Da vidimo… beše Osmi mart…
Mogla bih danima pisati o praktikovanju istog, no u duhu mesta na kome stoji ovaj tekst idealna je prilika da se osvrnemo na ženske stvaraoce u književnosti sa ovih prostora što su utrle put svima nama danas koje smo se odvažile da stvaramo u ovoj branši.
Izlišno je da sad ponovimo neku od epizoda iz ranije epohe u kojima se verovalo da će ženi eksplodirati glava ako načuje visokoumne muške razgovore ili uopšte potrebu nekih naroda da išta zapišu zbog verovanja u magiju reči kao ispisanog simbola. Između ta dva, pregršt faktora doprinelo je tome da umetničke duše, neretko oba pola ostanu uskraćene da svet spozna njihov talenat. No, gde ima volje ima i načina, pa smo zato bogati narodnom književnošću i sećanjem na sve one predivne bajke ispričane dahom žena deci pred počinak. Javno pripovedanje, jasno je svima, bio je još jedan posao rezervisan za muški rod. Putujući trubadur nije bilo sigurno zanimanje za ženu u mračnim vremenima, slažem se, ali i kad nisu bila tako mračna ostajale su uskraćene za slobodu javnog govora. Ako nisi visoko školovan po licejima nisi imao šta piskarati, a one su dosta kasnije u istoriji dobile priliku da se obrazuju. Nekako je svet zaboravio koliko ima mudrosti i u onima koji sem životne, nikakve zvanične škole videli nisu.
I kad su uspele da se izbore za svoje mesto često su nipodaštavane ili su se krile iza muških pseudonima. Pisaće poeziju bez previše lascivnih scena ili ljubavne zaplete u kojima su smerne i pokorne junakinje bile zabava za druge žene. Mogli bismo danima govoriti o proboju prvih smelih misli i njihovom odjeku u javnosti. I danas nailazim na komentare da ženi koja piše u žanru horora treba pozvati popa, recimo.
Od kada se prva žena osmelila da se potpiše na svoje književno delo, žene nisu odustajale. Akadijansko Sumerska pesnikinja Enheduanna se smelo potpisala ispod epa o Gilgamešu (2285 BCE- 2250 BCE). Njene spoznaje zvezdanog neba su i danas rasprava astrofizičara a taj njen ep o kralju koji traga za besmrtnošću je možda i najstarije zapisano književno delo (barem dok ne iskopamo neko starije). Ali, ona je bila princeza. A šta ima ko da preispituje hobije jedne princeze. Niko to nije odbacio, niti uništio smatrajući da ona nema šta da kaže i ono je opstalo do danas.
Svet je zatim iznedrio neke nove heroine. Meri Šeli koja u svojoj devetnaestoj godini sa svojim „Frankeštajnom“, nastalim iz opklade u leto 1816. godine na Ženevskom jezeru, zasenjuje prisutnog Šelija, Bajrona i dr Džona Polidora otvorivši vrata jednom novom žanru. Agata Kristi i danas dominira sa najvećim brojem prodatih primeraka (ako izuzmemo Bibliju) u brojki od dva biliona. Lista uspešnih žena koje su pobedile predrasude i urezale svoje ime u letopise književnosti je bez obzira na okolnosti, prilično duga.
Šta je sa srpskim „kraljicama“ pera? Jesmo li sačuvali sećanje na njih? Znamo li nabrojati neko njihovo delo? Ko su znamenite žene koje su utrle put nekim novim damama koje će se latiti pera ili kista? Uglavnom se žena spominjala u delima kao izvor rastrojstva ili herojstva glavnog junaka, često omražena vladarka ili nesretnica koja za nekim nariče. Vile su bile zastupljenije od stvarnih žena, a nikako nećete naići na ranovekovnu književnost iz pera žene, a da nije imala crkveni momenat i kao po komandi veličala pogađate, muškarca. Neka tim povodom Osmi mart ovaj put bude dan tih žena. Onih koje su prave vodeće junakinje avanture koju živimo jer su nam to omogućile svojim hrabrim koracima.
