Gotsko u dečjoj književnosti
Književnost za decu se ne može precizno definisati ni odrediti kao samostalna celina u okviru književnosti uopšte (kao i gotski žanr). Čak je i vrlo često negirana ili joj nije priznavana autonomnost. Sama namena ili upućivanje na dete zapravo ukazuje na svoju primarnu funkciju i time objašnjava sklop ili suštinske razlike u odnosu na književnost za odrasle, ali to ne umanjuje njenu umetničku i estetsku vrednost. Drugačija tematika, doživljaj sveta, stil, jezik, motivi, sve je to u funkciji obogaćivanja saznanja i intelektualnog razvoja. Dakle, vaspitna uloga te književnosti jeste bitna, ali u kombinaciji i sa estetskom, kako se ne bi svela na puko opisivanje i posmatranje, već da bi mogla da prenese određena znanja i vrednosti i da podučava.
Gotsko i dečja književnost naizgled ne idu nikako jedna s drugom, ali ipak, književnost je puna takvih dela. Štaviše, negde su takva dela i zabranjivana. Gotsko u dečjoj književnosti javilo se kao sredstvo da se suzbiju problemi u ponašanju, da se deca obrazuju kroz strah, pre nego kroz iskustvo. Potom je gotsko počelo dopunjavati glavnu priču i njenu poentu umesto da kod dece uliva strah od autoriteta i Boga, kako je bilo u 17. veku. (Hovart 2014: 4, 5)
Gotsko i dečja književnost bave se sazrevanjem, traumama i kaznama, ali neki su verovali da ono ruši didaktičku ulogu dečje književnosti. Međutim, kako je karakteristika gotskog žanra da oslobađa nesvesne želje, potisnute energije i antisocijalne fantazije (Boting 2005: 18), dakle umesto razuma i logike vladaju emocije i mašta, to je upravo ono što i deca rade. Kako ne mogu još da vladaju razumom, deca često reaguju emocijama, pribegavaju izmišljenim svetovima koji oslikavaju njihove sukobe iz realnog sveta, tamo gde imaju neograničenu moć, nesputana odraslima i gde sve ima savršenog smisla.
Zapravo, ono što je zajedničko je to da je junak postavljen pred nizom zadataka koji ga iskušavaju i uče, i na taj način junak sazreva i samim tim rešava pitanje svog identiteta. Hovart navodi da je kontakt sa monstrumima i demonima ključan za naše psihičko i fizičko sazrevanje, jer kako odrastamo shvatamo da su vrlo često ti čudni entiteti i napete situacije u stvari manifestacije samih naših strahova i strepnji. A gledanje kako junak savladava sva ta iskušenja i lične probleme, pomaže najviše deci pa i odraslima u rešavanju problema u svojim životima, poistovećivanjem sa tim junacima – na mnogo jednostavnijem nivou, gotsko nam pomaže da uvidimo kako nećemo biti poraženi od sopstvenih emocija, već ćemo preživeti i prevazići. U nekom trenutku našeg života, svi ćemo se sresti sa Velikim zlim vukom, ali kako ćemo se nositi sa strahom koji on u nama izaziva, zavisiće od našeg psihološkog razvoja i iskustva koje smo stekli (On a simpler level, Gothicism allows us to realize we won’t be crushed by our own emotions, but will, instead, survive and prevail. At some point in our lives we will all encounter the Big Bad Wolf, but how we manage the fears he elicits will depend on our psychological development and the lessons we have already learned) (Hovart 2014: 7). Priče sa gotskim elementima uče kako se nositi sa stresnim situacijama, kako obezbediti stabilnost i izboriti se za opstanak (primarni instinkt preživljavanja).
Gotsko u srpskoj fantastici
Kada je reč o srpskoj fantastici, polazi se od toga da se naši pisci okreću prošlosti (praslovenskoj, srednjevekovnoj) i mitologiji, koristeći se motivima iz hrišćanskih misterija i čuda. Damjanov izdvaja tri glavna „književnofantastička“ toka koji se ulivaju u srpsku književnost: prvi, srednjovekovna književnost i hrišćanska religiozna literatura; drugi, narodno stvaralaštvo; i treći, upravo gotski žanr, odnosno horor fantastika. A horor fantastika se vezuje za vampire, duhove, natprirodno i iracionalno, misteriozno, jezivo, itd.
