I
Postavke. Subjekt
Snovi su nešto toliko svojstveno čoveku da je sklon zamišljati kako ih čitav svet deli sa njim – čak i anorganska priroda. Oni maštovitiji mogu nazreti obrise tih tuđinskih pejzaža: tople sisarske fantazme, što molski trepere nepoznatim osetima, eterični odjek ptičjih umova, pa sve veće zahlađenje kako se spuštamo ka nižim kičmenjacima i njihovim rasplinutim, sluzavim svestima. Maglovito, nejasno. Prevrela huka insekatskih ganglija spojenih u biće roja, hladni odsevi ljuskarskih dremeža: sa sve jednostavnijim nervnim sistemom, složenost snova se gubi, i od čvrste melodije postaje pozadinski šum prirode. A gde mu je kraj? Zamire li negde?
Sve sneva, rekli bi oniromanseri. Ali malo ih zna da postoje ljudi odeljeni od sveta snova, oni koji svake večeri padaju u neprozirni mrak, iz kojeg će ujutru vaskrsnuti kao dignuti trubom Sudnjeg dana. Pomislilo bi se da jednostavno ne pamte šta sanjaju. To nije istina. Oni nemaju čega da se sećaju. Leže, spavaju, i oluja aksonskih potencijala ne može izaći iz zatvora njihovih lobanja, gde tu divlje tutnji, rastući iz noći u noć. Nikada ne spoznaju olakšanje pretapanja u kolektivno nesvesno, nikada duboku povezanost cele prirode: i tako – samonikli, jalovi – lude.
Izuzetno ih je teško uočiti, čak i najmoćnijima. Zamislite da u hali dupke punoj blistavih žarulja, reflektora i signalnih svetala – svih uključenih – treba da pronađete samo jednu pregorelu diodu. Nije mačji kašalj, zar ne? Traganje za besanima mnogo je zahtevnije: planetu obavija svebojna korona snova, ispreplitanih u gusto tkanje onirosfere, u kojem učestvuje i neživa materija. Samo je jedan način da se nađu – zamorno i dugo prečešljavanje, što je za sve ove vekove otkrilo jedva tuce besanih.
Poslednja među njima – Lukrecija, bogata mlada žena. Dane je provodila u vikendici svog pokojnog muža na sicilijanskoj obali, i reklo bi se da joj je život savršen. Izbavila se iz kandži siromaštva, sva joj je bliža rodbina bila mrtva, i mogla se posvetiti dokonom bivstvovanju, najuzvišenijem proizvodu hiljada godina civilizacije. Ali… To je bio privid. Suštinski, nije se razlikovala od prethodnih besanih. Crna praznina koja ju je gutala svake večeri postajala joj je sve strašnija, i lézala bi nevoljno. Na kraju, primitivni biološki mehanizmi satrli bi volju, i ona bi zaspala, mozga sve zapaljenijeg, nadutog od onog što se u njemu skupljalo već preko dve decenije.
Jutrom, neprobojni veo samo bi bio strgnut sa nje, i probudila bi se drhteći. Nije mogla da objasni šta je tačno muči: suptilni sklop njenog bića bio je poremećen, i disharmonija koja se vremenom nagomilavala pretila je da eskalira. Samo jedna promena u početnim postavkama dovoljna je da, na duge staze, dovede do nezamislivih promena, i to se sa Lukrecijom događalo. Čak ju je i strah od smrti, koji bi mladom, zdravom telu trebalo da bude stran, mučio, više nego pre. Svake večeri je umirala, da bi se sa suncem ponovo rodila: gnušanje prema dobrovoljnom skoku u prazninu uvećavalo se. Nije bilo garancija. Moglo se desiti da zauvek ostane progutana, a tada bi ceo svet nestao.
Od dana kada je saznala za snove uzalud je pokušavala da razume. Oni su mentalno indukovane slike koje se smenjuju u svesti, ponavljala je rečničku definiciju, slušajući druge kako prepričavaju sadržaje svojih noći. Sa zavišću je pokušavala da pred sobom oživi prizore, i to joj je uspevalo – ali samo budnoj. Dok je Lucije još bio živ, ujutru bi se pitala šta je sanjao, ne usuđujući se da pokaže svoju radoznalost. Mogao je saznati kako obogaljenu ženu ima, mogao je videti njenu čudovišnost. A šta bi onda uradio, taj muškarac toliko bolji od nje?
