prikupljanje

informacija. Bez obzira na to sve je ukazivalo da je u pravu. Ovde nema većih opasnosti. Čak ni

divlje životinje ne izgledaju preterano agresivne. Štaviše, nije naišao ni na šta što ne bi mogao da

uništi za manje od deset sekundi. To je bilo pomalo razočaravajuće jer se kao i svaki uništitelj uvek

nadao da će naučiti neki novi oblik uništavanja. Šetajući po okolini primetio je da se nešto

približava. Iznenada je u njegovo vidno polje utrčalo jedno od ovdašnjih stvorenja. Očigledno iste

vrste kao i njegova maska. I to verovatno ženka. Iako nije u potpunosti ovladao poznavanjem

njihovih reakcija činilo mu se da je uplašena. Par trenutaka kasnije ugledao je i grupu mužjaka koji

su je izgleda progonili. Čim ga je ugledala krenula je prema njemu. Govorila je nešto, ali on još uvek nije poznavao lokalne jezike. Pa ipak, i bez toga mu se činilo da nešto traži od njega. Očekuje da nešto učini. Kada su ga videli sa ženkom mužjaci su stali, a onda i sami počeli nešto da

govore. Činilo mu se da im je ton preteći. Pravili su neobične gestove rukama i ništa manje neobične grimase. Baš kao da su mu pretili. A u to je bio uveren. Kada njihovo preteće ponašanje nije postiglo željeni ishod, ma kakav on bio, jedan od njih je izvukao neku stvar i uperio je u njega. Kako je procenio da je u pitanju nekakvo oružje u trenutku je doneo odluku. Podigao je desnu ruku i par trenutaka kasnije napadač se rasprsnuo u sitne kapljice krvi i tkiva. Ne shvatajući šta se dešava ostali mužjaci su se okrenuli i dali se u beg, ali su vrlo brzo svi završili kao onaj prvi. Ženka je stajala iznenađeno dok se u njenom držanju moglo videti da je zbunjena i ispunjena strahom. Kao da je očekivala da i nju ubije. Možda bi to negde drugde i u nekoj drugoj prilici i učinio, ali trenutno je imao druga posla. Njegovo istraživanje okoline je moralo da se nastavi. Zato je produžio dalje. Ženka je neko vreme stajala i buljila u njega, a kada je konačno shvatila da on nema nameru da je povredi krenula je za njim. Izgledalo mu je čudno, ali se nije bunio. Bio je ravnodušan .Pa ipak, ženka se nije zaustavila samo na praćenju. Osim što je išla naporedo sa njim počela je i da govori. Nije imao pojma šta, ali ga nije bilo briga. Međutim, nakon nekih pola sata situacija je počela da ga iritira. Stoga je odlučio da pokuša da nauči jezik ovih bića.

* * *

Bežeći Irena je ugledala nekog nepoznatog čoveka. Ili je bar mislila da je tako. Kako nigde u blizini

nije bilo nikog drugog do njih to jest nje, otmičara i ovog tipa, nije joj ostalo ništa drugog nego da se

njemu obrati za pomoć.

-Pomozite mi! Jure me! Oteli su me! Molim vas pomozite!-zapomagala je dok se rastojanje između

nje i neznanca smanjivalo.

Ali on kao da nije bio zainteresovan da joj pomogne. Samo je stajao i nemo posmatrao šta se

događa. U tom trenutku su ga ugledali otmičari. Misleći da pokušava da se umeša nameravali su da

ga se reše. A to je značilo da ga oteraju ili ubiju.

-Skloni se. Čuješ?-viknu jedan pretećim tonom.

Neznanac je i dalje stajao tamo sa nezainteresovanim izrazom lica.

-Da, skloni se. Ovo te se ne tiče.-dodade drugi.

Neznanac i dalje nije reagovao na njihove pretnje.

-Skloni se odavde da te ne ubijem. Nemoj da me teraš da ti dođem tamo, biće ti žao.-pretio je prvi

mašući rukama.

Videći da neznanac ne reaguje otmičari su se našli u čudu.

-Šta to ovaj radi?-upita prvi.

-Nemam pojma. Stoji tamo k’o drvo.-odgovori drugi.

-Ma vidiš da je lud.-upade treći.

-A je l’ tako? E pa sad ću ja da mu pokažem.-reče prvi i poseže za pištoljem.

Ali pre nego što je stigao da nacilja neznanac je podigao ruku. Iznenada, telo onog prvog otmičara se naprosto razletelo. Preneraženi onim što su upravo videli ostali otmičari se dadoše u beg. Ali nisu

daleko odmakli. Neznanac je tada spustio ruku. Irena ga je zapanjeno gledala. Nije joj bilo jasno šta se dešava i činilo se da će je ovaj čudak ubiti, ali umesto toga on je samo mirno stajao kao da ga se sve ovo uopšte ne tiče. Kao da nije upravo pobio četvoricu ljudi. Pa ipak, budući da nije pokazivao nikakve znake agresije ili namere da je povredi ona se pribrala.

-Ko ste vi?-upitala je.

Nije dobila odgovor. Osećala se pomalo glupo.

-Mislim, kako se zovete?-nastavila je.

Opet nije bilo odgovora.

-Ne možete da govorite?-

Neznanac se samo mirno okrenuo i pošao u drugom pravcu. Ovo je postajalo sve uvrnutije.

Krenula je za njim i dalje postavljajući pitanja.