Ipak, u horor fantastici srpske književnosti folklorna mitologija je neodvojivi deo, „vampiristika i okultističko-spiritistički elementi predstavljaju značajno područje srpske folklorne imaginacije, koje je izraženo naročito u osobenom sistemu verovanja, predanja i običaja, ali i u usmenoj književnosti.“ Kako se uopšte moderna evropska vampiristika oslanjala upravo na srpsku folklornu kulturu, čini se da su se naši pisci morali podsetiti vrednosti iz naše tradicije da bi se ponovo okrenuli fantastici u nešto promenjenom obliku. Tako da su se naši autori pre oslanjali na odjeke evropske gotske proze nego na obrasce iz domaćeg folklora. (Damjanov 2011: 104)
Uzimajući sve ovo u obzir, prilikom tumačenja naših romana sa gotskim elementima, ne smemo zaboraviti upravo to da pisci i danas korene traže prvenstveno u folkloru. Zapravo, u analizu romana Peti leptir potrebno je uključiti sve ove tokove i pokušati pronaći mesta gde se oni seku.
Roman Peti leptir
Aleksa se nalazi u marginalizovanom položaju samim rođenjem – roditelji su ga ostavili i on je odrastao u sirotištu. Ljiljana Pešikan Ljuštanović navodi da ta marginalizovanost može počivati i na uzrastu i poziciji onoga ko više nije malo dete, ali još uvek nije ni odrastao, te često i sam ima podvojen, ambivalentan odnos prema vlastitom odrastanju (Pešikan Ljuštanović 2012: 101). Kako se u nastavku romana saznaje, njegova natprirodna sposobnost ga, takođe, marginalizuje i čini drugačijim od ostalih ljudi – mogućnost da opšti sa duhovima. Ipak, ta sposobnost mu ne omogućava da pripada svetu duhova. Zbog toga, veza sa Međustanicom odvaja ga od realnog sveta i zapravo ga čini posrednikom između ovog i „onog“ sveta. On uslovno rečeno pripada međuprostoru, što će se kasnije pokazati kao uzrok fantastične radnje.
A upravo taj gotski elemenat, odnosno, prošlost koja se vraća i proganja glavnog junaka pokretač je fabule u romanu. Strah od nepoznatog, koji pominje Lavkraft, prisutan je i u ovom romanu na više nivoa. Strah od drugosti, od deformisanog i monstruoznog tela obrađen je kroz temu vampiristike, sa čim je i u vezi strah od depersonalizacije i gubitka individualnosti i ljudskosti. Pitanje identiteta je nešto sa čim se suočava junak, kroz potragu za istim, te strah od odrastanja takođe je jedna od tema romana. Povratak prirodi (ili prirodnom) pokazuje se kao neki vid rešenja za strah od degeneracije u primitivno neljudsko postojanje. Strah od smrti i mrtvih obrađen je kroz nešto religioznije i mitološke teme. Ovim „gotskim“ temama je potrebno i posvetiti više pažnje.
Strah od smrti
Strah od nepoznatog najčešće se dovodi u vezu sa strahom od smrti. Biološki strah od toga šta se dešava nakon smrti muči svakog čoveka. Zaplet radnje romana zapravo i počinje prvim kontaktom sa onostranim, odnosno Aleksinom spoznajom da postoji i nešto „preko“, van naših smrtničkih granica. Pa tako, pošto roman za decu treba da edukuje i vaspitava, Uroš Petrović je inkorporirao jednu temu sa kojom se suočava svako ljudsko biće. Predstavljajući tu temu kroz mitove, predanja, verovanja i ustaljene predstave, deci se na taj način približava nešto apstraktno.
Predstave smrti i umiranja najviše dobijamo iz folklora. U narodnom životu, manifestacije smrti bile su izraz religioznog sistema – paganskog, hrišćanskog. Kako su obredi vezani za ljudski život rano hristijanizovani, izgubivši kultnu i magijsku moć, zadržali su se samo kao običaji (Pešić, Milošević Đorđević 1997: 177).