Tek sa njegovom smrću mogla je nesmetano da počne da proučava ceo problem, i tome je studiozno pristupila, puneći kuću literaturom. Sve što je imalo ikakve veze sa snovima bilo je predmet njenog interesovanja. Naučni radovi, monografije, književna dela, pa i banalni dnevnici snova i sanovnici: na obimne tomove Frojdovih nagvaždanja nastavljala se Jungova tiha smislenost, a zatim – pisanja biologa, lekara i drugih naučnika. Čitala ih je od korice do korice, iznova im se vraćala; nisu joj pomagali. I dalje nije znala kako san izgleda. Sledeća stanica bila je umetnost: možda je ona mogla dočarati snevanje?
Ne, ispostavilo se, i njena frustriranost time što joj je uskraćeno učestvovanje u kolektivnom iskustvu čovečanstva samo je rasla. Prošla su tri godišnja karnevala od Lucijevog nestanka na moru. Bliže odgovoru nije bila. Već je toliko znala da bi sa svakim stručnjakom mogla razgovarati na ravnoj nozi; a opet, to joj ništa nije vredelo. „Sve bih dala za samo jedan san“, procedila bi gnevno, lupajući pesnicom o dušek, „jedan san. Jedan! Jedan!“
Pomoći nije bilo, i kada je jednog jutra čudni patuljak u raskošnoj odeći, imenom Nimcovič, došao u njenu kuću i ponudio se da otkupi biblioteku, pristala je, dajući je budzašto.
Opet se vratila životarenju. Digla je ruke od pokušaja da shvati, i umesto toga pokušala da zanemari tu bolnu ranu koja je potisnula svu njenu ličnost. „Ima još toga u životu sem sanjanja“, govorila bi sebi, sve više tonući u kolotečinu. Leto je ponovo došlo, i ona je počela da provodi duge večeri pred kućom, gledajući u more – i sanjareći. Nije čak ni pokušavala da doživi snove; samo je ležala, plutajući na okeanu podsvesti. Prepustila se strujama, tražeći skoro zaboravljene obrasce – i devojačke fantazije su se vratile, premostivši ponor koji ju je delio od mlađe Lukrecije.
Počelo je sa zvukom koraka: toga se najjasnije sećala, ne znajući zašto. Kada je shvatila da je razlog to što je šepav na desnu nogu, osmehnula se; od tada je sve išlo lakše. Narastao je iz obrisa sećanja. Miris odeće, slane od morske vode i muškog znoja, uvijanje usana dok govori, pa onda slovenski naglasak (jer njen je mornar dolazio negde iz Dalmacije, setila se, iako nije znala iz kojeg grada ili sela); oči su bile smeđe, ili smeđezelene, kosa duga, vezana na potiljku. Morski vuk, već umoran od mora, nastavljala se priča; ranjen je u toku davnašnjeg napada na njegov brod. Tih, malo šuška. Usko lice. Snažne obrve, kriv nos. Dlakave ruke. Muškarac iz nekog drugog vremena.
Te crte nisu se spojile u jedinstvenu figuru, i ona je o mornaru mislila i dalje kao o nečemu maglovitom. Jednom je imala utisak da čuje njegove korake, jednom da vidi lice kako je gleda iza ugla, i jednom, kada se probudila plačući, da je snažne ruke grle. Nje bilo nikoga sem nje u hladnoj postelji, i ona je nastavila da jeca, prvi put za dugo vremena poželevši da se s nekim spari. Živo je fantazirala o tome kako je mornar grubo uzima, i njena frustracija je dodatno narasla: želeći da krikne njegovo ime, shvatila je da ga ne zna, i to ju je smesta ohladilo. Obrisala je ruke o prekrivač i ponovo zaplakala. Te noći se trudila da ne misli o njemu. Sutradan je opet počela, i sanjarenje se nastavilo – a gde je ono, tu i san nalazi put.
II
Tulpa
Lukrecija je ležala na prostirci, posmatrajući more. Iz glave gotovo da su joj iščilele sve misli, i prepustila se uobrazilji. Zamišljala je kako se polako uzdiže, dok se bezmerje vode pod njom širilo. Videla je uskomešano plavetnilo, i na njemu jednu lađu, starinsku, od drvenih dasaka, katrana i molitve; na njoj mornare, zauzete poslovima, kako grubim glasovima pevaju o kopnu, i trude se da ne misle kako su miljama udaljeni od čvrstog tla, dok pod njima zjapi ponor. Prepustila se strujanjima vazduha koja su je bacala okolo, sve bliže i bliže plovilu – a onda je postala lađa.
