Prokletije, treći roman srpskog horor autora, Dejana Ognjanovića, samo što nije ugledao svetlo dana i našao se u rukama čitalaca. Pretplata je već raspisana, a priča o romanu je krenula na društvenim mrežama, tako da se može reći da Prokletije uveliko žive svoju inicijalnu fazu. Tim povodom, rešio sam da autoru postavim neka pitanja koja bi mogla baciti dodatno svetlo na koncept njegovog najnovijeg dela, a evo šta je Dejan odgovorio…
Sklizović: Tvoj treći roman samo što nije ugledao svetlo dana i meni je jako drago da, u trenutku našeg razgovora kreće i pretplata, a uskoro će ljudi moći i da uživaju u čitanju. Pre svega, čestitam na nastavku spisateljske karijere, naročito jer to radiš u najboljem žanru na planeti.
Gul: Pre svega, hvala na pominjanju nekakve moje „karijere“, mada je to preozbiljna reč, i nisam siguran koliko je primenjiva za nekoga ko ne živi od svog proznog pisanja, i čiji su romani češće izlazili kao samizdati nego kao izdanja tzv. oficijelnih izdavača. Konkretno, takve izdavače imali su samo 1. izdanje Naživog (niška Prosveta, 2003), dok sam druga dva izdanja tog romana objavio sam (2010. i 2019) i 2. izdanje Zavodnika (novosadski Orfelin, 2015), dok sam njegovo 1. izdanje objavio sam. Sada, u svojoj 48. godini, odnosno u 18. godini moje tzv. karijere proznog pisca, ja treći roman, takođe, objavljujem sam, kao samizdat. Ne žalim se zbog toga: da mi to ne odgovara ne bih to tako radio, samo kažem – „karijera“ mi zvuči kao nešto iz paralelnog, normalnog i pristojnog univerzuma, a ne iz ovoga u čemu sada jesmo.
Sklizović: Da li su turbulentna i nesvakidašnja dešavanja za vreme kojih si pisao bila katalizator kreativnog procesa? Jasno mi je da su Prokletije jako star koncept i verovatno si imao rešene sve bitne stavke pre pomenutih dešavanja. Koliko je apsurdnost situacije u kojoj smo se svi našli promenila (ili, nije?) tvoj pristup pisanju?
Gul: Ukratko, nije. Bar ja ne osećam da je COVID-19, od milja (mada neprecizno i netačno) korona ikako uticala na moj kreativni proces. Naravno, ostavljam eventualnim proučavaocima, ako ih bude, da se time bave i da, možda, nalaze tragove toga u mom tekstu. Ja sam veći deo romana odavno zamislio, i posle predugog odlaganja i čekanja da u meni sazri, i da okončam sva istraživanja, bio sam isplanirao da ga pišem u drugoj polovini prošle godine još pre nego što je iko i naslutio kakvo će nas vanredno, globalno stanje zahvatiti. Recimo, svestan sam da je kovid kriza u svetu dovela do neverovatne poplave rukopisa: zatvoreni ljudi sedeli su u kućama i pisali, i neki veliki izdavači su još pre polovine ove godine zamandalili svoje kapije za primanje novih rukopisa, jer su za nekoliko meseci dobili onoliko koliko inače dobiju za godinu dana. To je ta kovid skribomanija. Moje Prokletije nisu deo toga. Čak ni činjenica što mi roman ima skoro 400 strana (a to je vrlo netipično za mene, prethodna dva su imala 215 i 250) nije rezultat toga što sam, kao, imao višak vremena s kojim nisam znao šta ću, pa sam pisao preko svake mere, da to vreme ubijem – nego zato što je to oduvek bilo zamišljeno kao priča epskog zamaha, sa više likova, lokacija i događaja nego u mojim ranijim romanima.
Sklizović: Voleo bih da nam kažeš nešto više o setingu Prokletija. U Naživo si se jako dobro poigrao sa simbolikom Kosova i uspeo da iz ustajalog diskursa generišeš autentičnu balkansku stravu. S druge strane, mislim da si jako nadahnuto opisao učmalost i indiferentnost urbane niške sredine. Da li si u Prokletijama nastavio da u tom maniru tretiraš seting, kao posledicu delovanja sila urbane i regionalne entropije, ili si se (ako je suditi po naslovu) ovog puta pozabavio nepatvorenim zlom koje vreba u prirodi i voli pejzaže koji većini nisu bliski i ne zavise od društvenih tokova?