Naša narodna književnost nudi bogat izbor predstava o smrti. Kroz obredne pesme, pre svega tužbalice mi imamo neku sliku o tome u šta su ljudi verovali (i još veruju). Njihovu osnovu, kao i osnovu obreda čiji su aktivni segment, čine predstave o zagrobnom životu. Duša preminulog, u okvirima takvih verovanja, premešta se u svet drugačiji od onog u kome borave živi. Granični prostor između sveta živih i sveta umrlih, određuje se kao onaj u kome nema zvuka, svetlosti i kretanja. On je, u tami i tišini, postavljen kao suprotnost svetu živih (Popović Nikolić 2016: 9). Upravo tako je predstavljena i Međustanica u romanu. Na kraju romana kada Jovica Vuk konačno dospeva do Međustanice, navodi se da luta prohladnim mračnim hodnicima, pokušavajući da prati jedva primetne obrise svetlosti. Ti obrisi svetlosti ga zavaravaju da su putokaz do ovog sveta, a u stvari su to odblesci leptira od celofana koji ga vode u nepovratno.
Aleksin prvi kontakt u romanu sa Međustanicom je preko starca Dušana koji se nalazi tamo. To je i prvi kontakt sa onostranim, sa duhom. U našem narodu postoji verovanje da duši treba 40 dana da pređe na drugi svet, u zagrobni svet (vrlo čest običaj kod nas je da se umrlom „daje 40 dana“). U tom periodu, kaže se da duša obitava oko kuće i bližnjih, pa je i logično da se Aleksin prvi kontakt sa deda Dušanom dešava u Dušanovoj radionici. Takođe, taj period se opisuje kao vreme gde je duša zbunjena i potrebno joj je obredima pomoći da pređe na drugu stranu. Upravo tako se, prema Petroviću, može opisati stanje u kojem je Dušan kada se sreće sa Aleksom:
Kako je vreme odmicalo, starac je sve više prepoznavao osećanja za koja je mislio da ih je nepovratno izgubio pre nekoliko dana, napustivši telo. (Petrović 2011: 16)
Kako je starac umro, nalazi se u međuprostoru pokušavajući da odredi gde dalje. Aleksi je bilo žao što se nisu sreli dok su još bili sa iste strane ogledala (što je jasna aluzija na Alisu u Zemlji iza ogledala), te autor tako postavlja ovaj svet sa jedne strane, a „onaj“ sa druge strane ogledala (Inače, u narodu je poznato da kada neko umre, u kući se pokrivaju sva ogledala, kao da ono poseduje neka magijska svojstva, te ako se duša ogleda može da se zbuni i skrene sa pravog puta do „onog“ sveta sa druge strane ogledala na koji duša zapravo treba da pređe. Autor je na ovaj način uneo u roman jedan motiv iz predanja kao nešto što deli svet živih i neživih). Kontakt sa Aleksom mu određuje dalju sudbinu – vraća se iz kliničke smrti posle 7 dana i preuzima starateljstvo nad Aleksom. Zbog Alekse, Dušan stvara pakt sa Jovicom Vukom – život u zamenu za život Alekse.
Aleksina moć počiva na tome da se on rodio u Međustanici, dakle on je polurođeni, kako ga naziva Jovica Vuk. A ta „kletva“ se prekida krštenjem kako na kraju biva. Upravo je Dante u svom delu Pakao nekrštene smestio u Limb, prostor pre Pakla. Pa tako Limb i Međustanica dele slična svojstva, kao prostor koji deli dva sveta i gde su zaglavljene duše i (još) ne prelaze u zagrobni svet. Ritual krštenja, pored hrišćanskih naznaka, ima i magijska svojstva – kao određeni vid inicijacije. Prema Bibliji, krštenje se doživljava kao duhovno rođenje i očišćenje od grehova (voda je simbol očišćenja). Novokršteni prelazi u svetlost novog života sa Hristom i postaje sin svetlosti. Takođe, smatra se i činom sahranjivanja:
Krštenje predstavlja smrt i vaskrsenje Hristovo, i kroz taj čin mi pokazujemo da prihavatamo Njegovu žrtvu; obred krštenja zapravo je čin sahranjivanja, kroz koji cela pouka dobija na izražajnosti. (Vagoner 2012: 128)
Šta to sve znači za roman? Aleksa kao polurođeni, odnosno rođen među mrtvima u Međustanici morao je imati odgovarajući čin sahranjivanja kao zatvaranje tog jednog ciklusa, jednog kruga (mrtve treba sahraniti). Krštenjem je dobio to zatvaranje i gubljenje veze sa tim mestom. Drugo, krštenjem je postao sin svetlosti, odnosno više nije „sin tame“ (pošto se Međustanica opisuje kao tama, a i smrt inače obično predstavlja tamu), te gubi vezu sa tamom i sposobnosti koje mu je ona omogućavala.