Duh joj se ugodno opružio u drvenom obličju, kao da je najzad našao ljusku koja ga može u potpunosti primiti; uspravljao se iz zgrčenog položaja, otvarao prema svetu. Gotovo da je mogla da okusi snove starih dalmatinskih hrastova, od kojih je lađa sačinjena. Oni su se trenutak kasnije utopili u soli i peni. Sunce joj je grejalo leđa, usijalo jedra i katarke, i poželela je da se prevrne i ohladi ih u blaženo studenoj vodi. Nije mogla to da uradi; znala je da mornari dupke ispunjavaju njenu unutrašnjost, osećala ih je kako šetaju po palubi – a među njima je bio i onaj sa šepavom nogom, čiji se ritam toliko razlikovao. Ona je bila sve što ih je održavalo u životu, sve što ih je – dođavola s tim!, presekla je. Kako me svrbi, i vrelo je…
Sa teškim cvilom rebara, počela je da se prevrće: izložiće svoj mokar, sklizak trbuh suncu! Nešto je škripalo, a mornari su se rastrčali, vičući; usta su im bila puna gorkih, pelinskih krikova. Utroba joj je oživela, odzvanjajući, što je nije zaustavilo u njenoj nameri. Bili su tek poput vrelih zrnaca peska zalepljenih na njena leđa. Samo to, i ništa više. Pa zašto bi se onda brinula? Svežina, svežina dolazi – dašak hladnoće iz morskih dubina, slani zadah plave grobnice. Došlo je vreme da se smire, da zaborave plime i oseke…
„Flebase!“
Pustila je da pulsiranje krvnih sudova u glavi postane ljuljuškanje izvrnutog broda; pustila je da krici pelikana postaju vapaji umirućih mornara. Ležala je na trbuhu, raširenih nogu, sklopljenih očiju, i nadala se da će je talas preklopiti svojom ledenom utehom, spustiti pod vodu, sve dok kopnene brige ne postanu samo ružno sećanje, bokori usijanih korala izrastu između njenih opustelih dasaka, školjke joj se nastane u snasti, ribe joj prođu kroz očne duplje. „Ja sam brod“, rekla je sebi, i onda dodala ime, „brod Astergono“.
I tako, Lukrecija je zaspala. Praznina ju je progutala, ovoga puta praćena nagoveštajem sna: jednim osetom, dovoljnim tek da stvori nevidljivu pukotinu u monolitnom crnilu. Snevala je ukus soli, i to je bilo prvi put da nešto nalik snu postoji u njenom umu. Nije bilo sumnje da će ta naprslina iščeznuti s vremenom. Za moćno biće sna, ona je bila poput pozivnice: zatekla se kako pluta u uljanom crnilu, duboko ispod korenja sveta, daleko od svega što je znala. Bila je uplašena i izgubljena. Tama joj je prodirala u pore, mešala se sa njenim mesom.
A onda, sjaj. Pokušala je da mu se približi, slepo se koprcajući. Narastao je, razbijajući tminu, blistajući svojim svetlom koje postoji samo za unutrašnje oči. Kada se dovoljno približila, videla je stablo kako raste usred vode, kao iskovano od srebra, platine i bele svetlosti, i na njemu blistave fenjere-zvona – njih deset, prigušenog poja. Mogla je da oseti moć o kojoj ništa nije znala, i nije bila sigurna da li iko sme da ga dotakne. Pružila je ruku, neodlučna, željna da spere hladni mrak sa sebe. Oklevanje… Šta će se desiti? Zar sme da se dotakne te vatre: vidi, vidi kako plamte u crnilu, povezane gorućim linijama!
Sila joj je obuzela ruku; tuđinski elektricitet plamsao je u neuronima, terajući mišiće da se grče protiv njene volje. Nekoliko trenutaka samo se igrao podatnim tkivom, kao da isprobava kakvoću uda, a onda je moćnom prisilom gurnuo prste napred, ka hladnom sjaju. Nalazila se pred izborom, samo što je nešto drugo već je odabralo umesto nje, i ona se zatekla kako grabi usijanu sferu; pržila joj je put, plamteći. Prisila nije popuštala, iako je meso počinjalo da se topi, a crnilo gutalo krikove. Lukrecija je zazvonila. Pa opet, i opet. Težak, potmuli zvuk počeo je da odjekuje, a onda… Došlo je do nekakve promene, i našla se u nafti, sa plamenom u ruci.
„Sve bih dala za samo jedan san“, začula je sopstveni glas.
Eksplozija.
Probudila se, uspaničena, koprcajući se u pesku u koji je upala; celim bićem bila je iznenađena iskustvom sna, i vrelina usijanih zrnaca, koja su joj pekla kožu, naličila joj je na plamen koji guta. Nove sinapse stvarale su se u želatinoznom tkivu Lukrecijinog mozga, putevi koje nervni impulsi pre toga nisu poznavali, i deo napona koji se nakupljao popustio je: dahtala je, uzbuđena, ne znajući zaista šta joj se desilo.
