Dvadeset i šest meseci smo proveli na brodu. Sve ti je jasno pred prvi put, znaš da treba da budeš strpljiv i da moraš da izdržiš, jer nema nazad. Možeš ti to, možeš ti to. Pljesneš se po obrazima i brzo izdahneš, ideš dalje.
Posle prvih šest meseci ti nedostaju prava gravitacija, vetar, pa čak i vlaga u vazduhu, iako od nje umem da kijam. Nema šta kosu da ti pomeri, ne možeš da se oznojiš. Sve mi se čini da poskakujem dok hodam. Čak mi i seks ponekad deluje čudno, mada Petru ništa nisam pomenula.
Nas dvoje smo zajedno pošli na ovu misiju. Zaradićemo gomilu novca, zajedno smo, posao je kvalitetan, nije prezahtevan. Dogovaramo se da, kad se vratimo na Zemlju, putujemo svetom godinu dana, zatim kupimo kuću i u nekom trenutku pravimo porodicu. Zasad ide dobro, zarađujemo taj novac.
Mračno je kad si okružen zvezdama. Bele neonke počinju da ubijaju u pojam. Nedostaje mi miris trave i asfalta, i nedostaje mi hrana. Prava hrana. Imamo proteinske obroke, zamenu za mleko, povrće koje uzgajamo ovde, ali to nikad nije masno, presoljeno, začinjeno malo drugačije, nema šta da te iznenadi. Petru ne smeta, za njega je hrana gorivo. I još bitnije, vegetarijanac je.
Računajući vreme provedeno na brodu, zajedno smo četiri i po godine. On je vegetarijanac od svoje dvadesete, a ja sam gurman, što se i videlo dok se nisam ispostila na misiji. Naš dogovor je da poštujemo izbor druge strane i to funkcioniše. Kad spremamo, spremamo za oboje. Nije pokušavao da me ubedi do pre godinu dana. Bilo je vrlo suptilno.
Na brodu nema mesa. Ponekad bih iskrizirala, ali sam navikla. Tačnije, odvikla sam se. Prvo je samo par puta rekao: “Eto, vidiš da može”. Nakon toga me je hvatao u dobrom raspoloženju i pomalo počinjao da lobira za svoju stranu. Znam o čemu priča. Gledala sam snimke iz klanica, sa transportnih brodova i gadno je. Ali kada u mesari vidim komad mrtvog mesa ili odranu teleću glavu, ne osećam tugu, vidim hranu. Tako je. Međutim, nije da ti ne presedne zalogaj kad se setiš kako te životinje vrište. I to je živo biće, majku mu. Uvek sam se pitala kakav čovek može da kolje, a da ne trepne. Verovatno se Petar isto to pita za mene. Sada ima savršenu priliku da to promeni.
Kad je prošlo prvih dvanaest meseci, pokušavala sam da se setim ukusa dinstane govedine sa šargarepom. Setila sam se luka, šargarepe i začina, ali mesa ne, stalno se nametala soja. Soju eto imamo u zalihama. I i dalje je bezlična hrana. Nisam mogla da se setim sosa za bolonjeze sa mlevenim mesom, ni pilećih ražnjića sa slaninom, ni piletine u supi. Ne možeš da dozoveš mirise kroz sterilan suv vazduh.
Kad je prošlo još šest meseci, počela sam da kapiram kako Petar funkcioniše po pitanju hrane. Navikla sam na ono što imamo na brodu. Nije ta hrana loša. Kvalitetna je i dovoljno ukusna, ali nijednom nisam imala onaj trenutak fizičkog zadovoljstva dok žvaćem dobar zalogaj i puštam da mi vazduh prelazi preko nepca. A čeka nas još nekoliko godina ovako. No eto, meso sam počela da zaboravljam.
Jednom sam nešto provukla kroz razgovor, o tome kako izgleda da se može tako živeti. Petar ništa nije komentarisao, ali ga znam, videla sam da mu je bilo drago. Mislim da je te noći uživao malo više. Svi mi volimo male pobede. Morala je to da bude moja odluka, iako je još nisam zvanično donela.