U vezi sa tim, kao i većina fantastičnih romana za decu, i ovde je prikazana baš borba između svetlosti i tame kao dobra i zla, gde na kraju naravno pobeđuje dobro, svetlost i vrline.
Drugost, biće: vampiristika
Govoreći o obredima nakon smrti i oko preminulog, prema narodnim verovanjima, narušavanje bilo koje etape u obredu, može imati katastrofalne posledice – moglo bi zaustaviti preminulog i onemogućiti željeni prelaz u svet umrlih, onaj u kome se nalaze duše predaka. Takvo biće vraća se u svet živih kao zli demon. Ono je samo jedno od onih koji, prema predstavama kolektiva, pripadajući drugoj dimenziji, svetu „s one strane”, ugrožavaju postojanje pripadnika ovostranog. (Popović Nikolić 2016: 10) Jovica Vuk nije demon nastao kao posledica nauke, već kao posledica probijanja granica ovozemaljskog sveta. Uzimajući u obzir različite navode u romanu da je Jovica Vuk neko ko je sam boravio u mraku Međustanice, i da je i on posrednik između nje i ovog sveta, shvatamo da je on, dospevši jednom u Međustanicu, napravio sopstveni biznis na račun duša umrlih i vratio se u ovaj svet upravo kao zli demon.
Iako ga u romanu likovi nazivaju vampirom, nigde se ne naglašava da i jeste vampir. Petrović je pojedine osobine vampira i insinuacije uneo gradeći ovaj lik i njegove sposobnosti. Ono što Fred Boting navodi kod ispijanja krvi kao način na koji vampiri pokušavaju da produže život van prirodnih granica, Zečević ističe kao način postizanja životnih funkcija. Ta potraga za večnim životom može se videti i kod lika Jovice Vuka. Naime, biznis koji je izgradio je upravo razmena duša umrlih – da se ne bi vratio u taj mrak mora da dâ drugu dušu. Upravo taj posao mu je i obezbedio život od 120 godina i opstanak u realnom svetu. Potera za Aleksom je njegova borba za opstanak među živima:
Ti si moje delo, mališa. Ja sam te doneo na ovaj svet. Sama mogućnost da izvedem jednog polurođenog bila je neodoljiva. (…) Ali tvoja rođendanska zabava je gotova. Sada su saznali šta sam učinio i traže te nazad. Tja! I vreme je da se pridružiš pristojnim ljudima koji su preskočili Međustanicu… (Petrović 2011: 103, 104)
Strah od nepoznatog mesta odakle dolazi sam Jovica Vuk, i od onoga što predstavlja (monstruozno biće koje je izgubilo ljudskost) razvija se upravo kod likova ali i kod publike koja je upravo mlada kao i oni. Ovaj lik predstavljen je negativno, a efekat straha proizilazi i iz opisa fizičkog izgleda:
Aleksa je kroz prorez na trenutak ugledao mršavog čoveka iskeženog lica, ogrnutog dugačkim teškim kaputom. Pod sivom čojom čulo se grozno pucketanje zglobova, kao da se kreće samo nečiji klimavi skelet. Nekakva hladnoća se, istovremeno, uvuče u njegovo skrovište i njegovo srce. (Petrović 2011: 31)
Jasno je, dakle, da pored njegovog izobličenog izgleda, strah izaziva i svojim kretanjem kao psihološki momenat u romanu. Dakle na psihološkom nivou, njegova pojava je u stvari otelovljenje upravo Međustanice. Opisani su kao mračni, jezivi, hladni, kao strani, drugačiji od onog poznatog, taj strah od Jovice Vuka (simbolično predstavljen kao biće mraka) prenosi se na strah od čitavog tog mesta „s one strane“. Publika i likovi shvataju da ništa prirodno ne može izaći odatle, pa se strah od same smrti pojačava. Međutim, time što je uveo lik Alekse kao neko ko je rođen u Međustanici, Petrović je taj strah ublažio. Kako se i Aleksa vratio odatle, pokazuje se da nije sve tako negativno. Njegova veza sa tim prostorom je samo preko tih sposobnosti koje ima. A opet, kao neko ko je, takođe, iz tog mraka izašao, upravo je Aleksa taj koji ga može uništiti i vratiti tamo.
