U tamnoj hotelskoj sobi, sedeli su, jedan naspram drugog, čovek i čudovište. Čudovište je zapravo pogrbljeno čučalo, zato što je bilo preveliko za tako malu sobu. Od nameštaja, tu su se nalazile samo osnovne stvari: krevet, noćni stočić sa lampom i satom, ormar, mali stakleni sto na sredini i jedna fotelja u kojoj je mirno sedeo čovek sa snajperom položenim u krilu. Kroz jedini prozor ulazila su svetla velikog grada i tek toliko obasjavala sobu da je bilo moguće videti gde se nalazi koji komad nameštaja. Spolja je dopirala prigušena buka noćnog života.
Čovek pomeri ruku sa snajpera i pogleda u svoj glomazni, ali praktični, vojni sat. Položio je ruku nazad na snajper i ponovo se bezizražajno zagledao u ogromno čudovište ispred sebe, koje je zauzimalo gotovo pola sobe u svom čučećem stavu. Mada, možda je gledao i kroz njega.
Čudovište je bilo toliko crno da, čak i kada bi se sva svetla u sobi upalila, ono bi i dalje bilo crnje od najcrnjeg dela ljudske savesti. Imalo je ogromne i tanke crne noge, predugačke crne ruke koje su mlitavo dodirivale pod i više od pedeset očiju koje su se nalazile svuda po njegovom crnom telu. Iz svakog oka, klizila je po jedna krvava suza, a sve suze zajedno su pravile krvavu baru u kojoj je čudovište čučalo.
Blago i gotovo neprimetno, čudovište se pomeri i iz njega izađe mračna silueta, odvajajući se crnom sluzavom tečnošću od svog domaćina. Poprimi izgled nekog starijeg, sedog vojnika i reče čoveku koji je sedeo u fotelji naspram njega:
,,Ulaz si osigurao, sobe do tebe su prazne. Razmotri još jednom plan za izlaz odavde i obrati pažnju na vreme“.
Čovek ponovo pogleda na svoj ručni sat, pa se vrati u prvobitni položaj, mirujući i dalje sa snajperom u krilu. Vojnik se za to vreme stopio sa čudovištem iza sebe. Iz čudovišta sada izađe neka starija žena.
,,Pre početka ove misije si dobro jeo i obavio obe nužde u toaletu, tako da si bezbrižan narednih dvadeset i četiri časa, a i više, iako ti neće biti potrebno ni upola toliko da odeš na sigurno mesto. Pripazi samo na vetar, da ti se vrat ne ukoči“, reče žena i stopi se ponovo sa čudovištem.
Čovek poslednji put pogleda na sat, pa ustade sa fotelje. Otvorivši prozor, postavi snajper na sims, čučnu i zagleda se u daljinu. Topli letnji povetarac uđe u sobu.
,,Nije kasno da nam se vratiš“, obazrivo progovori osoba iza snajperiste koja je nosila odelo nekakvog hirurga. Stopi se sa čudovištem iz koga potom izađe devojčica plamen-crvene kose.
Devojčica priđe snajperisti, zagrli ga i pogleda u pravcu u kojem je nišanio priljubivši svoje lokne uz njegovo lice.
,,Ona nikada neće biti majka, zar ne?“, tužno upita devojčica, blago se njišući, i dalje gledajući negde u daljinu.
,,Ona je izdajnik, ne zaboravi to“, reče snajperista bezizražajno, ,,A sada vas sve molim, stišajte se na trenutak“.
Desetak sekundi kasnije, između zgrada odjeknu pucanj. Čudovište u hotelskoj sobi dobi novog stanovnika u sebi.
Autor: Simo Hajha