U tekstu „Žene i književnost“ iz 1913. godine objavljenom u publikaciji „Srpkinja” štampanoj u Sarajevu u izdanju dobrotvorne ženske zadruge iz Iriga nalazi se spisak više od pedeset znamenitih žena tog vremena, mahom književnica. Tekst nije potpisan a uputio je oštru kritiku na premalo prostora za žensko stvaralaštvo. Iako se sredinom 19. veka na ovim prostorima pojavio veći broj književnica (na gore pomenutih pedeset dolazilo je po popisu oko 400-500 gospode koji su se bavili pisanjem) ostao je otpor u vrednovanju, plaćanju i prihvaćanju njihovih dela. Praktično, pa se juče dešavalo.
Hajmo u davne davnine… mahom neistražene.
Knjeginja Milica Hrebeljanović, rođena Nemanjić (ili Prepodobna Evgenija, rođena oko 1335 – 11. Novembar 1405) bila je vladarka Srbije, žena srpskog kneza Lazara ali i srednjevekovna spisateljica. Majka sedmoro dece koja je nakon bitke na Kosovu polju otišla sa svojom rođakom Jefimijom u manastir Ljubostinju koji je sama i osnovala. Pred smrt prima zavet velike shime i novo ime Efrosinija. U ovom manastiru je i sahranjena. Bavila se diplomatijom (izdejstvovala je prenos moštiju svete Petke u Beograd, danas su u rumunskom gradu Jaši). Njena poznata dela su: „Molitva matere“ i „Udovstvu mojemu ženik“. Smatra se da su njen dar nasledili ćerka Jelena Balšić i sin, despot Stefan. Danas je SPC slavi kao svetiteljku (19. jul po crkvenom ili 1. avgust po novom kalendaru).
Despotica Jelena Mrnjavčević se nakon Maričke bitke i pogibije svoga supruga zamonašila u Srbiji. Sačuvana su tri kratka teksta koja danas čitamo kao poetske zapise: „Tuga za mladencem Uglješom“ (posvećen njenom prerano preminulom sinu, natpis na srebrnoj ikonici između 1368 i 1371), „Moljenje Gospodu Isusu Hristu“ (izvezeno na zavesi za hilandarske carstve dveri 1398-99) i „Pohvala svetom knezu Lazaru“ (izvezena na pokrovu za život sa moštima svetog kneza 1402). Pred upokojenje prima veliku sihmu i novo ime, Jevpraksija. Sahranjena je u crkvi Uspenja Bogorodice a njeno ime stoji rame uz rame sa Sapfo (VI vek p.n.e.), Kasijom (IX vek) i Anom Komninom (XII vek). Njena tri ostvarenja spadaju u prva dela žena-pisaca na evropskom tlu. Njen rad su i „Od skrvnih usana“ (na carskim dverima Hilandara) i grčki natpis na jednoj plaštanici, posvećen njenoj majci.
Nemojmo zaboraviti sve one umetničke duše koje su narodnom radinošću ispredale priče jedne kulture, rađanja i stradanja. Kad nema mesta rečima i nema reči kroz pismenost onda je vez u tkanici ili ćilimu vredniji od krasnopisa. Sve one neimenovane žene koje su prenošenjem s kolena na koleno sačuvale pesme i bajke.
Prestavljam vam neke od heroina 19. veka. Ako se pitate šta se desilo u međuvremenu, verujte i ja se pitam isto.
Princeza Anka Obrenović (kasnije Konstantinović 1. april 1821 – 10. jun 1868) bila je član Srpske kraljevske porodice, nećaka osnivača loze, Miloša Obrenovića I, vladara Srbije. Bila je društveni predvodnik u mnogim stvarima i pisac čiji su prevodi 1836. godine bili prvi literalni radovi jedne dame koji su štampani u Srbiji. Bila je inspiracija hrvatskom pesniku Antunu Mihanoviću (posvećuje joj poemu „Kamena deva“) koji je čak navaljivao da je oženi (ona je imala 16 godina, a on 41 i iako je njen otac davao blagoslov njen ujak Miloš se usprotivio zbog razlike u veri). 1860 otvara prvi Srpski salon u svom domu u Beogradu. Poznata je kao ‘Anka pomodarka’. Ubijena je u Košutnjaku, zajedno sa princem Mihajlom III od strane poklonika dinastije Karađorđević. Udavala se i imala potomstvo. Njeni prevodi su omogućili dostupnost tekstova čime ima veliki uticaj na širenje kulture.