Gul: Seting je ključni element horora. Dobro odabrani ambijent, živopisno i ubedljivo opisan, važniji je i od likova, ili u najmanjem je – podjednako važan. To je spoznaja do koje sam prvo došao intuitivno, ne promišljajući je mnogo: prosto, kad sam pisao Naživo, osećao sam da moram da uhvatim srž tog ratnog a neratnog Niša sredine 1990., tu mijazmu nečisti i gadosti koja zrači i iz novina i iz televizora i iz olupina od ljudi, ali i Prištine, i uopšte Kosova, kao još crnje varijante toga, svojevrsne Interzone… Zavodnik se bukvalno rodio iz ambijenta sela Špaj, odakle mi je majka: dugo vremena sam tražio priču koja bi zasluživala da se baš tu odvija, ali zamisao da se horor potencijal tog poluopustelog sela iskoristi za roman jeze i strave došla mi je prva, pre nego što sam uopšte znao šta će se tamo dešavati.
Što se Prokletija tiče, tu je stvar složenija. Neke od važnijih ideja i koncepata imao sam ranije, ali su sve kliknule kako treba, i spojile se gde treba, tek onda kad mi je, posle malo lutanja i traženja lokacije gde treba da bude TO nešto što sam bio zamislio, sinulo da to jedino mogu i moraju biti Prokletije. Zapravo, taj se roman sastoji iz dve skoro jednake (po obimu) celine, u kojima dominiraju dve veoma upečatljive i zastrašujuće lokacije. U prvom delu centralna je Psihijatrijska bolnica u Toponici, ali sa nekim bitnim paralelama između nje i urbanog Niša, doslovno centra grada, Ulice Pobede. Tek u drugom delu romana stiže se na Prokletije, na drugu dominantnu lokaciju. O međuodnosu i simbolici i vezama između ta dva mesta, jednog urbanog, ili barem vezanog za civilizaciju i društvo (i njegovo naličje) i drugog prirodnog, ali ne baš sasvim netaknutog – nije red da ja govorim. Nadam se da će biti kritičara i analitičara koji će se time baviti, jer te paralele i konotacije veoma su bogati i inspirativni.
Sklizović: Interesuje me tvoj odnos prema likovima u Prokletijama, u odnosu na prethodni roman. U Naživo imamo Dejana koji je skoro pa nemi svedok društvenog apsurda, potpuno posvećen traženju smisla u stvarima koje mogu da učine da se čovek oseti živim usred devalvacije svih vrednosti. Bez spojlera, zanima me kako si ti video Dejana, toliko godina kasnije? Da li je unutrašnja dinamika njegovog lika značajnije promenjena nakon volšebne inicijacije i susreta sa drevnim božanstvom?
Gul: Ovde se od mene traži delom da analiziram sopstveni roman, što nije baš na mestu, a delom da spojlujem ovaj najnoviji. Ipak, ne želim da izbegnem odgovor. Recimo da je Naživo jedan mladalački, „angry young man“ roman, ljut, besan, pankerski u izvesnom smislu, bezobrazan, drčan, provokativan, bez zadrške. Takav mu je i glavni lik, koji je ujedno i narator: mladić od 22 godine koji hoće da jednu ekstremnu situaciju otera do njenih krajnjih instanci. On je tu svesno koncipiran kao samotan: nema ni devojku ni bliske prijatelje, sam se otiskuje u svoju potragu… Prokletije su roman jednog, nadam se, zrelijeg autora, koji nije izdao „stvar“ u smislu žestine i beskompromisnosti, ali ipak govori iz vizure starijeg, iskusnijeg čoveka, kroz lik jednog drugog protagoniste, koji u romanu ima 42 godine. Iako njega zatičemo u samoći, on zapravo jeste bio, i opet će biti deo jedne zajednice, i neće se sam samcit boriti za spoznaju koja je samo lična, individualna, nego je lik koji svoje ostvarenje pokušava da ostvari u zajednici, sa grupom ljudi… Što se tiče Dejana iz Naživo, njega ćemo videti i u Prokletijama, ali šta je od njega ostalo, u šta se pretvorio i odakle govori – to neka zainteresovani sami otkriju, jer inače – gde je zabava, a gde uživanje ako vam ja sad sve otkrijem?
