Na šta prvo pomislite kada se kaže „japanski horor”? Na Kođija Suzukija i njegov Prsten? Na Ocuićijevu Gotiku? Na Đunđija Itoa? Međutim, koreni japanskog horora sežu mnogo dublje – do živopisne tradicije koja se može ispratiti još od srednjeg veka. Priče u ovoj tradiciji, i klasični japanski horor uopšte, nazivaju se – kaidan (iliti kwaidan po staroj transkripciji).
Kaidan doslovno znači „čudna priča”, i njegov sadržaj je upravo to. Ukoliko se ima definisati po modernim žanrovskim odrednicama, kaidan je negde između horora i fantastike. Mnogo je bliži engleskim pretečama horora kao što su „priča o natprirodnom” i „priča o duhovima” nego stiven-kingovskim blokbasterima današnjice. Oslanja se pre svega na atmosferu, na pagansku mitologiju, i budistička učenja vezana za onostrano. Čitaoca (iliti pre – slušaoca) ne mora nužno da uplaši – dovoljno je da ga začudi.
Teško je reći kada se u Japanu ustalio običaj pričanja strašnih priča. Predanja o monstruoznom nalaze se još u jednom od najstarijih japanskih istorijskih spisa, Zapisima japanske istorije (Nihonšoki) iz 720. godine. Tu, na primer, možemo pročitati o Rjomen-Sukuni, muškarcu sa dva lica i četiri ruke, koji nemilosrdno kolje lokalno stanovništvo.
(Pitanje je koliko bi Sukuna prepoznao svog savremenog parnjaka.)
Prvim „ozvaničenjem” ove literature o natprirodnom može se smatrati Spis o japanskim čudesima (Nihon-ryouiki) iz 9. veka. Međutim, izvor iz kog je kaidan najviše poznat zapadnom čitalaštvu dolazi iz pera osobe koja je imala skoro podjednako čudnovatu sudbinu. Radi se o pravoslavnom Grku koji se preselio u Irsku, te zatim u Ameriku, proputovao Karibe, samo da bi na kraju postao Japanac – Lafkadiju Hernu (1850-1904).
Hern je u Japanu poznat mnogo više po svom japanskom imenu, Koizumi Jakumo. Njegova svedočanstva služe ne samo kao dobar uvod u proučavanje Japana, već i kao istorijski izvor za devetnaesti vek. U pogledu kaidan priča, Hern se postavio kao zapisivač sličan Vuku, i pružio njihovu klasičnu redakciju, koja postaje osnov za mnoga druga dela (npr. klasik japanske horor kinematografije, film Kwaidan iz 1964). Skoro sva Hernova bitna dela dostupna su i na srpskom jeziku. Ovde pružamo prevod prve strašne priče iz njegovog zapisa – Hoićija bez ušiju. Hoići je narodni pevač, poput našeg guslara. On peva o ratovima starih samurajskih klanova, ali upravo zbog toga i zapada u nevolju. Ukoliko čitaoca zanima šta je to Hoići pevao, i kakva je to bila bitka kod Dan-no-ure, upućuje se na prevod najpoznatijeg japanskog epa – Povest o klanu Heike (prev. Mateja Matić, Kokoro, Beograd, 2021).
KWAIDAN, iliti Priče i studije o čudnovatim stvarima – poglavlje PRVO
Lafkadio Hern, u Tokiju, 1904.
Priča o Hoićiju bez ušiju
Pre više od sedam stotina godina, na mestu Dan-no-ura u tesnacu Šimonoseki vođena je poslednja bitka u nizu nadmetanja klanova Heike, iliti Taira, i Genđi, iliti Minamoto. Klan Heike je bio potpuno uništen, sa sve ženom, decom, i njihovim carem-novorođenčem, Antoku Tennoom. I to more i ta obala su ukleti već sedamsto godina…
Već sam ti pričao o čudnovatim rakovima koji tamo obitavaju, zvanim Heike krabe, koje imaju ljudska lica na pozadini i za koje se govori da su duhovi ratnika Heike klana. Međutim, mnogo je drugih stvari za videti i čuti duž te obale. Mračnim noćima, na hiljade sablasnih plamičaka lebdi iznad obale ili po vodi – njih ribari zovu Oni-bi, iliti đavovatre; a kad god duvaju vetrovi, sa tog mora se čuje vika i buka, poput žamora borbe.
Prethodnih godina, Heike duhovi su bili mnogo nemirniji negoli sad. Uzdizali bi se oko brodova koji prolaze noću, pokušavajući da ih potope, i uvek bi tražili plivače koje bi povukli na dno. Da bi se ti mrtvi umirili, na Akamagasekiju je izgrađen budistički hram, Amidađi. Blizu plaže, napravljeno je i groblje, na kom su izgrađeni spomenici sa isklesanim imenima cara utopljenika i njegovih velikih vazala, i radi njihovih duša su se redovno održavale budističke liturgije. Nakon što su grobnice i hram podignuti, duhovi Heike klana su činili manje štete nego pre, ali bi i dalje povremeno radili čudnovate stvari – čime su dokazali da nisu dostigli savršeni mir.