Staka Skenderova (1831 – 26. maj 1891) je srpska učiteljica iz Bosne (dete imigranata iz Prijepolja) koja je radila i kao socijalni radnik, pisac i folklorist. Uz brata koji je šio za tursku vojsku uči turski, a inače je bila samouka u pisanju i čitanju maternjeg jezika. Dobila je dozvolu Otomanskog vladara da otvori prvu Sarajevsku žensku školu i 19. oktobra 1858. godine postaje prva učiteljica na tom prostoru. Već sledeće godine postaje prva objavljena autorka u modernoj Bosni. Na posletku se odlučuje da postane kaluđerica, a kako Bosna u to vreme nije imala Pravoslavni manastir ona odlazi da služi Bogu u Jerusalim 1870. godine. Poginula je u Sarajevu 1891. godine kad se u skupljeni narod zaletela kočija tokom svetkovine na Ilidži. Sahranjena je u Sarajevu. Njeno značajno delo je „Letopis Bosne“, 1825-1856, 1859.
Eustahija Arsić (14. mart 1776, Irig – 17. februar 1843, u Aradu) je srpski pisac i salonist. Bila je prvi ženski član Matice Srpske i kourednik časopisa „Letopis“. Promovisala je rad Srpskih i Rumunskih pisaca. Rođena na tlu tadašnje Mađarske, imala je izuzetno obrazovanje i govorila je nekoliko jezika: mađarski, rumunski, nemački, crkveno-slovenski, italijanski, latinski i pomalo engleski. Privatno nije bila sretne prirode jer je ostajala tri puta udovica. Treći suprug, Toma Arsić je bio senator i veliki pokrovitelj pisaca i učitelja. Bila je poznatija po svojim društvenim aktivnostima nego li po pisanju pa su joj tako veoma bili zahvalni na promociji Vuk Karadžić, Joakim Vujić i drugi. Otvorila je salon za književne večeri, a iza nje su ostala i njena dela puna moralnih učenja, kratkih saveta i filozofskih rasprava (1814, 1816 i 1829). Pisala je misaono, elokventno, ozbiljno i direktno. Donela je novinu da žena tog vremena može da promoviše svoje muške kolege i da uporedo sa tim objavljuje svoja dela, mahom prevode (Voltaire, Wieland, dela Džejmsa Tomasa i druge) kao i „Majčinski savet“ 1814, „Korisna razmišljanja o četiri godišnja doba“ sa 160 strana poezije i proze sa dosta misaono intrigantnih delova.
Draga Dejanović – Kanjiža, tadašnje Austrijsko carstvo (18. avgust 1840 – Bečej 26. jun 1871) je srpska pesnikinja. Smatra se jednom od prvih feminiskinja moderne ere. Završila je Srpsku gramatičku školu i Vinčikov institut u Temišvaru (Rumunija). S obzirom da je bila slabovida njeno obrazovanje je bilo prekinuto. Udaje se protivno očevoj volji i nastavlja svoje obrazovanje u Pešti (Mađarska) gde sreće grupu srpskih studenata, članova Ujedinjene omladine srpske kojima je pripadao i Laza Kostić. U Mađarskoj počinje da piše pesme i ispred pomenutog društva drži govore o jednakosti oba pola. Pesme i predavanja su joj štampana u časopisu „Danica“, a kasnije su sakupljene i objavljene u „Spisima Drage Dejanović“. Priključila se 1860. godine Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu čemu se njena porodica snažno protivila. Godinu kasnije prelazi u Beograd gde je prevela nekoliko komada za teatar. Po povratku u Bečej, nastavlja da radi na prosvećivanju srpstva. Autor je tri važne studije: „Nekoliko reči o Srpskim ženama“, „Emancipacija Srpkinje“, „Srpskoj majci“. Sin joj je preminuo još kao dete, a ona je ispustila dušu kad je kasnije rađala ćerku. Neki njeni radovi ostali su neobjavljeni: „Deoba Jakšića“, „Sveštenik u Veneciji“, pedagoška studija „Majka“.
