Na početku svakog prikaza određenog dela, postavlja se pitanje određivanja žanra i književne vrste. S obzirom na to da sa jedne strane imamo sve češće prelivanje žanrova, naročito u književnim delima sa prefiksom fantastična, a sa druge sve glasnije zahteve književnih puritanaca da se poštovanje granica žanra, precizno korišćenje njegovih alata i strogo kretanje u njegovim okvirima proglasi za jedini prihvatljivi način procenjivanja vrednosti dela, možemo već na početku naići na problem.
Tako je, na primer, „Gospodar Vrana“ Mire Satarić naslovljen kao novela. Izdavač nam je, čini se, olakšao posao. Međutim, novela kao književna vrsta sve više gubi definisane granice. Renesansna novela podrazumeva dužu pripovetku sa neobičnim, začudnim (ne nužno i fantastičnim) elementima. Savremena novela, izrasla na temeljima renesansnih primera, predstavlja vrstu pripovetke sa dramskom kompozicijom i neočekivanim završetkom. Ako ovome dodamo sve češće preuzimanje termina novela u značenju romana kako to čine autori sa engleskog govornog područja, dobijamo vrlo fluidnu definiciju književne vrste. To, začudo, u slučaju zvanom „Gospodar Vrana“ u velikoj meri olakšava kategorisanje dela, jer ono odgovara na sve tri moguće definicije novele. Jezgrovita, lokalizovana i vremenski omeđena priča pruža dovoljno dokaza da se može svrstati u renesansnu novelu. U nešto proširenom bokačovskom stilu, ona donosi uzbudljiv, nepredvidiv, na trenutke ironično duhovit zaplet koji se kreće u okvirima neobičnog, i to ne samo zbog fantastičnih, već i sociološko-psiholoških elemenata, sa obaveznom provokativnom ljubavnom pričom. Činjenica da je napetost dramska, da se sasvim lako mogu uočiti i izdvojiti delovi dramske radnje i da je rasplet, kao u najboljim čehovljevskim primerima, gorko-sladak, ironičan i bolan i, pre svega, sasvim iznenađujuć, ova knjiga može predstavljati i školski primer savremene novele. Treću, sasvim uslovnu definiciju novele kao romana „Gospodar Vrana“ svojom sažetom, ali ipak kompletnom slikom života, sveobuhvatnim prikazom čitavog jednog sveta, njegovih običaja i karaktera u potpunosti opravdava. Jer ova nevelika knjiga za „u džep“ obuhvata kompletan dijapazon potencijalnih tumačenja termina novela.
Žanrovski gledano, „Gospodar Vrana“ neće izazavati bes književnih čistunaca, jer poseduje sve elemente epske fantastike. Tu je izmišljeni svet, tu je ratnik, tu je eho velikih borbi, slavnih pobeda, ogromne snage, junaštva i nadljudske sposobnosti trpljenja, tu su ožiljci i stradanja, tu je gospa, doduše ne baš u nevolji iz koje bi je glavni lik izbavio, i, naravno, tu je onaj neophodni momenat čarobnog, magijskog, nemogućeg. Međutim, ova bi priča bila još jedna u nizu stotine istih kada bi se svela samo na zahteve žanra. Iako ne izlazi iz okvira onoga što epska fantastika zahteva, Mira Satarić uspeva da je upotrebi kako bi svojoj povesti dala dublju psihološku, sociološku, etičku, filozofsku, ali i nadasve ljudsku dimenziju. Način na koji alate žanra upotrebljava kako bi na podsvesnom nivou probudila asocijativni niz, govori da je, pored očiglednog pripovedačkog dara, savladala tajne zanata, da poznaje sve mehanizme i stalna mesta dovoljno dobro da ume da ih upotrebi nenametljivo i da izbegne kliše. Tako, na primer, kao usput, u jednoj ili dve rečenice, koristeći motiv oružja, apostrofira nekoliko različitih mitova evropske i istočnjačke mitologije. Priča dobija taman dovoljnu dimenziju intertekstualnosti da iskusnom čitaocu stvori prostor za mnoštvo asocijacija i različitih uglova gledanja i promišljanja, a da, pri tome, neiskusnog čitaoca nimalo ne ometa u praćenju i apsolutnom razumevanju glavnog toka radnje. Pored toga, opet kao usput, spontano i u kontekstu promišljanja i interakcije između likova, problematizuje sam temelj žanra, ideju o blistavom junaku, heroju-ratniku, plemenitom oslobodicu. Jer, one man’s hero is another man’s villain. Ova ideja je produbljena i provlači se kroz čitavu priču, sagledana je sa svih mogućih strana, pa se usuđujem da kažem da predstavlja osnovnu etičku i idejnu nit dela. Pojam heroja relativizovan je u tolikoj meri da se na kraju, u glavi čitaoca, transformiše, gubi svoje šljašteće oblike, svoju snagu da pokrene ratnički zanos i probudi zvukove koračnice. Postaje nešto udaljeno i neželjeno, a ljudskost, sa svim manama i slabostima, ponovo se afirmiše. Plemeniti čin rađa zahvalnost. Zahvalnost rađa heroja-ratnika. Heroj donosi uništenje. Uništenje dovodi do pokajanja. Pokajanje ponovo uspostavlja čoveka kao jedinu meru stvari.
Poigravanje žanrom kao neočekivani ali efektan i efikasan način da prikaže i razotkrije neke ozbiljne teme i da polemiše sa uvreženim zabludama, kao i poigravanje književnom vrstom kao prostorom za sprovođenje uspelog književnog eksperimenta, nimalo ne umanjuju koherentnost i uverljivost priče. Ne ometaju čitanje, ne oduzimaju priči emociju niti narušavaju tok radnje. Naprotiv, kao da ih ova filozofska i literarna autorkina promišljanja, ponekad možda i ne potpuno svesna, čine bližim uverljivijim i životnijim. Lišena pretencioznosti, svedena na džepno izdanje, predstavljena kao kratka mešavina epske fantastike i ljubavne priče sa preprekama, knjiga „Gospodar Vrana“ daleko nadilazi prvobitnu autorkinu zamisao i predstavlja iznenađenje za čitaoca koji bi, ukoliko sudi prema formatu, očekivao samo laganu zabavnu priču.