Sklizović: Upadljivo je odsustvo ženskih likova u Naživo. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da je Zbirka ustvari glavni ženski lik i da je Dejan posvećen ženskom principu koji nije otelotvoren, ali je prisutan u smislu sadržaja Zbirke. Deluje kako se u Naživo itekako radi o dejstvu ženskog principa, s obzirom na simboliku pasivnosti, trpljenja, pre svega – razumevanja kroz patnju. Sve sami okultni momenti pripisani delovanju htonskih sila koje su ekskluzivni atributi Boginje. Da li je tretman ženskih likova u Prokletijama promenjen i da li možemo da očekujemo da se pojavi i otelotvorenje Zbirke?
Gul: Žene i ženskost i simbolika Žene su apsolutno ključni i sveprisutni u Prokletijama: postoje i važni ženski likovi, protkana su i pitanja vezana za život žene na Balkanu, ali i na simboličkom planu je ono što je vezano za Veliku Majku centralno za značenje dela. Pitanja htonskog i apolonskog u srži su Prokletija, i bez obzira što za glavne junake imam grupicu mužjačina, vojničina, boraca, oni sa svojim puškama i bombama odlaze, zapravo, sve dublje i dublje, u okrilje Majke… i Materice… Ne bih ovo dalje elaborirao, za sada, kako ne bih pokvario uživanje u čitanju… A Zbirka će imati svoju novu inkarnaciju, i uopšte, na mnogo načina Prokletije su nešto kao reimaginacija Naživog, sa drastičnim izmenama, ponegde u dijametralno suprotnom pravcu…
Sklizović: Budući da žanrovsko pisanje iziskuje često istančan ukus i jasno razgraničenje između poželjnih i nepoželjnih stvari, da li ti je u tom smislu bitno da održavaš i uvećavaš izgrađenu bazu fanova dostavljajući relativno očekivane stvari, ili smatraš da kreativni proces treba više da bude usmeren na samousavršavanja autora, a tek sekundarno na publiku?
Gul: Ovo je, pretpostavljam, retoričko pitanje. Bez uvrede za moje poštovaoce, ali o „fanovima“ uopšte ne razmišljam dok koncipiram ili pišem svoja dela. Razlog tome nije (samo) to što sam ja bezosećajna stoka koju baš briga šta drugi misle (nije baš tako), nego možda i više ono sa čime smo počeli razgovor – to da ja nemam karijeru. Da, recimo, objavljujem za Lagunu, onda mi ne bi bilo svejedno da li će me voleti 3.000 ili 30.000 čitalaca, i naravno da bih, vođen komercijalnim motivima, tj. željom za što većom zaradom, a pod presijom urednika, izdavača, marketinških stručnjaka i ostalih šrafova u toj industriji, težio da napišem roman koji će zadovoljiti prohteve desetine hiljada čitalaca, koji će svima dati ponešto a nikoga neće uvrediti, naljutiti.
Međutim, pošto ja stvaram u okviru kulta od oko 1.500 čitalaca (u toliko primeraka se rasprodao Zavodnik, i sad moramo da spremamo i 3. izdanje), imam slobodu da me baš briga da li ću izgubiti sto ili dvesta njih, ako pomisle da nisu dobili tačno ono što očekuju da im dugujem. To ne znači da nisam svestan očekivanja publike, naravno da jesam, ali ne dopuštam da ona oblikuju šta ću i kako pisati. Recimo, na scenu sam izašao sa tim brutalnim, ogavnim, krvavim pank-porno-okultnim hororom Naživo. Moj naredni roman, Zavodnik, je sve suprotno do toga: krvi i seksa skoro i da nema, bar ne u prvom planu, a sve je u atmosferi, nagoveštajima, izvedeno toliko „ukusno“ da ga mogu bez problema čitati i voleti i oni koji nisu naročiti ljubitelji horora. Sad, Prokletije se više nadovezuju na Naživo nego na Zavodnika: zato, oni koji me poznaju samo po Zavodniku (a ima takvih) možda će biti šokirani nekim ekstremnostima u Prokletijama, ali, s druge strane, i oni koji su čitali Naživo biće, mislim, šokirani