Iskonski nagoni preuzeli su kontrolu: pridigla se, trudeći se da pobegne od bola, i neobuvena potrčala ka moru. Svaki korak bio je bolan. Nastavila je, prizvana obećanjem hladnoće i zaborava. Noga joj zape, i ona tresnu koliko je duga, licem se zarivši u mokri pesak. Smesta je pridigla glavu, pljujući, mlatarujući ućebanom kosom, očiju punih soli. Pokušavala je da otre prljavštinu sa sebe, da iskašlje sluz; trljala je kapke.
„Molim… pomoć…“, začula je glas, glas koji je tako dobro poznavala.
Pred njom je ležao mornar, pomodreo od hladnoće, izjeden solju; odeća se raspadala na njemu, i tek su sitni hroptaji govorili da je i dalje živ.
III
In carno
Kao u bunilu, trljala je njegovo lice mokrim krpama, trudeći se da ga povrati; brižljivo mu je sipala vodu među usne, zatim gorku travaricu. Nije znala šta treba da uradi da bi pomogla, i zato je činila ono što je delovalo ispravno.
„Pozovi pomoć“, namerio se da kaže ribar koji joj je bio pomogao da ga unese. Jedan vešti čvor u tȍku misli osigurao je da zaćuti. Vratio se svome čamcu, sanjareći o sabljarki, ili kakvoj drugoj velikoj ribi koja bi mu donela zaradu.
Nastavila je, prešavši na ruke i otkrivene listove.
Tek posle nekog vremena svesno je počela da razmišlja o mornarevim crtama, koje su joj dotle bile urezane u nesvesno – o njegovoj hromoj nozi, uskom licu, dlakavom telu. Sada je imala priliku da mu se divi, i to je činila, nožem za paranje ribe razrezujući odeću otežalu od vode. Nije marila što će uništiti ležaj; i sama je više puta poželela da se ispiša na njega. Bilo je to Lucijevo mesto.
Sa mukom je odlepljivala platno, nozdrva punih soli. Lepilo joj se za prste, mlohavo i mrtvo. Osećala je neko neodređeno gađenje oslobađajući svog mornara iz tog zatvora. Morala je da podvlači šake između odeće i kože, kao da dere neku morsku životinju. Iz nekog razloga, nije bilo lako. Srastao je sa svojim odelom, i to ju je nadraživalo, dok je trzala tankim prstima. Leševi su uvek teški, pomislio bi neko gledajući taj prizor.
Isprekidano disanje govorilo je da mornar još živi. Pokušao je da otvori oči. Kapci su i dalje bili slepljeni morskom solju. Nije ni primetila taj napor, zaneta pranjem sada otkrivenog tela. Čistila je kožu blagim potezima, spirajući pesak i prljavštinu iz rana. Nakon toga, planirala je da ga ugreje. Dosta je vremena trebalo da ga očisti, a voda u zdeli postajala je sve tamnija. Primetivši to, zamenila ju je, i nastavila.
Kada je završila sa prednjom stranom, trebalo je preći i leđa. Nije znala da li sme da ga pomera, ali morala je to da uradi, i tako se zatekla kako tankim rukama obuhvata mišićavi trup i pokušava da ga okrene. Nije uspela, i on je kliznuo nazad u svoj početni položaj, uz blagi hroptaj. Tek tada je postala svesna blizine njihovih tela, i zajapurila se, dahćući. Pogledom je obuhvatila to lice modrih usana – lice koje je sanjala – pa vretenaste, snažne ruke, moćne noge.
Muškarac iz njenih snova, pomislila je, i on je to zaista i bio. Stavila je ruku na njegove grudi, milujući vlažno plavo runo; noktima je prevukla po čvrstom trbuhu, koji se zgrčio u nevoljnoj somatskoj reakciji. Gotovo sramežljivo gledala je u njegove uske bokove i traku krzna koja se širila nad njegovim udom; dotad nije imala priliku da pomno razgleda muško telo.
Posegla je, pa se vratila; sa nekom čudnom odlučnošću, opet ga je zgrabila. Meso je, prislonjeno u njenu butinu, pulsiralo, kao da je on u svojoj nesvesti ipak pojmio blizinu žene, i to joj je dalo snage da ga obrne na bok. Grubo, užurbano, prevlačila je krpom po leđima, i on je gotovo zajecao. To joj je pružalo neko čudno uživanje, osećanje da ona gospodari; prvi put ga je iskusila. Odzviždala je par tonova.