-Ja sam Irena. Oni ljudi su me oteli. Hteli su otkup. Pretili su da će me prodati u belo roblje. Ili nešto još gore.-

Neznanac je i dalje izgledao nezainteresovan. Ova situacija je počela da je plaši, ali je odlučila da

nastavi. I pričala je, i pričala, i pričala…

* * *

Dugogodišnje iskustvo u učenju novih jezika pomoglo mu je da za svega nekoliko dana ovlada

osnovama ovdašnjeg jezika. Veći deo podataka pronašao je praćenjem lokalnih oblika

telekomunikacije. Ljudski rečeno, gledao je TV, slušao radio i pratio razmenu poruka na radio

frekvencijama. Ona ženka se i dalje muvala oko njega. U početku je bila malo iznenađena što vidi

brod, ali kao da se kasnije navikla na to. I naravno, nastavila je da brblja. Iako njegovo znanje jezika

nije bilo veliko odlučio je da pokuša da komunicira sa ovom dosadnom ženkom. Uostalom, mogla bi mu pomoći da savlada jezik, a i da bude koristan izvor informacija o ovom svetu.

-Tvoje ime?-upitao je.

Ženka se za trenutak iznenadila. Očigledno ju je iznenadilo to što je najzad progovorio nakon

nekoliko dana.

-Irena. Zovem se Irena. Ja sam Irena i ja sam sa Zemlje.-odgovorila je.

U tom trenutku joj se činilo da je to dobar odgovor, ali već nekoliko trenutaka kasnije činilo joj se

da je totalno glup.

„Ja sam glupača i ja sam sa Zemlje“, kako li sam patetična čoveče – mislila je.

-Šta je Zemlja?-upitao je.

Irenu je ovo pitanje malo zbunilo, ali setivši se da stoje pored nekakvog svemirskog broda shvati da

ovaj čudak verovatno nikada nije ni čuo za reč Zemlja.

-Tako mi ovde zovemo ovu planetu. A kako se ti zoveš?-

-Ja sam Gauron.-odgovori neznanac.

-Gauron? Zgodno ime. A zašto si me ignorisao danima?-

-Ne razumem pitanje.-odgovori neznanac.

Irena se tada ponovo seti s kim razgovara pa uprosti pitanje.

-Zbog čega si ćutao nekoliko dana?-

-Ne znam jezik. Tek ga učim.-

Ireni je ovaj odgovor objasnio sve, ali je i učinio da se oseća glupo. Pa zar nije bilo očigledno da

ne zna jezik kada nije odavde. I kad čak i ne zna da je ovo Zemlja.

* * *

Irena je izgledala čudno samoj sebi. Bila je oteta, danima se ne javlja porodici koja verovatno

premire od brige, nema ni hrane, ni novca, ni mesta na kome bi mogla da spava pa ipak već danima

visi sa ovim neznancem koga ona izgleda uopšte ne zanima. A on verovatno i nije čovek. Tokom

proteklih nekoliko dana jela je ono što je mogla da nađe u prirodi, spavala pod drvetom i koristila

lišće kao toalet papir. Istina, to za nju nije bilo ništa novo. Kao mala išla je na kampovanje sa

roditeljima, ali u ovim okolnostima ovakvo ponašanje je izgledalo u najmanju ruku glupo. Pa ipak,

radoznalost ju je držala prikovanu za ovog neznanca iz svemira ili odakle je već.

* * *

Nekoliko nedelja kasnije Gauron je već poprilično dobro razumevao jezik ovdašnjih bića, a umeo je

i pristojno da ga govori. Naravno, to je bio samo jezik ovih bića i to čak nije bio ni jezik cele vrste,

ali je za početak bilo dovoljno. Čak i ovako nizak nivo znanja mu je mogao pružiti znatne

informacije. Ženka koja se muvala okolo mu je poslužila kao odlično sredstvo za učenje jezika. Pa

ipak on je hteo i više od toga. Da od nje sazna onoliko koliko mu koristi. Zato je sa njom vodio duge razgovore.

-I ti Irena kažeš da se ova planeta zove Zemlja?-

-Da, ali samo na našem jeziku. U stvari i na još nekim jezicima. Ali ne na svim.-

-I šta ta reč znači?-

-Kako to misliš šta znači?-zbuni se Irena.

-Šta doslovno znači?-

-A to. Označava… Ovo blato.-

-Blato?-

-Ovo pod nogama. Ovo po čemu hodamo.-objasni Irena smotano.

-A kako vi zovete sebe?-nastavi Gauron.

-Misliš na nas u ovoj državi?-

-Kako zovete vašu vrstu?-pojasnio je.

-Mi smo ljudi. Ljudska bića. A sve nas zajedno, mislim skup svih nas zajedno, zovemo čovečanstvo.-

-I koliko vas je?-

-Nekoliko milijardi.-

-A koliko tačno?-

-Nisam sigurna. To se stalno menja. Šest, sedam, možda i osam milijardi.-

-To je malo.-

-Malo?-iznenadi se Irena -A ovde se stalno priča da je to previše.-

-Postoje i daleko brojnije vrste. I to one sa civilizacijama. Inteligentne kako ih ovde zovete.-

-Stvarno?-

-Da. A koje tehnike uništavanja poznajete?-

Gauron je od početka čekao trenutak da postavi ovo pitanje kako ne bi izgledao kao pretnja, a Ireni

se ovo pitanje ipak učinilo sumnjivim.