Takođe, u predanjima postoji verovanje da vampir može imati dete sa normalnom ženom, i da to njegovo dete, vampirović ili vampirče, može da ga ubije (Srpski mitološki rečnik 1970: 60). Iako Aleksa nije Jovičin sin, autor je to vešto inkorporirao u roman – kako obojica „dele poreklo“, Aleksa kao nedemon jer je izašao odatle nedužan i reklo bi se ne svojom voljom, može uništiti demona koji je odatle izašao svojom voljom, na kvarno i na štetu drugih. A i kako ga je baš Jovica Vuk izveo iz Međustanice, i zahvaljujući njemu je uopšte živ, on preuzima očinsku figuru u romanu.
Još neke stvari su koristile piscu prilikom građe romana. Jedna od tih su životinje. Vuk se u narodu smatrao demonskom životinjom sa onoga sveta, čak se i za vampira govorilo da je vuk. Nadimak koji ide uz Jovicu insinuira njegovu demonsku prirodu. Pored toga što se vampir pojavljuje kao vuk, smatralo se da se negde pojavljuje kao pas. U literaturi se može naći podatak da su vampiri imali uticaja i kontrolu nad psima, kao i da oni prvi osete vampira, uznemire se i besno laju. Za roman je to važno jer su upravo psi pomagači Jovice Vuka. Ima moć nad njima i upravlja ih u željenom pravcu. Čak se na jednom mestu u romanu navodi da su kerovi vođeni onim „koga čuju stomakom“ (Petrović 2011: 89).
Takođe, zanimljiv je način na koji je skončao demon. Zlodolci, ljudi u kabanicama i sa građevinskim rukavicama, okupljeni oko vrtače iznad Jovice Vuka, čekaju odobrenje da ga kamenuju. Prvi kamen baca „onaj koji nikada nije zgrešio“, odnosno Aleksa. Motiv kamenovanja se jedino može naći kod Čajkanovića prilikom objašnjenja za ubistvo vampira, što najviše ima smisla za roman:
U primitivnom društvu smrtna kazna vrši se uvek na takav način kako će oni koji je vrše biti osigurani od gneva ubijenoga: on se, na primer, živ zakopa u zemlju, da mu duša ne 6i mogla izaći napolje; ili se na njegov grob nagomila kamenje (kome je cilj da dušu u sebi zadrži); ili kaznu izvrše svi solidarno, tako da duša pokojnikova ne zna ko je upravo kriv, npr. bace svi u jedan mah na njega kamen. (Čajkanović 1973: 236)
Dakle, kamenovanje ima simboličko značenje, odnosno treba da zadrži dušu demona Jovice Vuka da se ne vrati opet među žive, pošto se to već jednom desilo. A kako bi se definitivno osigurali od toga, pored kamenovanja, spremili su mu zamku koja će ga odvesti pravo „na onaj svet“ iz Međustanice – zavežljaj sa venčanicom za baba Saru koja nikako nije mogla da pređe i leptiri koji će ga tako ošamućenog izvesti na pravi put bez povratka.
Demonski hronotop: gora kao htonski prostor
Ako pogledamo čitavo narodno stvaralaštvo primetićemo da postoje određeni hronotopi koji imaju svoju funkciju za određeno delo. Govorimo o demonskim hronotopima (hronotop kao prožimanje vremena i prostora, prema Mihailu Bahtinu) kao vremeprostor u kome vladaju natprirodne, demonske ili demonizovane sile. Taj hronotop ima arhetipska, opšta svojstva određena demonskim likovima i događajima, i posebna svojstva nastala u konkretnoj kulturi. Nije čudno što je Petrović uzeo goru kao mesto borbe s demonskim bićima. Gora (njeno starije, sinkretičko značenje obuhvata šumu i planinu) je čest hronotop u usmenoj tradiciji, kao htonično mesto, pogodno za isterivanje nečiste sile. (Detelić 1992: 58) Planina se smatrala svetim mestom, gde borave bogovi, pa se preko nje uspostavljala direktna veza između neba i zemlje.
