Izdavačka kuća “Orfelin” je skoro proslavila izdavanje jubilarne desete knjige iz edicije Poetika Strave. Reč je o zbirci priča “Glas u noći” Vilijama Houpa Hodžsona koju je priredio urednik edicije i poznavalac horor književnosti Dejan Ognjanović.
Sada par reči o piscu koji je kod nas manje poznat i sa kojim dobijamo prvu pravu priliku da se upoznamo, kao i sa njegovim radom. Pre ove knjige na srpski su bile prevedene samo jedna priča u jednoj antologiji i “Kuća na granici”, strip u izdanju “Darkwooda” koji verno prati jedno od njegovih najpoznatijih dela, ali ipak ovo je pravi ulazak na vrata našeg tržišta. Sam Hodžson je bio nemirnog duha. Triputa je oplovio svet pa je kao iskusni moreplovac većinu radnji svojih priča smestio na morskoj površini. Kao što je npr. Blekvud bio impresioniran prirodom tako je i Hodžsona impresioniralo beskrajno plavetnilo koje i danas krije tajne svojih dubina. Bio je veoma popularan kod žena i srećno oženjen. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu u kome je nažalost, izgubio život.
Ovu zbirku čini jedanaest interesantnih priča za koje je Dejan Ognjanović smatrao da su prava uvertira za predstavljanje Hodžsona na našem jeziku. I ovde je, kao i u ranijim izdanjima, napravio savršen odabir priča o kojima će biti reči u sledećim pasusima.
Prvih sedam priča se odvijaju na moru, Hodžsonovoj najvećoj inspiraciji. Čitajući ih stičemo utisak da se stvarno nalazimo na brodu i proživljavamo sve nedaće koje prolaze mornari u pričama, a to sve zahvaljujući Hodžsonu i njegovom vernom prikazivanju života na moru. U njegovim pričama mornari nailaze na olupinu drugog broda u koju ulaze čime prave veliku grešku. Ovaj kalup je iskoristio triputa u ovoj zbirci, tačnije u pričama Olupina, Misterija olupine i Kameni brod što je i jedina zamerka koju imam. Ostale pomorske priče su pobegle od ovog klišea. U naslovnoj priči Glas u noći, koja otvara ovu zbirku i ujedno jednoj od njegovih najpoznatijih i antologijskih, posadu ribarskog broda posećuje misteriozni posetilac koji im govori svoju neobičnu priču, u Tropskoj strahoti prisustvujemo borbi na život i smrt mornara sa grotesknom nemani koja je napala njihov brod, Dozivanje u zoru nam govori o neobičnim događajima na jednom ostrvu prevučenim algama i neobičnim životinjama, dok U srcu oluje prisustvujemo poslednjim trenucima jednog od putnika i u kojoj se pisac vešto poigrava sa čitaocem da li je njegov brod upao u oluju ili je pod napadom nepoznate nemani.
Posle pomorskih priča nam sledi jedna, kako da kažem blasfemična i jedna od najkontroverznijih priča u zbirci, Eloi Eloi lama savahtani. Profesor koji je zakleti hriščanin nastoji da, kroz simulaciju Hristovog raspeća, dokaže postojanje Boga i objasni događaje koji su se odvili tokom istog ne sluteći da će to imati pogubne i katastrofalne posledice. Ideja i razrada iste je prosto genijalna i da mogu Hodžsonu bih stegao ruku i čestitao na hrabrosti.
Za kraj nam ostaju tri priče koje prate Karnakija, okultnog detektiva, koji svojim prijateljima za večerom priča o slučajevima na kojima je radio. U Kapiji za čudovište vodi istragu o neobičnim događajima u sobi jednog imanja u kojoj su generacijama ranije pod neobičinim okolnostima umrli gospodar i njegova porodica. Zviždava soba se bavi sličnom tematikom s tim što, kako naslov kaže, ovde pokušava da dokaže da li neobično zviždanje potiče od entiteta ili od osvetoljubivih seljana pošto je gospodar imanja koji ga je pozvao da istraži trebalo da se oženi jednom gospom koja je privlačila pažnju lokalnih momaka. Velika svinja, priča koja zatvara zbirku, je nešto najjezivije što sam ikada pročitao. Namerno ništa neću reći o radnji, samo pročitajte priču.
Hodžsonov stil je lagan pa ćete vrlo lako sebe zamisliti u situacijama na moru iako nemate pomorskog iskustva. U pričama o detektivu Karnakiju je detaljno proučio i opisao okultne entitete tako da će vas jeza obuzeti dok ih budete čitali, kao i priču o Hristovom raspeću. Jedinu zamerku sam već naveo, a to je kliše koji je iskoristio u nekim pričama (pogledati jedan od pasusa gore).
O dizajnu korica i prevodu ne treba trošiti reči. Orfelin je poznat po svojim tvrdokoričenim izdanjima i jednim od najkvalitetnijih prevoda. Zvučaću kao pokvarena gramofonska ploča, ali smatram da veće izdavačke kuće, koje neću da imenujem, treba da se ugledaju na Orfelin po ovim stvarima.
I tako. “Glas u noći” je prava literatura za ove letnje dane dok na plaži slušate šuštanje mora. Nama ostaje nada da će se zbirka odlično prodavati što će naterati Orfelin i Ognjanovića da razmisle o izdavanju još koje Hodžsonove knjige.