-Misliš na oružje? Je li to? Zanima te kakvo oružje imamo?-

-Uopšte.-

-Kako to uopšte?-

-Jednostavno. Kakve tehnike uništavanja i kakva sredstva uništavanja poznajete?-

-I dalje ne razumem?-

-Na koji način uništavate?-

-Puškama, bombama… Raznim bombama, pa i atomskim. Je l’ ti to pripremaš invaziju?-

Iako je nastojala da izgleda smireno napeto je čekala odgovor.

-Ne.-

-A zašto me onda pitaš?-

-To je ono što ja radim.-

-Postavljaš pitanja?-

-Ne. Ja uništavam.-

-Kako to? Ne razumem?-

-Ja sam uništitelj.-

-I dalje ne razumem.-

-Nije bitno.-

* * *

Njegovo poznavanje jezika je raslo, a sa njime i obim informacija o ovom svetu. Ova ženka se

pokazala kao jako korisna. Moglo bi se reći da na neki način ona izdaje svoju vrstu, ali to u

stvarnosti ne bi odgovaralo pravom stanju. Jer njemu te informacije nisu bile potrebne da bi uništio

njen svet već da bi mu olakšale nalaženje novih načina uništavanja. Ono što mu ova ženka kaže neće bitno uticati na sposobnost njene vrste da mu se suprotstavi. A čak i da ga prijavi svojima opet se ništa suštinski ne bi promenilo. Na mnogim svetovima su znali da je sleteo, znali su gde je sleteo,

znali su da je sleteo sam, pa povrh svega toga njihova vojna mašinerija, koja je verovatno bila dosta

moćnija od ovdašnje, nije uspela čak ni da ga ogrebe. Bilo je svetova na koje nije išao prerušen

uprkos pravilima, pa ipak, ni to im nije omogućilo da ga neutrališu. Naravno, iz tih glupih prekršaja je naučio važnu lekciju. Ako se ne preruši i ne uklopi u okruženje stvari za njega postaju znatno teže, a rezultati slabiji. Istina, na nekim svetovima se nije prerušio jer se nadao da će, svesni opasnosti, krenuti na njega tehnikama uništenja koje ne poznaje, ali je iz tih okršaja malo toga

naučio. Domoroci, ma kako naoružani bili, koristili su sličan koncept. Ispočetka bi napali manjom

silinom, potom srednjom i na kraju ogromnom silinom. Pri tome obično nisu ispoljavali neku

preteranu originalnost. Naravno, oni o njemu nisu znali gotovo ništa pa nisu ni mogli da pripreme

odbranu. Zbog toga je kasnije, nakon što bi ih proučio, pružao mogućnost urođenicima da saznaju

ponešto o njemu ne bi li ih podstakao da budu malo kreativniji .I takav pristup je obično davao nešto veće rezultate. Ponekad se pitao da li bi bilo bolje da im je odmah rekao ko je i zašto je tu. Mada bi time prekršio pravila. Barem ako bi poranio sa time. Na kraju krajeva, to i nije bilo bitno. Jer poštovanje pravila u velikoj meri zavisi od njega samog. Jedina kazna koja ga čeka za kršenje

pravila je to što će morati da se bori protiv nekolicine drugih uništitelja. A to ne znači da neće

pobediti. I ako pobedi neće imati daljih problema do novog prekršaja. Jer i njemu i njemu sličnima je važno samo jedno – uništavanje. Od kako su u drevnoj prošlosti nastali uništitelji to je bilo jedino

važno. Njemu čak i nisu bili poznati detalji njihovog nastanka mada nisu bili tajna. Jednostavno mu

nisu bili važni. Stoga se i nije interesovao da ih sazna. Bilo mu je poznato da su nekada davno

varvari na niskom stupnju razvoja – njegovi preci, stvorili kult uništavanja. Iako su bili okruženi

onima koji su cenili stvaranje, oni su naučili da traže i nešto drugo. Uništenje. I upravo to im je

pomoglo da se probiju kroz ko zna koliko društava, ko zna koliko vladara, ko zna koliko civilizacija

na svom rodnom svetu i na kraju postanu dominantni. Kakva ironija da uopšte nisu težili dominaciji. Pa ipak, za toliko vremena jedno se nije promenilo. I dalje su bili malobrojni gotovo kao na početku. A to je, sasvim izvesno, bilo najbolje. Šta bi ostalo od sveta da ih je bilo puno? Ovako, njih nekoliko desetina hiljada ide od sveta do sveta tražeći nove načine uništenja. I jednog dana to prenesu drugima. Ali prošlo je puno vremena od kad su uspevali da dosta nauče. Jako puno. Već nekoliko generacija je izvlačilo mrve novog u tom vihoru razaranja. Možda se bliži onaj trenutak kojeg se neki od starešina pribojavaju? Možda uskoro neće postojati nijedan način uništavanja koji ne poznaju? Ali to su samo brige šačice staraca koji su proveli jako puno vremena u svom krvavom poslu. Svaki od njih bio je uništitelj još u vreme kada je oružje još uvek bilo dominantan vid uništavanja. A to je bilo jako davno. Čak pre nego što je njihov rodni svet spržila nova. A to je bilo mnogo generacija pre njegovog rođenja. Među pripadnicima njegove vrste, onima koji nisu uništitelji, retko ko se seća tog sveta. To je više neka prastara legenda. Stoga ga nikada nije ni čudilo to što ti starci brinu da će doći taj dan kada neće imati šta da nauče. Uostalom, njemu to i nije bilo važno. Zato nije bio jedan od onih retkih koji brinu. Jedino važno bilo je uništavanje. I zbog toga je i došao ovde. Na trenutak je pogledao ženku koja je sedela pored njega. Neće mu biti nimalo žao kada dođe trenutak da je uništi .Pa ipak, skoro da je bio zgađen njenim budućim razočaranjem. Jer do toga će neminovno doći. A čak i kada bi je kojim slučajem poštedeo, šta bi bilo sa njom? Ne bi imala gde da ode, a sa sobom je neće povesti. Jeste da se dešavalo da s vremena na vreme ponekog poštedi, ali ta bića su imala sredstva kojima su mogla da odu daleko odatle. A ova vrsta to verovatno nema. Sve i da joj da podatke o svemirskim pogonskim uređajima šta bi njoj to značilo? Ona ne može da napravi brod čak i da je inteligentnija od njega. Teško da ima potrebna sredstva, a još manje tehnologiju. A ponajmanje vreme. Jer on se retko zadržava na nekom svetu duže od godinu dana. I to onda kada ima šta da nauči.