Milica Stojadinović – Srpkinja, Bukovac, Petrovaradin (1828-1878 Beograd) bila je najveća pesnikinja 19. veka. Kao dete sveštenika piše patriotsku poeziju još u ranim godinama da bi kasnije njena dela odisala romantizmom. Opčinjena krajolicima rodnog mesta i seoskim životom bila je dobro upoznata sa narodnim osećajem i mislima što je oslikavala u svojim delima. Bila je slabo obrazovana. Sem što je završila nižu Gimnaziju uglavnom je bila samouka. I pored toga bila je prihvaćena od svojih savremenika kao što su Petar Petrović Njegoš, Branko Radičević, Ivan Mažuranić i Ljubomir Nenadović. Objavila je „Pesme“ 1850, proširene verzije 1855. i 1869, dnevnik pod nazivom „U Fruškoj gori“ 1854. u tri toma. Tečno se služila nemačkim prevodeći nemačke časopise za srpske novine. Smatra se prvom ženom ratnim izveštačem u Srbiji zbog ličnog svedočenja o čuvenom incidentu gde su Turski vojnici usmrtili dečaka na Čukur česmi što je nakon pogoršanja sukoba rezultiralo turskim bombardovanjem Beograda. Princ Mihajlo Obrenović je poziva kao počasnog člana na dvor, a antropolog i poeta Johan Gabrijel Seidl joj posvećuje pesmu. Fluentno vodi prepisku sa Lj. Nenadovićem, V. S. Karadžićem i njegovom kćeri Minom kao i mnogim drugima (pisma objavljena u „Die Dioskuren“ se odnose na prepisku sa Ludvigom von Franklom). Tokom ere komunizma njena dela nisu bila prihvatljiva da bi se nakon tog perioda ponovo vratila u javnost. Njen dnevnik je ponovo štampan 1985. godine (Prosveta, Beograd) kao i „Prepiska sa Vukom i Minom“ 1987, Književna zajednica Novog Sada. Jovan Skerlić navodi njenu biografiju u svojoj Istoriji srpske književnosti (Beograd, 1914, 1921, str. 208).
20. vek je nešto bogatiji. Ovo su neke od njih.
Annie Hristić, srpski novinar, dama obrazovana kod kuće. Ipak, dobija diplomu Londonskog univerziteta. Govorila je engleski, francuski, italijanski, nemački, srpski, hrvatski, ruski i irski jezik. Bila je dvorska dama kraljice Marije od Jugoslavije, bolničarka u vojnim bolnicama i volonter u narodnim kuhinjama. Tokom drugog svetskog rata priključuje se pokretu otpora. Snabdevala je potrepštine za ratne zatvorenike. Izveštavala je za „Daily Express“. Izveštavala je mahom iz aviona, što nije bilo uobičajeno, posebno za ženu. Borila se za prava žena na Balkanu. Odlikovana je Ordenom Belog orla, ordenom sv. Save, Jugoslovenskim medaljom crvenog krsta i Češkim Belim lavom. Preminula je u Londonu 1977-e godine.
Elizabeta Hristić – Patrickswell, Limerick, Irska (1861 – 26. januar 1933). Irska i srpska novinarka, pisac, pesnikinja, prevodilac i patriota. Tokom Balkanskog rata 1913-e radi kao bolničarka negujući srpske ranjenike. Volonter crvenog krsta. Ordenovana je medaljama srpskih vlada i Američkim crvenim krstom. Bila je novinar Čikago Tribjuna kao i nekoliko londonskih dnevnih novina. Prevela je srpsku nacionalnu himnu. Potpisivala se pod pseudonimom „Ben Hurst“. Najpoznatiji roman joj je „Ponos Garra“ (1952). Pisala je o Balkanu i politici kao i o ženskim pravima i Irskim kućnim pravilima. U njene radove spadaju i „Svetlo i senka Albanije“ (1913), „Sloveni, mala nacija“, „Sloveni i njihovi lideri“, „Stanje crkve u Jugoslaviji“, „Ujedinjenje i fuzija južnih Slovena“ i „Reč o ženskim pravima“. Zajedno sa ćerkom Annom je bila zarobljenik u Srbiji tri i po godine. Obe je oslobodio Papski dekret. Mlađa ćerka je nosila titulu Majke Marije od Krsta (Mother Mary of Cross).
Jelena Dimitrijević (27. mart 1862 – 10. april 1945) je srpski pisac kratkih priča, novelista, poeta, putnik, društveni radnik i poliglota. Smatra se prvom ženom čiji su radovi sa temom proputovanja objavljeni u Srbiji (1894). Rođena u Kruševcu, samouka u francuskom, engleskom, ruskom, italijanskom, grčkom i turskom jeziku. Od detinjstva se bavila pisanom reči. Nakon povrede oka napušta školu ali se oglušava o medicinsko naređenje da prestane da čita. 1878. godine se seli sa suprugom u Niš (tada Otomansko carstvo) gde se posvećuje izučavanju života otomanskih žena (to je prva objavljena knjiga ženskog autora na ovim prostorima u okviru proze). Obišla je svet u svojim šezdesetim sretavši na tom proputovanju mnoge glasnogovornice za ženska prava. „Pisma iz Niša o haremima“ su štampana u Srpskom književnom glasniku (1908-09), a zatim i u posebnoj knjizi (1918-e godine), u Sarajevu. Bila je član Srpskog književnog društva. Najpoznatija dela su joj „Jelenine pesme“ (1894), „Đul-Marikina krikažnja“ (kratke priče, 1901), „Fati – Sultan“, „Safi-Hanum“, „Mejrem-Hanum“ (kratke priče, 1907), „Nove“ (1912), „Amerikanka“ (1918), „Pisma iz Soluna“ (1918), „Pisma iz Indije“ (1928), „Pisma iz Misira“ (1929), „Novi svet ili u Americi godinu dana“ (1934), „Une vision“ (1936), „Sedam mora i tri okeana“ (Putem oko sveta, 1940).
Vukosava Velimirović (30. jun 1888 – 12. decembar 1965) prva srpska vajarka, dečiji pisac, ilustrator, kritičar umetnosti i prevodilac. Pisala je pesme, bajke, crtala crtaće za decu, iscrtavala pravila za oblikovanje gline. Godine 1911. godine prelazi sa porodicom u Beograd gde studira Umetnost i dizajn, i započinje svoj umetnički život. U njenoj generaciji su se nalazile i čuvena Zora Petrović, Nada Đukanović, Olga Golemović, Dara Mićić, Jelena Radaković i mnogi drugi. Patrijahalni svet Beograda otvara vrata za žene tog vremena (filozof Ksenija Anastasijević, 1924). Školovana je u Beogradu, Rimu i Parizu. Njene skulpture se nalaze na Vračaru (prostorije Holding banke) što je bila pobeda nad strogo muškim sektorom fasadne skulpture tog vremena. Bila je i uspešan portetista. Kratko je bila udata za grofa La Martinierija.
Milica Janković (Požarevac 23. novembar 1881 – Niška banja 27. Jun 1939) srpska je pesnikinja i pisac. Pisala je pod pseudonimom „Leposava Mihajlović“. Više od tri decenije bila je učiteljica. Nikada se nije udavala. Njeno najpoznatije delo su „Ispovesti“ koje se označavaju kao najoriginalnija srpska knjiga (1913). Upoređuju je sa Dučićevim letopisima kao i Popovićevim, Skerlićevim i Jovanovićevim esejima. Toliko ljubavi i topline kroz razumevanje za stradanje čovečanstva upoređivali su sa sadržajem Biblije. Njena dela su i „Pre sreće“ (1918), „Kaluđer iz Rusije“ (1919), „Neznani junaci“ (1919), „Čekanje“ (1920), „Istinite priče za decu i o deci“ (1922), „Priroda i deca“ (Pripovetke za decu, 1922), „Smrt i život“( 1922), „Plava gospođa“ (1922), „Dušica“ (1924), „Pripovetke za školsku omladinu 1 i 2“(1927, 1929), „Plavi dobroćudni vali“ (1929), „Među zidovima“ (1932), „Mutna i krvava“ (1932), „Putem“ (1932), „Priče o životinjama“ (1934), „Žuta porodica i druge priče“ ( 1935), „Ljudi iz skamije“ (1937). Autor je preko pedeset članaka u formi priča kao i prevoda Arčibaševog „Osvetnika“ (1921) i Tolstojevog „Detinjstva, dečaštva, mladosti“ (1914).
Desanka Maksimović (Rabrovica, Divci 16. maj 1898 – Beograd, 11. februar 1993). Srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Desanka je preko svoje bake bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca. Detinjstvo zbog očevog premeštaja provodi u Brankovini, a u Valjevu završava gimnaziju. Udala se 1933. godine za Sergeja Slastikova. Nisu imali dece. Radila je u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu dok se u Parizu usavršavala kao stipendista francuske vlade. Predavala je u učiteljskoj školi u Dubrovniku kao i u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (danas Peta beogradska gimnazija). Njena dobra prijateljica i učenica je i Mira Alečković. Desanka je i nakon penzionisanja se vratila da predaje sve do 1953. godine. Voljena pesnikinja, putnik i prijatelj mnogobrojnih pesnika i pisaca (Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić …). Preminula je u Beogradu u 95. godini, a sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Bila je pesnik u i pripovedač, romansijer, putopisnu prozu, pisac za decu a povremeno se bavila i prevođenjem mahom poezije (služila se ruskim, slovenačkim, bugarskim i francuskim jezikom). Objavila je oko pedeset knjiga (prva pesma u časopisu „Misao“ 1920).
Njene rodoljubive i osećajne pesme su deo odrastanja mnogih generacija sa ovih prostora: „Predosećanje“, „Strepnja“, „Prolećna pesma“, „Opomena“, „Na buri“, „Tražim pomilovanje“, „Pokošena livada“,… a posebno je naš književni opus obeležila „Krvava bajka“ koja govori o teroru okupatora nad kragujevačkim đacima koji su streljani 1941. godine. Njena dela su prevođena na mnoge jezike, a nalaze se i u antologijama poezije. Pozivala je na plemenitost, ponos, postojanost, odnose bez predrasuda, uvažavanje mišljenja vera i boja kože kao i na slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljube. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada (Vukova 1974, Njegoševa 1984, nagrada AVNOJA-a 1970, Sedmojulska nagrada 1964, Zmajeva nagrada 1958-1973, „Mlado pokolenje“ 1959 kao i Zlatni venac makedonskih večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom). Počasni je građanin Valjeva, škola u njenoj rodnoj Brankovini nosi njeno ime, a Matija Bećković je otkrio njen spomenik u Valjevu koji joj je podignut još za života 1990-e godine. U svojoj skromnosti je negodovala zbog spomenika ali su je ubedili da je to spomen poeziji sa njenim likom. 1993-e godine doneta je odluka da se njeno delo trajno obeleži Zadužbinom Desanke Maksimović koja dodeljuje istoimenu nagradu. Njen spomenik se nalazi i u Beogradu u Tašmajdanskom parku, a u selu Bogoštica kod Krupnja otvoren je Dom srpske poezije sa njenim imenom u sastavu manastira Svete Trojeručice. Mnoge biblioteke nose njeno ime.
Grozdana Olujić (Erdevik 30. avgust 1934 – Beograd, 16. mart 2019) srpska je spisateljica, esejistkinja, prevoditeljka, romanskijer i antologičarka. Sabrani romani u šest knjiga objavljeni su 2018-e godine u izdanju Srpske književne zadruge („Izlet u nebo“ 1957, „Glasam za ljubav“ 1962, „Ne budi zaspale pse“ 1964, „Divlje seme“ 1967, „Glasovi u vetru“ 2009 i „Preživeti do sutra“ 2017). Generacije su odrastale uz njene bajke kao što su: „Sedefna ruža“, „Nebeska reka“, „Dečak i princeza“, „Princ oblaka“, „Zlatni tanjir“, „Mesečev cvet“, „Svetlosna vrata“, „Kamen koji je leteo“, „Snežni svet“, „Jastuk koji je pamtio snove“… Njena dela su prevedena na 36 svetskih jezika. Dobitnica je povelje za životno delo Udruženja književnika Srbije (2004), NIN-ove nagrade za najbolji roman (2009), nagrade Politikinog zabavnika (1980), nagrade Mladog pokolenja (1980 i 1984), tri nagrade Zmajevih dečijih igara, povelje Zmajevih dečijih igara (2001), nagrade Narodne prosvete, nagrade Telegrama, nagrade Zlatni leptir i Stara maslina (2002), nagrade Bore Stankovića (2018), nagrade za najbolju svetsku priču i nagrade za najbolju modern bajku sveta (1994). U rodnom mestu završava osnovnu školu a gimnaziju u Bečeju, magistrira na grupi za engleski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Pisala je od srednje škole, objavljivala u listovima „Stražilovo“ i „Mlada kultura“. „Borba“ joj dodeljuje nagradu za najbolju konkursnu priču kad joj se i štampa prva pripovetka. Imala je samo 19 godina. Njen prvi roman o mladima je izazvao i pozitivne i negativne reakcije. Cenzurisan je zbog amoralnosti, a opet i prevođen i prilagođen izvedbi u pozorištu. Po njemu je snimljen film „Čudna devojka“ u produkciji Avala filma. Na velikom platnu i pozorišnim daskama našao se i njen roman „Glasam za ljubav“. Mahom ju je objavljivala Prosveta. Njena dela se mogu naći u Srpskoj književnoj zadruzi, izdavačkoj kući Mladost, „Narodne knjige“ i Partenonu. Osvojila je srca na konkursu za najbolju priču u Arnsbergu u Nemačkoj kao i u S.A.D. na kongresu za umetnost i kulturu. Njene bajke su objavljivane i u obliku ploča u interpretaciji Mije Aleksića i muzičku pratnju Laze Ristovskog. Po njenim delima je snimljena i televizijska serija. Poznata je i po brojnim esejima o Francu Kafki, Tomasu Vulfu i Marselu Prustu kao i po studiji „Problem identiteta ličnosti Virdžinije Vulf“. Zaveštala je svoju biblioteku, zbirku knjiga sa posvetama i svoje lične predmete Udruženju za kulturu „Adligat“ čija je bila članica. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
One su iznedrile druge dajući im vetar u leđa za neki lepši, vrli svet. Doživeli smo da se nesmetano čuje jedna Isidora Sekulić, Mir-Jam, Jelica Greganović, Duška Jovanić… pa kako vam volja po žanru jer svako ima pravo da živi i stvara a ovde ionako nije reč o sadržaju nego o duhu pokreta da dame na ovim prostorima izbore svoje mesto u javnom stvaralaštvu.
Mnogo je ženskih pisaca ostavilo blago svog pera na ovim prostorima. Mnoge od njih učimo u školama i rado se vraćamo njihovim delima. Sve one ne bi mogle da budu to što jesu da nisu imale ko da im utre put. Da li su pisale, vajale, slikale, kreirale, postavljale prestave ili prevodile sa mnogih jezika donele su pravo na jednakost u kulturnom obrazovanju i slobodu da danas žene mogu izraziti sebe kroz umetnost. Gazeći po trnju otvorile su vrata svim devojčicama koje znaju da su podjednako vredne da zablistaju pod Suncem. Dobili smo neke nove dame koje su upotpunile taj roj zvezda na nebu. I kako vreme prolazi sve nas je više.
U ime svih njih nemojmo odložiti svoja pera za neka druga jutra. Ispišimo svoje redove. Obojimo nove svetove. One su nam omogućile da granice postanu tek puke ogradice koje lagano možemo preskočiti. Sve drugo su izgovori. Žene više nisu tiha pratnja. Postale su ravnopravni saborci u stvaranju istorije.
U spomen na ove talentovane heroine spomenute i ne spomenute kao i mnoge druge koje nisu sačuvane od zaborava,
S ljubavlju vaša autorka.