Do kraja tog dvadeset šestog meseca svima nam se smučio boravak na brodu.
Ekipa iz stacionara nas je dočekala kao da smo im najrođeniji. Izgrlili su nas, smestili, dali nam vremena da se istuširamo i popijemo kafu, a onda su nas izveli napolje.
Bio je dan. Čim sam stupila na bledozelenkasu svetlost sunca, pustila sam kosu i duboko udahnula vazduh tog ostrva. Vlaga se hvatala za dlačice na mojim rukama i zadrhtala sam od zadovoljstva Priroda je predivna. Tamošnja ekipa se toliko uželela novog društva da su nas dva sata vodili u šetnju i pričali bez prestanka. Petar i ja smo se sve vreme držali za ruke, i nije prestajao da se smeje. Nedostajalo mi je da gledam kako mu plave oči menjaju boju kroz svetlost i senku.
Kad smo se vratili u stacionar, odveli su nas u veliku baštu, u kojoj nas je čekalo veliko iznenađenje. Sedam stolova je bilo spojeno, prekriveno belim stoljnjacima, na njima veliki tanjiri, duboke čaše, sokovi i pića, salate, pite, čorbe, rolnice, i sve to od biljaka sa ostrva. Nismo čekali, svi smo prionuli.
Jela su bila čudno odlična. Kao kada vidimo prijatelja iz kraja u odeći sa drugog kraja sveta. Smešno ti je, a dobro izgleda. I so je bila malo drugačija, a zanimljiva, pa sam je izdašno koristila. Zato sam i više pila. Zato sam se prva napila.
Negde na pola obroka, na pola razgovora, osetila sam. Vetar je doneo miris. Meso. Doneli su po oval za svaki sto, stavili tik ispred mene. Nisam mogla da odredim koje je, i nije me bilo briga. Samo sam ga gledala. Vrelo, cvrčeće, masno, začinjeno. I blizu. I Petar se ućutao. Znam da me je gledao.
– Odakle vam meso? – čula sam.
– Poneli smo od kuće nekoliko zamrznutih embriona koza. Za svaki slučaj. Dobro što jesmo, pošto ovde ima jedna vrsta papkara koja je dovoljno slična, pa smo nekoliko zdravih ženki iskoristili za rasplod. Prvi put smo dobili pet jarića, drugi put šest, i od njih dalje sve. Pažljivo ih ukrštamo. Imamo četrdesetak koza sad. Možda će na ukus da vam bude malo neobično, ali navići ćete se.
Nije me zanimalo odakle je. Nastavila sam da jedem hranu iz tanjira i prisećala se razgovora sa Petrom, svojih razmišljanja i vremena na brodu. Mogla sam. Ništa mi nije bilo dok sam se hranila vegetarijanski. I još sam pila dok sam razmišljala.
Zaboravila sam da gledam zvezdano nebo iznad nas. Zaboravila sam na snimke iz klanica i na čoveka kog volim, koji sedi pored mene. Osećala sam povetarac na vratu i miris pečenja i stisla viljušku u levoj šaci. Nabola sam jedan debeli komad jače no što je potrebno i stavila ga na tanjir. Još je bilo vruće. Odsekla sam jedan komad. Možda zato što sam bila pijana, ali mi se činilo da je taj trenutak odsecanja komada do uzimanja zalogaja trajao veoma dugo.
Ooooooh. Tako je mekano, tako se lako žvaće. Dobro je ispečeno, ali sam osetila dašak krvi i konačno se osetila k’o čovek. Ništa nisam čula, ništa nisam videla. Spustila sam viljušku i nož i zavalila se u stolicu dok sam upijala svaki molekul. Petar ništa nije rekao, ali čula sam mu misli.
Baš me briga. Ja sam sada srećna.
Sybil Míro