Pre više vekova, na Amagasekiju je živeo slepac po imenu Hoići, poznat po veštini recitovanja i sviranja na bivi, japanskoj lauti. Od detinjstva je bio obučavan u igri i pesmi, i još kao dete je nadmašio svoje učitelje. Kao profesionalni svirač bive proslavio se najviše po svom pevanju o istorijama Heike i Genđi klanova; i kaže se da, kad je pevao pesmu o bici kod Dan-no-ure, „ni demoni nisu uspeli zadržati svoje suze.”
Na početku karijere, Hoići je bio veoma siromašan, ali je našao prijatelja koji bi mu pomogao. Sveštenik hrama Amidađi je voleo poeziju i muziku, i često je pozivao Hoićija u hram da svira i peva. Posle nekog vremena, predložio je Hoićiju da se u hramu i nastani, zadivljen mladićevom neverovatnom veštinom, što je Hoići i prihvatio. Dobio je smeštaj i hranu u dvoranama hrama, i zauzvrat je trebalo jedino da zadovolji sveštenikove zahteve za muzičke izvedbe pojedinih večeri, a sve ostalo vreme je bio slobodan.
Jedne letnje noći, sveštenik je pozvan da održi molitve u kući preminulog parohijana, i otiđe sa pomoćnikom, ostavivši Hoićija samog. Noć je bila topla; slepi mladić je otišao da se rashladi na verandi ispred njegove spavaće sobe. Veranda je imala pogled na malu baštu u zaleđu Amidađija. Tu je Hoići, čekajući sveštenikov povratak, razbijao samoću vežbanjem bive. Ponoć je prošla, a sveštenik se nije pojavio. Međutim, još je bilo pretoplo za spavanje, i Hoići je ostao izvan. Konačno, čuo je korake kako se približavaju iz pravca zadnje kapije. Neko je prešao baštu, došao do verande i stao tačno ispred njega – ali ne sveštenik. Duboki glas je zazvao ime slepog mladića iznenada i odsečno, kao što samuraj zove svog podređenog:
„Hoići.”
„Da!” odgovori slepi mladić, uplašen pretećim glasom. „Slep sam! Ne znam ko zove!”
„Nema čega da se plašiš,” odgovori stranac, sada nežnije. „Prolazim pored ovog hrama, i otposlan sam tebi s porukom. Moj gospodar, osoba izuzetno visokog položaja, sad odseda u Amagasekiju zajedno sa mnogo vlastele i dvorjana. Želeo je da vidi mesto gde se odigrala bitka kod Dan-no-ure, i danas je to mesto i posetio. Čuo je o tvojoj veštini pevanja o toj bici, te želi da sluša tvoju izvedbu. Ponesi bivu i pođi odmah sa mnom do kuće gde čeka uzvišeni zbor.”
U ta vremena, nije se olako prkosilo samurajevom naređenju. Hoići je obuo sandale, poneo svoju bivu i pošao za strancem, koji ga je vešto usmeravao, ali terao da hoda veoma brzo. Ruka koja ga je vodila bila je gvozdena – kloparanje ratnikovog marša je pokazalo da je u punoj opremi, verovatno neki dvorski stražar na dužnosti. Hoićijeva prvobitna panika je prošla; mislio je kako ga je snašla dobra sreća, jer, čuvši ono „osoba izuzetno visokog položaja”, mislio je da ne može biti niže od daimjoa prve klase u pitanju. Samuraj se zaustavio, i Hoići je shvatio da su došli do velike kapije – i čudio se, jer nije znao ni za koju veliku kapiju u tom delu grada, sem glavne kapije Amidađija.
„Otvorite kapije!” povikao je samuraj, i prošli su uz zvuk otključavanja. Prošli su neku baštu, i opet stali pred nekim ulazom, a samuraj je glasno rekao: „Uzvišeni zbore! Doveo sam Hoićija.” Začuli su se zvuci stopala kako žure i paravana kako klize, i žena u razgovoru. Po njihovim izrazima Hoići je shvatio da pripadaju nekom plemićkom domaćinstvu, ali mu uopšte nije padalo na pamet na kakvo to mesto je doveden. Malo vremena je imao da pogađa. Nakon što su mu pomogli da se uspne uz par kamenih stepenica, ostavivši sandale na poslednjoj, ženska ruka ga je uvela kroz bezgranične dužine uglačanog parketa i skretanja prevelikog broja da bi ih sve zapamtio, i kroz sobe sa postavljenim podom usred neke ogromne dvorane. Shvatio je da je mnogo ljudi tu okupljeno; zvuk šuškanja svile je bio poput lišća u šumi. Čuo je i brujanje brojnih glasova u polušapatu, a govor je bio govor dvorjana.
Hoićiju je bilo rečeno da se opusti, i dobio je jastuk za sedenje, pripremljen za njega. Kada se namestio i naštimovao instrument, čuo je glas žene – za koju je pretpostavio da je Rouđo, dama na vrhu ženske dvorske službe – kako mu govori:
„Sada ćemo čuti pevanje o istoriji klana Heike, uz pratnju bive.”