* * *

Osvanuo je novi dan i morao je da krene dalje. Već previše vremena je utrošio na ovom terenu. Zato

je jednostavno ustao i pošao. Ali ženka je nastavila da ga prati. Nije bio siguran kako da proceni ovu

situaciju. Da li je to pozitivno ili ne. Jer prisustvo nekog lokalnog mu je moglo dati bolju masku, ali

u slučaju da ga namerno ili nenamerno otkrije moglo je predstavljati problem. Odlučio je da ne

rizikuje.

-Idi.-rekao je jednostavno.

-Gde?-upita Irena.

-Gde god želiš.-odgovorio je.

Ona se za trenutak zamisli.

-Idem tamo gde i ti. Bar još neko vreme.-

Ovakav odgovor baš i nije očekivao, ali umesto da joj kaže da ne može odlučio je da prihvati

situaciju. Zapravo je smatrao da mu rasprava nije od koristi. Na kraju možda će ova ženka i odustati. Ono što ona ne zna je da razorne sposobnosti nisu jedino čime on raspolaže. Fizička snaga i

izdržljivost njegovog tela omogućavaju mu da hoda čitav dan. Za njega to uopšte nije teško. A na

većini svetova koje je posetio i čije je postojanje okončao inteligentna bića su bila relativno slaba.

Pa ipak, do uveče je morao da prizna sebi da je potcenio volju ovog stvorenja. Jer ta uporna ženka ga je pratila celo vreme. Naravno, već na prvi pogled se videlo da je izmrcvarena. No ipak i dalje je išla za njim. Šta je mogao da bude uzrok takvom ponašanju? Da nije dobila nekakav nagon za parenjem? Ili nešto drugo vezano za nagonske reakcije? To nije mogao znati. A u stvari bilo je u pitanju nešto mnogo prostije. Bolesna radoznalost.

-Koliko još treba da idemo?-upita Irena zadihano -Duša mi ispade na nos.-

-Nemam precizan plan kretanja pa ti ne mogu dati jasan odgovor na pitanje, a druga rečenica mi

nije jasna.-

Irena nije dalje govorila. Nije znala šta bi uopšte rekla na tako nešto. Niko je ne tera da ide za njim. A uostalom ovaj tip je vanzemaljac. Očigledno je da je ne razume. Pola sata kasnije zaustavili su se

usred šume.

-Zašto smo stali?-upitala je.

-Vreme za odmor. Ovde ćemo provesti noć.-odgovorio je sa uobičajenom dozom hladnoće u glasu.

Bio je hladniji od ove noći, pa ipak, ta hladnoća, taj hladni pristup izazivao je kod nje oprečne

reakcije. Sa jedne strane to ju je nerviralo, ali je sa druge strane u isto vreme ulivalo nekakvu

sigurnost. Zapravo i te reakcije su bile lako objašnjive, mada to ona nije znala. Nerviralo je to što kod njega ne vidi gotovo nikakva osećanja, ali je njegov mir takođe značio i odsustvo straha što se

odražavalo i na nju. Čim kod njega ne vidi strah čini joj se da ni sama nema čega da se boji. Ironično, ali najopasnija stvar u njenoj blizini bio je upravo on.

-Na ovom mestu? Ovde mora da ima divljih zveri.-

-Za mene nema opasnosti. Tvoje borbene sposobnosti mi nisu poznate.-odgovorio je mirno.

Da li je on to prezire ili je samo ravnodušan prema njenoj sudbini, prošlo joj je kroz glavu. Ali se

setila da on nije ljudsko biće pa se tešila time da ona, glupa Zemljanka, ne razume tuđince iz

svemira. Noć su proveli na travi. Ona se ujutru osećala sva izlomljena, a on nije pokazivao ni

najmanji znak da je loše spavao. Želela je da ga pita kako se oseća, nadajući se da je i njemu loše

koliko i njoj, ali bi se osećala glupo da to učini. Niko je nije terao da krene za njim. Što da se onda

žali?

-Da li je ovo lišće jestivo?-upitao je pokazujući rukom na granu obližnjeg drveta.

-Ne znam, ali ja to nikada ne bi jela. Mora da ima odvratan ukus.-

Izvukao je nešto iz džepa i prineo jednom od listova na grani. Potom je tu stvar prineo svom licu.

-Izgleda da je za mene jestivo.-

Irena ga je gledala zbunjeno.

-Šta ti je to? To što držiš.-upitala je ne krijući da ne razume šta se dešava.