Završivši, odgurnula ga je nazad. Nijednog trenutka nije se ni zapitala kako je moguće da on postoji; umesto toga, nago telo ju je opčinilo. Poželela je da se nasadi na njega, da je razdere. Plan joj je propao. Samo dva-tri puta je usisala glavić, i usta su joj već bila puna vrelog, slanog semena. Pitala se koliko dugo nije bio sa ženom. Dosta, procenila je, pokušavajući da ustima izazove erekciju. Uporno je ostajao mlohav. Isfrustrirana, nastavila je da premeće komad mesa po ustima, jebući se prstima.
Nijednog trenutka nije se zapitala, nijednom postala sumnjičava. Moglo se osetiti kako se godine seksualne nezadovoljenosti i besanost mešaju u crvenom mraku njenog uma, dok se samozadovoljavala. Reptilski delovi mozga potpuno su je preuzeli, i ona je iskliznula iz svih referentnih okvira stvarnosti – kao što se, pre ili kasnije, dešava svima koji ne mogu da sanjaju. Zapaljeno nervno tkivo gorelo je utvarnim impulsima, hormonalni sistem spremao je telo na oplodnju, tkivo stidnice je nabubrelo: svi faktori su se poklopili.
Mornar je otvorio oči, gledajući u tavanicu. Ništa u njemu nije postojalo sem slepe polnosti, koja je plamsala kičmenom moždinom i silnim, izuvijanim nervima: osećao sam kako moćne reke elektriciteta teku njima, završavajući se u nadraženom, balavom, štrčećem udu, koji kao da je sadržao celu njegovu ličnost. Spremali su se na to da se pare, nesvesni da nisu sami doneli tu odluku. Soba je zaudarala nekim neodređenim zadahom, smradom tela izmešanim sa sekretom pregrejanih žlezda.
Dokono sam se zapitao kako li će mi biti u mesu, kako će zatvorenost u pohotljivu plot da izopači moj eter. Nije to bilo iskustvo za kojim sam preterano žudeo, ali neka vrsta radoznalosti se jeste pojavila u mom umu – naučnička, hladna i racionalna. Bio sam zadovoljan kako se ogled-ritual, koji sam već dugo planirao, odvija. Spremao sam se da presečem veze sa svetom snova: mogućnost koja me je zastrašila, i istovremeno bila i moja jedina nada.
Posegao sam za zakržljalim mornarevim umom, zario se u njega, navukao ga poput svilene rukavice, spreman da završim ono što sam započeo pre toliko vremena.
IV
Ritual
Bol, neizdrživ bol! Udarci su se zarivali u moje biće, i neka me je sila vukla nazad u svet snova. Očajnički sam izlivao svoju esenciju u živce i žile stvora kojeg sam želeo da zaposednem, trudeći se da se usidrim. Ako se dovoljno povežem sa njim, znao sam, neće moći da me pronađu – makar ne dok je budan – sada sam im bio na dohvat ruke. Uhvatili su me nespremnog, nesnađenog, i zato sam plaćao cenu. Nisam ih video, niti sam znao ko su: njihovi umovi bili su daleko. To je samo govorilo u prilog tome da su snažni – neočekivano snažni.
Prizvao sam sliku Drveta života, i ona je zaplamsala: sefiroti iscrtani bledim ognjem, koje sam stvorio pre toliko vremena, odagnali su silu koja me je uvlačila. Za trenutak sam pomislio da ponovo odem iza meskalinske granice, pa iza Kraljeve kule, koja stoji kao poslednji međaš – u bezmerje Okeana, crno ništavilo u kojem sam sakrio svoju moć. Plašio sam se da bi me i tamo mogli pronaći. Ako su moja strahovanja istinita, granica ih neće zadržati. Valjalo je pretpostaviti najgore: da nisam to uvek činio, ne bih sada bio živ.
Bol odjeknu mnome: mentalna slika je razbijena, i za trenutak sam ih video. Nejasne figure, od zvezdanog praha i magle, kako lebde u praznini, posežući za mnom. U njihovim kovitlavim telima slutio sam snovita obličja oniromansera, rastočena večitom promenljivošću dubokih snova. Spazio sam koplje sa koštanim sečivom u rukama jednog od njih. Poznavao sam to oružje; bilo je kadro da me ubije, i svom moći dozvao sam sefirot.
Jesod je zazvonio u mojoj ruci: taj zvuk prolomio se ravnima, odvajajući svetove. Koplje, koje je poletelo ka meni, nije završilo svoj put. Odvojio sam trenutak da čestitam sebi, pa zaronio u meso. Već su započeli snošaj. Našao sam se u čudnom svetu nepoznatih oseta, razlivajući se njegovim napregnutim telom. Mom duhu, koji se obično prostirao kroz daleke sfere brojeva i imaginacije bilo je teško da se veže uz jedan ograničeni niz čula, jednostavnih, grubih, i tako obmanjivih.