Šuma je takođe poznati motiv i u gotskoj literaturi, u bajkama i u narodnom stvaralaštvu, kao ukleto mesto ili začarano gde žive demoni i slične nemani, i vrebaju iz mraka. Zbog toga je u folkloru formirana opšta prostorna opozicija kuća-šuma, iz koje se izvode ostale opozicije kao što su blizu-daleko, svoje-tuđe, čisto-nečisto. U teriminima prostora to znači da se haotični, prirodni svet identifikuje sa svetom mrtvih i suprotstavlja uređenom, dodatno organizovanom svetu živih. (Detelić 1992: 67)
Sa psihološke strane, šuma predstavlja buduće izazove i nepoznato, kao i mračnu stranu ljudske prirode. Šuma je uopšte bitan prostor i mnogih bajki. Ta fascinacija prirodom, predstavljena gotskom šumom iz koje vreba vuk, pokazuje koliko je bitna gotika kao edukativno sredstvo. Deca ne mogu zauvek ostati nevina, i samo putovanjem kroz šumu i suočavanjem sa gotskim elementima mogu da pokrenu potragu za svojim identitetima, koja će im i omogućiti da sazru. (Hovart 2014: 106)
U romanu je formirana opozicija urbano-priroda, s obzirom na to da se kroz radnju, iz prvog prostora (grad, urbano) izvlače likovi i prenose u drugi prostor (Tara, priroda), gde će doći do raspleta radnje. Takođe, Petrović prirodu ne predstavlja kao nešto negativno, mračno gde demoni vrebaju ljude, već upravo kao nešto pozitivno i svetlo. Aleksin pomagač, duh šumara Alekse Jakšića, neko je ko poznaje odlično te krajeve i ima moć da ih iskoristi u borbi protiv zla. Kao da je time autor želeo da pokaže da je povratak prirodi rešenje za mnoge probleme (kako u romanu, tako i u životu). Priroda ima svoj tok, i narušavanje iste može imati ozbiljne posledice po ovaj svet.
Iako je Petrović jasno postavio crno nasuprot belom, odnosno dobro nasuprot lošem, ipak jednu stvar nije predstavio tako – Međustanica. Na neki način, Međustanica kao demonski hronotop preuzima simboliku gore, odnosno u ovom slučaju šume konkretno. Ona je predstvljena polarizovano, kao nužna stanica na putu između ovog i onog sveta. Kao da nije želeo dodatno da pojačava strah od same smrti, jer je to prirodna pojava, već da je približi i na neki način objasni mladim čitaocima. To što je nekoga ko se vratio odatle predstavio demonom, ili čovekom sa natprirodnim moćima, čini se da je više želeo da prikaže posledice narušavanja prirodnih tokova. Na kraju romana, raspletom pokazuje da je možda najbolje za ovaj svet nemati veze sa onim „preko“, i pustiti da prirodni tok stvari učini svoje.
Potraga za identitetom
Ljiljana Pešikan Ljuštanović navodi da se razvojnost kao jedna od nosećih tema književnosti za decu često artikuliše kao niz prelaza iz jednog statusa u drugi, stanja ili uzrasta. U strukturi većine fantastičnih romana za decu jasno se opaža separacija, period liminalne neodređenosti i ponovna agregacija jedinke, što se može tumačiti i kao refleks osnovne strukture obreda prelaza. Zapravo, ritualizacija odrastanja, sa naglašenom stupnjevitošću, kao važan prelaz se opaža dosezanje određenih uzrasta, uspešna socijalizacija unutar vršnjačke zajednice, fiziološko i socijalno sazrevanje, uspostavljanje veza. (Pešikan Ljuštanović 2012 : 107, 108)
Majkl Hovart, oslanjajući se na stadijume psihološkog razvoja Erika Eriksona, izdvaja jedan stadijum koji se može i ovde primeniti: faza koja obuhvata adolescenciju (12 – 20 godina) i govori se o krizi identiteta. Kroz tu krizu identiteta, adolescenti pokušavaju razviti sopstveni identitet, pri čemu razvijaju i bliske odnose sa vršnjacima, prolaze fizičko i emocionalno sazrevanje, razvijaju sopstvenu perspektivu i sliku o svojoj ulozi u tome. Kao najpogodniji primer uzeo je tri verzije Crvenkape zbog glavnih karakteristika (identitet i zbunjenost zbog sopstvene uloge) koje inače i muče adolescente tokom odrastanja. Ovakvo tumačenje pomoći će nam da bolje razumemo i roman Peti leptir i krizu identiteta kroz koju prolazi glavni junak Aleksa. Iako je u centru dečak, a ne devojčica u potrazi za svojim identitetom (kao na primer i Alisa u Alisa u Zemlji čuda), postoji neki zajednički model ponašanja koji nalazimo i ovde.