-Analizator. Time mogu da proučim strukturu nekog manjeg objekta i saznam osnovne podatke o

njemu. Recimo da li je otrovan ili ne. A ovo ne sadrži ni jedno otrovno jedinjenje, ali zato ima bar

dvadesetak hranljivih. Bar za mene.-

-Baš si pažljiv.-otelo joj se.

-Nisam razumeo smisao te rečenice.-

-Nije važno. Zaboravi da sam je rekla.-odgovori Irena pokušavajući da se izvuče.

Već sada se osećala dovoljno glupo zbog onoga što je izvalila i osećala bi se još stoput gluplje kad

bi mu objasnila da je to bio sarkazam. Umesto toga osvrnula se oko sebe i potražila nešto za šta zna

da je jestivo. Recimo neke jagode ili bobice ili nešto slično. Par sati kasnije su ponovo bili na putu.

Neočekivano pred njima se ukazalo neko naselje.

-Kakvo je ovo mesto?-pitao je.

Irena slegnu ramenima.

-Neko selo izgleda.-odgovorila je iako ni sama nije imala pojma gde su.

Ustvari nije znala ni odakle su pošli pošto nije znala gde su je otmičari uopšte držali.

Nekoliko trenutaka je posmatrao pejzaž, a onda doneo odluku da prošeta unaokolo i prikupi

informacije. Iznenada se u daljini začuo prasak.

-Ko ovo puca?-prenula se Irena.

-Šta znači to „puca“?-

-Joj… Reč ima više značenja… Ali u ovom slučaju radi se o tome da neko koristi oružje.-pokušala je

da objasni već vidno uznemirena Irena.

-Idem da pogledam.-odlučio je.

-Šta? A ne .Ja ne idem tamo. Šta ako me pogodi neki metak?-nećkala se Irena.

-Ti onda ostani ovde. Ionako sam ti rekao da ne ideš za mnom.-reče Gauron i uputi se u smeru odakle se čuo pucanj.

Nekoliko trenutaka kasnije čuo se još jedan. To mu je olakšalo potragu. Sada je lakše mogao da

odredi položaj i rastojanje od događaja. I po svemu sudeći nije bilo daleko. Tada je odjeknuo još

jedan pucanj, pa još jedan… Par minuta kasnije stigao je na približnu lokaciju sa koje je dopirala ova buka. Ponovo se čuo pucanj, ovoga puta veoma glasno. Okrenuo se u tom smeru i ugledao čoveka koji u rukama drži nekakvo oružje. Povremeno bi ga podigao i opalio u pravcu ograde. A tamo Gauron ugleda sakriveno ljudsko biće. Nije mogao da ga vidi dovoljno jasno, ali mu je jako ličio na mužjaka. Ljudsko biće ga isprva nije primećivalo, očigledno zbog toga što je bilo zauzeto

izbegavanjem projektila, ali kada je shvatilo da osim svog progonitelja i njega samog u blizini ima

još nekog počelo je da zapomaže.

-Upomoć! Ubiće me! Zovi policiju!-zaurlao je.

U početku ne shvatajući kome on to viče progonitelj je zastao, a onda je, osvrnuvši se, ugledao

stranca kako stoji i posmatra sve što se dešava.

-Neće on nikoga da zove!-razdrao se, naciljao u svedoka i povukao okidač.

Ali metak se rasprsnuo na nekoliko metara od cilja. Napadač je stajao i zapanjeno buljio.

-Ma je l’ ti to imaš nekakav štit, majku li ti?-opsovao je i opalio ponovo.

Situacija se ponovila. Stvor je mislio da ovaj čudni stranac ima oko sebe neko zaštitni polje ili neku

mađiju koja ga štiti od metaka, ali stvar je zapravo bila daleko prostija. Jer njemu nije bio potreban

štit. Mogao je da uništi svaki objekat koji krene prema njemu. To mu je omogućavalo da nepovređen preživi nebrojene napade na svetovima koje je uništio. Tako mu je i polazilo za rukom da savlada svaku vojsku sa kojom se susreo. Ne može ga povrediti ono što ne stigne do njega.

Bilo je očigledno da će ovaj preneraženi stvor nastaviti sa svojim beskorisnim napadima pa je stoga

morao nešto da preduzme po tom pitanju. Da je bar primenio neku neobičnu metodu razaranja, ali

nije. Zato je samo podigao ruku i oružje u napadačevim rukama se rasulo u prah. Vidno iznenađen

čovek je nemo stajao par trenutaka. A onda se osvrnuo oko sebe. U blizini je ugledao drvenu motku.

Zgrabio ju je i jurnuo ka neobičnom strancu. I to je bila njegova poslednja greška pošto se trenutak

ili dva kasnije zajedno sa motkom i sam rasuo u prah.

Do malopre progonjeno ljudsko biće oprezno je izvirilo iz svog zaklona.

-Ko si more ti? Bog ili đavo? Ili neki veštac? Šta si ti?-mrmljao je zapanjeno.

-On je vanzemaljac.-začulo se iza jednog drveta.

Obojca pogledaše u tom pravcu. Tamo je čučala Irena krijući se. Nije mogla dugo da izdrži sama na

mestu na kojem ju je ostavio pa je na kraju pošla da ga potraži. I bila je tu dovoljno dugo da vidi

kako se čovek sa motkom pretvara u prah.

Zaprepašćeni čovek je polako izašao iz svog zaklona.

-Nećeš me valjda ubiti? Nećeš, zar ne?-pitao je nervozno iščekujući odgovor.

-Danas neću. Osim ukoliko me ne napadneš.-

-Ko… Ko si ti? Smem li to da pitam?-

-Gauron.-mirno je odgovorio.