Znojni miris kože, pritisak njenog tela; nepoznati oseti potpuno su me zagušili. Vazduh je u plućima, tkiva se nabiraju, a svetlost mi udara o fotosenzitivne ćelije. Usta suva, put upaljena, i, najčudnije od svega – sveprožimajući osećaj težine, gravitacija koja me je vukla nadole, usmeravala svaki atom u mom telu ka središtu Zemlje. Sve se raspršilo u jedan kaleidoskop, dok sam se koprcao u zamci nervnog sistema. Mornar-tulpa, stvoren po kalupu sna, materijalizovan u javi, bio je savršena biološka mašina kojom se moja suština mogla zarobiti u mesu.
Dva stuba čiste, izgarajuće energije bila su spojena genitalijama: u tom braku materija i duha trebalo je da se rodi jedno novo biće, kakvo dosad nije stvoreno. Dopustio sam sebi tek trenutak uživanja, na par sekundi se povezujući sa mozgom. Bio sam potpuno muškarac, požudno se zabijajući u njeno meso, grizući dojke, snažnim rukama stegnuvši krhki struk. Primordijalna, sirova pesma tresla me je iznutra, biološki zov stariji od vremena, zapisan u genima koji su po svaku cenu želeli da se reprodukuju; bilo je to neiscrpno vrelo, koje me je povezalo sa početkom vremena.
Istrgnut! Ponovo su me povlačili ka sebi, naoružani, spremni da me ubiju. Njihove volje bili su harpuni zariveni u mene, vukući me. Ovog puta, bio sam spreman. Drvo života stvorilo se između nas, zvoneći svojim sefirotima, a onda sam ga – obrnuo. Keter je postao Malkut, i Malkut Keter – Drvo života Drvo smrti. Čuo sam vriskove dok su leteli u tminu, i smesta se vratio ritualu. Slivao sam se u telesne tečnosti, prepuštajući se uskomešanom, bezumnom bivstvovanju fluida. Pustio sam da se složeni molekuli mešaju sa mnom, da me kontrakcije telesnih sudova nose.
Sjedinio sam se sa njegovim semenom, sa tom oplođujućom snagom. Mojom voljom, skupine atoma menjale su oblik, praveći za mene mesta u svojim zajedničkim rešetkama: stvarao sam projektil kojim ću se potpuno odvojiti od snova i postati deo jave. Tulpa je bio dovoljno biće sna i dovoljno čovek da bi je impregnirao mnome, stvorio fetus čije će meso biti moja palata za godine koje dolaze. Ceo taj telesni sklop nastao je iz njene najdublje čežnje za parenjem. Na sreću, bio je savršen za ono što je meni trebalo, prag i most, stvoren kroz Jesod da me poveže sa Malkutom.
Eksplozija sunca! Dva stuba termonuklearne vatre postala su jedan, sažižući i sama jezgra atoma: putovao sam trakom zaslepljujuće beline, rekom blistavom poput mleka nebula – pola duh, pola materija. Poniranje u tamu, u grotlo, u prvobitni ambis. Plutam usred beskraja, bez pravca, ponovo oslobođen gravitacije, bića svedenog na supu hemikalija. Olfaktornim organelama osećam nejasan miris – hemijski trag koji mi govori kuda da se krećem. Bičevi udaraju po sluzi, i roj spermatozoida u kojima sam započinje stampedo.
Dimljivo, crveno sunce. Jurim ka njemu, raspršen u milionima pokretnih ćelija, jedva svestan ičega do zova koji dopire iz neznanih daljina. Shvatam da je svaki od bičara jedna mogućnost, potencijalna realizacija mene u ljudskoj formi, i za trenutak ih sve vidim: dečaka kako dopola viri iz razjapljenog, krvavog procepa među ženinim nogama, držeći sestru za stopalo. A ona drži sledećeg, i tako, niz tek rođenih proteže se u beskraj, svaki zametak jedne drugačije budućnosti. Taj lanac izvire iz Lukrecije, i proteže se u beskraj međuzvezdanog prostora.