Čitav recital bi zahtevao više noći, pa se Hoići usudio da pita:
„Pošto čitava priča zahteva mnogo vremena, koji deo biste izvoleli da bude otpevan?”
Ženski glas je odgovorio:
„Pevaj priču o bici kod Dan-no-ure, jer žal je za njom najdublji.”
Hoići je uzdigao glas i zapojao o gorkoj bici na moru, trzajući bivu tako da zvuči kao naprezanje vesala i jurnjava broda, siktanje i ubrzavanje strela, naviranje i vika muškaraca, sudar čelika o šlemove, strmoglavljivanje ubijenih u poplavu. I s leve i s desne strane mogao je da čuje u pauzama u sviranju glasove kako mrmljaju pohvale: „Kako divan umetnik!” – „Nikad se u našoj provinciji nije mogla čuti izvedba kao što je ova!” – „Ma u čitavom carstvu nema svirača kao što je Hoići!”. To mu je davalo svežu hrabrost, i pevao je i svirao još i bolje nego pre, a oko njega su svi utihnuli u čudu. A kada je konačno pevao sudbinu bespomoćnih i nevinih – sažaljivo nestajanje žene i dece i skok Nii-no-Ama, sa sve carskim novorođenčem pod rukama u smrt – tad, svi koji su slušali su izustili dugačak, dugačak i jeziv, mučni plač, pa su zatim zavijali i naricali toliko glasno i toliko divlje da se slepi mladić naprosto preplašio od nasilja i boli koju je izazvao. Jadikovanje se nastavilo, ali se postepeno stišavalo, i u tišini koja je usledila, Hoići je čuo glas žene za koju je pretpostavio da je Rouđo:
„Iako smo bili uvereni da si veoma vešt svirač i recitator bez premca, nismo znali da postoji neko talentovan kao što si nam ti dokazao večeras. Naš gospodar je zborio da će sa zadovoljstvom tebe odgovarajuće nagraditi. Međutim, želi da za to ovde prirediš još po jednu izvedbu svake od narednih šest noći – nakon čega će verovatno krenuti na svoj uzvišeni put nazad kući. Sutra, dakle, dođi ovde u isto vreme. Čuvar koji te je večeras doveo će opet biti otposlan… Da, naređeno mi je da te obavestim i o ovome. Neophodno je da o svojim posetama ovde, tokom prebivanja našeg gospodara na Amagasekiju, nikome ne govoriš, pošto putuje u tajnosti… Sada, možeš da se vratiš svom hramu.”
Nakon što je Hoići propisno iskazao zahvalnost, ženska ruka ga je odvela do ulaza kuće, gde ga je isti čuvar čekao da ga odvede kući. Doveo ga je do verande u zaleđu hrama, i tu se s njim pozdravio.
Kada se Hoići vratio, skoro je bila zora, ali niko nije saznao za njegovo odsustvo iz hrama – jer je sveštenik, vrativši se u veoma kasnim satima, zatekao Hoićija kako spava. Tokom dana, malo se odmorio, i nije govorio ništa o svojoj čudnovatoj pustolovini. Usred sledeće noći, samuraj je opet došao po njega i odveo ga do uzvišenog zbora, gde je sa istim uspehom izveo recitaciju. Međutim, tokom ove druge posete, njegovo odsustvo je slučajno otkriveno, i po povratku, ujutru, pozvao ga je sveštenik, i blago ga opomenuo:
„Hoići, prijatelju, veoma smo se zabrinuli za tebe. Opasno je da tako kasno izlaziš, slep i sam. Zašto nam nisi rekao? Mogao sam da naredim slugi da te prati. I, gde si bio?”
Hoići je izbegavao da odgovori:
„Oprosti mi, dragi prijatelju! Morao sam da obavim neka privatna posla, i nisam mogao da ih zakažem za drugo vreme.”
Sveštenik je bio više iznenađen nego ljut na Hoićijevu ćutljivost; osetio je tu nešto natprirodno, i posumnjao. Strahovao je da su neki zli dusi omađijali ili zaludeli mladog momka. Više ništa nije pitao, ali je u tajnosti naredio slugama hrama da paze na Hoićijeva kretanja, i da ga prate ukoliko opet napusti hram nakon što zađe Sunce.
Već sledeće noći, Hoići je bio viđen kako odlazi iz hrama, te su sluge zapalile lampe i počele da ga prate. Bila je to, međutim, kišovita i mračna noć, i pre nego što su stigli do puta, Hoići je nestao. Očigledno je hodao veoma brzo – neobično za jednog slepca, jer je put bio u lošem stanju. Požurili su niz ulice, zastajući u svaku kuću koju je Hoići obično posećivao, ali niko nije znao ništa. Konačno, kada su se obalom vraćali u hram, trgnuo ih je strastveni zvuk bive iz pravca groblja Amidađija. Osim đavovatri – što je bilo uobičajeno na mračne noći – sve je bilo u crnilu. Odmah su požurili ka groblju, i tamo, uz pomoć lampi, otkrili Hoićija kako sedi sam na kiši pred grobnicom cara Antokua, svira i glasno poji o bici kod Dan-no-ure. I