-Gauron? To je ime, je li tako?-

-Da.-kratko odgovori upitani.

* * *

Situacija se postepeno komplikovala. Umesto jednog stvorenja koje ga prati sada ih je bilo dvoje.

A to je već prerastalo u gužvu. Ako se ovako nastavi na kraju će ga pratiti povelika gomila ovih

stvorenja što će mu skrivanje učiniti nemogućim. Naravno, ovaj stvor im je ukratko ispričao svoju

priču i krenuo za njima. Uprkos tome što mu je Gauron nenametljivo stavio do znanja da ga ne želi u svojoj pratnji. Sama priča je bila jednostavna. Progonitelj, onaj sa oružjem, zapravo puškom, bio je Nićko. Nekakav lokalni probisvet. Iako je već zalazio u poodmakle godine još uvek je bio isti onakav kakvog su ga u selu znali. Malo krade, malo pije, malo se tuče gde stigne, malo siluje, malo ubija. A ovaj čovek, Darko , video ga je kako nešto zakopava. Izgleda novac, verovatno plen od

jučerašnjeg obijanja seoske pošte. I naravno, našao se na meti. Da se Gauron nije pojavio pitanje je da li bi se izvukao. Ovako je postao samo još jedan teret koji je morao da vuče za sobom. Takav razvoj događaja mu nije odgovarao. Razmislio je i pretpostavio da će ih se lakše otresti u nekom većem naselju. Stoga ih je pitao za put ka najbližem gradu. Sada mu je samo ostalo da tamo stigne i njegovi saputnici će potražiti sebi neku drugu zanimaciju. U sebi je, naravno, znao da to ne mora da se desi, ali je bilo vredno pokušati. Pa ipak, stvari nisu išle onako kako je očekivao. Istina, stigli su u grad i tamo je zaista bilo dosta ljudi, ali… Situacija se ponovila. Ponovo se umešao i sada je imao još jednog saputnika. Ovoga puta to je bila prodavačica u nekoj radnji. Dok je razgledao izlog

proučavajući zapakovanu ljudsku hranu u prodavnicu su uleteli neki ljudi sa oružjem. Nastala je

vika, čuo se plač… I naravno opet je bio viđen. Očigledno je da ni ovi ljudi nisu bili svesni činjenice

da imaju posla sa vanzemaljcem pa su istrčali napolje i napali ga oružjem. Verovatno su u njemu

videli svedoka. Ili i svedoka i nekoga koga bi mogli da opljačkaju. I završili kao gomilice praha. A

njemu se prikačila i Marta. Tako se zvala prodavačica. Nikako mu nije bilo jasno šta je sa tim

bićima. Zar nemaju pametnija posla nego da u stopu prate nekoga ko je došao da uništi njihov svet?

Sedeo je na obali reke i razmišljao. Ukoliko se ovako nastavi biće jako teško doći do potrebnih

informacija. Šta da radi? Da ih uništi? Ne bi mu smetalo da to uradi, ali u ovoj situaciji to bi bilo

nekako nepristojno. Veruju mu, čak su i umislili da im je prijatelj iako je nastojao da im za tako

nešto ne daje povoda. Možda će morati da porazgovara sa njima.

-Ne možete više da me pratite.-

-Zašto?-upita Darko.

-Počeli ste da mi smetate.-

-Kako to?-ponovo upita Darko.

-Vaše prisustvo može privući previše pažnje.-

-Zar se ti kriješ?-upita Marta.

-Da. Za sada.-

-Šta znači to „za sada“?-upita Irena.

-Nakon izvesnog vremena prestaću da prikrivam svoje prisustvo. A to ću učiniti kada prikupim neke

informacije. Konkretno kada budem prikupio informacije o novim oblicima uništavanja.-

-A što će ti to?-upita ga Darko.

-Ja sam uništitelj.-glasio je odgovor.

-A šta to znači?-ponovo će Darko kome većina onoga što je Gauron govorio nije bila jasna.

-Mi uništitelji putujemo svemirom tražeći nove vidove uništavanja. Usput uništavamo svetove.-

-Zbog čega?-upita Irena još uvek ne shvatajući u potpunosti šta Gauron hoće da im kaže.

-Radi uništenja i vežbanja sposobnosti razaranja.-

-Čekaj, ti hoćeš da kažeš da si ti neki vanzemaljski izviđač, špijun ili tako nešto i da će za tobom

doći vojska tih…uništitelja?-upita Marta očigledno pogrešno shvativši njegov odgovor.

-Ne. Uništenje ću obaviti sam.-

-Kako to sam?-začudi se Marta.

-To znači da ću, kada prikupim informacije, ja lično uništiti ovu planetu, njen mesec i sve na njoj. I

nisam špijun. Takođe nema ni vojske. Uništitelji su nešto drugo. Ne umem da vam to objasnim. Ne

poznajem jezik toliko dobro. Ali rekao bih da bi najpribližnija reč bila kult. Mi postojimo jako dugo. Uništili smo ogroman broj svetova. Ni ja sam se ne sećam koliko sam svetova uništio. Neki su bili veći, neki manji, neki slabiji, neki moćniji, neki ratoborniji od ovog. Ali svi su uništeni. Ja, Gauron, nikada nisam omanuo.-

-A šta će onda biti sa nama?-uplaši se Irena.

-Najverovatnije ću i vas uništiti.-

-Kako možeš biti tako bezosećajan?-upita Irena zgroženo.