Sunce je najednom pred nama, pružajući svoje pipke u prazninu. Znamo da će samo jedan biti prigrljen, samo će se jedan spojiti sa njegovom unutrašnjošću, i kružimo, zabijajući tupe glave u koru uzdrmanu potresima iz jezgra. Ugiba se, opire, kao da ne zna ko će se najbolje smestiti u viskoznu unutrašnjost, pa se najzad provali, dopuštajući mi da kliznem, otvarajući jednoj mojoj inkarnaciji put u postojanje, i ja ulazim, moćan – pramen energije koji se sjedinjuje sa ženskim principom, dah koji postaje meso. Svet snova nestaje, moja građa se prevodi u kvarkove, i naležem u verige materije.
V
Uzdarje
Toplo, slano more. Voda kao da sija blagom, organskom svetlošću. Zaranjamo. Ne postaje tamnije. Nema ni struja koje bi nas ponele, ni mračnih virova, samo toplo pulsiranje koje gotovo da nas miluje. Utapamo se jedno u drugo, u praokean, gde sve nosi jedno ime, a granice su nešto što pripada dalekoj budućnosti. Mir, sveopšti mir, možda i po prvi put. Naša bića polako napuštaju dotadašnju uzburkanost, prepuštaju se spokoju, nošena tihim, ritmičnim dobovanjem krvnih sudova.
U utrobi, majka i dete spajaju se u jedno. Nisam još dovoljno razvijen da bih bio posebno biće: tek sam jedan deo njenog tela, kolonija ćelija povezana na daleko složeniji sistem, i sa radoznalošću istražujem onu koja mi je domaćin. S vremenom, znam, biće mi sve teže da to činim, odvajaću se, nervni sistem će zarobljavati moj eter u svoje vijuge, lišavajući me nematerijalnosti, pripadnosti svetu snova.
Moj domen leži daleko iza mene, ali znam da bih ga mogao doseći. Pitam se koliko ću još moći: kako se fetus bude razvijao, jedinstveno genetsko nasleđe formiraće ga na takav način da me trajno odeli od Snevanja. Još sam neformiran, neoblikovan okrutnim kalupom materije – i još svestan toga da sam Harlekin, buntovnik, bogoubica. Pružam se u svoju majku-ljubavnicu, titram njenim nervima, tražeći.
Osećam oluju koja je tutnjala njenim mozgom tolike godine, sve te izgubljene trenutke, ulomke sećanja, žudnje i frustracije, koje bi se inače ulile u snove. Ali za Lukreciju snova nije bilo, i zato je u njoj zavladao nemir, pošast koja je pretila da je proguta, da prespoji neurone u mrtvo kolo. To električno klupko jarko sija, i ja posežem za njim, trudeći se da ga produžecima svog bića obuhvatim, da otvorim ventil u brani pre nego što se rasprsne pred poplavom koju zadržava.
Oprezno, strpljivo, to i uspevam da uradim. Navaljuju u mene, fragmenti, oseti, nepoznata drhtanja, i ja osećam kako nam se srži mešaju mnogo prisnije nego kada smo se parili na pomoćnom ležaju: puštam da se Harlekin izliva u nju, kao što se ona izliva u mene, u tom strasnom vođenju ljubavi između dveju duša. Zadovoljstvo koje je u nama mnogo je dublje od seksualnog, titanski sudar nebula u kojima se njihovi gasovi prožimaju.
Drhtim njenim ritmom, poistovećujem se sa njenim bićem. Sve što živi toliko je usamljeno da mu je najveća žudnja da istinski spozna drugoga. Meni se to dešava: eruptiram, i za trenutak kao da nas vidim u praznini, spojene u jednog stvora, prvobitnog androgina, čije je postojanje tuđinska i bogohulna ekstaza. Most raste između nas, kosmička traka kojom se kreću sećanja, sećanja što prerastaju u snove, i to je ono što mogu da joj dam zato što će me roditi. Snevaj, majko!
Davanje je obostrano, i shvatam koliko mi ogoljavanje moje suštine donosi spokoja. Ona vidi, ona zna, poznata su joj i najsitnija podrhtavanja moje duše, najizopačenije strasti i najfiniji oseti. Vidi trenutke koje niko nije video, koji su me opterećivali svojom lepotom i uzvišenošću: vidi rađanje sveta snova iz praznine, vidi kako blistava meskalinska granica preseca nebo na dve polovine, vidi Arhetipe i nesaznatljivost Maje. Pa zatim, moje rođenje – koje je istovremeno i njeno, snovi su jedinstven san…
Odrastanje u siromaštvu, ukus skoro buđave kore hleba; rad u poljima, pa zatim škola, škola za koju su moji roditelji morali da odvajaju i poslednju paru. Njena je zgrada pored mora, crnog mora bez granica: visoka kula, sa koje Morfej, kralj i bog, gleda u ništavilo koje ga je izrodilo. Divni dani otkrivanja polnosti, kada je dečak koji mi se sviđao bojažljivo dodirnuo moje dojke, lepi dečak pegavog lica, koji je hteo da postane pekar, i koji mi je svakog jutra donosio kifle.
Pa onda ljubim njegovo lice, starije, tvrđih crta, jezici nam se dodiruju, sluz se meša, ali to nije on, već moj gospodar – a bilo je to u praskozorje snova: bejasmo sličniji ljudima, i strasno smo se voleli u svetu koji je za nas predstavljao misteriju, svetu koji je trebalo osvajati od praznine, korak po korak. Gledamo u crno nebo, noć na Mediteranu, i cela Italija u prazničnim svetlima. Noćas ostajemo kod kuće, i ne mogu videti svog ljubavnika.
Masline na kiši; jedem zelene plodove poprskane dijamantima. On i ja zajedno sadimo drvo, i čekamo na svetlost koja će izniknuti iz tog semena, jer ono je nastalo iz naše ljubavi, i treba da nosi ceo jedan svet među granama. Srebrni fenjeri u noći, kojima je tiha luka obasjana: bolnih ruku, veslam, vozeći se tamo gde me čeka da zajedno pobegnemo od svega. Vetar mi dodiruje kosu, miris soli je u svemu, i osećam Morfejev dah u ustima.
Ima ukus kifli, onih kojih se sećam iz detinjstva. To nisu kifle, to je hleb sa venčanja, i jedem ga, bolnih usta, jer me je Lucije udario u vilicu. Više neću vikati na njega da ga ne želim, da mi je nametnut. Znam da će batina biti; njegovo sam vlasništvo. On je grubi kralj, i suvereno vlada, gord u svojoj kuli; znam da me je voleo. Šta je sada ostalo od toga. Udarac, i ja shvatam da plačem.
Plač, dok me Lucije siluje na pomoćnom ležaju, i govori mi da umuknem. Ako se sirotica uda za princa, ostaje joj samo da ćuti. Udaram iznova i iznova. Snažan je, odupire se, nadvladava, može me ubiti, prosuti moju drob… Bol treperi mnome, razdire me iznutra. Nalazim snage, udaram u osobu koju volim, i njena krv prska, celo se Snevanje trese: Lucije pljuje crvenu tečnost.
Još jedan udar: padam, par mi je zuba slomljeno, i Morfej pada, dok se njegova svetlost rasipa goletnom obalom. Iz prosute krvi uzdižu se Krinovi, i u njima sjaje krhotine moći… Cvetovi sijaju sred prašnog leta, dok stojim nad Lucijevim kenotafom, a u daljini je more, koje ga je progutalo. Ponovo plivamo plodovom vodom; svetlost i senka nejasno se mešaju. Sećam li se pređašnjih vremena?
Riđa kosa, ukus poljubaca, slatki znoj… Parče meseca na mračnom nebu, pa zatim duga kao prsten oko sunca – svebojnost meskalinske granice, osmeh deteta u prolazu, topla šoljica čaja u zimu, dašak vetra usred mrtvog, ustajalog dana. Morfej je muzika u dalekoj sobi, i narandža u mojim rukama, dok sedim u našem domu, po prvi put praznom, i ljuštim je. Kako li izgledaju snovi?
Pa onda isplovljavam na more u svom čamcu, tražeći muža, jer su mi juče javili da je umro. A ako nešto želim da nađem, to je moj mornar, ili bar Lucije kako plovi, mrtvog pogleda, nadutog tela. Sada imam čamac sa motorom, onaj na vesla gotovo je zaboravljen… A kako smo hrabro isplovili u crnilo, i oteli mu jedan rt, da na njemu sagradimo motrilju. Komešanje u dubokoj tami najavljuje kraj, i ja tonem pod vodu.
Eksplozija me potresa, i nalazim se među krhotinama naftnog tankera-jedrenjaka, tog čudnog hibridnog plovila, na kojem piše Astergono. Tu je i on, mornar iz mojih sanjarenja, muškarac u kojeg siroti pekarev šegrt nije izrastao, jer je umro u groznici, zovući moje ime, pljujući krv. Crveni su krinovi, pulsirajućih jezgara, i svaki zametak jednog novog sveta van prostora i vremena.
A zatim se vreme obrće, komadi lađe sastavljaju, i ona se zove Sognatore: jezdimo nepoznatim prostorima, i dok se grčevi orgazma smiruju, i ja osećam kako se polako udaljavam od nje, srećan sam što sam je poslao na put za kojim je celoga života čeznula.
Sve je dala za samo jedan san.
Autor: Miloš Mihailović
(priča iz zbirke „Knjiga odraza“)
About Author