Adolescenti u toj fazi odrastanja počinju da tragaju za prihvatnjem i prijateljstvom van doma, takođe preispituju poverenje prema odraslima koje su do tada imali. Žele da donose sopstvene odluke i da budu nezavisni. Erikson objašnjava da je to period kada se susreće ono što mi mislimo da smo sa onim što drugi misle da smo mi ili da pokušavamo da budemo. Kada se susretnemo sa svetom odraslih, osećaj straha, besa i zbunjenosti je normalan. Iako je neko odrastao potreban da pomogne adolescentu, oni ipak žele taj osećaj slobode da sami istražuju svoj identitet kako bi kroz svoje iskustvo bolje razumeli svet oko sebe. Oni samo žele da se oslobode tog identiteta iz detinjstva, da budu prihvaćeni od strane vršnjaka i da pripadaju negde.
Roman Peti leptir započinje Aleksinom odlukom da napusti sirotište u kome je proveo 12 godina, a može se reći da je i njegovo poverenje prema odraslima narušeno. Saznajemo da je uzoran dečak, i mogao bi biti „najpoželjniji usvojenik“ u domu, da nije poteškoća. A upravo te poteškoće i stvaraju raskol između deteta i odraslih. Javlja se zbunjenost kod dvanaestogodišnjaka zbog čega i dovodi u pitanje poverenje koje ima – Oni kojima se znaju roditelji mogu naći i nove. Mene nikom ne daju jer ne znaju ko me je rodio, što znači da ću sve ovo vreme ostati najusamljeniji od svih. (Petrović 2011: 7)
Odlučuje da preuzme svoj život u svoje ruke, zato i odlazi, da pronađe majku. Ono kroz šta će proći na tom putu, dovodi samo do još većeg nepoverenja prema odraslima (deda Dušan koji ga usvaja pa se ispostavlja da ga je samo iskoristio; Jovica Vuk koji želi da ga zameni za svoj život, itd.). Zato ga i traži kod vršnjaka, kod nekog ko sa njim ima nešto više zajedničkog, zato su njegovi pomagači dečaci iz doma, isto tako napušteni i nepoverljivi prema odraslima i autoritetima, i duh šumara, sa kojim ga veže zajedničko ime ali i mogućnost kontakta koji niko drugi nema.
Kao i u bajkama, figura majke u ovom romanu igra bitnu ulogu, ali ona nedostaje. Odnosno, može se reći da upravo odsustvo figure majke igra značajnu ulogu. Od samog početka se navodi da se ne zna ko je Aleksu rodio, on sam kaže da ne zna ko mu je majka i kreće u potragu za istom, pa i kasnije, saznaje se da ga je majka rodila u Međustanici i da ga je bez razmišljanja predala Jovici Vuku da ga izvede odatle. Čak i sam čin češljanja je da bi Aleksa bar prividno osetio taj intimni trenutak kad majka češlja dete. Ali nigde u romanu se ne pominje otac. Dakle, figura majke se pominje ali nedostaje (roman je generalno lišen ženskih likova), dok se figura oca ne pominje ali je pristuna. U bajkama recimo, figura majke je bitna jer je prisutna kao autoritet, kao vodič junaku kroz krizu identiteta – tako Crvenkapa dobija instrukcije od majke da ne ulazi u šumu i ne razgovara sa strancima; u nekim bajkama se pojavljuje maćeha koja preuzima tu ulogu. Majka je uglavnom svesna i razume kroz šta njeno dete, odnosno šta junak/inja mora da prođe u svojoj potrazi za identitetom. Otac u bajkama je obično zbunjen i pokušava da spasi ili pomogne junaku, jer upravo ne razume šta se detetu treba desiti na tom putu.
U ovom romanu, čini se kao da se figura majke traži upravo da bi mogla da navodi junaka na pravi put, ali se izostavlja jer junak mora sam da pronađe taj put. Odsustvo majke podvlači nostalgiju za njom, isto kao i odsustvo porodice u romanu. A kao i u Crvenkapi, i ovoj priči postoji Vuk. I on (kao Stokerov Drakula, na primer) preuzima ulogu oca – i to lošeg oca. Pa tako, pored toga što postoji strah od degeneracije kroz lik Jovice Vuka, postoji i strah od oca, odnosno, strah od postanka kao taj otac. Jer svaki dečak vidi uzorni model u svom ocu, a ako je taj otac loš, postoji strah da se dečak ne pretvori u njega. Na psihološkom nivou, on predstavlja ono što vreba u svakom ljudskom biću, tu mračnu stranu ličnosti i ono nepoznato, te samo suočavanjem sa njim Aleksa može početi da razume svoje unutrašnje „ja“. A pobedom nad zlim Vukom, Aleksa spoznaje sebe i „u potpunosti prihvata svoj identitet i ime koje nosi kao svoje“ (Pešikan Ljuštanović 2012: 108).
Zaključak
Radnja romana Peti leptir prati dečaka Aleksu i njegove neobične avanture u koje upada dok traga za sopstvenim identitetom. Roman polazi i završava se realnim, dok je zaplet i rasplet ostvaren kroz fantastično. Avanture kroz koje prolazi Aleksa zapravo su testovi na njegovom putu odrastanja. Tražeći odgovore na pitanja koja se nalaze pred njim, dolazi do svoje suštine i odgovora na glavno pitanje – ko sam ja.
Za većinu bajki (te i ovde u romanu) gotski elementi simbolišu loše odluke, negativne misli ili amoralno ponašanje. Takođe, mogu da pokazuju pojedine aspekte unutrašnjih stanja i emocija. Za čitaoce je bitno da shvate njihov značaj, jer gotsko nije samo uzrok i posledica u priči, već takođe doprinose formiranju identiteta. Život nije uvek pravedan, a opasnost stalno vreba iz prikrajka, pa tako ljudi, bez obzira na godine, često se nađu u zastrašujućim situacijama koje testiraju njihovo rasuđivanje. (Hovart 2014: 106) Roman Peti leptir, spajajući Petrovićevo pisanje za odrasle i za decu, privlači i stariju i mlađu publiku, navodeći ih da preispitaju i pronađu sebe u ovom „fantastičnom“ svetu.
Preplitanje stvarnosti i fantastike na ovaj način stvara savršen balans u prikazivanju odrstanja i psihološkog stanja deteta na tom putu, kako u romanu tako i u čitaocima. Roman ne samo da edukuje i vaspitava onda, već i deci približava stvarnost i život koji je pred njima. A odraslima daje uvid u dečju dušu i maštu, te tako podseća da u svakom od nas čuči dete spremno da krene u avanturu.
Literatura
Botting, Fred (1996). Gothic. London: The New Critical Idioms.
Petrović, Uroš (2011). Peti leptir. Beograd: Laguna.
Čajkanović, Veselin (1973). Mit i religija u Srba. beograd: Srpska književna zadruga.
Damjanov, Sava (2011). Vrtovi nestvarnog. Beograd: Službeni glasnik.
Detelić, Mirijana (1992). Mitski proctor i etika. Beograd: Srpska akademija nauka I umetnosti– Autorska izdavačka zadruga „Dosije“.
Howarth, Michael (2014). Under the bed, Creeping: psychoanalyzing the Gothic in children’s literature. USA: McFarland & Company, Inc.
Kulišić, Špiro. Petrović, Petar Ž. Pantelić, Nikola (1970). Sprski mitološki rečnik. Beograd: NOLIT.
Pešić, Radmila, Milošević-Đorđević, Nada (1996). Narodna književnost. Beograd: TREBNIK.
Pešikan Ljuštanović, Ljiljana (2012). Gospođi Alisinoj desnoj nozi. Novi Sad: Zmajeve dečje igre.
Popović Nikolić, Danijela (2016). Drugi svet: studije o demonološlim predanjima i tužbalicama. Niš: Filozofski fakultet.
Zečević, Slobodan (1981). Mitska bića srpskih predanja. Beograd: GRO „KULTURA“.
Waggoner, Ellet J. (2012). Rimljanima poslanica – komentari, preveo sa engleskog Branko R. Đurić, Novi Sad: Eden kuća knjige.