-Nisam bezosećajan. To je samo način gledanja na svet. Jedna od prvih stvari koje uništitelj savlada

tokom prvih faza svog učenja. Ne vezujemo se ni za šta na svetu koji treba da uništimo. I ako se

vežemo moramo biti spremni da i to uništimo.-

-Čekaj malo. To znači da ćeš nas bez obzira na sve, bez obzira šta mi uradili, bez obzira šta se desi

jednostavno pobiti?-upita Darko.

-Ne mora da znači.-

-Kako to sad ne mora da znači?-zbuni se Darko.

-Ubijanje je deo posla, ali ne i obaveza. To prosto znači da ne moram da ubijem. I dešavalo se da

poneko stvorenje i poštedim. Mada to ne činim često.-

-Je l’ to znači da ćeš nas poštedeti?-upita Marta.

-Ne znam. Nisam doneo takvu odluku. A ako ste takav zaključak izveli iz toga što sam vas pustio da

idete za mnom onda vam moram reći da je takav zaključak pogrešan. Ja ne želim da me pratite. Više

puta sam vam skrenuo pažnju na to da možete da odete. Štaviše, već danima pokušavam da vas se

otresem. Zato sam i došao u ovaj grad. Nadao sam se da ćete naći neku drugu aktivnost koja bi vam

privukla pažnju i zbog koje biste ovde ostali. Ali samo sam dobio novog pratioca.-reče Gauron

pokazujući pogledom na Martu.

-I šta hoćeš od nas?-upita Darko.

-Ništa. Možete da idete i radite šta god želite.-

-A ako te prijavimo? Tada ćeš nas ubiti, zar ne?-dodade Darko još jedno pitanje u nizu.

-Možete i da me prijavite. To mi nije važno. Ne krijem se zato što sam nemoćan, već zato što mi

trebaju podaci. Zapravo pokušavam da saznam imate li vi ovde neki vid uništenja za koji neznam.-

-A šta će ti to?-upita Irena ne shvatajući zašto bi neko prešao toliki put samo radi toga.

-Da bih ga naučio. Jer to uništitelji rade. Istražuju tehnike uništenja. Radi svog samousavršavanja u

njemu.-

-Ti si lud, zar ne? A i pitanje je da li si uopšte vanzemaljac.-reče Darko želeći da to što je rekao bude istina.

-Možda sam sa neke tačke gledišta i lud, ali definitivno nisam odavde. Što me nesumnjivo čini

vanzemaljcem. A ako sam ja lud to bi po svoj prilici trebali biti i ostali slični meni. Na kraju krajeva, možda smo mi samo nekoliko desetina hiljada ludaka koji slede drevni pohod ka razvoju razorne moći. Ali jasno je da u tom pohodu nisam sam.-

-Čekaj malo. Kakvih to desetina hiljada ludaka?-trže se Darko.

-Toliko nas otprilike ima. Ne poznajem svakog. Samo nekoliko hiljada. A nije ni važno. Jer važno je samousavršavanje u uništenju. Čak ni pravila nisu važna.-

-Znači ti misliš da za tebe ne važe nikakvi zakoni.-prezrivo reče Darko.

-Nisam to rekao. U stvari ono što sam hteo da kažem je da nam nisu važna ni naša sopstvena pravila. A da bih vam uštedeo trud odmah ću vam reći da mi nismo bezakonici. I mi imamo pravila. I sledimo ih. Ali nam ni ona nisu važna. Samousavršavanje u uništenju je važno jer je ono naš cilj,

razlog zbog kojeg su uništitelji nastali. Naravno, to ne znači da kršenje pravila neće prouzrokovati

posledice. Samo znači da pravila nisu bitna. A do izvesne mere ni posledice.-

-I šta sad mi da radimo?-upita Marta oborivši pogled.

-Šta god želite. Pa to sam vam već rekao. Zapravo, to vam pričam celo vreme. Vi ste izvukli korist od mojih aktivnosti. Ja ovde nisam došao da nekom pomognem ili naudim, već da uništim ovaj svet i iz toga izvučem iskustvo kako bih se usavršio. I to je manje više sve. Nije mi važno ni ako me prijavite vašima. Pa čak i ako pokušate da me ubijete. Jer u oba slučaja mogu da se odbranim. Pobio sam toliko stvorenja i uništio toliko vojski da mi još jedna vojska ne predstavlja problem. A ako su

sposobnosti za uništavanje na ovoj planeti svuda iste kao one koje sam tokom proteklih nekoliko

dana video onda vam mogu reći da bi se čak i uništitelj početnik lako izborio sa celim vašim

svetom. A ja sam ih uništio poprilično. To radim već stotinama hiljada godina.-

* * *

Izledalo je kao da su stvari sada konačno krenule kako treba jer su se pratioci razišli, a on uspešno nastavio put. Pa ipak, sve ono što se dogodilo tokom poslednjih mesec dana stvorilo je u njemu još jednu grupu pratilaca. Samo što ovu nisu činili neki dosadni oblici života sa ove slabašne planete. Čak  se nije radilo ni o živim bićima ili ma čemu materijalnom. Ti novi pratioci i podstanari nalazili su se u njegovom umu. To su bila pitanja. Ona su počela da ga prate čim su ga saputnici napustili. Pitao se šta on uopšte pokušava ovde? Jasno je da su šanse da nešto novo sazna male i još jasnije da će ovu planetu uzalud zbrisati sa lica svemira. A to u osnovi čak i ne mora. Mogao bi je ostaviti nekom početniku. Dovoljno je samo da pošalje poruku i krene dalje ka nekom svetu koji je veći izazov. I najgore pitanje od svih. Šta je smisao svog tog uništavanja? Ima li ono uopšte smisao? Pitanja su ga mučila iz dana u dan. Obilazio je gradove, sela, divljinu, plivao preko okeana, peo se po planinama, ali gde god da je otišao i šta god da je uradio uvek se suočavao sa pitanjima. Možda mu nisu toliko smetala ni sama ta pitanja koliko činjenica da ne zna nijedan odgovor? I možda je vreme da ih potraži? Jer i to može biti korak u sopstvenom samousavršavanju. Možda svaki uništitelj mora sebi postaviti takva pitanja i naći odgovore? Tako je bilo i tog dana. Putovao je unaokolo ispitujući okolinu kada je primetio da se nešto čudno dešava. Čulo se neko vrištanje, neka cika, a kroz nju kao da se nazirao plač. Krenuo je u pravcu iz koga su dopirali zvuci. Nepun minut kasnije naišao je na neobičan prizor. Sa obližnjeg mosta visila je devojčica. Po onome što je mogao da zaključi izgleda da je neko vozilo nekako probilo ogradu mosta i za nju se zakačilo. Devojčica koja je najverovatnije bila u tom vozilu je pokušala da izađe, ali ispod nje nije bilo čvrste podloge pa je ostala da visi u vazduhu držeći se za vrata vozila. Na njenu nesreću težina njenog tela je bila prevelika da bi ono ostalo u istom položaju pa se moglo očekivati da će se svakog trenutka i ona i vozilo strovaliti dole u reku do koje ih je delilo dvadesetak metara. I kada je  konačno krenulo nadole devojčica je ispustila vrata i sunovratila se u reku. A ono je krenulo za njom. Ne razmišljajući mnogo Gauron je reagovao. Podigao je ruku i to ljudsko prevozno sredstvo se pretvorilo u gomilu prašine koja je pala u reku i u njoj nestala. Užasnuti posmatrači koji su nemo gledali nesreću našli su se u čudu. Bilo je sasvim jasno da niko od njih ne zna šta se dešava. A Gauron se nečujno udaljio. Nije hteo da se otkriva. Brinula ga je mogućnost da opet dobije neželjenu pratnju. Kada se našao dovoljno daleko da niko ne može povezati sa onim što se desilo zastao je da o svemu dobro porazmisli. Šta je to upravo uradio? Zašto je pomogao tom ljudskom mladunčetu? Nije se osećao loše zbog toga, naprotiv. Bio je u velikoj meri ravnodušan. Nije mu se činilo da je ugrozio svoje planove, čak ni da je gubio vreme. Kako čudno. A onda se setio svega što je uradio od sletanja na ovaj svet. Nije činio ništa neuobičajeno, ništa van onoga što obično čini. Pa ipak, ovoga puta je bilo drugačije. Ali šta? Razarao je kao i uvek. Ubijao je kao i uvek. Samo je ovog puta na neki način ispao heroj. Nije mu bilo stalo da bude heroj, nije ni najmanje, pa ipak, nije mu izgledalo da je učinio išta loše. A možda je upravo to ono što mu nedostaje? Svrha. Možda svo dosadašnje uništavanje nije imalo smisla jer nije imalo nikakvu svrhu osim pukog samousavršavanja. Uostalom, možda to i jeste ono što se vremenom zagubilo među njima uništiteljima? Upravo svrha. Toliko nasilje, razaranje, ubijanje, genocid, toliki uništeni svetovi, a sve to zbog čega? Možda je to sledeći korak? Možda to sledi nakon što naučiš sve moguće načine uništavanja? Nalaženje svrhe? Razloga da se uništava? Sasvim verovatno. Znači li to da bi pored traženja novih tehnika uništavanja trebalo da paralelno sa tim traži i njihovu svrhu, smislenu primenu? Da, baš to.

* * *

Novo shvatanje je donosilo i novi pristup. Umesto da ide unaokolo i po mogućnosti izbegava

mešanje sada je došao u poziciju da ide unaokolo i po potrebi se meša. Pa već satima je išao

unaokolo. Još samo da nađe priliku u kojoj bi mogao da svrsishodno upotrebi svoje moći

uništavanja. I to je najzad i uspeo. Ali ne na način na koji je očekivao. U stvari je naišao na grupu

ljudi koji su pokušavali da uklone neko brdo. Postavljali su nekakav eksploziv. Podigao je ruku i

brdo se naprosto rasulo u gomilu sitnog peska. Ljudi su bili zapanjeni, ali on to nije primećivao.

Jednostavno je krenuo dalje. Polako dolazeći sebi jedan od ljudi upita drugog:-Šta se ovo desilo?-

-Ne znam.-odgovori drugi -Rekao bih da je sigurno eksploziv, ali kakav eksploziv bi ovo mogao da

uradi?-

-Nemam pojma. Ali šta ćemo sad? Plaćaju nas da vadimo kamenje, a ne pesak. Zato se ovo i zove

kamenolom.-nastavi prvi.

-Pa što mene pitaš? Znam koliko i ti.-

Bili su iznenađeni, to je bilo sigurno. Pa ipak, Gaurona niko nije ni primetio. Stoga niko i nije mogao da shvati da čitava stvar nema veze sa njihovim patetičnim eksplozivom. I dok su se ljudi

raspravljali Gauron je već bio daleko. Tražeći nešto što bi mogao da uništi. Inače ne bi bio uništitelj, zar ne?

Marko Mrazović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *